Много смо пута до сада говорили о ономе, што свако од нас свакако зна и из сопственог, најдубљег искуства: о томе да је човек биће заједнице. То значи да је он биће створено да буде у односу, да припада некоме и нечему, и да само тада и само тако он уистину јесте жив. И мада постоји много видова заједништва, много заједница које људи повезују на разне начине и из разних разлога, свака је од њих несавршена, свака је, као чисто људска творевина, подложна пролазности и ограничена трајањем људског века. Једина, пак, заједница на земљи која је "осуђена" на вечно постојање, и то из разлога што у њој обитава Једини Вечни кроз Кога су, и у чије Име су сви њени чланови сабрани, јесте Црква Божија, та вечно жива заједница верних.
Међутим, да бисмо говорили о Цркви као заједници верних, потребно је да знамо и разумемо шта заправо значи бити веран. Ми, посматрајући ствари често крајње површно, под верношћу подразумевамо оданост, принципијелност, истрајавање у неким својим ставовима, доследност у поштовању моралних начела. Верност је притом нешто много шире, једна не етичка, већ онтолошка категорија. Све ово свакако јесу и могу бити особине верности, но њена суштина је нешто друго.
Суштина верности и њен најдубљи израз јесте управо живот у заједници. То значи да је Црква, као заједница верних, заједница људи који из ње црпу живот и за које нема живота без и мимо ње. Такав живот, пре свега захтева наше слободно опредељење, јер живот је увек дар који се и дарује и прима слободно. А потом, будући да је Црква на земљи видљива пројава једне невидљиве, духовне заједнице, и да кроз видљиве слике и симболе она открива и посведочује онај наш живот који је по речима Апостола: "сакривен са Христом у Богу", то и за ступање у заједницу Цркве постоји видљива манифестација - чин Светог Крштења.
Иако ниједна реч ни покрет у Св. Крштењу нису сувишни већ имају свој дубоки смисао, кључни тренутак ове Св. Тајне јесте троструко погружавање у воду крштења онога ко Тајни приступа. Ово је важно схватити, јер тај поступак коме слободном вољом приступамо јесте најдубље исповедање и наше вере, и наше наде, и нашег опредељења и добре воље да започнемо један нови, други и другачији живот. Свако погружавање у воду јесте симбол нашег умирања за све што нас везује за стари живот, за све што је "од овог света" и није Црква, а израњање из воде јесте симбол новог рођења за живот вечни и припадности Цркви као "заједници првородних чија су имена записана на Небесима". Дакле, за онога ко је кроз Св. Тајну Крштења слободно приступио заједници Цркве, она постаје извор живота и ништа без и мимо ње за његов живот више нема трајну вредност.
Видимо, дакле, да верност једној заједници - пре свега Цркви, а потом и свакој другој заједници која се у оквирима Цркве изграђује - значи да је она за нас извор и давалац живота, идентитета, постојања у најдубљем смислу речи. Та верност подразумева да смо у заједницу ушли бескомпромисно, да из ње никада и ни по коју цену нећемо својевољно иступити и да смо спремни за њу положити и свој живот. Ако заједници приступамо са ставом: "ја сам тај и тај, такав сам и такав, од заједнице очекујем то и то и уколико моја очекивања не буду испуњена - раскидам уговор", наш је живот у њој унапред осуђен на пропаст. У Цркви учимо да темељ заједничког живота може бити једино добровољна жртва, одречење од себе и свога, и поистовећење себе са другим(а), но не у смислу жртвовања личности или губитка идентитета зарад неке безличне заједнице, већ у смислу најдубљег искуства да је други - ја сам, неодељиви део мога бића и онај који својом различитошћу није мој супарник и ривал, већ усавршитељ и употпунитељ мога бића.
Због свега овога ми верујемо, ми тврдимо и знамо да је живот ван и мимо Христа (=Цркве), на крају крајева један ход ка смрти. Јер видимо, из сопственог искуства, да јесмо земља и да се у земљу враћамо. Једини начин да то превазиђемо јесте да се сјединимо са Оним Који нема смрти, Оним Који нам је као мести и начин спасења и сједињења са Њим оставио управо Цркву. Зашто? Зато што је Он Сам заједница Трију Лица, и за нас, по Његовом Лику створене, нема другог начина да постанемо причасници вечног Божанског живота, осим кроз заједницу.
Овде је, међутим, важно схватити једну ствар: то што је наш Бог вечна заједница Три Личности, значи да је Он вечна Љубав. Јер знамо, и кроз веру исповедамо да нема љубави без заједнице, нити заједнице без љубави. Но, будући да су Љубав и Слобода два Имена Христова, два ока у глави Цркве којима она гледа у вечност и која једно без другог не могу, то значи да заједница ни без слободе не би могла опстати. То је тако, зато што је таква Промисао и намера Онога Који је вечна Слобода и вечна Љубав, и Који нас је слободно и са љубављу створио: дакле - за слободу и љубав.
Наш живот и наше призвање као боголиких и богопратећих личности, требало би да је једно стално узрастање у љубави, кроз заједницу. Јер љубав је она која је со наше вере, она која даје замах нашој нади. Али љубав је често далека, будући да смо људи са много страсти и слабости, жеља и навика које су постале наша друга природа. Зато она захтева стални подвиг. Када у другом престанемо да гледамо икону Божију, када његове навике или особине постану наше препреке на путу ка њему, када наша завист бива рањавана његовим успехом или га наша сујета почне сматрати горим од себе - знајмо да је у нама охладнела љубав. И опет, када нас рани тешка и груба реч другога, не питајмо га зашто то чини већ - зашто нас не воли. Подсећајмо се стално заповести коју нам је Христос оставио . да љубимо једни друге као сами себе, знајући да је у тој запевести сав наш живот, не заборављљајући ни ону прву - да љубимо Бога, јер Он први заволе нас. И још више, једном заувек научимо да није могуће волети Бога, а мрзети човека, нити је могуће волети човека ако не волиш Бога. "Онај који говори: Познао сам га, а заповест његове не држи, лажа је, и у њему истине нема" (Јн. 2, 4).
Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, Радост живота, Глас Српске, Бања Лука, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар