- Оче Рафаиле, проживели сте дуго, били сте сведоци различитих политичких епоха. Сваку од њих карактеришу посебне духовне немоћи. Шта је главна духовна немоћ нашег времена?
-За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност.
Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, "лежи у злу". Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире.
Другу немоћ нашег времена представља изолованост људи и њихова емоционална хладноћа. У веку технологије човеку је све мање потребна помоћ другог човека, а мање му је и стало до ње - машина замењује човека. Средства масовних комуникација доприносе стандардизацији мишљења. Телевизор, компјутер и друга техничка достигнућа све више замењују живи контакт: човек одлази у виртуелни свет који постаје његова друга стварност. У том свету он нема одговорност, осећа себе слободним од обавеза и брига - илузорни свет ништа не тражи од њега.
Духовна отуђеност често прелази у аутизам. Човек осећа сопствену усамљеност, али и у том случају телевизор и компјутер нуде му општење на даљину, виртуелне везе без љубави, некакво мртво општење налик на општење сенки. Техника смањује физичко растојање међу људима, али их у исто време међусобно дистанцира на емоционалном плану. Човек престаје да воли другог; ближњи постаје далек. Особа губи жељу да се види са пријатељима, удобније му је да седи пред компјутером. Овде привидна удобност своди људско општење на ниво прагматичног. Емоционална хладноћа и отуђеност прерастају у моралну кризу која је много опаснија од економске. Овај процес се у различитим облицима појављује свуда, при чему је у технички развијеним земљама он снажнији и разорнији.
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
-Ствара се утисак да су код савремених хришћана питања догматике стављена у други план; ако се о нечему и говори, онда је то једино о социјалном служењу и сличном. Уопште није прихваћено да се говори о разликама у вери. Да ли је тако?
-Догматско мишљење је нераскидиво повезано са духовним стањем човека, посебно са његовим мистичким интуицијама. При осиромашењу молитве и либерализацији морала човек престаје да осећа деловање благодати у сопственој души, губи православни начин мишљења и унутрашњу потврду и сведочанство истине.
Карактеристично је да за Светитеље догмат није представљао некакав апстрактни појам, већ живу истину; удаљавање од догмата су увек доживљавали и осећали као губитак благодати. Код савремених људи је то унутрашње сведочанство ослабило, отупело. Они доживљавају догмате као философске постулате и тезе, разматрају их на нивоу рационалистичког мишљења и зато се код њих брише граница између догматске истине и духовне лажи.
Теолошки максимализам пређашњих времена све више бива истиснут хуманистичким антропологизмом; притом се оријентири истине губе, духовни центри постојања и скала моралних вредности се померају и уклањају са својих места. Догматска равнодушност представља слепило људи код којих су отупеле или атрофиране религиозне интуиције. Интелектуално сваштоједство се доживљава као ширина мишљења, па чак и сведочанство љубави. Ово питање је врло важно и зато ћу поновити своју мисао.
Мистичке интуиције чине догмат реалном, опипљивом истином, док савремени човек са својим отупелим духовним интуицијама доживљава догмат као продукт одређеног времена и епохе, разматра га попут философске апстракције, свесно или несвесно уноси у Цркву и Откривење принцип еволуције и на тај начин чини догмат релативистичким и плуралистичким појмом. По том мишљењу, догмати се привремено могу уважавати као што се уважавају стари људи, али се такође без проблема могу изменити или просто игнорисати. Практичну пројаву таквог рационализма у религији представља екуменизам, унијатство и многоглава хидра модернизма.
-У чему се састоји главна догматска повреда умова савремених православних хришћана?
-Главну догматску повреду умова савремених хришћана представља губитак светоотачког схватања Цркве као чувара истине, Светог Предања и Светог Писма. Савремена представа о Цркви у либералним круговима се све више приближава протестантском погледу на Цркву као на људску заједницу сједињену сагласношћу у учењу вере и ритуалима, заједницу једномишљеника. Притом се оно што је најважније - божанска страна Цркве као чуварке благодати, носиоца таворске светлости и непрестане Педесетнице - брише, Цркву доживљавају као људску институцију.
Смелим модернистима Црква представља дом без господара који они присвајају и уређују по својим жељама.
Откривење има две форме: Писмо и Предање. Свето Предање, изражено у символичким књигама (вероучитељним књигама које су прихваћене од целокупне Цркве), догматским и канонским одлукама Васељенских Сабора, богослужбеним текстовима и агиографским документима све више губи вредност у очима либералног друштва. Што се модерниста тиче, за њих Свето Предање у значајној мери представља митологију, недостојну пажње савременог "образованог" човека. Што се тиче догматике и канонике потврђене на Саборима, познати модерниста Николај Зернов је отворено изјавио да је "сва трагедија Цркве почела са Васељенским Саборима".
Модернисти се труде да дискредитују вероучитељне изворе, укину и разоре, понекада и исмеју богословску традицију и прејемство претходних векова, створе ново, аморфно хришћанство које би одговарало појмовима, укусима и потребама, једноставније речено, страстима савременог друштва које се налази под утицајем модернизма и хуманизма. Модернисти стреме не да свет просвете светлошћу Цркве и приопште га вечној истини хришћанства, већ да Цркву прилагоде свету и самим тим је подвргну непрестаној секуларизацији.
Друго догматско изопачење видим у стремљењу модерниста да прераде, у суштини, да укину православну сотериологију (науку о спасењу), да из ње изузму догмат о искупљењу и створе нову сотериологију под називом "морална теорија спасења".
Догмат о искупљењу представља срж хришћанства. Спасење људског рода од стране Христа остварило се у томе што је Распети Месија примио на Себе, кроз Своја страдања и мучења, казну која је по праведности Божијој вечно требала да притиска род људски. Господ нас је заменио Собом и тиме сјединио праведност са љубављу, а љубав са правосуђем - у томе је смисао Голготске жртве.
У годинама пре револуције претходног бунтовног века почео је покрет обновљенства. Обновљенци су говорили да савременог човека више не може да надахне учење о искупљењу, да су неопходне нове идеје. Хуманизам као култ човека није желео и није допуштао искупљење, у томе је видео унижавање достојанства људске личности; њега је више задовољавало друго учење - како човек спасава самога себе кроз испуњење јеванђелских заповести и подражавање Исуса Христа као моралног обрасца за људе. Притом је део модерниста допуштао да је Христос идеални човек, док су други сматрали да је Он грешник Који се путем борбе са грехом и страстима које су живеле у Њему постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдања. Ово лажно учење представљало је Христа не као Искупитеља, већ као педагога и отварало пут за христијанизовану теософију и гностицизам. Важно је запамтити да су древни гностици - докети одбацивали догмат искупљења, сматрајући распеће и Христова страдања привидним. Апостол Јован Богослов је забрањивао хришћанима да имају било какав контакт са гностицима. Историја се понавља, и у прошлости можемо наћи сличности са данашњицом.
-У различита времена су Православље у већој или мањој мери мучиле различите јереси. Последњих векова се нарочито повећао притисак римокатолицизма и протестантизма. Која од ових јереси је по свом утицају страшнија за православне? За коју је створен савршенији противотров?
-Од времена отпадања Рима од васељенског Православља код нас се накупила обимна апологетска литература где су детаљно размотрене и испитане разлике између римокатолицизма и Православља. Треба рећи да се са сваким веком који протекне формирани расцеп све више шири и продубљује као последица чињенице да је Рим прихватао нове догмате и каноне који су неспојиви са учењем древне Цркве. Велики утицај језуитског реда на Западу унео је у свест латинских теолога снажну струју либерализма и хуманизма (треба рећи да је сама реч "језуитство" постала синоним за прагматизам и за небирање средстава за достизање постављеног циља). Између Православља и римокатолицизма постављене су јасне границе које не могу да измене или униште ни екуменизам, нити таласи нарастајуће секуларизације.
Са протестантизмом је ситуација сложенија. За разлику од римокатолицизма, протестантизам представља конгломерат конфесија, деноминација, секти и теолошких школа, што за последицу има чињеницу да не поседује јединствену богословску концепцију. Оно што је заједничко и карактеристично за протестантизам, његов "символ вере" јесте одбацивање и разарање Предања и његову замену личним мишљењима и субјективним тумачењима Светог Писма. Управо захваљујући аморфности и многоликости протестантизам је лакше прерушити у Православље. Због тога он има своје једномишљенике и савезнике - "православне" теологе-модернисте који покушавају да дискредитују Свето Предање и унутар Цркве разоре само Православље. Зато данас протестантизам сматрам маскиранијим и опаснијим противником од римокатолицизма.
Што се тиче противотрова за лажна учења и јереси - главним противотровом сматрам стицање благодати Духа Светога. Благодат чини православним не само ум, већ и човеково срце; човек непосредно осећа и познаје духовним интуицијама да је спасење могуће једино у Цркви, у њеном Предању, догматици и литургици, да је Црква - Ковчег ван кога је немогуће спасити се од потопа зла и греха. Међутим, ако наставимо са том аналогијом, знамо да су се у спасавајућем ковчегу нашли и Хам и Ханаан. Неопходан услов за спасење представља пребивање у Цркви. Међутим, спасење се не одвија механички већ зависи, осим благодати, од воље и живота сваког човека.
Чини ми се бесмисленим говорити о томе ко је ближе спасењу: римокатолици, протестанти или други јеретици. За време Потопа једни су гинули у равницама, други су бежали у планине, пењали се на саме врхове али су их тамо стизали таласи и сви заједно су нашли заједничку гробницу у бездану океана. Исто је - потонути близу обале или далеко од ње.
-Шта можете рећи поводом ставова неких богослова о "латинском ропству" у којем се, по њиховом мишљењу, наша Црква налазила скоро неколико векова?
-Што се тиче оптужби да је Православна Црква боравила у "латинском ропству", у питању је модернистичка провокација великих размера чији је циљ да пронађу прикладан изговор за спровођење својих разарајућих замисли и реформи у самој Православној Цркви.
Модернисти гласно вичу да је неопходно да Православље "очисти" од латинског утицаја, а заправо су они измислили ову стратегију да би очистили Православље од самог Православља - дискредитовали православно Предање које се налази у црквеној химнографији, саборним одлукама, Житијама Светих и уставу Цркве. Модернисти се чак не снебивају да велики део Предања убрајају у митологију.
Треба рећи да римокатолицизам у својој основи има древно хришћанство које је касније било извитоперено и унакажено људским измишљотинама и страстима, као што су сливање са политиком (што се пројавило у цезаропапизму), коришћење силе против инославних, разарање саборних начела, култ Првосвештеника, стремљење ка унији не само са другим конфесијама већ и са полунезнабожачким духом света (путем непрестане секуларизације).
Међутим, све ове негативности не даје за право да се римокатолицизам сматра антихришћанском појавом како је то Лутер желео да представи. До трагичног отпадања од Васељенског Православља Рим је припадао једној Цркви и након отпадања је сачувао део онога што је њој припадало. Зато одбацујући заблуде римокатолицизма, ми смо дужни да запазимо да су се поред нанесених слојева људским измишљотина у њему сачували остаци древног учења. Римокатолицизам је запрљао древно Предање, али га није у потпуности уништио. Протестантизам је пак својим гвозденим чекићем разбио остатке зидова већ разрушеног олтара.
Следећа техника модерниста представља оптуживање православног богословља за увођење западне схоластике као један од доказа "латинског ропства". Треба рећи да схоластика уопште не представља бесплодну софистику, већ стремљење да се богословска знања приведу у одређени систем коришћењем принципа анализе и синтезе, метода дедукције и индукције. Запазимо да је у Старозаветној Цркви прво постојало усмено Свето Предање, али је затим, због снижавања духовног нивоа људи, била потребна и његова фиксација у форми Светог Писма да не би било потпуно изгубљено.
Нешто слично можемо видети и у преласку патристике ка схоластичком богословљу - када је било неопходно кроз богословски систем сачувати хришћанске духовним видом сагледане истине. У питању је такође био захтев времена због нарастајућег духа секуларизације. Притом, у православном богословљу схоластика није одбацивала патристику, већ се ослањала на њу. На жалост, на Западу је заједно са схоластиком у теологију почео да продире и рационализам, управо стремљење не да се пружи општа слика догматика и она појасни, већ да се сама догматика провери људским разумом. Управо је ова злоупотреба дискредитовала схоластику и незаслужено јој придала негативни карактер. Међутим, сама по себи схоластика је била и јесте неопходна етапа у историји догматике; без ње би се савремено богословље претворило у хаос појединачних, личних мишљења. На православном Истоку схоластика се у великој мери употребљавала као метод учења у школи.
Схоластика се на Западу појавила неколико векова раније у односу на Исток и зато није чудно да су православни богослови као радни материјал могли да користе неке римокатоличке текстове, уклонивши из њих грешке и неправилности, очистивши од каснијих заблуда и теолошких извитоперења. Овај рад подсећа на рад који су извршили Оци Цркве, користећи у својим делима језик и терминологију античке философије. Притом су они преосмишљавали такве позајмице и старим формама давали нови садржај, а у неким случајевима развијали су и прецизирали ту терминологију, прилагођавајући је хришћанском учењу.
До XX века нико није прекоревао Цркву да се налази "латинском ропству" и да одступа од православног вероучења. Тек на почетку револуционарног XX века чули су се гласови који су захтевали реформу Православља. На жалост, неки од тих гласова чули су се и у духовним школама. У то време, речју "слобода" био је опијен један део предавача, чак и свештеника; долазило је до ситуација да су се у здањима Духовних академија демонстративно служили парастоси покретачима револуције (на пример, поручнику Шмиту), изговарале и штампале проповеди где се са гневом изобличавало гушење бунта 1905. године (који је Лењин назвао "генералном пробом за октобарску револуцију"), учествовало у штрајковима, итд. уопште, изражавала се солидарност са својим будућим гробарима. У таквој средини се и поникла парола "обновљено Православље" и појавио се такав рески израз - "латинско ропство Цркве". Један од истакнутих теолога тог времена је писао: "Учење о искупљењу више не задовољава наше савременике - њима су потребне нове идеје". Ове речи су означавале одрицање од вечних истина хришћанства зарад прагматике.
"Латинског ропства" никада није било нити је могло бити у Цркви, иначе би она изгубила своју богонадахнутост, престала да буде "стуб и тврђава истине", чуварка огња Педесетнице и непорочна Христова Невеста.
-Какви су међусобни контакт и општење могући са римокатолицима и протестантима међу којима има, и то је очигледна чињеница, много добрих људи?
-Ово питање представља један од камена спотицања за део савремених православних хришћана. Зато ћемо о њему говорити подробније.
Менталитет савремених хришћана се, под утицајем измењених животних услова и спољашње информације, подвргава разарајућем реактивном зрачењу и већ је измењен у односу на пређашње векове.
Теоцентризам карактеристичан за претходна столећа (Бог као највиша вредност, циљ и садржај живота) замењује се хуманизмом где човек (притом емпиријски човек са повређеном природом) а не Божанство, заузима највиши степен духовних и душевних вредности. "Све природно је предивно", објављују хуманисти. Духовну обнову и освећење не одбацују, али је прихватају као самоусавршавање.
Хуманизам учи да човеку није потребно искупљење, нису потребне тајне вере и благодати Духа Светога, већ да се спасава сопственим врлинама. За хришћане-хуманисте Христос није Искупитељ, већ савршени образац човека тако да се спасење остварује у подражавању Христу. Сам појам прародитељског греха који прелази из покољења у покољење, хуманистима изгледа као неправда.
Један од познатих хуманиста је отворено изјавио: "Адам је сагрешио и шта ћу ту ја?", то јест, он себе сматра од рођења чистим од греха.
У реалности људски род представља генетско јединство где се грех Адама преноси од родитеља потомцима. Свети Јован Златоуст изражава следећу мисао: ако не желиш да одговараш за грехе праотаца, онда се одрекни и од обећања и благослова који су им дани, али ћеш се у том случају одрећи и Месије - Христа Спаситеља.
Мистички доживљај људског рода као мноштва у јединству и јединства у мноштву бива замењен од стране хуманиста принципом спољашњег колективизма, а у делима вере - субјективним појмовима о спасењу. Савремени хуманисти, лишени осећања благодати као сведочанства истине, сматрају да вера у Цркву као у јединствени пут спасења представља духовну гордост, помањкање љубави и ускошћу мишљења.
Сада се хуманизму све више додаје либерализам, у коме грех губи своју демонску природу, а љубав Божија се доживљава као толеранција према греху која прелази у солидарност. Један од истакнутих хришћанских хуманиста је изјавио: "Христос је у свему солидаран са човеком". Зашто је онда било потребно Распеће?
Принцип апокатастазиса, тог обавезног и неизбежног повратка у првобитно стање, родио је рехабилитацију оригенизма, који сматра да грех представља само задржавање на путу ка Богу и одлагање времена у земљи изгнанства, а затим ће се сва бића, између осталог и сатана и пали анђели, вратити у божанску плирому (пуноту). Ово учење, које противречи Јеванђељу, одбачено и проклето од стране Цркве, почело је све отвореније да се појављује у делима савремених модерниста.
Сада бих се дотакао питања о Цркви. Црква не представља савез, већ јединство: не може постојати савез цркава заснован на договорима и декларацијама, већ постоји само јединство у Истини.
Догмати, молитве и Свете тајне Православне Цркве, сједињене са учењима и обредима инославних конфесија, представљају сједињење истине и лажи, то јест, лаж.
Међутим, Православље не захтева самоизолацију у области људских односа. Ми можемо имати са инославним и иноверним људима потпуно нормалне односе и пријатељско општење, али је сакрално јединство са њима за нас немогуће, иначе ћемо ступити у област хуманистичких илузија и одступити од сопствене вере, не доносећи корист људима других конфесија и религија. Црква представља духовно јединство и зато би заједничка молитва са неправославнима за нас била противречна том мистичком јединству и представљала не само нарушавање црквених канона, већ и грех против самих инославних које бисмо, и сами то не желећи, обмањивали лажном надом јединства и спасења ван Православља.
Што се тиче врлинских иноверних људи, по правди Божијој ће за своје добро добити одређену награду и утеху, али су лишени најважнијег: Бог није унутрашњи фактор њиховог постојања.
-Како уопште привести Христу "доброг човека"?
-За тако нешто је неопходно и сам постати "добар човек", уцрквенити се, потрудити се на стицању благодати Божије и сопственим животом показати пример вере и врлине. Тада ће бити очигледно како деловати на душе других људи, како наћи кључ за њихово срце. Општег рецепта овде нема, треба пак запамтити да је само кроз дејство благодати могуће привести душу Христу. Христови ученици се нису истицали ораторском красноречивошћу или знањем философије. Међутим, својом једноставном речју испуњеном благодаћу, чинили су морална чуда: обраћали су стотине и хиљаде људи Христу.
Људи, општећи са њима и слушајући их, као да су улазили у светлоносно поље благодати, осећали њено дејство у сопственим срцима која им је откривала непознати духовни свет. Ако се човек не труди да очисти сопствено срце од страсти, да пребива у молитви, испуњава вољу Божију, показаће се изнутра празан и ту хладну празнину ће осетити они којима се обраћа са учењем о хришћанској вери. Ако човек не стиче благодат, ни красноречивост, ни познавање световних наука, па чак ни познавање текстова Светог Писма му неће помоћи да оживи људска срца и самим тим опитно посведочи истинитост хришћанске вере.
-Кога је једноставније привести: човека који стоји далеко од истина вере (као на пример, муслимане или незнабошце) или онога који већ верује у Христа али има лажне догматске ставове (као на пример, римокатолике и протестанте)?
-Обично људе који верују у Христа називамо хришћанима којој год конфесији они припадали и којих год би се догмата придржавали. Међутим, ако на ово питање погледамо дубље, видећемо да се Христос може познати само кроз благодат Духа Светога чији носилац је Црква. Светлост благодати делује на човеков дух и освећује његову душу. Осим искупљења за спасење је био неопходан и силазак Духа Светога и наставак Педесетнице у Цркви.
Трагизам конфесија које су отпале од Православља састоји се у томе да се тамо догађа познање Христа ван Духа Светога, кроз душевне силе самог човека; као резултат ствара се лажна слика Христа, која није у стању да обнови и спасе човекову душу. Зато су канони Цркве тако категорични у раздвајању духовне истине од заблуда, Православља од неправославља, и строго чувају православну веру од било каквих вештачких сједињавања с инославним учењима.
Не може се рећи ко је ближе или даље од Православља - у питању би била само спољашња мерила. Они који су се нашли ван ковчега за време светског Потопа погинули су независно од тога где су се налазили - далеко или близу њега. Савремени модернистички ставови о делимичној благодати која се тобож налази у другим конфесијама не представљају учење Цркве. Није могуће бити делимично спасен или делимично освећен; овде постоје две могућности: бити или са Истинским Христом Који се открива у Духу Светом или са лажним Христом чију слику су створили људски разум и емоције.
При преласку из иноверја или инославља у Православље, човек по црквеном чину треба да се пред крстом и Јеванђељем одрекне од заблуда своје претходне религије. А лакше незнабошцу да увиди ове заблуде него римокатолику или протестанту. Савремени хуманизам учи да су спасоносне све конфесије, па чак и сва вероисповедања. Пример такве моралне и вероисповедне равнодушности јесте модернизам са његовим учењем о спасењу. Зато се, ако данас говорите о јединственој могућности спасења у Православној Цркви, то сматра непристојним, фанатизмом и понижењем човека друге вере.
Чини ми се да је лакше обратити иноверног у Православље него инославног, теже од свега - православне фарисеје, као и модернисте, који непрестано траже компромисе између Христовог учења и духа богоборног и развраћеног света.
интервју за Православие.ру
Превео са руског: Станоје Станковић
Коректура: Родољуб Лазић
извор: /www.svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар