„Идите, дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мт.28, 19-20)
Хришћанска је вера од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да верујемо и исповедамо једнога Бога у три лица слављенога: Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу једносуштну и нераздељиву. Ова истина наше вере, коју су Оци првог и другог Васељенског сабора исказали у Символу вере, није ништа друго до синтеза: Светог Јеванђеља, Дела Апостолских и Посланица, а које су Свети Апостоли надахнути Духом Светим записали и предали својим наследницима, тј Цркви. „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, објављујемо вам“(1. Јн. 1,1).
Грчка реч аπόστολος има значење: онај који је послан, посланик.
Господ Исус Христос позива ученике: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ и они прихватају позив (Мт. 4, 19-20). Одлика аутентичног доживљаја који апостоли имају је осећај Божијег призива и спонтаног одазивања на њега. Одмах, без оклевања, без друге речи и питања. Андреј узвикује „нашли смо Месију“, Филип трчи код Натанаила и говори му: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци: Исуса“, а Натанаил се обраћа Господу и говори Му: „Ти си Син Божији,Ти си Цар Израиљев“ (Јн. 1, 41-49). Господ је на те речи одговорио: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“. Начин на који апостоли постају ученици Христови казује да хришћански живот није лично откриће или избор, него одазивање на позив Божији. Жеља за Богом, осећај потребе за Богом и очекивање доласка Господњег доводи до тога да Господ дође и уђе у наш живот, да измени, преобрази и обнови све одлике нашег живота и сва својства наше личности.
Одушевљење Апостола није само израз радости и изненађења, него је у себи садржало и елементе исповедања вере, они Исуса исповедају као Бога: Андреј као Месију, као Онога о коме пишу Мојсије и Пророци; Филип као Сина Бога живога, Натанаил као Христа. И не само да су Га исповедили као Бога већ су и људе из своје околине учинили заједничарима у својој вери. Одмах су раширили вест, објавили је. Андреј „доведе Симона Исусу“, Филип се обраћа Натанаилу и говори му: „Дођи и види“, дођи да видиш, дођи и ти да окусиш. На тај начин они испољавају најтананији и најлепши израз љубави према ближњим према браћи својој. (Колико нам данас недостаје овај аутентични хришћански доживљај. Промене у свету око нас личе на ваљак који сравњује све са земљом, људи и народи губе своју личност и карактер, свугде је присутно лажљиво лицемерје, гордост, егоизам и ситне себичности, надмена неосетљивост за ближњег.)
Апостоли, ти неуки рибари и галилејски мештани, које Господ изабра да посрами мудре и учене, са свим својим манама и слабостима, они су аутентични и у падовима својим. Аутентичан је Петар, јер је непосредан. Тражи доказе и Господ га позива да корача по води. Понестаје му вере и почиње да тоне (Мт. 14, 28-29). Саветује Господу да избегне страдање, а Христос га кори говорећи да из њега говори сатана (Мт. 16, 22-23). Одбија да му Господ опере ноге и у наставку на један особен начин прихвата (Јн. 13,5-14). Када у Гетсиманском врту жели да заштити Учитеља одсеца ухо Малху и бива прекорен од стране Господа, а ухо бива исцељено (Лк. 22, 50). Пре Страдања три пута се одриче Господа и одмах се каје због тога (Мк. 14,72). Када од жена Мироносица чује поруку васкрсења, сумња, због тога трчи до гроба како би се сам уверио (Јн. 20, 3-4). Пада и устаје. Греши и каје се. Слободан је и понаша се као човек. Истински човек је онај ко грешке препознаје, исповеда и каје се.
Господ Исус Христос је дошао у овај свет да га спасе од смрти, да победи смрт Васкрсењем Својим. Узевши на Себе грехе наше Он род људски ослобађа од последица греха и смрти и дарује нам живот вечни. И ту силу која побеђује смрт, грех и ђавола, Господ је дао и Својим Апостолима када их је послао у свет и рекао им: „Ево вам дајем власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10, 8). Такође им Господ каже: „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се одриче мене, одриче се онога који ме је послао“ (Лк. 10, 16).
После свога Васкрсења Господ им је рекао: „Као што ме посла Отац , и ја шаљем вас“, а затим је дунуо у њих и рекао : „Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; којима задржите, задржаће се“ (Јн. 20, 22-23). Апостоли су једноставни људи пуни смирења и благодати који не само да у свему виде присуство Божије, него осећају додир Божији, као мала деца осећају и прихватају загрљај Његов, радују се топлини љубави Његове. Бог им се даје, да Га опипају, и да ускликну: „Господ мој и Бог мој“. ( „О, добра неверо Томина! Срца верних ти си привела познању“,стихира на вечерњу Томине недеље.)
На дан Педесетнице по обећању Христовом Апостоли примају благодат и силу Духа Светога и убрзо потом почињу проповедати и сведочити Васкрслог Христа, чинећи многобројна чуда и исцељујући болесне. И сенка Петрова доносила је исцељење од сваке болести. Петар и Јован Богослов пред храмом исцељују богаља који проси, Апостол Петар му говори: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Дап. 3, 6-8). Апостол Петар васкрсава и Тавиту речима: „Тавито устани!“ (Дап. 9, 40). Апостоли су имали пуну свест о свом духовном положају и сили коју су примили од Бога. Апостол Павле пише, да су кроз Исуса Христа добили „благодат и апостолство“. Тај примљени дар и благодат апостоли су предали својим наследницима епископима Цркве, и кроз њих презвитерима и ђаконима, према мери сваког чина.
Када говоримо о Апостолима морамо се осврнути и на личност Апостола Павла. Он није један од дванаесторице, нити један из ширег круга Христових ученика и Апостола, већ је учени Јеврејин из Тарса, најпре гонитељ хришћана, а потом ватрени проповедник благе и радосне вести. Петар и остали апостоли су углавном галилејски рибари, прости људи. За разлику од њих Павле (Савле) је један од најученијих младића онога доба, пред којим је стајала сјајна каријера. Могао је стећи висок полажај и имати велику власт у јеврејској заједници. Тај Савле, гонитељ првих хришћана, доживео је велико чудо. Сматрајући хришћане јеретицима и простацима које треба сатрти, он их прогони и убија у Јерусалиму и околини. Чувши да следбеника Христових има и у Дамаску полази у тај град, а на путу доживљава јављање Васкрслог Господа који му каже: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ Тог часа је ослепео и тек је трећег дана, када је крштен у Дамаску од Апостола Ананија, прогледао. Од тог тренутка наступа велики преображај. Савле гонитељ хришћана, постаје Павле који каже у својим посланицама да ништа друго није знао осим Господа Христа, Распетог и Васкрслог. Он неустрашиво проповеда целом свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника и земаљских владара. Због своје ревности у проповедању, не само Јеврејима, него свим народима, назван је Апостол незнабожаца.
Њему је главно једно: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ (Фил. 3,11). Сматра све друго за трице, само да Христа добије. На другом месту он каже: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 3,20). Свети Јован Златоусти говорећи о апостолу Павлу каже: „Шта је човек, и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи апостол Павле“. Апостол Павле који се удостојио да буде пре васкрсења узнет на треће небо, и да му буду откривене тајне које није слободно говорити никоме од оних који имају људску природу. Он који је по земљи ходећи живео са анђелима, спутан смртним телом показивао је анћелску чистоту, и као такав је свима нама образац живљења у свету, да подражавајући његов живот постанемо заједничари истих венаца, као што сам Павле говори: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку“(2 Тим. 4,7-8).
Свети Апостоли, силом Христовом освојили су свет, поразили моћну Римску империју. Они за ту победу нису употребљавали насиље, ни оружје, него су ишли кроз свет као јагањци међу вукове. Благодат и сила коју су примили одозго учинила их је највећим победиоцима у историји.
И на крају, сви апостоли, осим Светог Јована Богослова, мученички су пострадали. Запечатили су свој призив својим мучеништвом и крвљу. Како су лако следовали и пошли за Христом, подједнако радо су му следовали у страдању, знајући да су и у Царству Његовом вечно сједињени са Њиме.
Протојереј Светолик Марковић
Преузето из: Жички благовесник, 2017/3
Хришћанска је вера од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да верујемо и исповедамо једнога Бога у три лица слављенога: Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу једносуштну и нераздељиву. Ова истина наше вере, коју су Оци првог и другог Васељенског сабора исказали у Символу вере, није ништа друго до синтеза: Светог Јеванђеља, Дела Апостолских и Посланица, а које су Свети Апостоли надахнути Духом Светим записали и предали својим наследницима, тј Цркви. „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, објављујемо вам“(1. Јн. 1,1).
Грчка реч аπόστολος има значење: онај који је послан, посланик.
Господ Исус Христос позива ученике: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ и они прихватају позив (Мт. 4, 19-20). Одлика аутентичног доживљаја који апостоли имају је осећај Божијег призива и спонтаног одазивања на њега. Одмах, без оклевања, без друге речи и питања. Андреј узвикује „нашли смо Месију“, Филип трчи код Натанаила и говори му: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци: Исуса“, а Натанаил се обраћа Господу и говори Му: „Ти си Син Божији,Ти си Цар Израиљев“ (Јн. 1, 41-49). Господ је на те речи одговорио: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“. Начин на који апостоли постају ученици Христови казује да хришћански живот није лично откриће или избор, него одазивање на позив Божији. Жеља за Богом, осећај потребе за Богом и очекивање доласка Господњег доводи до тога да Господ дође и уђе у наш живот, да измени, преобрази и обнови све одлике нашег живота и сва својства наше личности.
Одушевљење Апостола није само израз радости и изненађења, него је у себи садржало и елементе исповедања вере, они Исуса исповедају као Бога: Андреј као Месију, као Онога о коме пишу Мојсије и Пророци; Филип као Сина Бога живога, Натанаил као Христа. И не само да су Га исповедили као Бога већ су и људе из своје околине учинили заједничарима у својој вери. Одмах су раширили вест, објавили је. Андреј „доведе Симона Исусу“, Филип се обраћа Натанаилу и говори му: „Дођи и види“, дођи да видиш, дођи и ти да окусиш. На тај начин они испољавају најтананији и најлепши израз љубави према ближњим према браћи својој. (Колико нам данас недостаје овај аутентични хришћански доживљај. Промене у свету око нас личе на ваљак који сравњује све са земљом, људи и народи губе своју личност и карактер, свугде је присутно лажљиво лицемерје, гордост, егоизам и ситне себичности, надмена неосетљивост за ближњег.)
Апостоли, ти неуки рибари и галилејски мештани, које Господ изабра да посрами мудре и учене, са свим својим манама и слабостима, они су аутентични и у падовима својим. Аутентичан је Петар, јер је непосредан. Тражи доказе и Господ га позива да корача по води. Понестаје му вере и почиње да тоне (Мт. 14, 28-29). Саветује Господу да избегне страдање, а Христос га кори говорећи да из њега говори сатана (Мт. 16, 22-23). Одбија да му Господ опере ноге и у наставку на један особен начин прихвата (Јн. 13,5-14). Када у Гетсиманском врту жели да заштити Учитеља одсеца ухо Малху и бива прекорен од стране Господа, а ухо бива исцељено (Лк. 22, 50). Пре Страдања три пута се одриче Господа и одмах се каје због тога (Мк. 14,72). Када од жена Мироносица чује поруку васкрсења, сумња, због тога трчи до гроба како би се сам уверио (Јн. 20, 3-4). Пада и устаје. Греши и каје се. Слободан је и понаша се као човек. Истински човек је онај ко грешке препознаје, исповеда и каје се.
Господ Исус Христос је дошао у овај свет да га спасе од смрти, да победи смрт Васкрсењем Својим. Узевши на Себе грехе наше Он род људски ослобађа од последица греха и смрти и дарује нам живот вечни. И ту силу која побеђује смрт, грех и ђавола, Господ је дао и Својим Апостолима када их је послао у свет и рекао им: „Ево вам дајем власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10, 8). Такође им Господ каже: „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се одриче мене, одриче се онога који ме је послао“ (Лк. 10, 16).
После свога Васкрсења Господ им је рекао: „Као што ме посла Отац , и ја шаљем вас“, а затим је дунуо у њих и рекао : „Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; којима задржите, задржаће се“ (Јн. 20, 22-23). Апостоли су једноставни људи пуни смирења и благодати који не само да у свему виде присуство Божије, него осећају додир Божији, као мала деца осећају и прихватају загрљај Његов, радују се топлини љубави Његове. Бог им се даје, да Га опипају, и да ускликну: „Господ мој и Бог мој“. ( „О, добра неверо Томина! Срца верних ти си привела познању“,стихира на вечерњу Томине недеље.)
Када говоримо о Апостолима морамо се осврнути и на личност Апостола Павла. Он није један од дванаесторице, нити један из ширег круга Христових ученика и Апостола, већ је учени Јеврејин из Тарса, најпре гонитељ хришћана, а потом ватрени проповедник благе и радосне вести. Петар и остали апостоли су углавном галилејски рибари, прости људи. За разлику од њих Павле (Савле) је један од најученијих младића онога доба, пред којим је стајала сјајна каријера. Могао је стећи висок полажај и имати велику власт у јеврејској заједници. Тај Савле, гонитељ првих хришћана, доживео је велико чудо. Сматрајући хришћане јеретицима и простацима које треба сатрти, он их прогони и убија у Јерусалиму и околини. Чувши да следбеника Христових има и у Дамаску полази у тај град, а на путу доживљава јављање Васкрслог Господа који му каже: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ Тог часа је ослепео и тек је трећег дана, када је крштен у Дамаску од Апостола Ананија, прогледао. Од тог тренутка наступа велики преображај. Савле гонитељ хришћана, постаје Павле који каже у својим посланицама да ништа друго није знао осим Господа Христа, Распетог и Васкрслог. Он неустрашиво проповеда целом свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника и земаљских владара. Због своје ревности у проповедању, не само Јеврејима, него свим народима, назван је Апостол незнабожаца.
Њему је главно једно: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ (Фил. 3,11). Сматра све друго за трице, само да Христа добије. На другом месту он каже: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 3,20). Свети Јован Златоусти говорећи о апостолу Павлу каже: „Шта је човек, и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи апостол Павле“. Апостол Павле који се удостојио да буде пре васкрсења узнет на треће небо, и да му буду откривене тајне које није слободно говорити никоме од оних који имају људску природу. Он који је по земљи ходећи живео са анђелима, спутан смртним телом показивао је анћелску чистоту, и као такав је свима нама образац живљења у свету, да подражавајући његов живот постанемо заједничари истих венаца, као што сам Павле говори: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку“(2 Тим. 4,7-8).
Свети Апостоли, силом Христовом освојили су свет, поразили моћну Римску империју. Они за ту победу нису употребљавали насиље, ни оружје, него су ишли кроз свет као јагањци међу вукове. Благодат и сила коју су примили одозго учинила их је највећим победиоцима у историји.
И на крају, сви апостоли, осим Светог Јована Богослова, мученички су пострадали. Запечатили су свој призив својим мучеништвом и крвљу. Како су лако следовали и пошли за Христом, подједнако радо су му следовали у страдању, знајући да су и у Царству Његовом вечно сједињени са Њиме.
Протојереј Светолик Марковић
Преузето из: Жички благовесник, 2017/3
Нема коментара:
Постави коментар