Молитва се темељи на вери: ја верујем да је Бог, пред којим изговарам своју молитву; Сведржитељ, који држи на длану сву творевину и који је дао разне врсте гласова створењима ради њиховог унутрашњег узајамног општења, а Сам нема потребу ни за каквим гласом; ја се надам да моја молитва долази до Њега, или боље рећи, право од срца прелази у Његове уши. Тако се и преписка сина са оцем или мајком, браћом и сестрама, оца са децом, пријатеља са пријатељем, који су удаљени једни од других, заснива такође на вери. Они су уверени да када пишу писма постоје и живе та лица, којима они пишу; надају се да ће писана реч доспети до њих, да ће да произведе у њиховој души, одговарајуће писму представе, мисли, осећања и они ће да одговоре на писмо сходно његовом садржају. Тако се ми и у животу руководимо, у много чему, вером и надом: тим више, ми у односу на духовни свет, треба да идемо, до краја времена, вером, а не гледањем (2. Kор. 5, 7).
Разговарајући са било којим човеком, ми смо уверени да нас он чује без обзира на растојање, које нас дели, а некада је оно врло значајно; уверени смо зато што добијамо од њега одговарајуће одговоре, и наше речи изазивају у његовом срцу иста схватања и расположења као и код нас. Или, ми говоримо на бројном скупу и уверени смо да нас цео скуп одједном чује, и ако наше речи иду од срца, онда оне падају такође на срца слушалаца и изазивају у њима добре мисли и душевна расположења. Тако, разговарајући у молитви са Богом или са Светима, ми треба да будемо, без најмање сумње, уверени да ће се наше речи, које су од срца изречене, чути (не говорим о Богу, Kоји је свуда и све зна, и само срце наше), не само онако како живи људи чују наше речи, него и много боље, ради једноставности својственој свету духовном, и на наше молитве добиће се одговори са већом лакоћом, мудрији и кориснији, него одговори земаљских лица на наше молбе, по тој истој једноставности и богопросвећености небесних житеља. То треба сматрати за истину, којој нису потребни докази, за најобичнију стварност. Kао што смо у првом случају сви уверени из искуства, да су други чули наше речи, тако је и овде..
Молећи се Богу, треба стицати тако чврсту и непоколебљиву веру, да би посумњати у било шта, представљало тешкоћу, чак немогућност, а за то треба имати у срцу као написане речи: јер је све могуће Богу (Мк. 10,27); још треба имати и живо убеђење да Господ све испуњава, да је Његова суштина љубав и доброта; да је Његово дело а и суштина: да ствара, да даје, указује милост, штедро награђује, испуњава наше молбе. И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22; Мк. 11,24). Још треба бити јако пажљив према свом срцу, да оно не би лагало, да би свака реч излазила из његове дубине, како је казано: из дубине вичем к Теби, Господе (Пс. 129,1)! тј. треба се у највећој мери старати о истинитости молитве, о таквој искрености, која чини твојима све речи молитве, које је саставио неко други, сматрати истинском сваку реч молитве.
Веруј чврсто у остваривост сваке речи, посебно оне која је изговорена за време молитве, памтећи да је Узрочник речи Бог-Реч, да се сам Бог наш, коме се клањамо у Тројици, изражава у три речи или имена: Отац, Реч и Свети Дух; да свакој речи одговара биће, или свака реч може да буде биће или дело. Са страхопоштовањем се служи речима и поштуј их. Запамти да је као ипостасна Реч Божија Син Божији свагда сједињен са Оцем и Духом Светим, тако и у речима Светог Писма, или у молитви, или у писањима богомудрих отаца учествује, по својој свудаприсутности, Отац као врховни Разум, Његова стваралачка Реч и Извршитељ Дух Свети. Зато ни једна реч није празна, но има, или треба да има, у себи своју силу, и тешко онима који празнослове, јер они ће дати одговор за празнословље. Јер у Бога све је могуће што рече (Лк. 1, 37), то је уопште својство речи сила и њена извршивост. Таква она треба да буде у устима човека.
извор: zivereci.com
Нема коментара:
Постави коментар