Ова висока и дебела планина добила је треће оправдање свога имена. Турци су је прозвали планином кајмака прво због снега који се у топле месеце бели изнад тамних падина њених, и друго због тога што су овчари на овим пашњацима пасли своја бела стада и правили сир и кајмак. Тако је било кроз векове и векове. Али је дошло и треће оправдање имена њеног, скупље од снега и драгоценије од белих стада и кајмака. Кајмак омладине српске, кајмак једне нације, положен је на врхове ове ћутљиве планине. И овај сада невидљиви кајмак, због кога је планина ова једино ушла у историју и постала позната свету, кајмак што храни душе славом јунаштва у истрајности и пожртвовању, што јача веру, крепи наду, и чисти савест, намамио је вас овамо, и сабрао са разних крајева државе на овој висини, моралној колико и физичкој. Многе хиљаде имена оних који су погинули овде за правду народа свога исписана су у овим књигама, у поменицима, који су читани од синоћ до јутрос, а колико ли је тек оних чије гробове видимо а чија имена не знамо? Сви су они умрли добром смрћу, и ако насилном. Јер су умрли за правду свога сељачког народа. Један народни благослов гласи: Бог ти дао добру смрт! Да су ови јуначни људи живели још и сто година, ипак би морали умрети; но ко зна да ли би умрли и приближно тако добром смрћу? Погледајте, како злом смрћу умиру данас многи и многи, у свађи око међе, у распри око новца, у пијанству, у болештинама што од греха долазе; и како због малих животних неправди дижу руке на туђ или на свој живот! После живота за правду, мислим, да ништа у свету није веће од смрти за правду. У овоме времену кад многи тако беславно и ништавно скончавају, грозничаво се борећи за сујете и пролазне сенке, наша жалост на овоме славном гробљу обраћа се у дивљење, чак по мало у завист. Отуда ми можемо одавде довикнути мајкама и сестрама оних који овде леже:
 |
| Солунац-Хиландарац: Монах Мирон Хиландарац (из Рудника близу Ваљева) Када је, 1918. године, пробијен Солунски фронт, кренуо је у манастир. Успут, питан од многих људи куда ће сада, кад је рат завршен, одговарао је: "Ја идем да продужим духовни рат!“ фото: ФБ страница "Отац" |
- Да ли им је подигнут споменик, деци нашој - питају ли мајке? Не један, златне мајке златних синова, него - т р и. Један споменик подигли су они сами својим рукама. Приморани да живе на овој планини 800 дана и 800 ноћи они нису престајали у Бога се уздати и Богу се молити. И у данима затишја они су постројили овај храм научени од вас вери Божјој, посвећен сада светом Петру и Павлу, великим апостолима и мученицима за веру Христову. Спријатељени са смрћу, као што обично бива код храбрих ратника, они су морали помислити, да ова црква може бити и њихов надгробни споменик. То се уствари догодило. У овој њиховој задужбини пале се кандила, читају молитве и спомињу имена њихова. Као у задужбинама царева, богољубивих предака њихових.
Други им је споменик сама ова чудесна и тајанствена планина. Кад је Створитељ стварао свет, Он, свезнајући, унапред је знао, да је ову планину створио не само за пашу оваца и за хучну песму ветрова него и за споменик славе. Ни песник вере и витештва што на Ловћену почива, нема овакав диван споменик.
А трећи им је споменик у душама многобројних поклоника, који из године у годину све у већем броју пењу се на ову висину, да се на њиховим гробовима поклоне, о мајке, витешким душама синова ваших. Као хришћанин ја не бих могао рећи, као што неки говоре: да се поклоне сенима њиховим. Јер видовита вера учи нас, да су душе људске права стварност, а тела - пролазне сенке. Никако обратно, како су незнабошци мислили. Ми се клањамо ономе што је бесмртно и стварно, а не варљивим сенкама. Када се пак уздигнемо до ове визије бесмртних душа као стварности, не личи ли вам, браћо и сестре, ово место на неки судски трибунал који виси над државом нашом? Не осећате ли с неким унутарњим трепетом, да ове хиљаде неумрлих душа гледају судијским погледом са ове планине као са престола свога доле у народ, за који су се они толико мучили и страдали? Бестрасним и чистим погледом гледају они и виде све шта се ради, шта се мисли и осећа. Шта гледају они и шта траже погледом својим?
