Ми православни јесмо чувари. Као чувари лансирне рампе. Одржавамо систем-организам који може да упије мистичке увиде и харизматичке узлете који, кад дође до харизматске обнове, може да сачува везу са Богом, уместо да тад дође само до гордих узлета у страну и пропасти.
Прво правило које човек чује кад уђе у Цркву: „Спаси себе – спашћеш свет око себе“, заиста је од кључног значаја. Скоро исто као „Воли другог као самог себе“.
Али зашто Бог не даје више људи са даром и свешћу да треба да спасу себе - како би спали и свет?
Зар тим људима иначе не би било довољно тешко да спасу себе и свет око себе? Људи су без Бога слаби. Због очувања наше слободе Бог не би морао да буде толико шкрт на даровитима.
Нема разлога да нам Савршени Бог не даје могућност да постанемо богови, ако нам је већ то обећао. Пошто нема разлога – логично је да помислимо да можда нам Он то даје, али ми немамо свест о томе шта добијамо.
Нисмо довољно повезани. Без велике повезаности не може да буде ни великог узлета. Свети појединац који, уздижући се ка Богу, вуче много тога око себе, настаје на чвору наших међусобних веза. Највише вуче оно најближе из живе мреже тих веза, затим, нешто мање, и оно мало удаљеније. Све оно докле се простире његова сила, настала чвршћом или тањом везом с Богом. Истовремено, мрежа њега подупире, гура навише. Међутим – зашто цела мрежа није прекривена светим тачкама - чворовима? Зашто све не крене ка Богу?
Бог је посејао довољно дарова у свакој генерацији. Недостаје међусобна веза, умрежавање даровитих и околног света, умрежавање даровитих међусобно, као и са припадајућим деловима света. Због тога нема узлета. Због тога је Црква у стању мировања, пасивног чувања. Као кад густа чипка, густа жива мрежа од веза, падне на маслачак да спречи ветар да разнесе около бројне маце маслачка. Или је можда реалистичнија слика данашњице да чипка падне на жбун сувог чичка - пре би се свет тако могао данас описати.
И тако Црква чува свет. Дрема и чека да испод њене мреже живот у чичку набуја и почне да подиже мрежу назад Богу.
Кад ће жива мрежа да се покрене ка Богу? А Бог је наравно спреман да помогне деци која му крену у сусрет, увек спреман да мало јаче повуче мрежу ка себи, јаче него што смо заиста заслужили.
Није се довољно чичка закачило за мрежу. И они који су се закачили за мрежу – умртвили су се. Бог због тога чека.
Мора много њих да се закачи за мрежу и да остане потпуно живо. Па и живље од осталог. Да има снаге да се уздигне, да крене у сусрет Богу вукући мрежу.
Сви који су потребни – ту су. Међу нама. Под мрежом. Зашто не крећу? Зашто се не закаче за мрежу и зашто не постану живљи од осталих?
Нешто није у реду са мрежом?
Слично је било и у осталим временима. Све од тог четвртог века кад је Црква пристала да и у њој систем постане јачи од организма. Сад је можда најтужније зато што сада нема оних великих естетских чворова заједнице – светих краљева, уметника, подвижника, научника и осталих који су чували наду одизали се од земље и отварали поглед човечанства ка небу. Нема утехе, и нема наде.
Шта је то са мрежом? Где ми ту грешимо? Бог сигурно не греши.
Велики број оних који би се закачили за живу мрежу довео би до драматичне провере саме мреже. Да није од времена и од живота прогризена, крта. Пошто чува потребно знање брзо би се закрпила, поравила. Док нема много закаченог – мрежа дрема. Испод ње, у доброј мери тамо где мрежа пропушта светлост, израсла је врста органске мреже. Уствари пре – огроман број изолованих острваца живота. Кад Црква не светли, њена мрежа баца на земљу сенку, сенку мреже, и у њој живи њен сеновити двојник – институција, систем. И то систем који не зависи ни од органског, ни од светла. Сенку испод мреже Црква дели са свим системима повезивања, обједињавања и владања, који су у сенци настали.
Кад мрежа светли - баца на земљу светлост. И тек тада постаје видљива слика целине и могућност божанске везе међу острвима. Острва богомданог живота, настала под светлошћу само се светлошћу спајају. Тек онда се спаја и прикупља довољно снаге да се крене у сурет назад, Богу. Мрежа се тада приближава извору светлости.
