Монаштво је у Цркви – претходница,
која прима ударце господара таме овог света
и које својом молитвом и духовном снагом штити сву Цркву.
Његова Светост патријарх Кирил
Свети оци тврде да ће чим нестане монаштво, нестати и сама институција Цркве.
Последњих 25 година у Руској Православној Цркви обележено је повећањем броја монашких обитељи. Док је пре четврт века у целој многомилионској Цркви било око 20 манастира, данас их има преко 800, при чему ниједан од њих није празан. Најмање 10.000 људи је у току ових година примило монашки постриг.
„Велика је ствар постриг у свети анђеоски лик. Велика је и тајанствена сила која се састоји у његовом свештенодејству и која је усмерена на то да човек постане Анђео по начину свог унутрашњег живота, јер су Анђели бестелесни и вештаствени лик им не може бити сличан,“ — каже у својим „Писмима монахињи-почетници“ духовна кћи светог праведног Јована Кронштатског која је основала и обновила осам женских обитељи, игуманија Таисија (Солопова). То је као друго Крштење у којем се човек препорађа и обнавља. У знак овог новог рођења он заувек скида своју световну одећу, као целог свог старог човека (В.: Еф. 4: 22), и прима пред светим Јеванђељем, као из руку Самог Бога, нову одежду, облачећи се у новог човека (В.: Еф. 4: 24).
Монашки постриг је попут Крштења — умирање за претходни живот и рађање у ново битовање; попут Миропомазања, оно представља печат изабраништва; попут Брака, оно је заручивање с Небеским Жеником — Христом; попут Свештенства, оно је посвећивање служењу Богу; попут Евхаристије, оно је сједињење са Христом. На монашком постригу човек добија ново име и опраштају му се сви грехови, он се одриче претходног греховног живота и даје завете верности Христу.
Сви моменти монашког пострига су дубоко симболични. По тумачењу светих отаца онај ко прима постриг налик је јеванђељској овци, која се изгубила, али ју је после нашао добри пастир (В.: Лк. 15: 4–6), и човеку којег су на путу претукли окрутни разбојници (В.: Лк. 10: 30–37), и најмлађем сину који је протраћио све своје имање с блудницама, а затим се с покајањем вратио свом милосрдном оцу (В.: Лк. 15: 11–32).
Најважнији и одлучујући моменат на монашком постригу је, наравно, давање великих монашких завета. По чину пострига ономе ко се постризава постављају се ова питања: „Да ли својом вољом приступате Господу? Да ли пристајете да се одрекнете света по заповести Господњој? Да ли ћете остати у овом манастиру и у посту до свог последњег даха? Да ли ћете се сачувати у девствености, целомудрености и свештеном страху све до смрти? Да ли ћете до смрти сачувати послушање према старешини и према свој братии у Христу? Да ли ћете до смрти остати у љубави према сиромаштву и слободној беди Христа ради? Да ли ћете претрпети сваку тугу и тескобу монашког живота ради Небеског Царства?“
После сигурних одговора, у знак своје чврсте намере, браћа обитељи три пута епископу који врши постриг дају маказе којима он затим крстообразно постризава њихову косу у име Свете Тројице. По тумачењу светих отаца кроз постриг косе будући монаси приносе Господу део свог тела као жртву, као посвећивње целог себе Христу, одбацујући све сувишно и светско.
„Кад он (монах) изговори такве завете пред Богом и људима, оглашава се као онај ко је принео Творцу добровољну жртву, живу и словесну, — писао је блажени Симеон Солунски архиепископ. — Постајући монах он прима друго Крштење, омива се од грехова и постаје син светлости. И наш Господ се радује због њега са Својим Анђелима, кољући за њега угојено теле, које је Тело и Крв Његова.“
И у том тренутку се први пут чују нова монашка имена...
Ново име на постригу има посебан смисао, попут давања имена у Тајни Крштења. Ново име се даје као знак тога да су браћа оставила свој претходни живот и да данас започињу нови живот, потпуно се посвећујући Господу. Наш Спаситељ Исус Христос је такође давао Својим ученицима нова имена. промена имена означава ступање човека у нове односе с оним ко му даје ново име, примање новог имена од њега постаје још и први акт послушања од стране онога ко прима постриг. Често ново име за монаха представља још једно испољавање воље Божије, зато што без воље Божије ниједна длака неће пасти с главе.
После пострига браћа облаче монашку одећу. По објашњењу светих отаца Цркве црна монашка одежда представља још један од симбола покајања и туге због грехова и служи као подсећање на главни циљ: онај ко се распео с Господом за светски живот и ко је умро за њега, треба да васкрсне душом у Духу и да буде заједничар неизрецивих духовних добара, о којима говори свети апостол Павле: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе (1 Кор. 2: 9).
Манастири су, по речима свештеномученика протојереја Јована Восторгова, „као резервни кладенци живе воде верског надахнућа; они хране и напајају пресахле пустиње духа световног живота, они дају живоносну и спасоносну влагу жедним душама“.
По материјалима новина „Светлост Валаама“
Фото pemptousia.ru
извор: obitel-minsk.by, 18.07.2015
која прима ударце господара таме овог света
и које својом молитвом и духовном снагом штити сву Цркву.
Његова Светост патријарх Кирил
Последњих 25 година у Руској Православној Цркви обележено је повећањем броја монашких обитељи. Док је пре четврт века у целој многомилионској Цркви било око 20 манастира, данас их има преко 800, при чему ниједан од њих није празан. Најмање 10.000 људи је у току ових година примило монашки постриг.
„Велика је ствар постриг у свети анђеоски лик. Велика је и тајанствена сила која се састоји у његовом свештенодејству и која је усмерена на то да човек постане Анђео по начину свог унутрашњег живота, јер су Анђели бестелесни и вештаствени лик им не може бити сличан,“ — каже у својим „Писмима монахињи-почетници“ духовна кћи светог праведног Јована Кронштатског која је основала и обновила осам женских обитељи, игуманија Таисија (Солопова). То је као друго Крштење у којем се човек препорађа и обнавља. У знак овог новог рођења он заувек скида своју световну одећу, као целог свог старог човека (В.: Еф. 4: 22), и прима пред светим Јеванђељем, као из руку Самог Бога, нову одежду, облачећи се у новог човека (В.: Еф. 4: 24).
Монашки постриг је попут Крштења — умирање за претходни живот и рађање у ново битовање; попут Миропомазања, оно представља печат изабраништва; попут Брака, оно је заручивање с Небеским Жеником — Христом; попут Свештенства, оно је посвећивање служењу Богу; попут Евхаристије, оно је сједињење са Христом. На монашком постригу човек добија ново име и опраштају му се сви грехови, он се одриче претходног греховног живота и даје завете верности Христу.
Сви моменти монашког пострига су дубоко симболични. По тумачењу светих отаца онај ко прима постриг налик је јеванђељској овци, која се изгубила, али ју је после нашао добри пастир (В.: Лк. 15: 4–6), и човеку којег су на путу претукли окрутни разбојници (В.: Лк. 10: 30–37), и најмлађем сину који је протраћио све своје имање с блудницама, а затим се с покајањем вратио свом милосрдном оцу (В.: Лк. 15: 11–32).
Најважнији и одлучујући моменат на монашком постригу је, наравно, давање великих монашких завета. По чину пострига ономе ко се постризава постављају се ова питања: „Да ли својом вољом приступате Господу? Да ли пристајете да се одрекнете света по заповести Господњој? Да ли ћете остати у овом манастиру и у посту до свог последњег даха? Да ли ћете се сачувати у девствености, целомудрености и свештеном страху све до смрти? Да ли ћете до смрти сачувати послушање према старешини и према свој братии у Христу? Да ли ћете до смрти остати у љубави према сиромаштву и слободној беди Христа ради? Да ли ћете претрпети сваку тугу и тескобу монашког живота ради Небеског Царства?“
После сигурних одговора, у знак своје чврсте намере, браћа обитељи три пута епископу који врши постриг дају маказе којима он затим крстообразно постризава њихову косу у име Свете Тројице. По тумачењу светих отаца кроз постриг косе будући монаси приносе Господу део свог тела као жртву, као посвећивње целог себе Христу, одбацујући све сувишно и светско.
„Кад он (монах) изговори такве завете пред Богом и људима, оглашава се као онај ко је принео Творцу добровољну жртву, живу и словесну, — писао је блажени Симеон Солунски архиепископ. — Постајући монах он прима друго Крштење, омива се од грехова и постаје син светлости. И наш Господ се радује због њега са Својим Анђелима, кољући за њега угојено теле, које је Тело и Крв Његова.“
И у том тренутку се први пут чују нова монашка имена...
Ново име на постригу има посебан смисао, попут давања имена у Тајни Крштења. Ново име се даје као знак тога да су браћа оставила свој претходни живот и да данас започињу нови живот, потпуно се посвећујући Господу. Наш Спаситељ Исус Христос је такође давао Својим ученицима нова имена. промена имена означава ступање човека у нове односе с оним ко му даје ново име, примање новог имена од њега постаје још и први акт послушања од стране онога ко прима постриг. Често ново име за монаха представља још једно испољавање воље Божије, зато што без воље Божије ниједна длака неће пасти с главе.
После пострига браћа облаче монашку одећу. По објашњењу светих отаца Цркве црна монашка одежда представља још један од симбола покајања и туге због грехова и служи као подсећање на главни циљ: онај ко се распео с Господом за светски живот и ко је умро за њега, треба да васкрсне душом у Духу и да буде заједничар неизрецивих духовних добара, о којима говори свети апостол Павле: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе (1 Кор. 2: 9).
Манастири су, по речима свештеномученика протојереја Јована Восторгова, „као резервни кладенци живе воде верског надахнућа; они хране и напајају пресахле пустиње духа световног живота, они дају живоносну и спасоносну влагу жедним душама“.
По материјалима новина „Светлост Валаама“
Фото pemptousia.ru
извор: obitel-minsk.by, 18.07.2015
Нема коментара:
Постави коментар