Translate

28. јун 2017.

ЕСХАТОН - СА КОСОВА / ESCHATON - DAWN FROM KOSOVO

Беседа владике Николаја на Видовдан 1916. године у Лондону

   Господо и пријатељи! Дошао сам из Србије, из европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
   Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
   Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.
   Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
   Где су? Изгинули бранећи Европу.
   Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.

  извор: www.spc.rs

ВИДОВДАНСКА ГУЖВА

   Крцат је календар на Видовдан, кипи. У календарчићу има места за црним словом убележеног старозаветног пророка Амоса, и црвено уписаног кнеза Лазара и Сабор српских мученика. Иза њих извирују ранохришћански мученик Вит и са њим још неки тешкоизговорљивих имена, српски патријарси из времена Кнеза Лазара Јефрем и Спиридон и још тушта и тма само агиолозима познатих светаца. Прави rush hour црквеног календара. За Србе грдно судилиште.
   Нема гужве у календарима осталих православних на Видовдан. У њима нема ни Лазара ни Свих српских мученика – одраног Теодора Вршачког, на колац набијених Авакума и Пајсија, Мусића и Обилића, и осталих витезова, Светог Саве Спаљених Моштију, стотина хиљада Мученика Јасеновачких, Пребиловачких, Пивских, Сурдуличких, Момишићких, Вукашина, Јакова Новог, Петра Зимоњића, мале Милице, знаних и незнаних жртава геноцида, стратишта и губилишта... Имају сви своје мученике, али немају Видовдан.
   Шта је прва асоцијација, прва лампица која се у глави пали на помен Видовдана? Биће да је Косовска битка. Тражим нешто друго, али тек на трећи јавља се Гаврило Принцип, Први светски рат, опет као освежени симбол Косовског боја. Стална битка на земљи и на небесима. У којој смо ми на страни добра, иако носимо мачеве и крв проливамо. То је крв из које расту божури, крв која доноси плод.
Фотографија корисника Anastasija-Vesna Ilic
   Шта о Видовдану можемо да прочитамо у новинама, сваке године од судбинске осамдесет и девете када је Црква, опет у вези са Видовданом, и Преносом Лазаревих Моштију, постала присутнија у штуром видику пост-комунистичке Србије? Можда је у међувремену било и неке озбиљније приче, али ових дана, у пост-Небеској Србији допуштено нам је само да сазнамо шта се на Видовдан никако не сме, а шта неизоставно мора радити. Те тако данас сазнадох да се на Видовдан девојке умивају видовом травом и да им се указује суђени, и женама се штошта указује, ако ураде то и то, нисам тачно запамтила шта, а и осталима, који нису девојке и жене, указује се будућност, пуна добробити или пак сиротињске свакодневице. Сви углавном на Видовдан нешто виде.
   Има ту и о Световиду, па о Светом Виду, и на крају мало о Лазару. Да су наши словенски преци веровали између осталих и у тог Световида (који је можда био и врховно божанство), а чији се четвороглави кумир (идол, кип) налазио на далеком немачком острву, али и у Херцеговини, и ко зна још где диљем прехришћанске Србије. И да је он био можда и врховно божанство, и бог рата, победе, и плодности земље. И да се на његов дан много прорицало. И да је он видео на све четири стране, и у прошлост и садашњост и у будућност. И да његово име има везе и са светом, и са светлошћу и са видом, и са витезом. Па онда мало натегнута прича о томе како је Свети Вит, мученик и исцелитељ - страдао у време највећег прогонитеља хришћана, цара Диоклецијана - углавном поштован на Западу (његове мошти налазе се у истоименој катедрали у Прагу), код нас познат као Свети Вид. И на крају да су Лазар и Мученици у српски календар уписани тек 1892. године. А да се дотле Видовдан славио – некако...
          Фотографија корисника Anastasija-Vesna Ilic
   Али има у свом том магијско-плашитељском спиновању културе и духа и истине, за оне који умеју да виде. Истина је да је Видовдан у вези са видом. Имамо ми и имена која на то указују –управо Вид, па Видан, Видоје, Вида, Видосава, па чак и тај Вита, Витомир... Истина је да је Свети Вит и сам пострадао управо због вида – оног унутрашњег, због виђења ствари невидљивих и пребивања у стварности у којој ће и видљиво и невидљиво боравити заједно, у светлости, и са Богом, и у којој неће бити зла. И пророк Амос је страдао због тога што је видео да ће Асирци, најсуровије племе старог века, покорити Богом изабрани Израиљ. И Лазар и његови витезови страдали су зато што су видели да ће на плодном Косову ницати само црвени божури, ако се не успротиве надирућој сили источног полумесеца. И ако је не победе. И Јаков Нови Тумански страдао је зато што је видео да комуна неверујућих неће бити дугог века. И Света Мученица Милица видела је у репу томахавка светлост која долази из Будућег века.
А шта ћемо ми, пусти, понижени, фрустрирани, кукавички наследници Светих Српских Мученика видети од Видовдана? Страх због онога што нисмо урадили или мучење због онога што знамо да нам се спрема, а што бисмо да избегнемо? Није само за Мусића и Бранковића речена Клетва Лазарева.

„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!”

   Да ли ћемо у овим речима кнеза Лазара, или народног генија опчињеног косовским предањем – свеједно, данас, на Видовдан, видети заветне речи живог српског предања или архаични десетерац који одјекује негде у прошлости уз иритантни звук још архаичнијег инструмента са струном од коњске длаке? Да ли ћемо у видовдански кркљанац са светима и мученицима, или у сигурну самоћу пустопољоне? Да се ми изјутра ипак умијемо водицом од видове траве, па – шта год да нам се укаже !

   Анастасија Весна Илић

Преподобни Јустин Ћелијски, ВИДОВДАНСКА ЕТИКА

   Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. На данашњи дан пре 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са не-беском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје.

Суза Косова

ПЛАЧИТЕ МАЈКЕ КОСОВСКИХ ЈУНАКА

   Када звери на починак пођу и ветар зазвижди кроз храстове и стара стабла кестена, па самоћа и сенке населе пусте куће ушуњавши се у кревете бивших домаћина, па се ту успавају, тада сазпите мајке прекланих војника и сањајте их у животу са главом на раменима.
   Чим месец проспе бело своје светло из густе шуме и реке кроз које још само понекад лисица протрчи и блесне очима при светлости муња ноћних, а гром удари у близини и пробуди нас, у том тренутку држите чврсто Библију и палите кандила јеер глуво доба долази. Тад наричите мученице остареле без порода давно изгубљеног зарад вишег циља који данашњи људи, у памети ниски, у ћошкове гурају и крију жртве како би избегли нове варнице са још новијим суседима. Наричите из дна своје душе кукавице које јунаке оплакујете сваке вечери док нико не гледа, у тој трошној кући при пламену свеће и погледу свеца. С децом у вечним колевкама, са студени око срца и сеоском црквом порушеном, отетог јој звона и поломљеног крста, плачите вечерас мајке косовских мученика и жртава. Плачите над худом судбином својега порода и живота бодљикавом жицом ужиченог, пушкама чуваног и за нове суседе безвредног. Нека зна свет због чега српске мајке плачу и нека тим истим мајкама исти тај свет објасни због чега им деца пострадаше од оних који ће им сад гробове и мајке, живе мртваце, "чувати".
   реци свете зашто су ти миле реке црвњене од српске крви? Врати уплаканим мајкама њихова чеда у четама страдала и пушкама од рода одвојена од стране оних који сад "чувају" њихове мајке, њихове куће и шуму и окућницу већ одавно радости гладне, а гавранова црних сите и њиховим гласом оцрнеле и увенуле. Објасни онима које су рађале зашто су морале да покопавају оне које су на свет донеле и животом задојиле. Плачите мајке за својом децом, плачите слободно. Нека васиона устукне од ваше жалопојке и јада који је и јад свих нас што се тробојком китимо и Косовом душу рањавамо. нека се распадне универзум од ваших гласова, јер није заслужио ни да постоји овакав.
   Нисте саме, мајке косовске. Сви смо ми вашој деци и вама дужни и целој сте Србији мајке, јер су ваша деца обновила мит косовских јунака. Молиће се за вас они који су преостали и делиће вашу тугу. Плачи Србијо у глуво доба ноћи. Плачи јер је свет дозволио да се од мајке отме и у мржеи убије, Плачи Србијо јер ће сутра опет деца страдати и њихове мајке плакати ако их на старање пошаљемо џелатима њихових претходника.
   Знај свете да ће и теби сутра Косово пред врата доћи и тражити твој удео у страдању. Тражиће ти децу, тражиће ти цркве, тражиће тебе. А кад државе целог света стигне њихово Косово, цела ће се планета у Косово претворити и све ће на њему бити сиво, празно, оголело, растављено, ужасно, попаљено, поклано, покрадено, изломљено, растопљено, унакажено, одбачено, мртво, а онда ће преко свега пасти снег бео од невиности и чистоте који ће опет једног дана бити поверен на чување тропском сунцу уз сунчево обећање да га никада истопити неће.

   Милан Ружић, Наше су само речи, Службени гласник, Београд, 2016.