Православна Црква широм васељене молитвено се сећа мученичког страдања Светог цара Николаја II Романова кога су заједно са његовом супругом, царицом Александром, петоро деце и четворо слугу, пре 100 година тајно и мучки убили бољшевици 17. јула 1918. године у Јекатеринбургу.
Свети мученик цар Николај је посебно поштован у српском народу као заштитник и одани пријатељ у најтежим историјским тренуцима кроз које су Срби пролазили у Првом светском рату. Не двоумећи се, одмах после аустроугарске објаве рата Србији, руски православни цар стао је у одбрану православне браће на Балкану и то по цену великих жртви у сопственом народу.
У Светој царској српској лаври Хиландару, српском манастиру на Светој Гори Атонској, сваке године се прославља празник Светих царских мученика. Ове године, по одлуци Свештеног сабора стараца, на стогодишњицу страдања богољубивог Цара и његове породице, у Хиландару се служило и свеноћно бдење које почело 14. а завршило се Светом Литургијом 15. јула. Датум молитвеног спомена је померен у односу на сам дан празника у календару, 17. јул, како би служба била свечанија и пала у недељу.
Након торжествене службе, за празничном трпезом, читана је беседа Светог Владике Николаја Велимировића о Светом Цару Николају II коју је одржао у Београду 1932. године на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског.
Хиландарско братство на челу са игуманом, Високопреподобним архимандритом Методијем, сјединило се са целим српским родом у радосном прослављању мучеништва великог заштитника и исповедника Православне вере, коме се кличе: … Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!
Свети владика Николај Охридски и Жички је, вероватно, на најбољи начин описао осећања које српски народ негује према Светом мученику цару Николају. У својој беседи коју је одржао у Београду 1932. године, на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског, Свети Владика описује везу између два народа као „… дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.“ У наставку можете да прочитате целу беседу Светог Владике Николаја.
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЦАРУ НИКОЛАЈУ
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.
у Београду, 15/28. јула 1932. године,
на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског
извор: www.hilandar.org
Свети мученик цар Николај је посебно поштован у српском народу као заштитник и одани пријатељ у најтежим историјским тренуцима кроз које су Срби пролазили у Првом светском рату. Не двоумећи се, одмах после аустроугарске објаве рата Србији, руски православни цар стао је у одбрану православне браће на Балкану и то по цену великих жртви у сопственом народу.
 |
| Беседу игумана Методија преузми ОВДЕ |
 |
| фото: монах Милутин Хиландарац |
Хиландарско братство на челу са игуманом, Високопреподобним архимандритом Методијем, сјединило се са целим српским родом у радосном прослављању мучеништва великог заштитника и исповедника Православне вере, коме се кличе: … Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЦАРУ НИКОЛАЈУ
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.
у Београду, 15/28. јула 1932. године,
на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског
извор: www.hilandar.org
Нема коментара:
Постави коментар