Посматрајући системе чије функционисање покушава да разуме (појединац, породица, култура), психологија као наука, долази до сазнања да се сви они могу сагледати у две димензије – историјској (вертикалној) и развојној (хоризонталној). У обе се дешавају промене које у појединим тренуцима могу резултирати кризом. Само порекло речи „криза“ (потиче од грчке речи κρίσις/κρίνω одвојити, изабрати, одлучити, судити, мерити, спорити се, борити се) сугерише процесе који се одвијају у поменутим системима у датом моменту животног циклуса.
Тако се у хоризонталној равни разликују предвидиви (развојни) стресови, односно кризе и непредвидиви догађаји који могу да прекину животни циклус (превремена смрт, рођење детета са хендикепом, губитак посла, природне катастрофе, ратови, нежељене миграције). Проглашавање пандемије од стране Светске здравствене организације дефинише једну неразвојну, неочекивану кризу, која се дешава на глобалном нивоу, погађајући све старосне и друштвене групе. Мере прописане у циљу успоравања и спречавања ширења заразе, као што су отказивање и забрана окупљања већег броја особа, наставак школовања посредством телевизијског програма и бројних интернет платформи, скраћено радно време или рад од куће, преко телефона или рачунара, захтевају реорганизацију нашег свакодневног живота. Вишенедељна изолација заражених, као и оних који су са њима били у контакту, потреба за додатном здравственом негом, потенцијални губитак посла или извора прихода условљавају осећања тескобе и антиципаторну анксиозност. Родоначелник превентивне психијатрије Џералд Kаплан одређује кризу као „кратку психичку пометњу која се догађа с времена на време особама чији животни проблеми у датом тренутку превазилазе њихове капацитете“ (Јелена Влајковић, Животне кризе – превенција и превазилажење, 9). Порекло кризе се везује за објективне промене у спољашњем окружењу, те се криза заправо сматра реакцијом на одређени животни догађај чије су битне карактеристике неочекиваност и масивност. Наиме, сматра се да је догађај трауматичнији када је неочекиван, има велики број страдалих, дуго траје, када је узрок непознат и обухвата велику територију. Kаплан и Бергер (Исто, 63 -76) упућују на постојање базичних потреба, односно базичних ослонаца личности на којима граде своје теорије кризе. Kао базичне потребе Kаплан препознаје физичке, психосоцијалне и социокултуралне потребе, док Бергер говори о четири базична ослонца која формирају „потпорни систем“ појединца – тело, припадање, смисао (сврха, вера, нада) и мишљење. У ситуацији када одређена појава узрокује људску патњу или условљава стање у којем човек не може самостално да подмири своје основне потребе, три базична уверења о доживљају стварности – уверење о сопственој нерањивости („То се мени не може догодити“), доживљај света као смисленог и разумљивог („Живот има смисла“, „Бог постоји“) и виђење себе у позитивном светлу – бивају пољуљана.
Будући да кризе не треба посматрати као патолошки ентитет, као и да је човек психобиолошко биће, чини се да је важно напоменути да се у оваквим ситуацијама могу препознати реакције и на душевном и на телесном нивоу које се сматрају „нормалним реакцијама на абнормалну ситуацију“. Тако на емоционалном нивоу људи извештавају о осећањима страха, панике, анксиозности, туге, депресивности, раздражљивости, беса, осећању кривице, повећаној напетости. У менталном статусу се могу јавити измене попут проблема са концентрацијом, памћењем, „тмурне“ мисли, забринутост за своје и здравље ближњих, док се понашање може мењати у правцу отуђивања од породице и пријатеља или избегавања оснажујућих активности, презаштићујућег односа према члановима породице, предузимања бројних послова, импулсивног, брзог реаговања, испољавања агресивности и злоупотреба психоактивних супстанци. Телесне манифестације у виду главобоља, умора, повишеног притиска, измењеног сна и апетита, болова, пробадања, такође могу бити присутне. Нарочито рањивим и подложним развоју наведених симптома сматрају се деца, старији, нарочито они са когнитивним оштећењем (деменцијом), пацијенти који су већ лечени од стране психијатра, затим они који су у жалости, самохрани родитељи, телесно повређени, као и они који су значајно изложени стресогеним околностима (у конкретној ситуацији здравствени радници, неговатељи оболелих).
У оваквим ситуацијама, фокус психолошких интервенција је пре на базичним потребама, него на самом узроку кризе. Појам „резилијентности“, који се све чешће користи у психологији, односи се на психолошку отпорност и представља сталан процес прилагођавања новонасталим условима, те стицање већих компетенција за успешније реаговање на стрес. У светлу јачања ове особине личности, за коју се сматра да је сви поседујемо, препоруке струке се односе на избегавање сагледавања догађаја као несавладивог, ослањање на односе са породицом и пријатељима, као и прихватање чињенице да су промене и губици саставни део живота. Поред савета стручњака (психолога, психијатра, психотерапеута) који се односе на смањивање гледања, читања и слушања вести, нарочито оних сензационалистичких, које изазивају осећање узнемирености, и насупрот томе инсистирање на осмишљавању и одржавању дневне рутине (вежбање, обављање кућних послова), задржавању смисла за хумор, као и одржавању међуљудских контаката и дељењу забринутости са другима, обезбеђивању практичне и емотивне подршке, пре свега, подразумева јачање оних хришћанских особина чије присуство води ка душевном здрављу (Николај Д. Гурјев, Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно-психичке болести, стр. 161). Само неке од њих су вера (одсуство сумње), љубав (потреба да се људи прихвате онакви какви јесу, са спремношћу да им се служи свом својом снагом, речима, делима и молитвом), нада (прихватање да је Бог праузрок свега што се дешава), саосећање, брижљивост, односно труд да урадимо оно што је нужно за добробит људи (ова врлина је слична уважавању и услужности, али је треба разликовати од човекоугађања), верност (неодустајање од прихваћених обавеза и убеђења – односи се на све сем на грех), дарежљивост, дружељубивост (неотуђивање од људи и потреба да са њима делимо како своје радости, тако и потешкоће), молитвеност…
Дакле, циљ је заштитити друге и себе, а истовремено и пружити подршку ближњима. Помагање потребитима може бити на корист и онима који примају и онима који дају, а може се остварити како кроз практичну (куповина и допремање намирница старијима и немоћнима) и/или материјалну помоћ, тако и кроз одржавање контаката са блиским људима (који у време технолошког напретка можемо остварити преко широког спектра комуникационих мрежа), али изнад свега молитвом. Не треба заборавити велику улогу молитве у стицању и чувању душевног мира, те да мир душе, како каже старац Сампсон Сиверс (Лечење душе у православној цркви, духовне и душевне болести, од неурозе до депресије и прелести, стр. 267), уопште не зависи од спољних околности.
Сазнања до којих долази здравствена психологија, а до којих су и пре ње дошли свети оци, упућује на могућност да се у тренуцима кризе, фокус помери са патоцентричности на „капацитет за здравље“ (Ј. Влајковић, Животне кризе – превенција и превазилажење, стр. 51), односно могућност за посттрауматски раст који подразумева лични раст и самооткривање.
На крају остаје „духовни рецепт“ Светог Игњатија Брјанчанинова који треба примењивати посебно у тренуцима појачаних страдања, и душевних и телесних: „Осамивши се, изговарајте лагано, тако да сами чујете, држећи ум у речима (тако саветује Свети Јован Лествичник) следеће: „Слава теби Боже мој, за невољу коју си ми послао; достојно по делима својим примам: Помени ме у Царству Твом!“ (Лечење душе у православној цркви, духовне и душевне болести, од неурозе до депресије и прелести, стр. 222).
Бојана Димитријевић
Жички благовесник, јул-септембар 2020.
извор: eparhija-zicka.rs
Будући да кризе не треба посматрати као патолошки ентитет, као и да је човек психобиолошко биће, чини се да је важно напоменути да се у оваквим ситуацијама могу препознати реакције и на душевном и на телесном нивоу које се сматрају „нормалним реакцијама на абнормалну ситуацију“. Тако на емоционалном нивоу људи извештавају о осећањима страха, панике, анксиозности, туге, депресивности, раздражљивости, беса, осећању кривице, повећаној напетости. У менталном статусу се могу јавити измене попут проблема са концентрацијом, памћењем, „тмурне“ мисли, забринутост за своје и здравље ближњих, док се понашање може мењати у правцу отуђивања од породице и пријатеља или избегавања оснажујућих активности, презаштићујућег односа према члановима породице, предузимања бројних послова, импулсивног, брзог реаговања, испољавања агресивности и злоупотреба психоактивних супстанци. Телесне манифестације у виду главобоља, умора, повишеног притиска, измењеног сна и апетита, болова, пробадања, такође могу бити присутне. Нарочито рањивим и подложним развоју наведених симптома сматрају се деца, старији, нарочито они са когнитивним оштећењем (деменцијом), пацијенти који су већ лечени од стране психијатра, затим они који су у жалости, самохрани родитељи, телесно повређени, као и они који су значајно изложени стресогеним околностима (у конкретној ситуацији здравствени радници, неговатељи оболелих).
У оваквим ситуацијама, фокус психолошких интервенција је пре на базичним потребама, него на самом узроку кризе. Појам „резилијентности“, који се све чешће користи у психологији, односи се на психолошку отпорност и представља сталан процес прилагођавања новонасталим условима, те стицање већих компетенција за успешније реаговање на стрес. У светлу јачања ове особине личности, за коју се сматра да је сви поседујемо, препоруке струке се односе на избегавање сагледавања догађаја као несавладивог, ослањање на односе са породицом и пријатељима, као и прихватање чињенице да су промене и губици саставни део живота. Поред савета стручњака (психолога, психијатра, психотерапеута) који се односе на смањивање гледања, читања и слушања вести, нарочито оних сензационалистичких, које изазивају осећање узнемирености, и насупрот томе инсистирање на осмишљавању и одржавању дневне рутине (вежбање, обављање кућних послова), задржавању смисла за хумор, као и одржавању међуљудских контаката и дељењу забринутости са другима, обезбеђивању практичне и емотивне подршке, пре свега, подразумева јачање оних хришћанских особина чије присуство води ка душевном здрављу (Николај Д. Гурјев, Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно-психичке болести, стр. 161). Само неке од њих су вера (одсуство сумње), љубав (потреба да се људи прихвате онакви какви јесу, са спремношћу да им се служи свом својом снагом, речима, делима и молитвом), нада (прихватање да је Бог праузрок свега што се дешава), саосећање, брижљивост, односно труд да урадимо оно што је нужно за добробит људи (ова врлина је слична уважавању и услужности, али је треба разликовати од човекоугађања), верност (неодустајање од прихваћених обавеза и убеђења – односи се на све сем на грех), дарежљивост, дружељубивост (неотуђивање од људи и потреба да са њима делимо како своје радости, тако и потешкоће), молитвеност…
Дакле, циљ је заштитити друге и себе, а истовремено и пружити подршку ближњима. Помагање потребитима може бити на корист и онима који примају и онима који дају, а може се остварити како кроз практичну (куповина и допремање намирница старијима и немоћнима) и/или материјалну помоћ, тако и кроз одржавање контаката са блиским људима (који у време технолошког напретка можемо остварити преко широког спектра комуникационих мрежа), али изнад свега молитвом. Не треба заборавити велику улогу молитве у стицању и чувању душевног мира, те да мир душе, како каже старац Сампсон Сиверс (Лечење душе у православној цркви, духовне и душевне болести, од неурозе до депресије и прелести, стр. 267), уопште не зависи од спољних околности.
Сазнања до којих долази здравствена психологија, а до којих су и пре ње дошли свети оци, упућује на могућност да се у тренуцима кризе, фокус помери са патоцентричности на „капацитет за здравље“ (Ј. Влајковић, Животне кризе – превенција и превазилажење, стр. 51), односно могућност за посттрауматски раст који подразумева лични раст и самооткривање.
На крају остаје „духовни рецепт“ Светог Игњатија Брјанчанинова који треба примењивати посебно у тренуцима појачаних страдања, и душевних и телесних: „Осамивши се, изговарајте лагано, тако да сами чујете, држећи ум у речима (тако саветује Свети Јован Лествичник) следеће: „Слава теби Боже мој, за невољу коју си ми послао; достојно по делима својим примам: Помени ме у Царству Твом!“ (Лечење душе у православној цркви, духовне и душевне болести, од неурозе до депресије и прелести, стр. 222).
Бојана Димитријевић
Жички благовесник, јул-септембар 2020.
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар