ИВАЊДАН

Рекла ми мати,
немој сваким даном брати
лековите траве.
Ако хоћеш ране да зацеле,
на Ивањдан се трава бере.
А ране живе, незацељиве,
којом травом, мајко,
којом травом, да их видам,
Ивањдане?

Има ли целивне траве,
за ране народа мог?
Чиме се лечи туга
тежа од земље,
дубља од оранице кад рало вуку
два пара волова?
Има ли трава од таквих туга и болова?

Коју травку да привијем
на заборављене
жртве предака,
на распукло срце
мајке Југовића,
на откинуте руке јунака.
Којом травом се видају муке,
Ивањдане?

Из чије земље хајдучицу,
подубицу, кантарион
и мајчину душицу да узберем,
а да кости не раздерем
оних што су пали, а нису питали:
шта је вредније, живот или слобода.

Из чије земље, мати,
када ова по којој смо животе,
као семе пшенице посејали,
не рађа више мелем - траве,
само пелин и оскоруше,
да нам се душе издајничке
у јаду и чемеру угуше.

Подбел, боквицу,
срчаник или линцуру,
дивизму или подубицу
коју на наше промашаје,
лажи и издаје?
Којом да затиснем уши предака
под земљом да не чују
како им унуци костима тргују,
мој Ивањдане?

Љиљана Браловић, Звона Светог Симеона,Глас Србије, Краљево, 2017.