Има делова из Јевађеља који се читају на Литургији који су слабо познати и великом броју верујућих, а има их које сви знају. И они верујући и они који покушавају да се ограде. Делова који се цитирају, који се подразумевају као најупечатљивији поглед света према Цркви и Христу.
Христос хода по води...
"У време оно, принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре њега на ону страну док он отпусти народ."
Отприлике, могло би да се разуме - Уђите у Цркву и пођите тамо куда сам вам рекао да идете и тамо ћу вас дочекати...
"А лађа беше већ насред мора, угрожена од валова, јер беше противан ветар."
Путовање Цркве тешко је и замислити без "противног ветра". Овај свет често је и олујном снагом окренут против кретања Цркве. Кад не осећамо то противљење, скоро да можемо да се забринемо да се у ствари ни не крећемо, да стојимо у месту. Да можда и не идемо у сусрет Христу. Да само чекамо. Да смо лење слуге Божије.
Кад идемо против ветра, подижу се велики таласи на нас. И људски је и да се уплашимо. Можда би ипак требало више да се уплашимо ако смо се само лагодно препустили ветру и ако таласа нема. Ми смо Црква, и требало би да смо увек у покрету ка Царстви Божијем.
Ако смо упорни и ако савладавајући страх идемо против ветра - Христос ће доћи.
"А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору."
По библијском рачунању времена "четврта стража" је време пред зору. Пред зору је најхладније. Све је лакше кад нас осветли сунце. Макар и кроз облаке.
Дакле, кад је најтеже, кад смо на измаку снага и наде - појављује се Христос.
Често, заробљени нашим проблемима ми нажалост и заборавимо Христа. Његова појава у тами може да нас тргне и уплаши.
"И видевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше".
Сродили смо се и са својим проблемима и са својим страхом, па већи страх може понекад да нам причини подсећање да ми нисмо само од овог света.
"А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи!"
Нисмо одмах сви сигурни да је то Христос с нама. Међу нама има оних са већим и оних са мањим даром вере. На онима са великим даром је да покажу осталима да је вера у Христа изнад свега што нас може задесити у овом олујном свету.
Вера све може. Петар излази из заштићене форме, храбро креће ка Христу преко олујних таласа света. Хода по води! Силе света не могу му ништа.
А онда оно смртно у нама, извор сваког страха, победи.
"Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни, зашто посумња?"
Он маловерни!? Петар!? А шта смо онда ми? Христос је допустио да Петар додирне свој врх вере. Да хода по води као Син Божији. А допустио је и да се уплаши и да почне да тоне, да се дави. Због тога да би свима нама који ће доћи после ученика и Петра показао коме и када пружа руку.
Свакоме од нас који с поверењем у Христа упрегне своје дарове до краја и одговори Његовом позиву. Шта год да се догодило тада и шта год да се догоди икада, онај који је с поверењем пружио руку Христу биће спашен.
С Петром Христос се враћа у лађу. Ветар престаје.
Мир је само кад је Христос са нама.
"А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији".
Епилог:
И онда се сви причестимо и, било да је напољу олуја или не, изађемо у свет да свима сведочимо шта смо доживели.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Христос хода по води...
"У време оно, принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре њега на ону страну док он отпусти народ."
Отприлике, могло би да се разуме - Уђите у Цркву и пођите тамо куда сам вам рекао да идете и тамо ћу вас дочекати...
"А лађа беше већ насред мора, угрожена од валова, јер беше противан ветар."
Путовање Цркве тешко је и замислити без "противног ветра". Овај свет често је и олујном снагом окренут против кретања Цркве. Кад не осећамо то противљење, скоро да можемо да се забринемо да се у ствари ни не крећемо, да стојимо у месту. Да можда и не идемо у сусрет Христу. Да само чекамо. Да смо лење слуге Божије.
Кад идемо против ветра, подижу се велики таласи на нас. И људски је и да се уплашимо. Можда би ипак требало више да се уплашимо ако смо се само лагодно препустили ветру и ако таласа нема. Ми смо Црква, и требало би да смо увек у покрету ка Царстви Божијем.
Ако смо упорни и ако савладавајући страх идемо против ветра - Христос ће доћи.
"А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору."
По библијском рачунању времена "четврта стража" је време пред зору. Пред зору је најхладније. Све је лакше кад нас осветли сунце. Макар и кроз облаке.
Дакле, кад је најтеже, кад смо на измаку снага и наде - појављује се Христос.
Често, заробљени нашим проблемима ми нажалост и заборавимо Христа. Његова појава у тами може да нас тргне и уплаши.
Сродили смо се и са својим проблемима и са својим страхом, па већи страх може понекад да нам причини подсећање да ми нисмо само од овог света.
"А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи!"
Нисмо одмах сви сигурни да је то Христос с нама. Међу нама има оних са већим и оних са мањим даром вере. На онима са великим даром је да покажу осталима да је вера у Христа изнад свега што нас може задесити у овом олујном свету.
Вера све може. Петар излази из заштићене форме, храбро креће ка Христу преко олујних таласа света. Хода по води! Силе света не могу му ништа.
А онда оно смртно у нама, извор сваког страха, победи.
"Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни, зашто посумња?"
Он маловерни!? Петар!? А шта смо онда ми? Христос је допустио да Петар додирне свој врх вере. Да хода по води као Син Божији. А допустио је и да се уплаши и да почне да тоне, да се дави. Због тога да би свима нама који ће доћи после ученика и Петра показао коме и када пружа руку.
Свакоме од нас који с поверењем у Христа упрегне своје дарове до краја и одговори Његовом позиву. Шта год да се догодило тада и шта год да се догоди икада, онај који је с поверењем пружио руку Христу биће спашен.
С Петром Христос се враћа у лађу. Ветар престаје.
Мир је само кад је Христос са нама.
"А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији".
Епилог:
И онда се сви причестимо и, било да је напољу олуја или не, изађемо у свет да свима сведочимо шта смо доживели.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар