На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.
О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије.
На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма?
-Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Kао син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне светске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га следити и његова два брата, две сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видело. Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, пре свих са Варлаамом Kалабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца.
У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима?
-Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозаветне и новозаветне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, светлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној светлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овде у свету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење.
Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену.
-Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човек и сва природа. Сведоци смо једне експлоатације како човека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лечимо и поправљамо. Потреба за аскезом долази онда када се човеково тело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човек постаје уморан и немоћан, осећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и телесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом телу и здрав дух“. Kако уопште покренути своје тело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати.
Према сведочанству преподобног Порфирија Kавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)?
-Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир где је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може применити и код нас у кући, или да се већ примењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није реч само о молитви. Живот монаха је и те како делатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама.
Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу?
-Вероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увек актуелне новости о томе да је смрт побеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном немачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања деце и младих код којих још увек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом децом која ме увек враћају на она прва и основна питања. Док је год деце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја.
Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу?
-Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност деце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро деце) од најранијих дана учили да најпре волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро.
За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?
-Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега.
Разговарао:
Kатихета Бранислав Илић
Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)
извор: branislavilic.blogspot.com
На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма?
-Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Kао син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне светске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га следити и његова два брата, две сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видело. Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, пре свих са Варлаамом Kалабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца.
У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима?
-Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозаветне и новозаветне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, светлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној светлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овде у свету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење.
Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену.
-Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човек и сва природа. Сведоци смо једне експлоатације како човека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лечимо и поправљамо. Потреба за аскезом долази онда када се човеково тело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човек постаје уморан и немоћан, осећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и телесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом телу и здрав дух“. Kако уопште покренути своје тело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати.
Према сведочанству преподобног Порфирија Kавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)?
-Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир где је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може применити и код нас у кући, или да се већ примењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није реч само о молитви. Живот монаха је и те како делатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама.
Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу?
-Вероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увек актуелне новости о томе да је смрт побеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном немачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања деце и младих код којих још увек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом децом која ме увек враћају на она прва и основна питања. Док је год деце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја.
Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу?
-Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност деце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро деце) од најранијих дана учили да најпре волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро.
За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?
-Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега.
Разговарао:
Kатихета Бранислав Илић
Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)
извор: branislavilic.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар