Translate

25. септембар 2018.

Хиротонија и устоличење Епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Димитрија

Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божју у  Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светог Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима.

Устоличен Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије

   Владику Димитрија, новог Захумско-херцеговачког епископа, упознала сам летос у манастиру Дужи, док је из подрума у "кеди" претоваривао џакове кромпира, који је нетом из оџака трију терасастих баштица смештених испод цркве, повадио уз помоћ још двојице момака. Уз осмех се извињавао што не може да се поздрави. Иначе сам тих дана од двеју Мила које у Дужима помажу слушала непрестане похвале његовој доброти и радним подвизима – те ово је искрчио, те оно је камење повадио, у повртњаку је и вест о владичанству примио, и остао тамо, међу лејама патлиџана и паприке још дуго, ако је могуће – заувек, варећи одлуку Духа Светог и саборских отаца.
    После смо под лозом ручали пун сунца парадајз из оног истог повртњака, чорбу од леће и Милину питу са душким сиром коју је климајући сломљеним куком у ходалици, утремирано због доласка будућег владике, уз моју помоћ слагала и пекла. Зна и сама да је трема сувишна – тај дечак о чијим стварним годинама говори тек проређено прамење које лелуја на поветарцу – никад на њу није повисио глас, нити је попреко погледао. „Прави монах... Али како ће бити кад постане владика“, пита се, сви се питају.
    Могло би се из овога закључити да је то неко благородно сеоско дете (што само по себи не би било ништа лоше, напротив) али мој муж је, боравећи у Тврдошу (чији је владика Димитрије пострижник и монах до јуче био), водећи свакодневно мушке разговоре са будућим владиком, имао прилике да упозна и интелектуалну страну тог Паштровића из добре куће.
   Бог ти снаге и мудрости и благог разума дао, добри владико! Достојан!
   (Намерно стављам фотографију без митре. Нема тога коме та барокна крушка добро лежи на глави. А скромну појаву владике Димитрија потпуно је прогутала. Верујем да је свестан те упозоравајуће символике и да ће умети ако не да је превлада, а оно да је макар ограничи. У сваком случају пред собом има примере претходних херцеговачких епископа који са том оклопљујућом владичанском формом, уз мање или више успеха, нису престајали да се боре.)

    Анастасија-Весна Илић

КАКВО ТРЕБА ДА БУДЕ ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ?

   Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много,
   а само је једно потребно. Али је Марија добар део
   изабрала који јој се неће одузети. (Лк. 10,41-42)

   Васпитање деце за честите родитеље представља један од најтежих проблема нашег мучног времена. Оно је постало невероватно тешко јер се деца као по некој заповести „од горе“ систематски развраћају, подижу се у праве и непоправљиве преступнике, којима ништа није да увреде, покраду па чак и убију човека.
   Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8 (21) септембра, пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва.
    Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“
    Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“.
    Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу.
     Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских.
    Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле?
    То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји.
   О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији!
    Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи.
   Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему.
   Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери.
    Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности.
   И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености.
    Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века.
    Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство.
    Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин.

   Архиепископ Аверкије (Таушев)
   извор: www.pravoslavie.ru

24. септембар 2018.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 17. по Духовдану, пред Воздвижење, 23.9.2018.


Милан Ружић, ПИСМО ПРЕДАКА

    Шаљемо вам ово писмо по ветровима са Кајмакчалана, птицом кукавицом са Косова поља, Дрином из муља где вам преци спавају, НАТО ловцем са Ловћена издатог, писано кошћу српском у крв умоченом, перјем двоглавог орла кићено, у три боје обојено и унапред осуђеног да остане непрочитано!
     Где год је чизма, точак ил’ гусеница на српску земљу стала, ми смо легали под њих да нам земљу не угазе, обљузгају и прокопају. Пуцале су нам кости под тим чизмама, точковима и гусеницама, а земља се крвљу натапала. Небо смо бранили од челичних птица, не знамо ни како, али нас престаше надлетати и ватру на нас бљувати! Од Косова, грдне муке светске, кренула је крв српска да лута земљом и рекама, али није дала да чизма утаба црницу са које смо јели! Пролазила су сечива кроз нашу кожу, коњске ноге кроз наше главе, бичеви су нам исцртавали по леђима потписе оних који су нас поробљавали, али смо увек устајали и стајали усправно и тако обогаљени, и тако осакаћени, па смо и мртви знали да стојимо одбијајући да умремо пред непријатељима!
    Од Првог и Другог устанка српског, како устадосмо, тако на ногама остадосмо иако тврде да су угушени! Јесмо грцали у крви, јесмо на колац набијани, јесмо обезглављивани, јесмо мучени, јесмо пљувани и стрељани, али само на ногама! Бежали смо у шуме и пећине, али само да бисмо се вратили јачи! Из пећина јуришасмо, па смо непријатеља у мишје рупе сатерали!
СПОМЕНИЦИ КРАЈПУТАШИ, Гуча, Драгачево
извор: www.serbia.com
   Од Принциповог пуцња одјекнуо је свемир, али да није, ни нас не би било! Тај метак је знао куд је кренуо, иако можда Гаврило није био сигуран где ће завршити! И није се дао ни он, који би ово писмо потписао да му руку не пребише и одбацише, али знајте да у њему и њега има и да би опет тамновао и руке за вас губио! Све што је изгинуло, за вас би устало, у било ком рату да је угашено, за вас би засијало! Топови да крену грмети, са неба бисте имали већу помоћ него са земље! Из земље бисмо ницали као божури, да само имамо за кога!
    Како крену рат поново, опет смо спремни били и за ову земљу сви изгинули! Гинули смо колико смо могли, па нам на томе немојте замерити ако смо недовољно страдали! Није нас више ни било! И да можемо, сви бисмо поново изгинули и све бисмо главе поново на пањ ставили!
    На Косову бисмо изашли из попаљених кућа, из рупа од меткова бисмо поиспадали, испод камења испузали и из јама главе провирили, па опет за Србију гинули, али нас се нико не сећа. То наше појављивање било би сувишно, јер нас нико не би могао препознати! Кад бисмо из јама сви испузали, из живог креча се поново саставили, од меткова се покрпили, са кочева сишли, од сабљи се ушили, мора попили и из њих изашли, из земље процветали и са конопаца сишли, не знамо коме бисмо дошли и да ли бисмо за жртвом својом зажалили!
    Све што је Срба икада живело и за Србију мученички страдало, све је то у писму уписано, потписано и све је наше записано, само да то има ко прочитати! А ако неко и препозна ћирилицу, прочита како треба, да ли ће га бити брига? Хоће ли ишта осетити ако му за то нико не плати?
    Сећате ли нас се Срби данашњи? Сећате ли се клања, стрељања, силовања, дављења? Сећате ли се дедова, кумова, бивших огњишта? Сећате ли се Албаније, Кајмакчалана, Јасеновца, Јадовна, Пага, Београда на крви, Херцеговине намучене, цркава попаљених, крстова истргнутих, ђака поубијаних? Сећате ли се било кога ко је за вас погинуо?
    Јесте ли све продали? Колико су вредели наши животи? Шта су вам дали да се одрекнете части? За колико дадосте Његоша? Ко вам оте Светога Саву? Где загубисте Грачаницу? Ко запечати јаме? Што заборависте? Што ућутасте? Што угасисте? Што пропадосте? Погледајте пред ким клечите!
    Коме да ово писмо шаљемо кад га нико не прима и ничије га очи не читају? За кога га писасмо? Људи без главе га измашташе, слепи га написаше, безруки га на рукама понесоше, глуви га чуше кад га неми наглас прочиташе, сиромаси га златом окитише, нарикаче га са смехом испратише, они без ногу потрчаше да га виде, нехајни га сачуваше, оспоравачи га похвалише, неписмени научише слова како би га ишчитавали, гусле без струна га опеваше, орлови га земљом носе, вукови га окоту измјаукаше, рибе га небом носише, а песма га тишином опоја.
    Само ви, потомци наши, ви који имате чиме читати, имате чиме упамтити, имате га коме прочитати, ви га се одрекосте! Оспористе га, проказасте, пљунусте, исмејасте му се и поцепасте на ситне комаде! Тако ће проћи и Србија, Бог је измаштао, написао и опевао! Ви писмо нисте читали јер сте језик заборавили, претке под земљу сакрили, образ намазали, а част продали онима који су вам претке и Србију газили оним истим чизмама, точковима и гусеницама, поносе бивши, а срамото вечна!“
    Вечно Ваши и баш због тога заборављени!

    Милан Ружић
    извор: iskra.co
    15.7.2017.

Ако су наше хероје називали „сенкама у ритама“, шта смо онда ми данашњи Срби?

 У АРИЉУ ОБЕЛЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА

   На Малу Госпојину, у порти цркве „Свети Ахилије“ у Ариљу, одржана је свечана академија поводом стогодишњице од пробоја Солунског фронта и победе у Првом светском рату, а под називом „Србија на ранама саздана“.
   Након литургије, служења парастоса страдалницима, обиласка крајпуташа у ариљском крају и вечерње службе, уследила је академија у оквиру које је наступао хор „Свети Николај Жички“ из Љубића, ученици Средње школе „Свети Ахилије“ који су извели представу засновану на књизи Антонија Ђурића „Солунци говоре“, као и писац и стални сарадник Искре Милан Ружић који је академију отворио беседом коју преносимо у целости.
   Браћо и сестре, часни оци, сувишно би било поздравити вас са „Помаже Бог“, јер да не помаже, не бисмо ми били овде, нити бисмо обележавали ову стогодишњицу оног подвига и победе. Не верујем да ико овде мисли да смо могли без Господа, како онда, тако и данас?
    Желим, пре свега, да поздравим идеју обележавања пробоја Солунског фронта и победе у Великом рату. Ово не може бити ствар локалног карактера, јер се више нигде у Србији не обележава на овако достојанствен начин, у овако предивној порти једног од најважнијих храмова у Србији, и на један тако важан празник.
   Цела наша земља је обележила стогодишњицу Првог светског рата, и то 2014. године, а после тога ништа. Као да је тај рат трајао само једног дана једне године, а не четири године колико би се морао и обележавати.
   Косово је била највећа победа небеске, а Велики рат највећа победа земаљске Србије. Пре тачно сто година уписали смо се међу победнике и баш та 1918. година и Први светски рат су место на којем се светска историја улива у српску, а не обратно.
   Први светски рат је дао највећи допринос небеској Србији, плаћајући тако цену земаљске Србије.
    Од тог рата, наша историја је избледела, а ако су тада наше изморене и изгладнеле хероје називали „сенкама у ритама“, шта смо онда ми данашњи Срби према њима?
    Није албанска голгота једина која нас је снашла. Она је кратко трајала за разлику од југословенске голготе. Из прве су наши преци изашли као свеци, а из друге као намучени старци повијених и пребијених леђа окривљени за све само зато што су Срби, иако су, нажалост, Срби били и остали највећи Југословени што никада разумети не могу, али ћу покушати да опростим иако ми не иде. Прва голгота је била предвођена краљем који се вратио, а ова друга протеривањем краља чији се нико никада није вратио на престо.
    Било је то време када се сваки успех приписивао једном човеку, док су кривце за сваки неуспех тог четворословног непоменика, тражили на фрескама, иконама и куполама српских цркава и у ћивотима српских манастира. Свештенство је убијано, цепане су им мантије, пљувани су, тучени и све остало што су извитоперени умови смислили, али не смемо на то кукати, јер су се они посветили за свој народ. Тада се веровало у све осим у Господа, а боговима су себе називали они који су Његово постојање оспоравали.
   Жао ми је што је после највећег тријумфа Србије дошао њен највећи пораз који је живела деценијама, а победу славила само неколико година.
   Југославија је завршила као крајпуташ срамне историје поред српског пута и крајпуташ који се највише одржава и негује.
    Поред тог срамног крајпуташа, наши крајпуташи више нису ово чиме их називамо. Они су беспуташи, јер су они стража на путевима којима више нико не иде. Плаши ме помисао да ће крајпуташа ускоро овде бити више него живих људи. Ми смо народ који живи судбине својих споменика. Велики смо, лепи, сведоци давнашње историје, али се осипамо и зарастамо у травуљину заборава и небриге од стране самих себе, а онда и осталих.
   Цео свет нам је прећуткивао победу у Првом светском рату, а када је свет престао, онда смо ми почели и до дана данашњег се са тим није престало.
    Ако су наши најхрабрији и најчаснији људи као веома млади изгинули, ко је остао онда у Србији? Чији онда потомци данас себе називају Србима, а нису то хтели бити док није било исплативо. Тукли су нас Србе док нисмо сви били црвених образа као боје оних који су у миру са нама ратовали.
