Мошо - суви пастел, Астрапа – фреске на влажном малтеру:
ДУГО ПУТОВАЊЕ У КАНУ
Зеница ока мога
гнездо је лепоти Твојој
(Хафиз, урезао неки путник)
У царској одаји унутарњег вида
након ходочашћа Теби Василиса
циглом свевремене љубави се зида
златан покров невидимог параклиса
малтер творе Никола и непознати
помоћници на које мајстор натрапа
на брзу руку када јавише сврати
влажно да слика Михаило Астрапа
у луку полукружном попут сечива
чудна пропорција савршеног гнезда
то само љубав може неизлечива
оштрог косијера којег крсти звезда
исцељује слепог Мати Елеуса
дајући нафору Хранитеља Христа
свет ће да опере непресушна суза
у гнезду лепота да опет заблиста
само који створи поново оживи
све што сруши с ума сишав у звериње
свод крстионице постаје сложиви
заклон где не сипа ни ивер ни иње
над светом Царица са наручјем речи
иза мрачних столећа васпоставља храм
да ли још казано може да излечи
зашто да се присећам ако стварно знам
да је дно времена твоје огледало
и да траје дуго испуњење славно
до сусрета овог није нам се дало
иако смо Кани кренули одавно.
Ненад Кебара
 |
| Мошо Одаловић, У КОСОВСКИМ НЕБОСКЛОНИМА |
Нема коментара:
Постави коментар