Translate

21. септембар 2017.

Свети Јустин Ћелијски, Беседа 3. на Рођење Пресвете Богородице, Манастир Ћелије, 1973.

    Данас је рођендан Пресвете Богомајке. То значи, данас је рођендан једине истинске Радости у овоме свету, једине истинске и бесмртне Радости. Гле, „Њено рођење, вели се у црквеној дивној данашњој песми тропару, објави радост целоме свету, целој васељени.“ Какву то радост јавља жена Ева када ми знамо да је жена унела грех, смрт и ђавола у овај свет?
   Чиме је то Њен рођендан уистину празник вечне Радости? У томе што је Она – Мајка Богочовека Господа Христа, што нам је родила Бога. А има ли ишта од тога већег у овоме свету? Бог, Кога смо ми били отерали, род људски отерао са земље гресима својим, страстима својим, залима својим – тај Бога рађа се од Пресвете Дјеве Марије… Чиме је Она заслужила то? Светим животом Својим …[1] Њено срце није … Њену душу није ломила никаква страст. Сва света, Сва у храму, претворивши и тело Своје у храм Божији, и душу Своју у храм Божији, Она је заиста удостојила Себе да постане Мајком Божијом у овоме грешном земаљском свету.
Родивши нам Бога, Она је родила – кога? Родила је Вечни Живот за нас људе, родила је Вечну Истину, родила је Вечну Правду, родила је Вечно Добро …[2]
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
фото: Православие.ру
 
   *“… Оно што само Бог може дати овоме свету. Од тога ништа у овом свету не може бити веће и моћније и силније и истинитије и радосније. Родивши нам Бога, Она је родила Онога Који је скинуо проклетство греха са рода људског; још нешто страшније – проклетство смрти; још најстрашније – проклетство пакла и владавину ђавола. Јер кроз грехе у овоме свету, које је главно оруђе ђавола, ђаво влада гресима, залима. А Он, Бог, дошао је на радост, и Светом Својом Божанском Истином, Својом Божанском Правдом, Својим Божанским Животом…[3]
И вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот Вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога – Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, Који је изнад смрти, Који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са Својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.
   Како овај свет изгледа страшан у мраку греха и у тами смрти? Гле, грануло сунце Васкрсења Спасовог! Из Његовог гроба свет је први пут осетио вечну бесмртну радост, први пут се човек осетио јачим од смрти, први пут се човек осетио јачим од ђавола, први пут се човек осетио јачим од пакла. Јер Васкрсење Господа Христа и јесте Живот Вечни. По једној мисли од Светог Василија Великог, Васкрсењем Својим Господ је пропутио пут сваком телу људском у бесмртност и Живот Вечни[4], сваком телу, и моме и твоме. И сваком човеку услов је да сатиремо грех што је у нама, да побеђујемо грех, да се боримо против њега, и тиме ми ћемо стећи постепено вечне Божанствене силе које насељују и усељују Вечни Божански Живот у наше људске душе.
   Какав би изгледао свет без Господа Исуса Христа? Мрак, тама. Цео свет непрегледна гробница, у којој се слажу телеса људска једно до другог, где је сав овај свет … поплочан костима људи. Сав је програмиран страшно остацима људскога бића. А кад је грануло Васкрсење Спасово, Вечни Живот, онда, онда је заиста бесмртна и вечна Радост посетила земљу и цео род људски, и обистинило се оно што се дивно хвали и пева у песми Пресветој Богородици: да је сва васељена заливена вечном Божанском Радошћу. У данашњој Радости, у данашњем Празнику, у данашњем Рођендану Пресвете Богомајке, засијала је и радост божићна, радост ускршња, и радост преображенска. Јер нико потпуније, нико савршеније није испунио Еванђеље Господа Исуса Христа у овоме свету од Пресвете Богомајке. Она је Прва после Њега победила смрт, Прва после Њега јавила се безгрешна у овоме свету, Прва донела у овај свет Вечну Божанску Истину, Вечну Божанску Правду. И ми сад знамо, знамо да се боримо против сваке лажи, а основна лаж, а прва лаж у овоме свету то је безбожништво, то је лудило људског бића, то је тврдња да нема Бога (Пс. 14,1), то је свршено лудило у које може пасти човек.
   А Господ Христос сав у овоме свету, сав Бог кроз Њега у овоме свету, показао је и показује непрекидно кроз Своје Свето Еванђеље и кроз Своју Свету Цркву, кроз њене молитве, кроз њене Божанске силе васкрсне и бесмртне, показује да је Он заиста Истинити Бог и Истинити Живот Вечни. И зато је дошао у овај свет да подари Себе. Бог дарује Себе нама! Ништа више Он није могао да нам подари него што нам је даровао Себе, а са Собом дарује нам све што треба и у овом и у оном животу, све што људском бићу треба у свима световима. Он нам је даровао (све то преко)…[5] Пресвете Богомајке која се удостојила да Њега роди, Њега Бога Она безгрешна родила на радост свима нама. Родивши нам Њега, Она нам је дала све што Бог Љубави може дати свету, што Бог Љубави може дати човеку и роду људском. Ништа човек не може више тражити од Господа Исуса Христа него што је Он донео.
   Шта је то, које је то добро које би човек затражио од Бога, а да му Он није дао и да није донео на свет? Ако је правда Вечна је Правда у Њему; ако је истина – Вечна је Истина у Њему; ако је добро – Вечно је Добро у Њему; ако је лепота – Вечна је Лепота у Њему …[6] Ето, у Њему је и Њиме дато свима нама, све то роду људском кроз Цркву Христову. Гле, Еванђеље Господа Исуса Христа …[7] кроз овај свет и у овоме свету. Погледајте наше светиње, погледајте задужбине светих царева и краљева наших, погледајте свете мошти које имамо. Свуда чудесна Божанска сила Христова дејствује и дела, свуда Он показује Себе као Бога. Чудеса у Светом Прохору Пчињском, чудеса у Острогу, чудеса у Дечанима, и свима Светињама Српским.
   Ето, ето Живог, Васкрслог Христа Господа међу нама, ето вечне духовне Радости за свако људско биће. Не плашимо се смрти, не плашимо се туге, не плашимо се жалости, јер гле, Васкрсли Господ и Пресвета Богомајка дарују нам Вечну Правду. Најзаслужнија зато после Самог Господа Исуса Христа и Јединог Човекољубца јесте Пресвета Богомајка. Зато је Њен Рођендан, Њено рођење и јесте почетак нашег спасења. …[8] зато Пресвета Богомајка, Њеним молитвама, Црква и назива спасење рода људског. Заиста, јер нам је Спаса Христа родила. Да није Ње, не би било Божића, да није Ње не би било Васкрса, да није Ње не би било Богојављења, да није Ње не би било Преображења, да није Ње не би било Спаситеља света и род би људски остао у тами греха и смрти и у чељустима самог ђавола. Нека је Њој вечна слава и хвала и од нас малих и недостојних.
   Нека би Њене свете молитве испуњавале наше душе том вечном и бесмртном Радошћу, коју је она донела на свет родивши нам Господа Исуса Христа. Њој слава за све! Њој се молимо да нам да силе да извршујемо заповести Еванђеља Спасовог, еда би смо се и ми удостојили када кренемо из овога свега у онај свет небеских красота и лепота, небеских хорова Светитеља, испред којих као једина безгрешна после Господа Христа стоји Пресвета Богомајка. Нека Њене свете молитве воде свакога од нас, свако српско биће, свако православно биће, свако људско биће.
   Није узалуд да су све наше задужбине мањевише, почев још од Студенице, посвећене Пресветој Богомајци, или њеном Рождеству, као што је Студеница, или Ваведењу, или Успенију. Њу наши свети преци славили су најчешће после Господа Исуса Христа. То је аманет од њих …[9] свима нама да душе своје освећујемо и просвећујемо вршећи заповести Господа Исуса Христа, живећи по Његовом Светом Еванђељу. И да тако непострадано изађемо из овога света и уђемо у онај свет где би боравили са светим Анђелима и Светитељима Божијим, непрекидно славећи Чудесног Господа Исуса Христа и Његову Пресвету Богомајку, Којој нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.


   НАПОМЕНЕ:

   1.Неке речи нејасне на траци. – Прим. препис
   2.Неке речи нејасне на траци. – Прим. препис
   3.Неке речи нејасне на траци. – Прим. препис
   4.Литургија Св. Василија Великог. – Прим. уредн.
   5.Неке речи нејасне на траии, а у зап^адама речи додате по смислу. прим. уред..
   6.Исто.
   7.Исто.
   8.Исто.
   9.Исто.

   извор: svetosavlje.org

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 15. по Духовдану, 17.9.2017.

1.
                                 
2.

Најава: Патријарх александријски Теодор Други у посети Епархији жичкој

извор: eparhija-zicka.rs

20. септембар 2017.

МОЛИТЕ ГОСПОДА КАО РОЂЕНОГ СВЕШТЕНИКА

Свештеника Владимира Бормотова многи људи у парохији цркве Воздвижења крста у граду Самари називају својим утешитељем. У каквим год тешкоћама да се људи нађу, он им увек све објасни, поразговара, пронађе речи које могу да им загреју срце и учврсте веру у Господа. И још кажу да се овај отац, свештеник увек иде по парохији обучен у свештеничке одежде. Само узме своју торбицу и тако пешке иде улицама обучен у расу и обавља своју службу. Мало ко тако ради, те сам одлучила да поразговарам са оцем Владимиром, о чему је реч.
Манастир Вазнесење
-Кад идем улицом обучен у свештеничку мантију, прилазе ми браћа и сестре са разним питањима. Можда су то људи који се стиде да дођу у цркву. А можда им се учинило да нису били топло дочекани у цркви кад су тамо отишли први пут. Можда је бака која пази на свеће нешто рекла што није требало, упутила им неку примедбу. Нпр. неку сестрицу су изгрдили јер је дошла у панталонама у цркву. И онерасположена тиме, може помислити какви су то овде зли људи, нећу више ићи у цркву. И не иде више. А тамо где иде можда ће више сагрешити. Тако ме један брат угледао на раскрсници улица Советске армије и Ставропоњске, пришао ми, али не близу, и замолио за благослов да ми постави неколико питања. Пришао сам му мало ближе, јер није пријатно разговарати тако на растојању, али он се опет одмакнуо даље од мене, па каже да је попио и да је зато стао подање од мене. А онда ме упитао како би се могао избавити од ове погубне пристрасности. Поразговарао сам с њим убеђујући га да се обрати Богу.
Колико има таквих, као овај братац, - такве би требало приволети, узети са собом и довести у цркву Божију. Јер, ми свештеници, само усмеравамо, призивамо и узносимо молитве, а човек сам треба да се обрати Богу, јер Бог све може учинити.
Десило ми се једном приликом када сам ишао улицом у одежди, да је замном викао неки старији човек: «Будала, куда ће? Скупљати паре?» Нисам се ни осврнуо, али на ове увредљиве речи само сам у себи одговорио молитвом и помислио: «Господе, њему опрости, а мене учврсти у вери». И нисам прошао ни десет корака, кад иду браћа према мени. Седели су тако и пили, а онда кад су ме угледали, поздравили су се самном и затражили благослове на свако добро. И мени су пожелели свако добро.

-Оче Владимире, људи вероватно често долазе и у вашу цркву са питањем како да се избаве од пијанства?

   -Има разних случајева. Недавно је један братац испричао да хоће жена да се разведе од њега, већ су поделили и децу, и само у одређено време се састају. Сам прича и плаче, каже да жену воли. Ако је волиш, кажем му, иди к њој сваки дан са цвећем не би ли дошао до њеног срца, којег си ти својим пијанством учинио каменим. И моли се, моли Господа као рођеног оца-свештеника. Кад направиш нешто што не би требало, па дођеш кући мајци или оцу и молиш их да ти опросте, зар не би опростили? Опростили би. Тако ће и Господ опростити и помоћи ће ти. Многа браћа и сестре долазе у цркву и моле за нешто свештеника, а требали би да знају да су дошли у Цркву самом Богу, а не ради мене или неке баке која пази на свеће.
Приметио сам да на Литургији стоји и моли се сада један брат, који је раније долазио и питао како да се ослободи од пијанства, и свим срцем се обратио Господу и има подршку у исправљању свог греха. Једна девојка ми је испричала, да је њен отац почео јако да пије. Сви су говорили њеној мајци да га остави и да нађе себи другога, као млада је, лепа је, зашто да се толико мучи. Али нису оставиле свога татицу, молиле су се и сада живе лепо. Истина је да то све није било брзо, али оне нису дозволиле своме рођеном да пропадне.

-Реците, да ли су били у вери ваши рођаци, ваша породица?

   -О Богу они нису говорили, али сећам се да смо мама и ја пред Ускрс брисали крпицама иконице и украшавали их венцима цвећа. А с баком сам ишао у молитвени дом, тада кад још није било цркве, после чега бих се ја играо као да се молим, клекнуо би на колена испред иконе и понављао: «Алилуја». Знао сам још и молитву: «Господе помилуј!»
-Први пут сам дошао у цркву да бих крстио своју кћерку. И некако ми се утиснуло у душу све што сам тада видео. Почео сам да долазим у Цркву Покрова Пресвете Богородице, а када је отворена црква Јована-Претече на Сунчаној улици у којој је настојник био прота Олег Буљгин, почео сам да идем тамо. Овде су ми рекли да научим молитве: «Оче наш» и «Симбол вере». А једном, на молитвеном канону, када се запевало: «Царице моја Преблага« сва ми се кожа најежила. И одлучио сам да нађем и научим ову молитву. Тако сам од бакица сазнао да има књижица «Молитвеник». Уз помоћ молитвеника сазнао сам да постоје многе молитве, као што су јутрње и вечерње правило.
А једном када је умрла наша суседа на истом спрату у згради, поверили су ми читање псалтира за њу тим поводом (у Русији је обичај да се обавезно чита пслатир када се човек упокоји). Узео сам благослов од оца-свештеника и читао сам псалтир. После тога отац Олег Буљгин ми је предложио да радим у цркви. Када сам дошао кући посаветовао сам се са женом, али она није била за то, тако да сам наставио да радим у предузећу. Али 2000 године из вечерњих самарјанских новости сам сазнао да је поред наше зграде у кварту Младих Пионира освештано здање за цркву у част Воздвижења часног и Животворног Крста Господњег.
Одмах ујутро сам отишао да видим то. Ко ће бити настојатељ и када ће бити прво Богослужење. Стајао сам 6. јануара на вечерњој служби у овој цркви у којој је све подсећало на оне јасле у којима се родио Спаситељ. Сви зидови су били поцрнели, малтер испуцао и отпао. Чак није било ни врата којима пролазе ђакони, само су биле Царске двери. На јутарњем богослужењу сам стајао близу свећњака у центру (у руским црквама испред сваке иконе стоји велики свећњак на коме се пале воштане свеће, прим.прев.). Баке су се буниле зашто на централном свећњаку не горе свеће. А свештеник Олег Китов је већ почео службу, и нисам могао да тражим за то благослов од њега. Тада сам самовољно запалио свеће. А после службе сам пришао оцу, свештенику и замолио га да ми опрости ради тога. Отац Олег се упознао самном, и благословио ме да стојим поред свећњака у цркви. Вечерња служба је почињала у 16.00 а смена у предузећу се завршавала двадесет минута раније. На послу сам тада радио као брусач. И настојао сам да брже узмем пропусницу и да идем с посла, да не бих закаснио на вечерњу службу. После ме је баћушка благословио да делим просфоре (мали округли освећени хлебови које сваки верник добије у цекви после службе) и свету водицу.- Онда су ме позвали да служим у олтару. Стидео сам се јер нисам имао духовнога образовања. Али када су ме једном позвали, па опет, значи да ме Господ призива да идем и да служим. Мало сам размислио и сагласио се да будем олтарник. А марта 2002. године, отац Олег је предложио да напишем своје карактеристике, и с тим смо отишли у Епархију к архиепископу Самарском и Сизранском Сергију, и ускоро сам рукоположен у чин ђакона. После неког времена, на Благовести, рукоположен сам у чин свештеника у Покровској цркви.
-Владика ми је дао благослов да носим послушање у Новокујбишевској цркви Преподобног Серафима Саровскога код настојника проте Константина Сибрјајева. Позвао сам телефоном оца, свештеника и искрено му рекао да ништа не знам. На то је отац Константин одговорио: «Научићеш». Тако да сам се готово три месеца обучавао, а онда сам се вратио у своју цркву у част Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег.

-Како је бити свештеник у данашње време?

   -Свештеник – то је отац, мајка, друг, наставник и саговорник. Када Господ допусти болести или губитак блиског човека, многи долазе у цркву да би нашли утеху код свештеника. И можда им је потребно да их свештеник пригрли и састрадава с њима. Волим емисију «Чекај ме» која веома много говори о животу људи. И има јако много сличности са разним случајевима, које ми причају усамљени баке и деде које су њихова деца заборавила. Неки од њих су непокретни, неки тако слаби да не могу доћи до цркве, и ја их посећујем и причешћујем у њиховим кућама. Али њима је потребан и разговор, испричају ми цео свој живот, све своје невоље и туге.
   Постављају ми многа питања, како правилно да помињу у молитвама, како да се припреме за смрт, како да буду опевани. Али само главно питање – како се спасити – такво нешто , на жалост, мало ко да ме пита. Задатак свештеника је да загреје човека духовном топлином и да не одврати човека. И још да се моли не устима, него срцем. Ми често прославањамо Господа само устима. Али чак и мала, тек саграђена црква може бити бити испуњена молитвом, ако је молитва у њој искрена.

-Шта вас чини радосним у савременом црквеном животу парохије?

   -Док сам био члан парохије ове цркве, често смо по благослову оца Олега Китова остајали у цркви и певали духовне песме. И то дружење је било радосно, када би се окупљали и сви заједно прослављали Господа. То ме је веома радовало, радовала ме молитва. Ево, сад када нема службе у цркви, идем у службу по парохији, осећам да ми недостаје такво дружење и певање. Радосно је када служим Божанствену литургију, када стојим уз престо и узносим молитве. И у своме срцу ја увек носим једно питање, како то да је Господ мени овако грешном и недостојном допустио да слућим на престолу. Служим Божанствену Литургију, причешћујем браћу и сестре и радујем се, што ми је Господ даровао овакву могућност. Радујем се у познању Господа, и у сједињењу са Господом и служењу њему.

-Оче Владимире, откуда у вама тако велика љубав према духовним песмама?

   -Рођен сам у селу Сходневом у области Кљавлинског. Верници из нашег села су се често окупљали и певали духовне песме. И ето овај духовни фолклор ми се утиснуо у душу и водио ме. Можда неку мисао нисам могао да схватим, али кроз певање духовних песама боље се усваја и полако схвата суштина. Има један духовни стих «Слава Богу за све!». Слава Богу за тугу и радост. Све што Господ даје за све треба благодарити. Слава Теби, Господе! Слава Теби, Господе и што смо се ми данас срели, и за то слава Богу!

