Translate

17. новембар 2018.

Годишњица упокојења Патријарха српског Павла, Кућанци, 15.11.2018.

Ιερά Μονή Βατοπαιδίου - Ειρηνικά / Појање из манастира Ватопед


Βατοπαιδινοί πατέρες - Ειρηνικά

Η Ιερά Μεγίστη Μονή Βατοπαιδίου, Άγιον Όρος

Ο ΔΙΑΚΟΝΟΣ
1) Εν ειρήνη του Κυρίου δεηθώμεν.
2) Υπέρ της άνωθεν ειρήνης, και της σωτηρίας των ψυχών ημών, του Κυρίου δεηθώμεν.
3) Υπέρ της ειρήνης του σύμπαντος κόσμου, ευσταθείας των αγίων του Θεού Εκκλησιών, και της των πάντων ενώσεως, του Κυρίου δεηθώμεν.
4) Υπέρ του αγίου οίκου τούτου, και των μετά πίστεως, ευλαβείας, και φόβου Θεού εισιόντων εν αυτώ, του Κυρίου δεηθώμεν.
5) Υπέρ των ευσεβών και ορθοδόξων χριστιανών, του Κυρίου δεηθώμεν.
6) Υπέρ του Αρχιεπισκόπου ημών Βαρθολομαίου, του τιμίου πρεσβυτερίου, της εν Χριστώ διακονίας, παντός του Κλήρου και του Λαού, του Κυρίου δεηθώμεν.
7) Υπέρ του Πατρός ημών Εφραίμ Ιερομονάχου και πάσης της εν Χριστώ ημών αδελφότητος, του Κυρίου δεηθώμεν.
8) Υπέρ των ευσεβούς ημών Γένους πάσης Αρχής και Εξουσίας εν αυτώ και του φιλοχρίστου ημών στρατού, του Κυρίου δεηθώμεν.
9) Υπέρ της Αγίας Μονής ταύτης, πάσης μονής, πόλεως, χώρας και των πίστει οικούντων εν αυταίς, του Κυρίου δεηθώμεν.
10) Υπέρ ευκρασίας αέρων, ευφορίας των καρπών της γης, και καιρών ειρηνικών, του Κυρίου δεηθώμεν.
11) Υπέρ πλεόντων, οδοιπορούντων, νοσούντων, καμνόντων, αιχμαλώτων και της σωτηρίας αυτών, του Κυρίου δεηθώμεν.
12) Υπέρ του ρυσθήναι ημάς από πάσης θλίψεως, οργής, κινδύνου και ανάγκης, του Κυρίου δεηθώμεν.
13) Αντιλαβού, σώσον, ελέησον, και διαφύλαξον ημάς ο Θεός τη σή χάριτι.
14) Της Παναγίας, αχράντου, υπερευλογημένης, ενδόξου, δεσποίνης ημών, Θεοτόκου και αειπαρθένου Μαρίας μετά πάντων των αγίων μνημονεύσαντες, εαυτούς και αλλήλους και πάσαν την ζωήν ημών Χριστώ τώ Θεώ παραθώμεθα.

Ο ΧΟΡΟΣ: Κύριε ελέησον.
Ο ΧΟΡΟΣ: Σοί, Κύριε.

Ο ΙΕΡΕΥΣ: Ότι πρέπει σοι, πάσα δόξα, τιμή και προσκύνησις, τω Πατρί και τω Υιώ και τω Αγίω Πνεύματι, νυν και αεί και εις τους αιώνας των αιώνων.

Ο ΧΟΡΟΣ: Αμήν.

Пожар у селу Мати и Свети старац Пајсије Светогорац

   То је био онај тренутак кобног 23. јула 2018. када је пожар завршио свој погубни пир по животе људи и њихову имовину у местима Нео Вуџа и Мати (око седам сати увече) и почео да се простире на североисток према месту Агиос Андреас, где се налази дечји камп општине Атина, и ка југозападу према Рафини.
   Пристигли народ који се налазио у луци Рафина (међу онима који су ту нашли уточиште био је и мој брат), чуо је како удара звоно црквице Светог Николе која се налази на узвишењу изнад саме луке. Пламен се већ претећи приближавао уз саму црквицу. Неколицина људи се успела у двориште храма да би видела да ли је некоме потребна помоћ.
   Међу њима је била и једна госпођа која је у ходу приметила прилику једног свештеника у раси који је седео на клупи поред самог зидића и коме се ватра приближила.  Био је окружен димом и телом окренут директно у правцу пламена.
   Под утиском тог призора, из даљине је сликала својим мобилним телефоном. Затим је направила још једну фотографију док се приближавала клупи. Међутим, када је пришла клупи, прилика човека је изненада и на тајанствен начин нестала у густом диму.
   Истог тренутка је сасвим престао да дува демонски олујни ветар, тако да се ватра није проширила на насеље Рафина. Истовремено је стао ветар и на супротном крају пожара који је бацао пламенове у правцу североистока, на самој граници насеља Мати и Агиос Андреас. Захваљујући томе је спасено насеље Рафина као и (што је још важније) област Агиос Андреас са камповима.
   Важно је напоменути да се 600 малих кампера из насеља Агиос Андреас, у ишчекивању аутобуса који би их евакуисали у Атину, спустило до саме обале у том насељу. Агиос Андреас је област бујне вегетације и густо засађена боровима баш као и Мати. Да се ватра проширила до ње, догодила би се неописива трагедија, много гора од оне која је задесила Мати.
   При том се ватра ширила несхватљивом брзином, тако да људи нису успевали да побегну, чак ни у аутомобилима. Управо тако су настрадале десетине несрећних жртава пожара које су нађене на обали села Мати. 
   Напред поменута госпођа је пар дана после пожара посетила оца Доротеја, једног младог свештеника врло савремених схватања, који служи у парохијској цркви Успења Пресвете Богородице у селу Мати. Испричала му је догађај са свештеником у раси који је седео на клупи поред црквице Светог Николе и показала му фотографије које је направила.   
   Он јој је најпре одговорио да та црквица нема парохијског свештеника и да у лику на фотографији не препознаје ниједног од парохијских свештеника који служе у широј околини. Уз то се запитао шта би један свештеник ту тражио седећи усред дима. Међутим, када је боље загледао фотографије, узвикнуо је са страхопоштовањем: «Па, то је лик Светог Пајсија!».     
   Пре неколико дана отац Доротеј је препричао казивање ове поменуте госпође моме брату који станује поред цркве Успења. Осим тога, послао му је и фотографије преко вибера, које су тако доспеле и до мене.
   Ако човек пажљиво погледа фотографије које доносимо у прилогу, видеће једно свештено лице седе косе, обучено у расу, како у руци држи бројаницу, тела  окренутог ка пламену и погледа упереног у истом правцу.
   Сличност са приликом Старца Пајсија је запањујућа. На фотографији која је направљена са краће раздаљине се јасно виде скуфија (монашка капа), као и сандале са чарапама које су биле карактеристичне за Светог Пајсија. 

   Закључак:

   ● Прва верзија догађаја: Фотографије су фото-монтажа или/и госпођа која је њихов аутор једна је од оних «преподобних» склоних фантазијама или/и отац Доротеј је преварант или/и писац ових редова је наивни дистрибутер исфабрикованих вести

   ● Друга верзија догађаја: Свети Пајсије, потресен развојем (и демонском оркестрацијом) трагедије, на лицу места се моли Богу да је заустави пре него се догоди нешто  још много горе. Бог је услишио молитву Светог и олујни ветар је изненада и потпуно престао да дува.

   Сами изаберите своју верзију!

   Никос Кулурис, професор Правног факултета
   С грчког превела Валентина Аврамовић

   ***
Чланак је објављен на насловној страни кипарских новина Филелефтерос 9. септембра 2018.
 Аутор чланка је професор на Европском универзитету на Кипру.

    извор: www.spc.rs

16. новембар 2018.

БОГ ЈЕ РЕАЛНОСТ

   Књига "Не бој се, само веруј" представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

   ***
   Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен.   
    Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије.
   Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом.
     Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само хомо хабилис — « човек способни », ни само хомо сапиенс — « човек разумни », ни само хомо ерецтус — «усправан човек». Човек је још и хомо пассус (од пассион — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл.
   Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек:

У безверју је сух, опустошен,
А неподношљив терет данас носи...
И схвата да је сав упропаштен,
И жеђа веру – али он да проси...

   Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања.
   Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— Х2О “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква.
   Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека.
   Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива.
   Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући.
   Али ја сам тек почео причу о Богу.
   Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“.
   Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Ива Бендеља
   извор: www.pravoslavie.ru

Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц


Овога дана празнује се пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овог дивног Светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју Свети Георгије умоли слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време пак цара Константина Великог буде сазидан у Лиди красан храм Светом Георгију од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њега мошти Светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију Светог Георгија, великомученика Христова. Опширније о Светом Георгију


Кондак једанаести

Молење си више од других узнео Пресветој Тројици, свети великомучениче Георгије, не само речју и умом него живим приношењем свега себе на жртву: Јер угледајући се на распето за нас Безазлено Јагње Христа, Ти си драговољно положио душу своју за пријатеље своје. Стога, мада смо неспособни за похвалу таквог јунаштва Твог, ипак као захвални ми певамо дивноме у светима Богу: Алилуја!


Молитва друга Светом Георгију

Свети, славни и свехвални великомучениче Георгије! Сабрани у храму Твом и приклоњени пред светом иконом Твојом, ми молимо Тебе познатог посредника наших жеља: Моли с нама и за нас милосрдног Господа; да нас по неизмерној доброти Својој милостиво услиши; да не превиди наше молитве односно нашег спасења и живота, и да нам дарује победу над видљивим и невидљивим непријатељима вере наше и спасења нашег. И опет припадајући Теби, свети победоношче ми Те молимо: даном Ти благодаћу укрепи у борбама православне хришћане; разруши силу насрнулих непријатеља; нека се постиде и посраме, и безочност њихова нека се сломи; нека познаду да ми имамо божанску помоћ; свима што су у невољама и опасностима укажи своју многомоћну заштиту; и умоли Господа Бога, свих твари Саздатеља, да нас избави од вечних мука, да бисмо, исповедајући Твоје заступништво, једнако прослављали Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и кроза све векове. Амин!

извор: www.spc.rs

Свети врачи Козма и Дамјан литургијски прослављени у Манастиру Вазнесењу

   Празник Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, 1/14. новембра 2018. године, литургијски је прослављен у Манастиру Вазнесењу у Овчарско-кабларској клисури. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, коме су саслуживали протосинђел Герман, игуман манастира Раче, протосинђел Сава, секретар Епископа жичког, јеромонах Орсисије, игуман манастира Свете Тројице на Овчару, јереј Синиша Никитовић, парох прилички, као и протођакон Александар Грујовић Литургијско славље анђеоским појањем улепшале су сестре из Манастира Благовештење под Кабларом.
   После прочитаног зачала из Јеванђеља Епископ се обратио свештенству, монаштву и верном народу, честитајући прво Крсну славу настојатељу Манастира Вазнесења архимандриту Тимотеју, а потом нас све подсетио и упутио да следимо Христа Распетог и Васкрслог. А следити Њега значи бити кротак и смирен срцем. Из тога произилази још једна врлина која је данас у свету готово заборављена, а то је стрпљење. Ниједно велико дело не бива без стрпљења. Господ нас стрпљиво чека, јер Он жели да се сви људи спасу. Угледајмо се на апостоле и светитеље који су прошли Христов пут, који није нимало лак. Али нам је зато њихов пример доказ да је крај тога пута Истина и Живот. А бити Хришћанин није титула, него живот.
Након Литургије сви су угошћени за славском трпезом.

Свети бесребреници и чудотворци Козмо и Дамјане молите Бога за нас!

Братство манастира
извор: eparhija-zicka.rs