Нема смисла. Нема речи. Нема лажи, нема преваре.
Смрт обесмишљава све наше напоре. Херојске подухвате, најдубље емоције, веровања, надања.Нема костију које ће издржати до вечности да би се поново око њих обмотале жиле, ткива и мишићи. Нема васкрсења из кости.
Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе.
Ретки спомињу Леониду.
Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела.
Иста је судбина паметног и будале, констатоваће Проповедник. Зато, о овој граници, ономе о чему немамо личног искуства, остаје да ћутимо. Нисмо умрли па да можемо да паметујемо.
Нужно је да твоја смрт има твоје очи.
Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик.
Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио...
Нисам умро, али скоро и као да јесам.
На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“.
Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати.
Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре.
Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу.
Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш.
Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди.
Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше.
Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити.
Свештеник Зоран Ђуровић
Рим, 2.8.2015
извор: www.pouke.org
Смрт обесмишљава све наше напоре. Херојске подухвате, најдубље емоције, веровања, надања.Нема костију које ће издржати до вечности да би се поново око њих обмотале жиле, ткива и мишићи. Нема васкрсења из кости.
Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе.
Ретки спомињу Леониду.
Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела.
Нужно је да твоја смрт има твоје очи.
Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик.
Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио...
Нисам умро, али скоро и као да јесам.
На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“.
Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати.
Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре.
Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу.
Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш.
Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди.
Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше.
Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити.
Свештеник Зоран Ђуровић
Рим, 2.8.2015
извор: www.pouke.org
Нема коментара:
Постави коментар