     Сад кад нас нико други не туче, почели смо ми сами себе. Нека туку нас живе, али наше мртве и наше претке који су за нас ову земљу крвљу платили и од Бога је тако откупили зарадивши и вечни живот не смемо дати, јер бисмо тако изгубили и себе. Ко су ови Срби данас који њих смеју да дирају? Ко су ови што су исукали сабље мржње и снајпере глобализације, па нас циљају желећи од нас да направе нешто што никада нисмо били? Нека стану пред нас! Нека се покажу! За мене патриотизам није махање српском заставом кинеске производње. Није патриотизам статус на друштвеним мрежама. Патриотизам није мајица на којој се штампају фразе које ни не разумеју они који се њима диче. Патриотизам нису тетоваже. Патриотизам није хваљење народа кад год нешто учини.
     Патриотизам је упозорити народ када чини нешто глупо, када испада из колосека и када срља у своју пропаст. Ја нећу да ћутим док мој народ страда. Нећу да заборављам кад могу да памтим. Не дам да ме називају примитивцем они који су настали јуче. Не можете ме поткупити ничим што ја као Србин немам и не осећам. Нема Србија цену. Нема је ни Господ. Ко је има, тај није Србин.
     Међутим, није ни Србија савршена и не треба да буде. Лако је волети савршенство. Да вас видим можете ли волети некога или нешто што има безброј мана. Наши преци су могли. Наши преци који су данас окупљени овде изнад нас и гледају све ово. У њих ја верујем. У њих, у Србију и у Господа, у Косово, па да видим ко је тај ко може да ме пољуља када стојим на таквим темељима. Хтели су многи цареви, краљеви и војсковође и нестали су као и њихова царства. Сви су хтели, а ми, ево, стојимо.
    Лако је бити патриота кад је Србија земља у којој сам рођен. Наши војници су поразили зло, поразили свет, поразили смрт, а само им је заборав промакао јер им је дошао са леђа од сопственог народа за који су гинули.
    Господ, Свети Сава, Јустин Ћелијски, блаженопочивши патријарх Павле, владика Николај Велимировић, цар Лазар, војводе Мишић, Путник и Бојовић, Гаврило Принцип, Његош и многи други. Ко сам ја да их заборавим? Шта сам ја да смем то да учиним? Откуд мени право поред толиких генерација?
    Стогодишњицу једне од својих највећих победа дочекујемо поражени од самих себе.
   Вишња Мосић је једна од заборављених српкиња. Она је давала знак младобосанцима када могу прећи границу. Ако носи белу мараму, друштво је знало да је све у реду. Уколико би носила црну, знали су да нема проласка. Вишња Мосић, Бог је сачувао када ми не умемо, би данас била сва у црнини, јер би знала да за овакав српски народ необожен, неморалан и ненормалан нема проласка ни једним јединим путем.
    Али нека ње и нека предака… Шта ћемо ми? Шта ћемо ми који се бусамо у груди са њиховим победама, а ниједну своју нисмо извојевали? Нисмо победили себе, а бринемо о другима! Нисмо још увек мрднули, а говоримо о узлету! Нисмо запамтили, а говоримо о историји! Нисмо се проширили, а говоримо о скупљању!
     На нама је да памтимо. Ако већ нешто желимо да памтимо, упамтимо своје. Не треба нама туђе. Ми ни своје немамо ако га се не сећамо. Заборав је највећи српски непријатељ измилео испод камена псеудотолеранције и жеље за хватање корака са светом који је искочио из зглоба и који нас никада неће прихватити као себи једнаке. Ми прво морамо достићи достојанство и доказати да имамо право да себе називамо Србима. Није лако, али ово што се вечерас догађа у Ариљу је почетак. Није ово место за велика предавања, нити за велике говоре, а нарочито не од стране мене ситног, нити за славље. Ово је место за сећање. Ови млади људи који ће изаћи вечерас на бину да нас, барем накратко, врате себи приказујући нам прошлост су наша будућност. Нема будућности без сећања на прошлост, а рада у садашњости. Наши преци су то знали.
     Сматрам да је најважније будити овај народ, а оно што нам недостаје су речи наших предака. Дао сам себи за право да нашем времену пошаљем писмо наших предака које сам ја писао у њихово име, а ако сам ишта претерао и слагао, нека забораве и они мене и нека ми не праштају ако сам их посрамио.
     Након беседе, Ружић је читао текст „Писмо предака“ који је на Искри објавио 15.7.2017. године.

    извор: iskra.co

У смрт или у Отаџбину

    У дане када Небеска Србија слави Рођење Богомајке, а кроз Њу слави и победу Њенога Сина  над паклом и смрћу, земаљска Србија слави своје Васкрсење у Великом рату 1918. године. Општина Ариље дала је за слободу 1363 див-јунака, и чувајући успомену на њих, млади људи, потомци ових горостаса, обележили су овај нама важан, а помало заборављен догађај.
    Све је почело поменима страдалим Солунцима у селима, у претходним данима, а данас је Литургијом и поменом у Храму Светог Ахилија, те литијом кроз град са предшколском и школском децом крунисно. Тужно-радосном академијом у препуној порти ариљског храма, одуживали смо вечни дуг. Певао је  хор “Свети Николај Жички“ са поноситог Љубића, а млади, али изузетно надарени лучански књижевник Ружић Милан, својим Писмом кајмакчаланских витезова, поставља питање да ли смо достојни наследници својих предака.
    Највећи сатрудници су били ученици Средње школе који су изводећи драмски текст њихове професорке Аћимовић Весне, успели да опишу страдања нашег народа, каква свет није пре тога видео. Њихов труд и глума, којима би могао да позавиди и неки театар, често су изазивали код гледалаца и сузе и смех, тугу и радост, а изнад свега понос.  И што је најважније успели смо да све своје поделе превазиђемо.
   После академије, приређено је послужење за посетиоце.
   Славећи слободу коју нам је подарила крсна жртва наших предака и ми са песником Винавер Станиславом певамо:

   „Изгурасмо, издурасмо,
     Изгрцасмо, искичмасмо ,
    Сваком образ осветласмо,
    Све од себе собом дасмо.

    Ограшјима облистасмо,
    Одагнасмо, огрејасмо,
    Као сунце просијасмо.
    Одолесмо, отрајасмо!“

                                                                                                                               Захвални потомци

       извор: eparhija-zicka.rs