Translate

16. јул 2018.

Χερουβικό, ήχος δ' λέγετος

извор: ORTODOX™
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА
   Χορός Βατοπαιδινών Πατέρων - Ο Χερουβικός ύμνος «Οι τα Χερουβείμ μυστικώς εικονίζοντες...», μέλος ιερομονάχου Γαβριήλ Κουντιάδου, ήχος δ' λέγετος
    Οι τα Χερουβείμ μυστικώς εικονίζοντες, και τη ζωοποιώ Τριάδι τον Τρισάγιον ύμνον προσάδοντες, πάσαν νυν βιοτικήν αποθώμεθα μέριμναν, ως τον Βασιλέα των όλων υποδεξόμενοι, ταις αγγελικαίς αοράτως δορυφορούμενον τάξεσιν. Αλληλούϊα.

Нови број Православља - новина Српске Патријаршије

    У овом броју Вашу пажњу усмеравамо на извештај са хиротоније новог Епископа мохачког г. Исихија, викара Владике бачког, посету државног секретара Свете столице, прославу Видовдана у царском граду Крушевцу, манастиру Грачаници, на Газиместану, у Пећкој патријаршији на Косову и Метохији, на Хиландару, као и у бројним епархијама Српске Православне Цркве широм земаљског шара. Скрећемо Вам пажњу и на текст проте Милорада Лончара „Куда са Косовом“ као и на разговор са носиоцем ордена Светог Саве првог реда Арноом Гујоном. Нови декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду је Преосвећени Епископ браничевски др Игнатије, чију биографију можете прочитати на странама овог броја, као и разговор са управником Музеја Српске Православне Цркве ђаконом мр Владимиром Радовановићем.
    О знаменитом Призренцу Предрагу Стипсићу пише Лела Марковић, а у новој рубрици Из расејања о косовским божурима читамо запис из пера проте Милоша М. Весина. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама обавештавамо читаоце кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Насловну страницу овог броја краси фотографија Епископа мохачког Исихија (Рогића) са чина његове хиротоније коју потписује ђакон Драган С. Танасијевић.

    извор: www.spc.rs

Свеноћно бдење у Хиландару у спомен Светог мученика цара Николаја II

    Православна Црква широм васељене молитвено се сећа мученичког страдања Светог цара Николаја II Романова кога су заједно са његовом супругом, царицом Александром, петоро деце и четворо слугу,  пре 100 година тајно и мучки убили бољшевици 17. јула 1918. године у Јекатеринбургу.
    Свети мученик цар Николај је посебно поштован у српском народу као заштитник и одани пријатељ у најтежим историјским тренуцима кроз које су Срби пролазили у Првом светском рату. Не двоумећи се, одмах после аустроугарске објаве рата Србији, руски православни цар стао је у одбрану православне браће на Балкану и то по цену великих жртви у сопственом народу.
Беседу  игумана Методија преузми ОВДЕ
    У Светој царској српској лаври Хиландару, српском манастиру на Светој Гори Атонској, сваке године се прославља празник Светих царских мученика. Ове године, по одлуци Свештеног сабора стараца, на стогодишњицу страдања богољубивог Цара и његове породице, у Хиландару се служило и свеноћно бдење које почело 14. а завршило се Светом Литургијом 15. јула. Датум молитвеног спомена је померен у односу на сам дан празника у календару, 17. јул, како би служба била свечанија и пала у недељу.
фото: монах Милутин Хиландарац
    Након торжествене службе, за празничном трпезом, читана је беседа Светог Владике Николаја Велимировића о Светом Цару Николају II коју је одржао у Београду 1932. године на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског.
    Хиландарско братство на челу са игуманом, Високопреподобним архимандритом Методијем, сјединило се са целим српским родом у радосном прослављању мучеништва великог заштитника и исповедника Православне вере, коме се кличе: … Радуј се, страдалниче све земље руске!
     Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!
     Свети владика Николај Охридски и Жички је, вероватно, на најбољи начин описао осећања које српски народ негује према Светом мученику цару Николају. У својој беседи коју је одржао у Београду 1932. године, на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског, Свети Владика описује везу између два народа као „… дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.“ У наставку можете да прочитате целу беседу Светог Владике Николаја.

      СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЦАРУ НИКОЛАЈУ

     Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
      Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
     Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.

   у Београду, 15/28. јула 1932. године,
   на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског
   извор: www.hilandar.org

15. јул 2018.

Богородице Дево, на Твою икону пресветлую взирающе, радуемся

РЕЧЕНО И ОТКРИВЕНО

    Има у овонедељном Јеванђељу како Христос исцељује два слепа: "По вери вашој нека вам буде. И отворише им се очи". Па затим: "И запрети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна! А они изишавши, разгласише га по свој земљи оној".
     Доживели су чудо, захвални су до неба и одмах нису послушали шта им је Онај који их је исцелио наредио. Толико људски. Толико се тиче свих нас. Како да издржимо толику радост и не поделимо је са свима!
     Ово подсећа на ону чувену анегдоту о Светом Јовану Шангајском и нашем почившем владики Данилу (Будимском). Док је још био млад преобраћеник, бивши скојевски кадар, владика Данило је срео светог Јована у Енглеској и испричао му како је у великој животној дилеми. Не зна да ли да се жени или да се замонаши. Свети Јован му је рекао да за њега није монаштво и да треба да се ожени.
      Владика Данило се ускоро потом ипак замонашио. Дуго после тога избегавао је да се сретене са Светим Јованом. Једном приликом ипак су се нашли заједно.
Владика Данило исповеди да није послуша савет и да је због тога и избегавао светог Јована, а овај се само насмеши и каже му:
      "Е, мој Данило. Живео сам ја дуго са Србима (као један од избеглих "белих Руса" продавао је на улици новине у Београду а после је предавао у богословији у Битољу). Знам ја вас Србе. Знао сам да ћеш урадити супротно од онога што ти кажем, па сам ти због тога и рекао да се жениш".
     Кад међусобно комуницирамо, велики део онога што размењујемо није директно. Шалимо се, иронишемо, постављамо добронамерене препреке једни другима (нажалост понекад и нису добронамерене). Понекад наша међусобна комуникација тражи будност, тумачење, смисао за хумор, не због тога што желимо једни другима да се ругамо, него због тога што једни друге одржавамо буднима.
    Одушевљени чудесним исцељењем, Јевреји из овог дела Јеванђеља, искрено су са свима делили своју огромну радост. Они су били део чуда и сведочили су о чуду. А пошто су знали да нису послушали Оног који је чудо учинио, морали су као они који су направили грешку да остану смирени, а не да бахато представљају себе као звездане центре чудотворства. Христос је све то о њима унапред знао.
      Уместо да будемо увек буквални у тумачењу реченог, испуњеног, задатог и неоствареног, трудимо се увек да успоримо са закључцима и да покушамо да видимо ширу слику. Созерцавање велике ширине и свог скромног места у великој слици може да води смирењу. Није све увек у буквалном значењу реченог. Све је у додиру душа.

      о. Ненад Илић
      www.facebook.com

ХИЛАНДАРСКИ ПОТОК

Бука у Соколовом гнезду
Журе воде да се слију
И тутњи около зидова Хиландара
Све се дави осим историје
Осим знакова и кровља
Задатог у древној замисли
Која сабражава храм
А јужније, док вода
Раствара црвену земљу
Од које човек у праскозорје
Беше изведен и носи је
У сиње море зачуђено
Људи виде своју прилику
Да траже положаје
Док траје пробијање
Баријере тиховања
И говор стихије наваљује
На мисли молчалника
И слика суда и казне
Ваља се ка мору
У граду умиритеља буре
Агиос Николау излива се река
Види се да су Држитељи пустили
А опозиција тражи смену
Локалних властелина
Привидних господара
У илузији цивилизације
И опет ће хука и гром
Стићи својим порукама
Само до проницатеља срца
И тумача божанствених кретњи
Само до оних чији су
Учитељи знали где
Су одводни коридори
Бујица с коте 2033
Знали како се кроти
Дивљина у човеку
И живи мирно сред
Соколовог гнезда

Александар Марић
извор: www.facebook.com

Празник Светих Козме и Дамјана у Храму Светог Саве у Краљеву

    Свети мученици и бесребреници Козма и Дамјан су својим свештеним споменом сабрали литургијску заједницу при Храму Светог Саве у Краљеву. Евхаристијски принос је Творцу узнео Епископ жички Јустин, уз садејство братства храма и припадајућег у мољењу истрајног народа. Снисходећи Дух Свети је освештао принете Дарове и удеоничаре у заједници Тела и Крви Христове.
    Епископ Јустин је у очинској поуци сабранима упутио речи: “Господ од нас тражи да будемо савршени, а овај свет тражи да се у њега утопимо. Господ нам је завештао да узмемо крст свој и за њим пођемо. То нам поручује и данашње Јеванђеље. Све што имамо је од Бога. Он нам чудесно помаже. Многи су приграбили блага овога света, али нису у њима срећни. Душа тражи нешто више од блага овога света. Осећање бесмртности је присуство Бога у нама, кажу светитељи Божији.
    Када Господа осетимо у нама, почиње Царство Божије у нама. Треба своје биће припремати за сусрет са Богом. Не морамо лутати светом да бисмо нашли Бога. Он је увек ту ако га потражимо. Сведржитељ је свуда као Цар и Творац свега. У таквог Бога се уздамо увек. Када смо болесни не смемо бити очајни. Чистећи се од греха ми смо јачи од болести. Пример је Свети старац Порфирије који је на питање једног верника да ли има рак и да ли га боли, одговорио да је то тачно и да га боли као пегла усијана стављена на лице. Он није говорио о болу, већ о Богу. Иако га Господ није исцелио од болести, дао му је да је носи трпељиво и овенчао га венцем светитељства. Трпљење ради Господа је једини сигуран пут. Божији сведоци разликују Истину од лажи, светлост од таме. Такви су и данашњи светитељи Козма и Дамјан. Свети Дамјан је молитвени заштитник нашег архимандрита Дамјана. Нека угодници Божији Козма и Дамјан свима нама помогну да се у Господу спасавамо.“

    протонамесник Александар Р. Јевтић
    извор: eparhija-zicka.rs