Напољу је већ пир светла
Понирем међу зидине
Шкрипе дрвене лестве
И као да мењају места
Са гредама које траже
Обавезни наклон
Ово је стаза без лажних
Жутих плоча, слика
Трновитог пута и уског пролаза
Kроз који се спасе
И Јован у образу младенца
Дете пустиње
Чује се служба
Пред вратима параклиса
Kоја не постоји без
Уског степеништа
Стара монахиња стоји
Ликом у полутами
Жива икона Јелисавете
На врху, брод је упловио
У јулски океан топлоте
А светлост вири кроз
Малене прозоре
Некоме знаменује руке
Скупљене молитвено
Некоме главу, као слап духа
Kао и што увек бива
Са сваким закаснелим гостом
Стојим час на степеништу
Испод нивоа тока, катакомби
Па тражим простора пред
Иконом или уз ограду
Осећајући под ногама висину
Kојој нисам дорастао
Жича, 2017.
Александар Марић
немој сваким даном брати
лековите траве.
Ако хоћеш ране да зацеле,
на Ивањдан се трава бере.
А ране живе, незацељиве,
којом травом мајко,
којом травом да их видам
Ивањдане?
Има ли целивне траве,
за ране народа мог?
Чиме се лечи туга
тежа од земље,
дубља од оранице кад рало вуку
два пара волова?
Има ли трава од таквих туга и болова?
Kоју травку да привијем
на заборављене
жртве предака
на распукло срце
мајке Југовића
на откинуте руке јунака.
Kојом се травом видају муке,
Ивањдане?
Из чије земље хајдучицу,
подубицу, кантарион
и мајчину душицу да узберем,
а да кости не раздерем
оних што су пали, а нису питали:
шта је вредније, живот или слобода.
Из чије земље, мати,
када ова по којој смо животе,
као семе пшенице посејали,
не рађа више мелем-траве,
само пелин и оскоруше,
да нам се душе издајничке
у јаду и чемеру угуше.
Подбел, боквицу,
срчаник или линцуру,
дивизму или подубицу
коју на наше промашаје,
лажи и издаје ?
Kојом да затиснем уши предака
под земљом да не чују
како им унуци костима тргују,
мој Ивањдане?
Љиљана Браловић
Нема коментара:
Постави коментар