Марина је била ћерка многобожачког жреца. Упркос томе, веровала је у Христа. Чак и кад су је ухапсили и подвргли мукама, није се одрекла истине. На крају мука, одрубили су јој главу. Због страдања кроз које је наш народ пролазио, свету Марину су веома поштовали (као и Ђорђа, Свету Недељу, Стефана и друге свете мученике). Она је била пример како треба да се истраје упркос спољашњим притисцима. Та истрајност се огледа у доброти, љубави, чистој вери и поуздању у Христа.
Данас су Марину претворили у Огњену Марију, полу-митолошко биће које пали ватром све оне који се шишају или купају у базену на њен празник (наиђох на новински наслов "Светац од којег људи зазиру", што, на страшну жалост, некад није далеко од истине). Људи немају појма ко је она и због чега је положила свој живот. Нити је помену у молитвама, нити се у тај дан помоле Богу или оду у цркву уопште (можда да запале свећу јер се ваља). Назив "огњена" је делом ту и због црквене песме која говори "Радуј се, Света Великомученице Марина, јер разгори наша срца огњем божанске љубави".
Верујем да је Света Марина итекако жива пред лицем Божијим. Она је одбила да се клања пред боговима који су људске измишљотине, и сада гледа како њу претварају у строго полубожанство и људску измишљотину. Не поштују њу као њу, са њеном истрајношћу, пожртвовањем, вером; поштују своју идеју бесне и нервозне "светице" која уништава све оне који се не повинују њеној заповести о нераду или нешишању косе. Не следе њен пут чврстом вером у Бога, но чврстим страхом од казне. Не сведоче њену жртву показивањем љубави, но лењствовањем. Они је, у ствари, уопште не воле, но је се само боје.
Већ је безброј пута објашњено да су светитељски празници били нерадни јер је народ ишао у цркву да се помоли Богу и причести. Повремено суздржање од посла, прописано и Божијом заповешћу, није ту због пуког нерада, већ да бисмо провели време са Богом и ближњима, а не само у послу. Чак и тад постоје изузеци. Ако нужда натера на посао, Бог ће благословити. Важно је да се Њега сетимо и послу приступамо на добробит ближњих. А неки искористе празник као изговор да ништа не раде или проводе сате пред компјутером, далеко и од цркве и од ближњих.
Радни је дан, људи раде, па су милиони, милијарде људи и даље живи. Оно што је далеко важније јесте да Бога и светитеље поштујемо на доличан начин. Ако можемо, учествоваћемо у Литургији. Или ћемо се помолити за чврсту веру и силну љубав, макар приближну оној какву је Марина имала. И такву љубав ћемо сведочити кроз живот.
Ако Свету Марину можемо назвати огњеном, то није због тога што су је огњем палили, ни зато што огњем сажиже оне који раде у њен празник. Она је Огњена због огња вере и љубави који у њој и даље пламте.
А наше је да се запитамо да ли и колико изгарамо вером, или смо млаки, можда чак и хладни.
Нека је свима сретан празник.
Треба поштовати и волети учитеље и духовнике који су нас усмерили ка Православљу. Свима су потребни. Али опет, нису нас они привели Богу. Бог нас је привео Себи.
Радим као вероучитељ деценију, пишем блог годинама, али никада се не бих дрзнуо да кажем како сам ја некога привео ка Богу. То је веома гордо рећи. Мала и велика деца слушају Божији призив, у којем ја можда имам маљушно, незнатно место, а можда и никакво. Ако бих рекао да сам ја неку особу "приближио Богу", то би значило да је ја сагледавам као нижу и слабију од себе, чим сам јој ја, "духовна величина", неопходан да нађе свој пут до спасења. Али ја верујем да, ако је сваки човек створен по лику Божијем, сваки има снагу и достојанство да се ка Богу креће. Господ приводи сваку особу к Себи ако она то жели. Човек препозна Божији призив и одговори на њега. Или не.
Сви имају у себи потенцијал, зрно богочежње, коју је, опет, посадио сâм Бог. Ми имамо одговорност да Радосну Вест другима преносимо и сведочимо, више делима, него речима. Не намећемо никоме веру и мотивисани смо чистом љубављу или ничим другим. Можемо рећи да се Православље ни не проповеда, оно се живи.
Kрајњи исход увек зависи од особе која препознаје Бога и од Њега, Kоји је чека раширених руку. Зато не треба да се обесхрабримо уколико сав труд остане без плода; али ни да се узносимо, као да смо ми нешто постигли и учинили. Треба да препознамо своје дарове и могућности, и учинимо све да их умножимо, уз молитву. Због тога ћемо одговарати. На крају нас Господ неће питати којим речима и методама смо проповедали ближњима Јеванђеље (иако је и то важно), већ колико смо их искрено и силно волели. Ако има љубави, увек се нађе начин.
Нема боље проповеди Јеванђеља од љубави у Христу.
Марко Радаковић
извор: avdenagom.blogspot.com
Данас су Марину претворили у Огњену Марију, полу-митолошко биће које пали ватром све оне који се шишају или купају у базену на њен празник (наиђох на новински наслов "Светац од којег људи зазиру", што, на страшну жалост, некад није далеко од истине). Људи немају појма ко је она и због чега је положила свој живот. Нити је помену у молитвама, нити се у тај дан помоле Богу или оду у цркву уопште (можда да запале свећу јер се ваља). Назив "огњена" је делом ту и због црквене песме која говори "Радуј се, Света Великомученице Марина, јер разгори наша срца огњем божанске љубави".
Верујем да је Света Марина итекако жива пред лицем Божијим. Она је одбила да се клања пред боговима који су људске измишљотине, и сада гледа како њу претварају у строго полубожанство и људску измишљотину. Не поштују њу као њу, са њеном истрајношћу, пожртвовањем, вером; поштују своју идеју бесне и нервозне "светице" која уништава све оне који се не повинују њеној заповести о нераду или нешишању косе. Не следе њен пут чврстом вером у Бога, но чврстим страхом од казне. Не сведоче њену жртву показивањем љубави, но лењствовањем. Они је, у ствари, уопште не воле, но је се само боје.
Већ је безброј пута објашњено да су светитељски празници били нерадни јер је народ ишао у цркву да се помоли Богу и причести. Повремено суздржање од посла, прописано и Божијом заповешћу, није ту због пуког нерада, већ да бисмо провели време са Богом и ближњима, а не само у послу. Чак и тад постоје изузеци. Ако нужда натера на посао, Бог ће благословити. Важно је да се Њега сетимо и послу приступамо на добробит ближњих. А неки искористе празник као изговор да ништа не раде или проводе сате пред компјутером, далеко и од цркве и од ближњих.
Радни је дан, људи раде, па су милиони, милијарде људи и даље живи. Оно што је далеко важније јесте да Бога и светитеље поштујемо на доличан начин. Ако можемо, учествоваћемо у Литургији. Или ћемо се помолити за чврсту веру и силну љубав, макар приближну оној какву је Марина имала. И такву љубав ћемо сведочити кроз живот.
Ако Свету Марину можемо назвати огњеном, то није због тога што су је огњем палили, ни зато што огњем сажиже оне који раде у њен празник. Она је Огњена због огња вере и љубави који у њој и даље пламте.
А наше је да се запитамо да ли и колико изгарамо вером, или смо млаки, можда чак и хладни.
Нека је свима сретан празник.
Радим као вероучитељ деценију, пишем блог годинама, али никада се не бих дрзнуо да кажем како сам ја некога привео ка Богу. То је веома гордо рећи. Мала и велика деца слушају Божији призив, у којем ја можда имам маљушно, незнатно место, а можда и никакво. Ако бих рекао да сам ја неку особу "приближио Богу", то би значило да је ја сагледавам као нижу и слабију од себе, чим сам јој ја, "духовна величина", неопходан да нађе свој пут до спасења. Али ја верујем да, ако је сваки човек створен по лику Божијем, сваки има снагу и достојанство да се ка Богу креће. Господ приводи сваку особу к Себи ако она то жели. Човек препозна Божији призив и одговори на њега. Или не.
Сви имају у себи потенцијал, зрно богочежње, коју је, опет, посадио сâм Бог. Ми имамо одговорност да Радосну Вест другима преносимо и сведочимо, више делима, него речима. Не намећемо никоме веру и мотивисани смо чистом љубављу или ничим другим. Можемо рећи да се Православље ни не проповеда, оно се живи.
Kрајњи исход увек зависи од особе која препознаје Бога и од Њега, Kоји је чека раширених руку. Зато не треба да се обесхрабримо уколико сав труд остане без плода; али ни да се узносимо, као да смо ми нешто постигли и учинили. Треба да препознамо своје дарове и могућности, и учинимо све да их умножимо, уз молитву. Због тога ћемо одговарати. На крају нас Господ неће питати којим речима и методама смо проповедали ближњима Јеванђеље (иако је и то важно), већ колико смо их искрено и силно волели. Ако има љубави, увек се нађе начин.
Нема боље проповеди Јеванђеља од љубави у Христу.
Марко Радаковић
извор: avdenagom.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар