Када се Владичица Богородица приказала првом атонском пустињаку, Светом Петру (655-681), а затим након четири-пет векова и игуману Велике Лавре Николају, и једном и другом је рекла: "Боравак ваш и починак ваш по Божијој вољи нигде другде неће бити до на Гори Атонској, коју ми је дао Син мој и Бог моја, и она је моје наследство. и они који на њу желе да се повуку од светских брига и смутњи, нека дођу и нека раде у врту овом, нека узгајају врлину, чистоту срца и непорочност душе, и од сада па надаље сви ће је звати 'Света Гора'. Она ће се одсад звати и мојим перивојем."
"Заветујем се да љубим, помажем и штитим оне, који са безазленим срцем долазе да раде Богу свесрдно, да се за душу своју моле непрестано, да умољавају Бога да Цркву Његову и сав свет просветли Бог, да постану сви истинске и безазлене овчице Христа и Бога нашег."
"Милошћу и благодаћу Сина и Бога мог, напуниће се сваки кутак Горе ове мноштвом монаха, побожних и православних. Због тога се радује и ликује дух мој, јер ће сви они певати, благосиљати и славити свечасно и величанствено име Свесвете Тројице. Захваљујући овим монасима и знацима и чудима која ће чинити, и њиховом чистом и светом животу, на свим крајевима света, на Истоку и на Западу, на Северу и на Југу, цео свет ће славити и величати Име Божије."
"Из туге, бриге, искушења, саблазни и одрицања које ће подносити монаси ови, свет ће научити како да има стрпљење у тешким тренуцима свога живота."
"Због свега овога што ће они подносити, а кроз њих и цео свет, молићу Сина и Бога мог да опрости нехотимичне погрешке њихове и да их удостоји божанских и небеских дарова. Молићу се да им подари истинско покајање и просветљење да добар одговор дају на великом и славном Другом Доласку, а на будућем Суду праведном да задобију бескрајну милост. Али и у овом животу имаће од мене велику помоћ јер ћу им ублажити болове, трудове, патње и отераћу видљива и невидљива искушења која ће трпети од непријатеља и подмуклог ђавола и противника рода људскога."
ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА КАО МАЈКА ПАЗИ НА МОНАХЕ
У општежитељном манастиру Светог Павла пре 30 година живео је један веома простодушан и племенит старчић, познат по имену старац Тома, увек ревностан и марљив у својој послушности. Његово послушање је било да буде помоћник пекару манастира.
Једном се догодило да је морао да буде одсутан два дана пекар манастира, старац Григорије, који је већ дуги низ година био на овој дужности и познавао је одлично и извршавао ова послушања са много ревности и побожности.
Као своју замену на овим дужностима, оставио је старца Тому, који је, будући да никада није месио, био затечен и нашао се у великој недоумици јер је требало да меси, испече и направи хлеб за два дана за оце у манастиру, којих је тада било преко шездесет, и зза двадест до тридесет ходочасника који су свакодневно долазили.
Нашавши се у оваквој нужди и затечености, старац Тома је почео топло да се моли и са сузама да преклиње Пресвету Мајку нашега Господа Исуса Христа, Владичицу Богородицу и Светог Павла да га просветле шта да ради у овој ситуацији, јер се нашао у чуду и није знао ни одакле да почне.
Узео је квасац и пошао да стави воду и брашно, и наједном угледао поред себе једну достојанствену жену обучену у црно, која је узела квасац и размутила га, додала брашно у корито, и кроз два сата тесто је било готово, хлебови направљени и стављени у фуруне да се пеку. Старац Тома је извадио хлеб из фуруне и дао га монасима, који и дан-данас не могу да забораве колико је сладак и укусан тај хлеб био.
Старац Тома, као да је био хипнотисан, није ништа разумео, на који начин се све то десило! Једино што је схватио јесте да та жена у црном није била нико други до Владичица Богородица.
Сабраћа манастира су му говорила "Старче Томо, нешто си ставио у тај хлеб па је тако сладак и укусан и испекао се тако брзо и лепо."
Овде се Пресвета Богородица приказала да као мајка брине о својој деци, о монасима Свете Горе, да не гладују због недостатка хране и хлеба, као што смо се сви и практично уверили током немачке окупације од 1940. до 1944. године.
ПРЕСВЕТА ИХ ЈЕ ОТЕРАЛА
У испосници Успења Пресвете Богородице у горњој Катунакији уз велики труд подвизавао се старац Игњатије који је био слеп.
Старац је имао и два послушника, монаха Неофита и млађег оца Игњатија. Сви су се подвизавали на сваки могући начин, одрицањем сваке врсте, покушавајући да угоде Господу. Једне године била је велика суша, година је била неплодна, па се оскудевало и у уљу, те је због тога, иако су до тада палили сва четири кандила пред иконама на иконостасу, те године старац заповедио да се пали само кандило које виси испред иконе Пресвете Богородице.
Отац Игњатије, још увек млад, будући да је уље почело да нестаје већ након краћег времена, престао је да пали и то једно кандило испред Пресвете Богородице. Међутим, вероватно због маловерја, нестало је и то мало уља које су имали.
Три дана није палио кандило пред иконом Пресвете, и наредног дана, након јутарње службе и Свете Литургије, појавио се пред младим оцем Игњатијем један часни старац и, веома озбиљног држања, дао му је 500 драхми, "да купите", рече, "уље за вас и за кандило Пресвете".
С радошћу је отац Игњатије узео новац и палио је највише кандило испред Пресвете Богородице, али од тог тренутка у њему је почела да зри идеја да треба да оду из те испоснице.
И заиста, није прошло много времена када је, након упокојења њиховог слепог старца, млади отац Игњатије заједно са осталим оцима отишао у нови скит Светог Павла.
На свако искушење и бригу који су се догађали у скиту због саблазни, отац Игњатије се жалио осталим оцима: "Браћо моја, због мог маловерја, јер нисам палио кандило Пресветој Богородици, она нас је отерала из оне отшелничке колибе, у којој смо имали мир и више времена да се предамо својим духовним правилима. Због наше немарности, Пресвета нас је казнила." И са тим жалом отишао је са овога света.
Превод са грчког:
Милана Вучићевић
извор: http://www.pigizois.net/afieromata/gerontiko/monaxou_andreou/index.htm
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, бр, 342, март/април 2015.
Тема броја: Пресвета Богородица
Нема коментара:
Постави коментар