Као бестелесни духови они не жуде ни за чим телесним, нити их ма шта материјално привлачи. Они гледају правду и неправду свога народа. Траже да виде међу својим рођацима и земљацима оно што њих весели: правду, истину, милост, веру и љубав - све ово што се некима чини сенком а што је најмоћнија стварност у васиони. Траже да виде добре плодове жртве своје, најлепше споменике страдању своме. Једном речју: траже да виде мирнодопско јунаштво, које ни мало није мање славно од ратног јунаштва. Кад нађу оно што траже они се узвијају Свевишњем са молитвом, да благослови народ њихов, и Краља, негдашњег са паћеника њиховог на овој планини кроз 800 дана и 800 ноћи. Али када место тога сагледају оно што не личи на њих, што не одговара жртви њиховој, и што не весели душе њихове, они уздижу погледе Вечном Судији и вапију за правду. Неразумно је и за тренут помислити, да су мртви, нарочито овакви мртви, завршили утицај свој у свету онога часа када су се душом разлучили од тела. Такав назор приличио би пре товним овновима кајмакчаланским него ли разумним људима, а најмање хришћанима. Душе ове наше браће продужују да играју велику улогу у животу свога народа, чак и већу од многих оних који су још у телу и само телом живе. Може то народ и превидети и заборавити, али на своју горку штету. Дај Боже, да никад не превиди и никад не заборави! Јер дуг којим су они задужили свој народ, положивши животе своје, мора се вечно отплаћивати. Не отплаћује ли се тај морални дуг, он не опада него расте; расте све дотле докле народ не банкротира и не пропадне.
Истина, они нису нарочито желели да оставе кости своје на овој планини, за чије име нису ни знали док су мирно орали своја поља по селима својим или радили своје занате по градовима. Они су убијени на овом месту окренути лицем ка својој земљи а не ка туђој. Кам да нису убијени! Кам да није било оног страховитог рата уопште! Човека језа подилази и од помисли, да у овом нашем кратком животу, где је смрт тако и тако неизбежна, човек убија човека! Но зар се то није догађало и не догађа због тога што људи заборавивши Бога почну обожавати себе и своје направе, и ценити ствари више него човека, брата свога, слику Божију на земљи? Када дође једно европско поколење, разумније и поштеније од садашњег - што није тешко - тада ће неки даљни историчар почињати историју нашег времена од прилике овим речима:
- У двадесетом веку људи су знали да лете у ваздуху, да плове испод мора, да се возе кроз планине, да разговарају с континента на континент, као негде на легендарном но пропалом Атлантику. Али су били робови индустрије и машине, својих направа. Вештина њихова била је прометејска али човечност њихова лилипутанска. Неки народи индустријски израђивали су много више машина него што је свет потребовао, и клањали су се тим мртвим машинама више него Богу живоме. Па немајући тржишта за своје сувишне машине они су кренули да помоћу њих газе и гњече околне народе, живе људе, авај, браћу своју, да би сами доспели до купаца својих направа! Тако су ударили са својим челичним и огњеним машинама на један земљораднички народ на Балкану. Успели су, истина да изагнају синове српске из својих кућа и потисну их са њихових огњишта на ивичне планине. Али овај сељачки народ, који се клањао Богу јединоме, живоме, а не мртвим машинама и делима људским, поуздавши се у правду и моћ Божију, победио је индустријске народе и истерао их из своје земље. То је био сукоб између земљорадње и индустријализма, између поклоника Бога и поклоника машине. И земљорадници, богопоклоници, победили су поклонике индустрије и машина. То се догодило у времену када је род људски био подивљао од индустријализма, и када је мртва машина тирански господарила над људима.
Овако ће, верујем, писати историчар у једном бољем и племенитијем поколењу Европе и у једном времену:
- када се индустрија буде свела на скромну меру, како би била човеку роб а не господар;
- када се живот народа и племена врати у своја природна корита,
- и када се земљорадњи и ручном раду - занимања уз која се једино може певати - буде придала она висока цена, коју су она имала кроз сва времена историје.
Да ли ће тада бити заборављено ово гробље? Не мислим. Баш тада ће оно имати своје вредности, и својих поклоника, и то не само из једног народа и из једне државе. Јер ће се на оне који су погинули на овом месту гледати као на заточнике и пионире тога бољег времена. Гледаће се на њих као на борце против опскурног духа индустријализма и свих маштарија о светском господарству помоћу мртве машине; на борце за природно занимање људи, за светињу слободе свакога народа, и за правду Бога истинитога.
А сада за сада, уписани судбом у ово време и у ово колено, приђимо смерно и положимо венце на ове благе хумке. И узвикнимо сви:
Хвала вам, браћо наша. И Бог да вас прости и дарује вам царство небеско, царство цара Лазара Косовскога, племенитог претка вашег, погинулог за крст часни и слободу златну.
Мисионар, год. 18, бр. 6, 1938.
извор: СВЕТОСАВЉЕ
Нема коментара:
Постави коментар