Црква светли у Литрургији и у ономе што народ зове „певање манастира“.
То је краткотрајно осветљавање целине а у случају манастира – просветљивање само дела мреже. Сенка се брзо врати. И острва остају одељена.
Како чворови да се повежу и прораде? А пре свега – како да се потенцијални чворови повежу са својом околином? Да оживе довољан број постављених па истањених веза? Који ће им дати снагу за покрет навише?
Пођимо од повезивања са околином. То је обавеза свакога, јер нико не зна унапред да ли је можда баш он један од чворова. Да се, можда, највише веза баш на њему пресеца.
Како се данас у време култа људи-острва повезати са околином? Али тако да то повезивање ствара у неком енергију чвора?
Искључиво уколико се повезујемо кроз вечност. Кроз Бога.
Тиме избегавамо да другог сведемо на употребну вредност и тако изгубимо његову енергију, претворимо је у рад, у резултат.
Они који су у Цркви знају да морају упорно, сваког дана, сваког тренутка, проверавати да ли се са људима повезују кроз Вечно за Вечно, или само за илузорно САДА. Можда тако не чине стално али знају да треба да чине.
Да бисмо се повезивали за вечно треба другога да стављамо испред себе, али да од тога не одустајемо на пола пута па да останемо само сломљени људи, него без страха да гурамо до краја, да себе изгубимо у служењу другима. А стално с Богом. Тек онда ћемо се наћи. Тек онда ће сва енергија несметано да тече ка нама.
Такав пут служења може да постане и подлога добре владавине.
То је нешто што је заиста доступно свима. И није немогуће спровести у дело. Не заснива се на чудима. Али је много, много тешко. Људски тешко.
За оне који би да се упуте тим путем, потребно је пре свега охрабрење, а затим и стална подршка и вођење на путу. Конкретно учење, саветовање.
Од Цркве се очекује нова мисија, али мисија која нераздељиво повезана са системом обећане подршке. То је оно што се очекује од Цркве, а не да наочиглед уморних људи Црква (п)остане корпорација у сенци. Тешко је то и тражи промену и праксе и речника, тражи промишљање и освежавање, осавремењивање путоказа.
А то се неће десити док не почне да буја живот испод и ван мреже. Да ли се ту може само чекати или се нешто може и циљано урадити?
ђакон Ненад Илић
Прво правило које човек чује кад уђе у Цркву: „Спаси себе – спашћеш свет око себе“, заиста је од кључног значаја. Скоро исто као „Воли другог као самог себе“.
Али зашто Бог не даје више људи са даром и свешћу да треба да спасу себе - како би спали и свет?
Зар тим људима иначе не би било довољно тешко да спасу себе и свет око себе? Људи су без Бога слаби. Због очувања наше слободе Бог не би морао да буде толико шкрт на даровитима.
Нема разлога да нам Савршени Бог не даје могућност да постанемо богови, ако нам је већ то обећао. Пошто нема разлога – логично је да помислимо да можда нам Он то даје, али ми немамо свест о томе шта добијамо.
Нисмо довољно повезани. Без велике повезаности не може да буде ни великог узлета. Свети појединац који, уздижући се ка Богу, вуче много тога око себе, настаје на чвору наших међусобних веза. Највише вуче оно најближе из живе мреже тих веза, затим, нешто мање, и оно мало удаљеније. Све оно докле се простире његова сила, настала чвршћом или тањом везом с Богом. Истовремено, мрежа њега подупире, гура навише. Међутим – зашто цела мрежа није прекривена светим тачкама - чворовима? Зашто све не крене ка Богу?
Бог је посејао довољно дарова у свакој генерацији. Недостаје међусобна веза, умрежавање даровитих и околног света, умрежавање даровитих међусобно, као и са припадајућим деловима света. Због тога нема узлета. Због тога је Црква у стању мировања, пасивног чувања. Као кад густа чипка, густа жива мрежа од веза, падне на маслачак да спречи ветар да разнесе около бројне маце маслачка. Или је можда реалистичнија слика данашњице да чипка падне на жбун сувог чичка - пре би се свет тако могао данас описати.
И тако Црква чува свет. Дрема и чека да испод њене мреже живот у чичку набуја и почне да подиже мрежу назад Богу.
Кад ће жива мрежа да се покрене ка Богу? А Бог је наравно спреман да помогне деци која му крену у сусрет, увек спреман да мало јаче повуче мрежу ка себи, јаче него што смо заиста заслужили.
Није се довољно чичка закачило за мрежу. И они који су се закачили за мрежу – умртвили су се. Бог због тога чека.
Мора много њих да се закачи за мрежу и да остане потпуно живо. Па и живље од осталог. Да има снаге да се уздигне, да крене у сусрет Богу вукући мрежу.
Сви који су потребни – ту су. Међу нама. Под мрежом. Зашто не крећу? Зашто се не закаче за мрежу и зашто не постану живљи од осталих?
Нешто није у реду са мрежом?
Слично је било и у осталим временима. Све од тог четвртог века кад је Црква пристала да и у њој систем постане јачи од организма. Сад је можда најтужније зато што сада нема оних великих естетских чворова заједнице – светих краљева, уметника, подвижника, научника и осталих који су чували наду одизали се од земље и отварали поглед човечанства ка небу. Нема утехе, и нема наде.
Шта је то са мрежом? Где ми ту грешимо? Бог сигурно не греши.
Велики број оних који би се закачили за живу мрежу довео би до драматичне провере саме мреже. Да није од времена и од живота прогризена, крта. Пошто чува потребно знање брзо би се закрпила, поравила. Док нема много закаченог – мрежа дрема. Испод ње, у доброј мери тамо где мрежа пропушта светлост, израсла је врста органске мреже. Уствари пре – огроман број изолованих острваца живота. Кад Црква не светли, њена мрежа баца на земљу сенку, сенку мреже, и у њој живи њен сеновити двојник – институција, систем. И то систем који не зависи ни од органског, ни од светла. Сенку испод мреже Црква дели са свим системима повезивања, обједињавања и владања, који су у сенци настали.
Кад мрежа светли - баца на земљу светлост. И тек тада постаје видљива слика целине и могућност божанске везе међу острвима. Острва богомданог живота, настала под светлошћу само се светлошћу спајају. Тек онда се спаја и прикупља довољно снаге да се крене у сурет назад, Богу. Мрежа се тада приближава извору светлости.
Црква светли у Литрургији и у ономе што народ зове „певање манастира“.
То је краткотрајно осветљавање целине а у случају манастира – просветљивање само дела мреже. Сенка се брзо врати. И острва остају одељена.
Како чворови да се повежу и прораде? А пре свега – како да се потенцијални чворови повежу са својом околином? Да оживе довољан број постављених па истањених веза? Који ће им дати снагу за покрет навише?
Пођимо од повезивања са околином. То је обавеза свакога, јер нико не зна унапред да ли је можда баш он један од чворова. Да се, можда, највише веза баш на њему пресеца.
Како се данас у време култа људи-острва повезати са околином? Али тако да то повезивање ствара у неком енергију чвора?
Искључиво уколико се повезујемо кроз вечност. Кроз Бога.
Тиме избегавамо да другог сведемо на употребну вредност и тако изгубимо његову енергију, претворимо је у рад, у резултат.
Они који су у Цркви знају да морају упорно, сваког дана, сваког тренутка, проверавати да ли се са људима повезују кроз Вечно за Вечно, или само за илузорно САДА. Можда тако не чине стално али знају да треба да чине.
Да бисмо се повезивали за вечно треба другога да стављамо испред себе, али да од тога не одустајемо на пола пута па да останемо само сломљени људи, него без страха да гурамо до краја, да себе изгубимо у служењу другима. А стално с Богом. Тек онда ћемо се наћи. Тек онда ће сва енергија несметано да тече ка нама.
Такав пут служења може да постане и подлога добре владавине.
То је нешто што је заиста доступно свима. И није немогуће спровести у дело. Не заснива се на чудима. Али је много, много тешко. Људски тешко.
За оне који би да се упуте тим путем, потребно је пре свега охрабрење, а затим и стална подршка и вођење на путу. Конкретно учење, саветовање.
Од Цркве се очекује нова мисија, али мисија која нераздељиво повезана са системом обећане подршке. То је оно што се очекује од Цркве, а не да наочиглед уморних људи Црква (п)остане корпорација у сенци. Тешко је то и тражи промену и праксе и речника, тражи промишљање и освежавање, осавремењивање путоказа.
А то се неће десити док не почне да буја живот испод и ван мреже. Да ли се ту може само чекати или се нешто може и циљано урадити?
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар