Неколико уводних примедби
Реч црква, еклисиа, означава да смо сви позвани да се саберемо, без изузетка и свако на свој начин. Јер наше присуство на литургији представља активно учешће, као што нас на то сваке недеље подсећа текст литургије. Средишњи део литургије јесте евхаристија где у причешћу, опет сви заједно благодаримо Богу...
Место детета у хришћанском Откровењу
Почела бих истицањем битног места деце у хришћанској вери. У Евангелију уочавамо повлашћени и посебни однос који везује Христа и децу: оваплотивши се Христос је био дете. Тројица евангелиста, Матеј, Марко и Лука казују да је Исус сматрао децу за равноправне саговорнике, када захтева од својих ученика да их пусте да долазе Њему јер "таквих је Царство Божије" (Лк. 18, 16). Напослетку, управо деца ће га славити током Његовог уласка у Јерусалим.
У самој основи, оваплоћењем Сина, наш однос са Богом постаје однос усиновљења: у својим молитвама ми се обраћамо Богу као своме Оцу и позвани смо на усиновљење, као што каже Свети Апостол Павле: "...примисте Духа усиновљења којим вичемо Ава Оче!" (Рим. 8, 14).
Супротно општем мишљењу, деца су наш пример, или другим речима, ми смо позвани да се повратимо и да духовно будемо као деца, што не искључује стицање психолошке зрелости.
У православним парохијама деца долазе у великом броју да би присуствовала литургији, јер учествују у евхаристији од самог крштења и понекад су једини који се причешћују. Закључак је једноставан: Црква без деце одумире, она је лишена једног свог дела. Али с друге стране децу понекад није лако издржати, она сметају одраслима, често су бучна, понекад се досађују и занимају сасвим другим стварима, у тој мери да се питамо не би ли се сви осећали боље, ако би се она играла напољу.
Како да им се помогне да заузму место по својој мери у црквеној заједници, да осмисле богату садржајем, али никако лаку литургију, да се оријентишу у служби, чија дужина може да заклони структуру?
 |
| Манастир Вазнесење |
Да би се деца увела у тајну евхаристије и да би се дао смисао видљивој страни символа, можемо почети употребљавањем врло једноставних речи које означавају стварности познате малом детету, а да притом не умањимо њихову вредност. Могло бисмо се задржати на три од њих: кућа, трпеза и благодарење.
Црква се представља као Дом Господњи - "За овај свети храм (Дом Господњи),...и за оне који улазе у њега..."произноси ђакон на почетку литургије,
Подстицање детета да улази у храм ван богослужења да би прислужило свећу, изговорило кратку молитву, омогућава да се створи веза блискости и једноставност у изворном и позитивном значењу те речи...
Дом Господњи је диван и гостољубив, миран, он ствара срдачан однос између детета и Христа; у Грчкој деца користе деминутив који изражава осећање нежности, да би означили дете Исуса кога целивају на иконама: "Божић - мали Бог".
Објавити да ћемо сви заједно спремати и поделити Вечеру Господњу. Можемо да научимо децу да спремају мале просфоре од којих се ваде честице за евхаристију (понегде обичавају да то раде деца), да им покажемо изображавање Тајне Вечере. Обичај у нашим парохијама, да се после евхаристије поставља трпеза љубави даје уз то још уочљивији смисао евхаристији и омогућава да се под истим кровом прожима свакидашњи живот са литургијом. Евхаристија на грчком означава благодарење и тај израз уважавања упућен увек истој Личности, ствара личносни и блиски однос детета са Богом. Тако дете уочава да постоји складност између храма и куће, и то му помаже да нађе своје место у храму. У његовом животу кућа и црква постају повезани и међусобно се надовезују: иконе, знак крста, молитва. Ова целовитост даје смисао ономе што дете проживљава на литургији, и обрнуто, дете понавља у кући оно што је видело у цркви. Тако можемо да детету пружимо могућност двојаког искуства односа са Богом и учешћа у заједници, по двојаком значењу речи кинонија, причешће али и заједница.
Приближавање тајни
Парадоксално ова блискост уводи у тајну њене највеће несводивости. Прелаз је природан, једно и друго су толико повезани. Једно дете ми је рекло: "волим да идем у цркву јер је хлеб изврстан, а такође и вино, крв христова". Ова кратка реченица садржи три етапе уласка у тајну: кренути у цркву, живети предукус Царства Божијег у литургији, учествовати у евхаристији.
Увођење детета у тајну евхаристије почиње од куће, где стање духа у коме се припремамо да идемо у цркву има своју важност. Црква није нити школа, нити седмична активност. То није обавеза, него је то празник у пуном смислу речи, и поред замора током седмице. Насупрот томе, у Недељном дану у којем не идемо у цркву, осећамо више недостатак него олакшање или одмор.
Литургија као предукус Царства Божијег
При самом уласку у храм, дете колико год да је мало, осећа да улази у сасвим посебно место, где све носи печат дубоке и свештене лепоте. Оно врло рано уочава да се овде спајају земља и небо. Она само означава улазак обредним покретима - радњама. Знак крста, прислуживање свећа, целивање икона. Сва његова чула учествују: тамјан, црквене песме, изображења светитеља на зидовима, који су окупани златним зрацима нове светлости. На куполи је изображено небо са ангелима, звездани свод и често у средишту Христос Сведржитељ.
Дете на тај начин схвата да су просторне и временске границе поништене: то пројављује изображење које се често среће у олтарском делу, Христа који даје причешће апостолима. У причешћу смо сви сједињени са светитељима: записујући на диптисима имена упокојених и одсутних који су му драги, деца их придружују заједници.
Учешће у евхаристији
Крајњи ступањ, врхунац литургије, јесте учешће оних који су крштени у светој Тајни евхаристије, без обзира на њихову старост. Чак и ако се учешће у литургији своди углавном на евхаристију, када су деца сасвим малог узраста, оно нипочему није мање вредно, него се оно на тајанствен начин, преко језика тела и чула показује потпуно, у истој мери као и код одраслих.
Дете растући постаје свесно овог сусрета са Христом, сусрета који ми тајанствено живимо у евхаристији, ако га научимо да оно повеже литургију са Христовим животом и учењем. Тако његово учешће у литургији постаје обраћење Христу.
Који је удео детета у литургији?
Да би овај пут био могућ, такође треба да наше заједнице оставе места деци...
Ако учествовати значи имати удела, то инплицира, да један део припада деци.
У црквеној заједници они имају равноправно место. Они нису пасивни посматрачи, ни неко ко омета "чудни обред", који заокупља њихове родитеље а обраћа се само одраслима.
Ово означава и обрнуто, да одрасли треба да прихвате присуство деце: да им оставе места, да пазе на њихово специфично присуство. Овде се не ради само о моралној дужности, него управо о богословском захтеву који подразумева наше присуство у цркви. У ствари, обред који настојимо да подражавамо је управо однос између троје личности Свете Тројице. По угледу на три Божанске Личности, ми настојимо да наши односи задрже свачију различитост и образују складан спој у потпуном јединству. Да ли постоје друга места, где независно од свакога начина постојања, тако дубоко (истински) учествујемо као личности у заједничком догађају?
Какво је учешће деце?
Ово учешће понекад може да личи на одсутно присуство; дете је ту, али се игра, црта или прича. Ипак, било би пренагло да се осуди такво понашање. Уочено је да, када желимо да деци нешто битно објаснимо, она често (за)узимају други правац: остављају утисак да их интересује нешто сасвим друго, док су се у ствари претворили у ухо. Бити присутан је већ први начин учешћа, када дете личи на земљу на коју падају семена сејача. Ко зна шта се дешава у дубини њиховог срца?
За активније учење у богослужењу постоје искуства у многим парохијама: деца су позвана да учествују у битним моментима литургије и да на тај начин истакну важност за све парохијане: они следе служитеље и претходе свештеницима у малом и великом входу, окружују свештеника или ђакона када читају евахгелије држећи свеће у рукама, први се причешћују.
Мање уочљиво, можемо да помогнемо деци да одрже пажњу и да се оријентишу у литургији, подстичући их да препознају ову или ону литургијску песму или возглас: Херувимска песма која уводи у други део литургије, "У миру изиђимо" када могу да потраже просфоре, мале нафоре, као изврсну надокнаду на крају службе. Можемо такође да их научимо да посматрају литургијску "драматургију": отварање и затварање Царских Двери које закривају олтар радње које су брзо уочљиве, црквене предмете који мењају своје место, на пример за време Великог Входа.
"Непрестано обновљени сусрет са Васкрслим Христом"
Да би се избегао утисак понављања сваке недеље исте литургије, битно је да се истакне ритам (круг) литургијске године, спремајући читање Апостола, говорећи о празнику или светитељима тога дана, како би деца била пажљивија на промене које се дешавају: на боју литургијских одежди, на икону празника на среднини цркве итд. Тако се евхаристијском служењу придружује једна друга димензија. Образују се чула у току дететовог растења и открива се сапостојање различитих времености: свакодневно време, литургијско време, годишње време и време есхатолошког ишчекивања,
На крају, учешће детета у литургији се развија упоредо са његовим расрењем. Први пост, прва исповест, су битне етапе у растењу детета у црквеној заједници, које могу да буду пропраћене са жељом за постојанијим и свеснијим учешћем у литургији. У овим приликама можемо да му предложимо да дође раније, да продужи или да умножи она места где се тражи да буде пажљивији, да се добро понаша, прихватајући потом моменте "опуштања". Структура литургије може да допусти наизменичност јаких момената и момената слабијег интензитета, уочљивих и за одрасле. На пример после читања Евангелија, јектеније које уводе у литургију верних су моменти прелаза пре успона ка освећењу Светих Дарова.
У закључку, учинити да дете, као и свака личност учествуке у литургији, значи учинити да оно поступно постане свесно неисцрпног богатства ове Свете Тајне. Да би се то постигло, посећивање цркве само по себи није довољно: поступци, обреди, молитве, треба да буду пропраћени објашњењима кући од стране родитеља и вероучитеља. Тако ће присуство деце постати активније и свесније, Јер, за све нас, евхаристијско причешће представља непрестано обнављање сусрета са Васкрслим Христом.
Софија Ставру
Превод са француског: сестринство манастира Бања Рисанска
СВЕТИГОРА, бр.177, август/септембар 2007.
Нема коментара:
Постави коментар