Разговор са Николом Попмихајловим
У НАШОЈ ВЕРИ, КОЈА ПОДРАЗУМЕВА ЛИЧНИ ОДНОС СА БОГОМ, А КОЈИ СЕ ОСТВАРУЈЕ КРОЗ ЦРКВЕНУ ЗАЈЕДНИЦУ, ПЕВАЊЕ ДОЛАЗИ КАО НАДГРАДЊА, КАДА СУ ЧАК И ПОЕТСКИ СТИХОВИ НЕДОВОЉНИ ДА ИСКАЖУ НАШУ ОДАНОСТ ЦАРУ НЕБЕСКОМ
Разговор водио:
Ненад Јовановић
У оквиру интервјуа на тему овог броја Православног мисионара разговарамо са Николом Попмихајловим, познатим српским појцем древних ромејских напева.
Можете ли нам укратко рећи нешто о себи и о Вашој љубави и интересовању за црквено појање?
-Уметнички сам руководилац "Друштва за неговање музичког наслеђа - Мојсије Петровић" из Београда. Дипломирао сам византијску црквену музику на Националном конзерваторијуму у Атини, у класи професора Михаила С. Макриса.
У оквиру рада Друштва, ангажован сам као диригент и хоровођа "Српског византијског гора Мојсије Петровић", затим као музички руководилац ансамбла "Чалгија - Мојсије Петровић", а уједно и као наставник појања у "Псалто-појачкој школи Мојсије Петровић".
Чини ми се да су заметак мог односа према црквеној музици изграђивали чланови моје породице. У породицама војвођанских Срба, културно наслеђе Карловачке митрополије огледа се, између осталог, у љубави према богослужбеној песми. Моји рођаци, у једном малом месту у Војводини, највећи део својих живота проводили су за певницом. Као деца, сестра и ја смо одлазили са оцем у Саборну цркву у Београду где би нам он, с времена на време, скретао пажњу на лепоту православног појања.
Са шеснаест година сам, пун дечачког ентузијазма, одлучио да научим црквенословенски језик, да на тај начин разбијем баријеру која је стајала на путу разумевања богослужбених текстова. Када сам почео сам, са благословом родитеља, да обилазим манастире, почео сам да стајем за певницу.
Моје интересовање за византијску појачку традицију вероватно се појавило као резултат упознавања са појањем Драгослава Павла Аксентијевића и издањем Стара духовна музика, у извођењу Студијског хора Музиколошког института САНУ. Дубље изучавање савремене праксе појања у неумској нотној традицији, која је сачувана на Светој Гори, било је, за мене, само питање продубљивања практичних знања у овој области.
Реците нам нешто уопштено о самом духовном појању као изразу љубави према Богу?
-Појање је најприроднији израз те љубави. Не постоји ни једна религија која би свој обред вршила у тишини. У нашој вери, која подразумева лични однос са Богом, а која се остварује кроз црквену заједницу, певање долази као надградња, када су чак и поетски стихови недовољни да искажу нашу оданост Цару небеском. У православној монашкој традицији, што се види из српских неумских рукописа, постоје чак и композиције које немају никакав одређени текст. Ове мелодије, настале под утицајем исихастичке мисли, до чијег је процвата дошло у XIV и XV веку, називају се Кратиме. Њихова богослужбена функција је заправо начин да се чисто музичким језиком искаже оно што је неисказиво речима.
Хор "Мојсије Петровић" чији сте Ви вођа и диригент негује византијско црквено појање. Можете ли нам нешто више рећи о специфичности и духовној димензији те врсте појања и пар речи о самом хору?
-Друштво "Мојсије Петровић" бави се изучавањем и извођењем аутентичног израза наше традиционалне музике. Њени корени поникли су у византијској култури која обухвата простор шири од саме византијске државе и која траје и после њене пропасти.
Византијска музика је у средњовековној Србији била музички израз културне елите. Први српски композитори састављали су мелодије по византијском узору. Данас је овај музички стил готово сасвим заборављен.
Сама кованица представља колоквијални термин који се користи за појање Православне Цркве по систему византијског осмогласја (октоиха).
Све чланови нашег хора окупља заједничка љубав према црквеном појању. Та љубав се огледа на више начина. На првом месту је жртвовање слободног времена ради долазака на хорске пробе. На пробама заједнички решавамо питања која искрсавају пред нама као заједницом и заједнички увежбавамо репертоар који понекад може да буде веома захтеван.
С друге стране, да би неко певао у нашем хору, мора задовољити критеријуме које други хорови не постављају. Сваки члан "Српског византијског хора Мојсије Петровић" мора проћи посебну обуку да би савладао јединствени, византијски музички систем. Наше нотно писмо-неуме-веома се разликују од нотације која је данас у доминантној употреби. Стил певања који негујемо, може се научити једино у нашој Псалто-појачкој школи.
Поред црквеног појања ваше друштво негује и посебну традицију извођења изворних народних песама?
-Хорска музика није једино поље нашег интересовања. Наше друштво негује већ готово заборављену чалгијску традицију извођења изворних народних песама. "Чалгија Мојсије Петровић" користи аутентичне инструменте који су поникли уградским срединама источног Средоземља, подручју којем органски припада и наша култура. Репертоар састава чине најлепше севдалинке, аранжиране у старинском стилу, који оживљава обичаје и дух старих српских и балканских градова.
Данас је наше Друштво најистакнутији представник византијског музичког стила у нашој земљи. Током свих ових година наступали смо у неким од највећих европских концертних простора, од Грчке до Финске и од Шпаније до Русије. Више пута узастопно наступали смо у Великој дворани Санктпетербуршке филхармоније и добили титулу "миљеника петербуршке публике".
Да ли постоји разлика између српске и грчке традиције византијског појања?
У византијској осмогласној музици сваки глас представља јасно дефинисану музичку целину која је заједничка свим балканским појачким традицијама, а чији се обриси назиру и у древним руским напевима. Ове заједничке карактеристике грчког појања чија је нотација реформисама почетком XIX века и српског које потиче директно из светогорске појачке праксе с краја XVII и почетка XVIII века, сведоче о континуитету и одрживости тог музичког система преношеног усменим путем у условима одсуства организованог музичког обарзовања.
Верујем да би темељнија упоредна анализа различитих локалних музичких традиција, могла да, у још већој мери, покаже величанственост нашег средњовековног наслеђа које је успело да одоли вишевековној доминацији Османлија на простору Балкана.
Разлике између српског и грчког појања, које су настале у последња два столећа, ипак се још увек могу окарактерисати минималним, не већим од разлика међу појединим наречјима једног истог језика.
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 334, јул/август 2015.
Тема броја: Појте Богу нашему
У НАШОЈ ВЕРИ, КОЈА ПОДРАЗУМЕВА ЛИЧНИ ОДНОС СА БОГОМ, А КОЈИ СЕ ОСТВАРУЈЕ КРОЗ ЦРКВЕНУ ЗАЈЕДНИЦУ, ПЕВАЊЕ ДОЛАЗИ КАО НАДГРАДЊА, КАДА СУ ЧАК И ПОЕТСКИ СТИХОВИ НЕДОВОЉНИ ДА ИСКАЖУ НАШУ ОДАНОСТ ЦАРУ НЕБЕСКОМ
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
Ненад Јовановић
У оквиру интервјуа на тему овог броја Православног мисионара разговарамо са Николом Попмихајловим, познатим српским појцем древних ромејских напева.
Можете ли нам укратко рећи нешто о себи и о Вашој љубави и интересовању за црквено појање?
-Уметнички сам руководилац "Друштва за неговање музичког наслеђа - Мојсије Петровић" из Београда. Дипломирао сам византијску црквену музику на Националном конзерваторијуму у Атини, у класи професора Михаила С. Макриса.
У оквиру рада Друштва, ангажован сам као диригент и хоровођа "Српског византијског гора Мојсије Петровић", затим као музички руководилац ансамбла "Чалгија - Мојсије Петровић", а уједно и као наставник појања у "Псалто-појачкој школи Мојсије Петровић".
Чини ми се да су заметак мог односа према црквеној музици изграђивали чланови моје породице. У породицама војвођанских Срба, културно наслеђе Карловачке митрополије огледа се, између осталог, у љубави према богослужбеној песми. Моји рођаци, у једном малом месту у Војводини, највећи део својих живота проводили су за певницом. Као деца, сестра и ја смо одлазили са оцем у Саборну цркву у Београду где би нам он, с времена на време, скретао пажњу на лепоту православног појања.
Са шеснаест година сам, пун дечачког ентузијазма, одлучио да научим црквенословенски језик, да на тај начин разбијем баријеру која је стајала на путу разумевања богослужбених текстова. Када сам почео сам, са благословом родитеља, да обилазим манастире, почео сам да стајем за певницу.
Моје интересовање за византијску појачку традицију вероватно се појавило као резултат упознавања са појањем Драгослава Павла Аксентијевића и издањем Стара духовна музика, у извођењу Студијског хора Музиколошког института САНУ. Дубље изучавање савремене праксе појања у неумској нотној традицији, која је сачувана на Светој Гори, било је, за мене, само питање продубљивања практичних знања у овој области.
Реците нам нешто уопштено о самом духовном појању као изразу љубави према Богу?
-Појање је најприроднији израз те љубави. Не постоји ни једна религија која би свој обред вршила у тишини. У нашој вери, која подразумева лични однос са Богом, а која се остварује кроз црквену заједницу, певање долази као надградња, када су чак и поетски стихови недовољни да искажу нашу оданост Цару небеском. У православној монашкој традицији, што се види из српских неумских рукописа, постоје чак и композиције које немају никакав одређени текст. Ове мелодије, настале под утицајем исихастичке мисли, до чијег је процвата дошло у XIV и XV веку, називају се Кратиме. Њихова богослужбена функција је заправо начин да се чисто музичким језиком искаже оно што је неисказиво речима.
Хор "Мојсије Петровић" чији сте Ви вођа и диригент негује византијско црквено појање. Можете ли нам нешто више рећи о специфичности и духовној димензији те врсте појања и пар речи о самом хору?
-Друштво "Мојсије Петровић" бави се изучавањем и извођењем аутентичног израза наше традиционалне музике. Њени корени поникли су у византијској култури која обухвата простор шири од саме византијске државе и која траје и после њене пропасти.
Византијска музика је у средњовековној Србији била музички израз културне елите. Први српски композитори састављали су мелодије по византијском узору. Данас је овај музички стил готово сасвим заборављен.
Сама кованица представља колоквијални термин који се користи за појање Православне Цркве по систему византијског осмогласја (октоиха).
Све чланови нашег хора окупља заједничка љубав према црквеном појању. Та љубав се огледа на више начина. На првом месту је жртвовање слободног времена ради долазака на хорске пробе. На пробама заједнички решавамо питања која искрсавају пред нама као заједницом и заједнички увежбавамо репертоар који понекад може да буде веома захтеван.
С друге стране, да би неко певао у нашем хору, мора задовољити критеријуме које други хорови не постављају. Сваки члан "Српског византијског хора Мојсије Петровић" мора проћи посебну обуку да би савладао јединствени, византијски музички систем. Наше нотно писмо-неуме-веома се разликују од нотације која је данас у доминантној употреби. Стил певања који негујемо, може се научити једино у нашој Псалто-појачкој школи.
-Хорска музика није једино поље нашег интересовања. Наше друштво негује већ готово заборављену чалгијску традицију извођења изворних народних песама. "Чалгија Мојсије Петровић" користи аутентичне инструменте који су поникли уградским срединама источног Средоземља, подручју којем органски припада и наша култура. Репертоар састава чине најлепше севдалинке, аранжиране у старинском стилу, који оживљава обичаје и дух старих српских и балканских градова.
Данас је наше Друштво најистакнутији представник византијског музичког стила у нашој земљи. Током свих ових година наступали смо у неким од највећих европских концертних простора, од Грчке до Финске и од Шпаније до Русије. Више пута узастопно наступали смо у Великој дворани Санктпетербуршке филхармоније и добили титулу "миљеника петербуршке публике".
Да ли постоји разлика између српске и грчке традиције византијског појања?
У византијској осмогласној музици сваки глас представља јасно дефинисану музичку целину која је заједничка свим балканским појачким традицијама, а чији се обриси назиру и у древним руским напевима. Ове заједничке карактеристике грчког појања чија је нотација реформисама почетком XIX века и српског које потиче директно из светогорске појачке праксе с краја XVII и почетка XVIII века, сведоче о континуитету и одрживости тог музичког система преношеног усменим путем у условима одсуства организованог музичког обарзовања.
Верујем да би темељнија упоредна анализа различитих локалних музичких традиција, могла да, у још већој мери, покаже величанственост нашег средњовековног наслеђа које је успело да одоли вишевековној доминацији Османлија на простору Балкана.
Разлике између српског и грчког појања, које су настале у последња два столећа, ипак се још увек могу окарактерисати минималним, не већим од разлика међу појединим наречјима једног истог језика.
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 334, јул/август 2015.
Тема броја: Појте Богу нашему
Нема коментара:
Постави коментар