Translate

17. јул 2018.

Хор "Свети Николај Жички"(Чачак), Песма о Романовима


Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем.

Св. Николај Жички

Свети царски мученици Романови у богослужењу Цркве

    Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије.
     Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа.
     У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита  и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва.
Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим:

Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах)

Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста  стихира на Господи возвах)

Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах)

Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији)

Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар)

Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак)

    катихета Бранислав Илић
   *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22)
    извор: www.spc.rs

Представљена књига „Свети цар“ у Вазнесењском храму

   У суботу, 14. јула 2018. године, одржана је промоција књиге „Свети цар“ у спомен стогодишњице страдања свете царске породице Романових. О цару Николају, његовој породици и њиховом значају за српски народ говорили су Ранко Гојковић, приређивач и преводилац књиге, Никола Дробњаковић, уредник издања, и свештеник Оливер Суботић. Програм је водила Јасмина Хинић, модератор. Својим појањем програм су улепшали руски ансамбл „Роса“ и девојчица Ангелина Ђурић.
    извор: vaznesenjska.rs

16. јул 2018.

Χερουβικό, ήχος δ' λέγετος

извор: ORTODOX™
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА
   Χορός Βατοπαιδινών Πατέρων - Ο Χερουβικός ύμνος «Οι τα Χερουβείμ μυστικώς εικονίζοντες...», μέλος ιερομονάχου Γαβριήλ Κουντιάδου, ήχος δ' λέγετος
    Οι τα Χερουβείμ μυστικώς εικονίζοντες, και τη ζωοποιώ Τριάδι τον Τρισάγιον ύμνον προσάδοντες, πάσαν νυν βιοτικήν αποθώμεθα μέριμναν, ως τον Βασιλέα των όλων υποδεξόμενοι, ταις αγγελικαίς αοράτως δορυφορούμενον τάξεσιν. Αλληλούϊα.

Нови број Православља - новина Српске Патријаршије

    У овом броју Вашу пажњу усмеравамо на извештај са хиротоније новог Епископа мохачког г. Исихија, викара Владике бачког, посету државног секретара Свете столице, прославу Видовдана у царском граду Крушевцу, манастиру Грачаници, на Газиместану, у Пећкој патријаршији на Косову и Метохији, на Хиландару, као и у бројним епархијама Српске Православне Цркве широм земаљског шара. Скрећемо Вам пажњу и на текст проте Милорада Лончара „Куда са Косовом“ као и на разговор са носиоцем ордена Светог Саве првог реда Арноом Гујоном. Нови декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду је Преосвећени Епископ браничевски др Игнатије, чију биографију можете прочитати на странама овог броја, као и разговор са управником Музеја Српске Православне Цркве ђаконом мр Владимиром Радовановићем.
    О знаменитом Призренцу Предрагу Стипсићу пише Лела Марковић, а у новој рубрици Из расејања о косовским божурима читамо запис из пера проте Милоша М. Весина. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама обавештавамо читаоце кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Насловну страницу овог броја краси фотографија Епископа мохачког Исихија (Рогића) са чина његове хиротоније коју потписује ђакон Драган С. Танасијевић.

    извор: www.spc.rs

Свеноћно бдење у Хиландару у спомен Светог мученика цара Николаја II

    Православна Црква широм васељене молитвено се сећа мученичког страдања Светог цара Николаја II Романова кога су заједно са његовом супругом, царицом Александром, петоро деце и четворо слугу,  пре 100 година тајно и мучки убили бољшевици 17. јула 1918. године у Јекатеринбургу.
    Свети мученик цар Николај је посебно поштован у српском народу као заштитник и одани пријатељ у најтежим историјским тренуцима кроз које су Срби пролазили у Првом светском рату. Не двоумећи се, одмах после аустроугарске објаве рата Србији, руски православни цар стао је у одбрану православне браће на Балкану и то по цену великих жртви у сопственом народу.
Беседу  игумана Методија преузми ОВДЕ
    У Светој царској српској лаври Хиландару, српском манастиру на Светој Гори Атонској, сваке године се прославља празник Светих царских мученика. Ове године, по одлуци Свештеног сабора стараца, на стогодишњицу страдања богољубивог Цара и његове породице, у Хиландару се служило и свеноћно бдење које почело 14. а завршило се Светом Литургијом 15. јула. Датум молитвеног спомена је померен у односу на сам дан празника у календару, 17. јул, како би служба била свечанија и пала у недељу.
фото: монах Милутин Хиландарац
    Након торжествене службе, за празничном трпезом, читана је беседа Светог Владике Николаја Велимировића о Светом Цару Николају II коју је одржао у Београду 1932. године на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског.
    Хиландарско братство на челу са игуманом, Високопреподобним архимандритом Методијем, сјединило се са целим српским родом у радосном прослављању мучеништва великог заштитника и исповедника Православне вере, коме се кличе: … Радуј се, страдалниче све земље руске!
     Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!
     Свети владика Николај Охридски и Жички је, вероватно, на најбољи начин описао осећања које српски народ негује према Светом мученику цару Николају. У својој беседи коју је одржао у Београду 1932. године, на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског, Свети Владика описује везу између два народа као „… дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.“ У наставку можете да прочитате целу беседу Светог Владике Николаја.

      СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЦАРУ НИКОЛАЈУ

     Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
      Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
     Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.

   у Београду, 15/28. јула 1932. године,
   на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског
   извор: www.hilandar.org