Злата Коцић, Павле

И мене будили су петлови ридањем Петровим.
И ја, пешак на пучини и скитница небеска
насуках се на трун у оку брата. Док мојим
брвна плове, скеле распаднуте. Самотно
обалом, подножјем, гребеном огњеним.
Под једним стопалом трулеж, под другим млеч.
Црно, бело: свака је стопа земна Галгал. Све
раселине, сви кланци на Голготу воде. Оче,
смилуј се Савлу. Клину, чавлу. Очисти
око. Срце кајно изврни, исцеди, истреси
кесу последњу, сребрњака тридесет,
целов лажни. Последњу немоћ на своја
рамена узми. Стопалу залутном
зрак сунчев као штаку додај, колену
места начини у колесници облаковој.
Грло земно обрати у трубу небеску,
уста у звонару: ни точак ни крило
не допру где чистог срца глас.
Ако немам, ништа сам. Ако имам,
будим. Будимо
људи.

    извор: klubmladihpesnika.blogspot.com