За шта ратује Америка? – За пун резервоар горива и за долар као светску резервну валуту.
За шта ратује Европа? – За то да Џон има право да легне у Мајклов кревет и да се назива његовом женом. И још за право рибице из акваријума да не буде испечена.
За шта ратује радикални ислам? – За победу шеријатске државе на целој земаљској кугли.
А Русија? Да ли она ратује или не? Ако ратује, за шта? Ратује, будите сигурни. Али без касетних бомби и хемијског оружја. Она ратује за породицу, брак и верност. Нису то некакви пуни резервоари, акваријумске рибице, па чак ни шеријетске држава. То је нешто боље.
Рат увек има идејну основу. Светска хегемонија, победа неких идеја, финансијска глобална власт и др. А Русија је у последње време приметила да се човечанству измиче тле под ногама. Другим речима – нестаје породица. Вековима су живели деда и баба, унуци и унуке, мама и тата, браћа и сестре. И одједном се појавила перспектива по којој нема више никог. Само неки чудни ликови који су изгубили и остатке памети због полне презасићености. Односно, живот је на измаку. Врло рукотворан, па чак и оргазмичан крај света. И Русија се залаже за то да се живот настави. То се не може учинити ни на који други начин осим залагањем «за» очување класичне породице.
У овом рату ни у кога не треба пуцати. Русија то ни не жели. На питање: «Да ли Руси желе рат?» одговор је исти. Не желе. Дакле, ратују литургијски. Објављују празник, заказују окупљање, узносе молитве, држе проповеди. Плод таквог рата је већи него од обичног рата. Добро би било кад би се у рат укључили и мобилисали обични грађани и грађанке, како не би били само потрошачи празничних задовољстава, већ и свесни учесници у прослави.
О чему се ради? О томе да се породица, као ваздух, не примећује и не оцењује по заслузи док постоји. А ако је нема, нестаје монаштво и свештенство, суши се њива живота и човек више нема разлога за постојање. Изумиру уметности, закржљавају науке. Само трговина дрогом цвета. Дакле, треба опевати земљу онако како она то заслужује. Треба обратити пажњу на њу.
Најбоља ствар је угледати се на оне који су достојни да буду узор. То су свеци. Истина, овде постоји једна зачкољица. Већина наших светаца су монаси. А монаси, обуздавајући тело и борећи се за његов преображај, нису превише склони да хвале живот по телу. Ипак, нашли су се они који су умрли у монаштву, али су живели и у супружништву; они који су спојили те две ствари; и једно су учинили, а ни друго нису заборавили. То су Петар и Февронија.
У монаштву су Давид и Ефросинија. Као што су Владимир и Олга у Крштењу – Василије и Јелена. Али, ко се још тога сећа? Петар и Февронија су ступили у брак упркос класној неравноправности. Ова ствар је и данас актуелна, пошто сиромашни и богати увек личе на рибе и птице. Једне живе у води, друге лете у ваздуху. Птице једу рибе, а рибе не једу птице. А такви су односи између богатих и сиромашних. Брак између њих је исто толико успешан као између караша и роде. Међутим, у случају Петра и Февроније био је успешан. Као код Исаије: лав је легао поред јарета. Значи, благодат побеђује, благодат мења природу и слама вековне баријере. Ако је данас богаташ заволео обичну девојку или богата дама обичног човека, да би избегли будуће скоро неизбежне проблеме треба да призивају у помоћ Петра и Февронију. Помоћи ће.
Петар је избегавао Февронију, а она га је и желела и тражила. Напокон га је нашла. И овде је у питању закон: муж је жени потребан као ваздух, као оправдање живота. Жена је мужу мање потребна. Потребна му је, али мање. «Идеш ли код жене? – питао је Ниче. – Понеси прут.» Таква је мудрост Нормана. Очигледно, данас је на снази друга страна медаље, па жене, обучене у кожу, туку бивше викинге прутом. Нека би Русија била слободна од овог безумља! Код нас ни муж не може без жене, ни жена без мужа. Али, Февронија се борила за супруга, а он је био тврдоглав (читај житије). Тако и данас жене војују за мужеве који пију, чекају повратак блудних мужева у породицу. Нека им света Февронија свима помогне својом молитвом.
Живот је леп, али треба умирати. И будући живот обећава да ће бити лепши од садашњег. Због лепоте будућих добара људи су од давнина примали монашки чин. Идеални супружници живот завршавају идеално – у монаштву. Умиру истог дана. Живети срећно и умрети истог дана – зар то није идеал? А не умрети, већ вечно живети у Богу – зар то није још виши идеал? Нашим слављеницима је то дато, даровано им је, јер су достојни.
Шта је хришћански брак? То је живот двеју душа у једном телу (плот једина). У таквом животу се људи не крију од Господа, већ колико је могуће, живе пред Његовим Лицем. Они су заједно – и пред Богом. Ето шта је земаљски брак. А кад пређу у вечни живот, из земаљског у небеско, биће пред Богом. Али и заједно. На земљи су заједно, али пред Богом. А у вечности – пред Богом, али заједно. Такви су Петар и Февронија. И такав је Промисао Бога да су људи који су имали власт зачули шапат Духа у својој души и родили су празник. Празник као указивање на смисао. Празник као брану против прљавих вода распојасаности и озакоњеног разврата. Празник као покушај да се будућим генерацијама да перспектива живота, правог живота, а не скотског и демонског.
На дан празника, православци, идите у храм. Идите, држећи се за руке: женик и невеста, муж и жена, родитељи и деца. Благодарите Богу за чудо породичног живота које вам је даровано. Молите се за своју децу да њихов будући брак буде једини у срећан. Помињите оне који су вас родили: очеве, мајке, деке и баке. Градите кроз молитву и сећање живе везе с онима који су живели пре вас и који ће живети после вас. У овом испреплетеном јединству народ постаје непобедив и целовит. Стара Русија улази у данашњи дан како би га укрепила и осветила. Будућност се наговештава данас и ова будућност ће бити благодарна данашњем дану због тога што нисмо пристали само на јурњаву за профитом и задовољствима, већ смо потражили и пронашли прави смисао живота.
Далек је XIII век у којем су живели Давид и Ефросинија. Али је близу Муром, где почивају њихове мошти. Близу је и Господ свима онима који Га призивају у истини. Призовимо, православци, Господа у ове дане и помолимо се, како за своју породицу, тако и за сваку хришћанску породицу. То је наш рат, и победа у њему је победа живота над смрћу, победа Едема над Содомом.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru, 8. јул 2018.
За шта ратује Европа? – За то да Џон има право да легне у Мајклов кревет и да се назива његовом женом. И још за право рибице из акваријума да не буде испечена.
За шта ратује радикални ислам? – За победу шеријатске државе на целој земаљској кугли.
А Русија? Да ли она ратује или не? Ако ратује, за шта? Ратује, будите сигурни. Али без касетних бомби и хемијског оружја. Она ратује за породицу, брак и верност. Нису то некакви пуни резервоари, акваријумске рибице, па чак ни шеријетске држава. То је нешто боље.
Рат увек има идејну основу. Светска хегемонија, победа неких идеја, финансијска глобална власт и др. А Русија је у последње време приметила да се човечанству измиче тле под ногама. Другим речима – нестаје породица. Вековима су живели деда и баба, унуци и унуке, мама и тата, браћа и сестре. И одједном се појавила перспектива по којој нема више никог. Само неки чудни ликови који су изгубили и остатке памети због полне презасићености. Односно, живот је на измаку. Врло рукотворан, па чак и оргазмичан крај света. И Русија се залаже за то да се живот настави. То се не може учинити ни на који други начин осим залагањем «за» очување класичне породице.
У овом рату ни у кога не треба пуцати. Русија то ни не жели. На питање: «Да ли Руси желе рат?» одговор је исти. Не желе. Дакле, ратују литургијски. Објављују празник, заказују окупљање, узносе молитве, држе проповеди. Плод таквог рата је већи него од обичног рата. Добро би било кад би се у рат укључили и мобилисали обични грађани и грађанке, како не би били само потрошачи празничних задовољстава, већ и свесни учесници у прослави.
О чему се ради? О томе да се породица, као ваздух, не примећује и не оцењује по заслузи док постоји. А ако је нема, нестаје монаштво и свештенство, суши се њива живота и човек више нема разлога за постојање. Изумиру уметности, закржљавају науке. Само трговина дрогом цвета. Дакле, треба опевати земљу онако како она то заслужује. Треба обратити пажњу на њу.
Најбоља ствар је угледати се на оне који су достојни да буду узор. То су свеци. Истина, овде постоји једна зачкољица. Већина наших светаца су монаси. А монаси, обуздавајући тело и борећи се за његов преображај, нису превише склони да хвале живот по телу. Ипак, нашли су се они који су умрли у монаштву, али су живели и у супружништву; они који су спојили те две ствари; и једно су учинили, а ни друго нису заборавили. То су Петар и Февронија.
У монаштву су Давид и Ефросинија. Као што су Владимир и Олга у Крштењу – Василије и Јелена. Али, ко се још тога сећа? Петар и Февронија су ступили у брак упркос класној неравноправности. Ова ствар је и данас актуелна, пошто сиромашни и богати увек личе на рибе и птице. Једне живе у води, друге лете у ваздуху. Птице једу рибе, а рибе не једу птице. А такви су односи између богатих и сиромашних. Брак између њих је исто толико успешан као између караша и роде. Међутим, у случају Петра и Февроније био је успешан. Као код Исаије: лав је легао поред јарета. Значи, благодат побеђује, благодат мења природу и слама вековне баријере. Ако је данас богаташ заволео обичну девојку или богата дама обичног човека, да би избегли будуће скоро неизбежне проблеме треба да призивају у помоћ Петра и Февронију. Помоћи ће.
Петар је избегавао Февронију, а она га је и желела и тражила. Напокон га је нашла. И овде је у питању закон: муж је жени потребан као ваздух, као оправдање живота. Жена је мужу мање потребна. Потребна му је, али мање. «Идеш ли код жене? – питао је Ниче. – Понеси прут.» Таква је мудрост Нормана. Очигледно, данас је на снази друга страна медаље, па жене, обучене у кожу, туку бивше викинге прутом. Нека би Русија била слободна од овог безумља! Код нас ни муж не може без жене, ни жена без мужа. Али, Февронија се борила за супруга, а он је био тврдоглав (читај житије). Тако и данас жене војују за мужеве који пију, чекају повратак блудних мужева у породицу. Нека им света Февронија свима помогне својом молитвом.
Живот је леп, али треба умирати. И будући живот обећава да ће бити лепши од садашњег. Због лепоте будућих добара људи су од давнина примали монашки чин. Идеални супружници живот завршавају идеално – у монаштву. Умиру истог дана. Живети срећно и умрети истог дана – зар то није идеал? А не умрети, већ вечно живети у Богу – зар то није још виши идеал? Нашим слављеницима је то дато, даровано им је, јер су достојни.
Шта је хришћански брак? То је живот двеју душа у једном телу (плот једина). У таквом животу се људи не крију од Господа, већ колико је могуће, живе пред Његовим Лицем. Они су заједно – и пред Богом. Ето шта је земаљски брак. А кад пређу у вечни живот, из земаљског у небеско, биће пред Богом. Али и заједно. На земљи су заједно, али пред Богом. А у вечности – пред Богом, али заједно. Такви су Петар и Февронија. И такав је Промисао Бога да су људи који су имали власт зачули шапат Духа у својој души и родили су празник. Празник као указивање на смисао. Празник као брану против прљавих вода распојасаности и озакоњеног разврата. Празник као покушај да се будућим генерацијама да перспектива живота, правог живота, а не скотског и демонског.
На дан празника, православци, идите у храм. Идите, држећи се за руке: женик и невеста, муж и жена, родитељи и деца. Благодарите Богу за чудо породичног живота које вам је даровано. Молите се за своју децу да њихов будући брак буде једини у срећан. Помињите оне који су вас родили: очеве, мајке, деке и баке. Градите кроз молитву и сећање живе везе с онима који су живели пре вас и који ће живети после вас. У овом испреплетеном јединству народ постаје непобедив и целовит. Стара Русија улази у данашњи дан како би га укрепила и осветила. Будућност се наговештава данас и ова будућност ће бити благодарна данашњем дану због тога што нисмо пристали само на јурњаву за профитом и задовољствима, већ смо потражили и пронашли прави смисао живота.
Далек је XIII век у којем су живели Давид и Ефросинија. Али је близу Муром, где почивају њихове мошти. Близу је и Господ свима онима који Га призивају у истини. Призовимо, православци, Господа у ове дане и помолимо се, како за своју породицу, тако и за сваку хришћанску породицу. То је наш рат, и победа у њему је победа живота над смрћу, победа Едема над Содомом.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru, 8. јул 2018.
Нема коментара:
Постави коментар