Олга Куглов, град Самара
Превод са руског: Наташа Убовић
извор: manastir-lepavina.org

Патријарху српском највише одликовање Епархије жичке

Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, у име свештенства, монаштва и верног народа богоспасаване Епархије жичке, уручио је 19. септембра 2017. године у Патријаршији српској у Београду Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју орден Светог преподобног Симона Монаха                     Патријарху српском највише одликовање Епархије жичке
   Преосвећени Владика жички г. Јустин изразио је, у братољубивој беседи, благодарност Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју који је одликован „за мудро вођење Брода наше Свете Цркве, за делатно и истрајно сведочење Христа Васкрслога“ у данашњим условима живота који су оптерећени како старим тако и новим потешкоћама и изазовима. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је заблагодарио Преосвећеном Епсикопу жичком г. Јустину речима испуњеним очинском љубављу и бригом, напомињући да му одликовање Епархије жичке представља изузетну част, радост али и одговорност.
   Свечаној додели највишег одликовања Епархије жичке, која је одржана у Патријаршијском двору непосредно по завршетку седнице Светог Архијерејског Синода, присуствовали су чланови Светог Архијерејског Синода: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преовећена господа Епископи зворничко-тузлански Фотије и ваљевски Милутин, каои главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић.

   извор: www.spc.rs

19. септембар 2017.

АНАРХИСТА СА ЗЕЛЕНОМ ЧИРОКАНОМ Прича о исцељењу душе на Светој Гори

   Ова прича се догодила у манастиру Ватопед, када је тамо још увек живео старац Јосиф «Млађи». Био је крај новембра. Тада сам радио на послушању у конаку. Тих дана су се студенти Политехничког универзитета у Атини сукобили са полицијом. Неки од тух студената анархиста дошли су на Свету Гору, како би се скрили од власти. Један од њих – анархиста са зеленом чироканом – је имао стрица који се подвизавао у манастиру Есфигмен. Тај младић је и предложио својим друговима да потраже привремено уточиште на Атосу.
  Манастир Ватопед
   Разуме се да нису имали дозволу да посете Свету Гору. Они нису чак ни имали појма како се уопште овде долази. Пробали су да се укрцају на брод, али су их одатле избацили. И тада су одлучили да крену пешке.
   Коначно су се домогли Есфигмена. Треба истаћи да је тај манастир доста строг и стога су их отерали чим су их видели с обријаним главама и пирсинзима. Једва ходајући од умора, близу вечери, довукли су се до Ватопеда. Вратар се већ спремао да закључа манастирску капију, када је спазио те момке. Наравно, и он се преплашио њиховог дивљег изгледа – такви људи се не срећу често на Светој Гори. Био је принуђен да јави старцу да их је видео:
   – Оче, шта да радим са њима, да их отерам? Али куд' ће они сад, где ће да преноће? Јер већ пада ноћ и сви манастири се закључавају!
   Старац му је одговорио:
   – Њих нам је Мајка Божија довела. Само их сместите све у једну собу, да их не виде други ходочасници. И пратите шта раде.
   Пошто сам радио у конаку, мој задатак је био да их сместим. Изгледали су ми преплашено, веома зачуђени новим окружењем. Били су изнурени од дугог пута. Када су се студенти мало одморили, одвели су их у трпезарију да се окрепе. Мало су поразговарали с њима, а после су им саопштили да следећег дана морају да напусте манастир, јер ту примају ходочаснике само на једну ноћ. Старац је објаснио младићима да је Бог Љубав, и да шта год да ураде у овом животу, увек постоји покајање.
   Сутрадан ми се обратио онај са зеленом чироканом:
   – Оче, хтео бих да останем још један дан. Да ли је то могуће?
   Остали момци нису пожелели да остану. Тражио сам да старац благослови студента да остане још један дан. Он се сагласио али је тражио да младић носи капу, како не би шокирао монахе и ходочаснике својим изгледом.
   Петар – тако се звао овај зеленооки студент. Остао је два дана, а после је кренуо и трећи. Наједном сам за време вечерње службе чуо како у припрати неко гласно плаче, рида. Пошао сам да видим шта се дешава и угледао Петра у припрати како клечи и јеца.
   Пришао сам му и упитао га шта се то збило. Помислио сам, можда га је неко увредио.
   – Не, ништа се није десило, – одговорио је. – Оче, морам да попричам с тобом.
   После службе смо изашли из цркве.
   – Оче, има ли спасења за мене?
   – Петре, свако се може спасти. Разбојник, распет на крст, се покајао и Христос га је спасио.
   Тада ми је Петар отворио душу. Испричао ми је како је из разорене породице. Отац је тукао његову мајку и Петру је било несносно да то гледа. Када му је било дванаест година побегао је од куће и живео је на улицама централног атинског краја Екзархија, где се налазе многи факултети који су епицентри разних демонстрација. Тамо се повезао са анархистима, почео да се дрогира и у потпуности потонуо на дно. Његов живот је био тешка мука.
   Без обзира на све то, душа овог младића је била предивна.
   Браћо, ово вам причам, како би схватили да не можемо одбацивати чак ни најгорег грешника! Зато што оне које ми одбацујемо «сакупља» Господ. Грдно се варамо, мислећи да смо бољи од њих. Старац Пајсије је говорио да ћемо се за време Другог Доласка сви зачудити, јер нећемо видети у рају оне које смо највише очекивали, већ оне на које нисмо рачунали. Даће Бог да се то не догоди с нама! Желимо спасење за све, и надајмо се да ћемо се захваљујући љубави Христовој сви спасти.
   После таквог преображења Петра, до кога је дошло путем молитава Богородице, рекли смо му да треба да се исповеди. На исповести га је обузело такво умиљење, да се око његових ногу од суза појавила бара.
   Петар је доста дуго остао у манастиру. Старац му је рекао да барем обрије чирокану, на шта му је Петар одговорио:
   – Не, нећу да је обријем, да ми после не кажу другови да су ме монаси на силу обрили. Када се вратим у свет, сам ћу се ошишати.
   Тако је он и даље ишао са капом на глави.
   Петар је отишао из манастира и почео да води духован живот. С времена на време је свараћао у манастир, али тада је већ изгледао као нормалан човек. А затим је нестао.
   Знали смо да није видео своју мајку од оног дана када је побегао од куће, ниједанпут је није посетио и ми смо се потрудили да изгладимо однос Петра са његовом мајком. Сазнали смо њен телефонски број и позвали је, упутили је у све. Његова мајка је изгубила сваку наду да ће га живог видети и била је јако дирнута када смо јој све испричали. То је за њу био веома радостан догађај.
   Две године касније, неколико отаца и ја смо пошли на празник у другу манастирску обитељ на Светој Гори. С нама је био блажени митрополит града Касторије, Григорије. Владика нас је замолио да никоме не говоримо да је он епископ. Није желео да му указују поштовање, нити да додатно оптерећује монахе.
   Када смо стигли у обитељ, угостили су нас на традиционалан светогорски начин. Напослетку, када смо већ били спремни да кренемо назад, пришао ми је један монах и питао:
   – Оче Нифонте, ти ме не препознајеш?
   Добро сам га осмотрио:
   – Не, не познајем те.
   – Погледај боље
   И шта то видим?! Видим како ме гледају велике зелене очи! То је био Петар.
   Постао је послушник у том атоском манастиру. Бацили смо се један другом у загрљај. Обојица смо били дирнути до суза! Благодарио сам Пресветој Богородици за Њене велике благослове и чудеса, које нам је послала! Испричао сам вам тек о једном од њих. За нас је његова животна промена била право чудо.

   Монах Нифонт Ватопедски
   С руског Александар Ђокић
   извор: www.pravoslavie.ru

Др Влајко Пановић „Најчешће грешке у васпитању деце“


Дана 12. септембра 2017. год. у Парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је говорио клинички психолог из Београда доктор Влајко Пановић. Ово је била јубиларна двадесета трибина у организацији младеновачке Цркве, а тема је била „Најчешће грешке у васпитању деце“.