Translate

16. октобар 2017.

Τον Κύριον υμνείτε

  Фотографија корисника Православие.RS

Питање број један данас: Косово и Метохија

   Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Правславне Цркве

   Питање број један данас: Косово и Метохија
   Не ради се само о територији већ о бићу и идентитету српског народа
преслушај: ОВДЕ
                                             
    Епископ бачки и портпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић изјавио је, поводом најављеног унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, да термин „унутрашњи” није најсрећнији израз.
   „Пре бих рекао да се ради о свесрпском дијалогу, па је он, у том смислу, и унутрашњи и спољашњи и због тога је веома важан”, изјавио је у емисији „Седмица” Радио-Београда 1 епископ бачки и потрпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић. Он је истакао да је питање Косова и Метохије Гордијев чвор и да захтева суштински и свенародни одговор. „Због тога је позив на дијалог сасвим уместан и користан, јер никада једна група људи, било која, – политичка, научна, уметничка, – не може увек са сигурношћу тврдити да изражава став већине. То не можемо чинити чак ни ми, епископи, то не можемо тврдити чак ни за вернике, а камоли за народ у целини. Значи, добро је ослушнути разне гласове и мишљења“, рекао је Буловић.
   „Сваки покушај решења – било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију – мора се заснивати на ставу већине народа. Немогуће је доношење радикалне одлуке (као што је, на пример, промена Устава) ни прелажење преко „црвених линија“, а да иза тога не стоји већина. Таква решења не би била животно одржива. Дакле, дијалог је користан јер може да покаже шта народ мисли“, казао је портпарол СПЦ.
   „Али, дијалог мора бити слободан, искрен, не сме бити ограничења, не сме ничији став унапред бити оквалификован“, одговорио је Иринеј реагујући на изјаву министарке Зоране Михајловић о СПЦ и ставу Патријарха.
   На питање какав је став СПЦ заузела пред почетак дијалога, епископ бачки је рекао да је његово апсолутно убеђење да ће став у СПЦ бити јединствен и да неће бити за даље уступке по питању КиМ него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија.
   „Ми смо свесни да неки модус вивенди треба изнети. Треба да се иде на компромис на терену, али да он никада не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђење“, рекао је епископ бачки и додао: „Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен“.
   „Шта би био излаз? Да се унутар постојећих граница створи јак механизам који би обезбедио најширу могућу аутономију“, сматра Иринеј Буловић.
   Он је објаснио да се на светској сцени ситуација променила и да је знатно повољнија него пре петнаест или двадесет година јер „Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку; једноставно, мора да преговара”.
   „Зато би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше“, рекао је Иринеј Буловић за „Седмицу”.
   Он се осврнуо и на пароле „Каталонија = Војводина“. „Све је то због фотеља и ситних амбиција појединих политичара“, рекао је. „Узнемирујуће јесу, као што човека узнемирава зујање комарца: тако и ово. Јесте непријатна појава, али у животу ништавна. Наиме, ако је Каталонија организовала референдум, нека дотични изволе да организују референдум о статусу Војводине, па да видимо који је то проценат који ће их подржати“.

   извор: www.spc.rs

Патријарх српски г. Иринеј у посети Чачку

   У петак 13. октобра, у дан када Црква прославља Светог свештеномученика Григорија Јерменског и Светог Михаила Кијевског, на град Чачак се излила велика благодат. Наш град је био удостојен архипастирске посете Његове Светости патријарха српског г. Иринеја. На позив колектива чачанске Гиманзије, а као њен бивши ученик, наш првојерарх је у Чачак дошао поводом прославе 180 година постојања ове значајне просветне установе.
                                    
                                                
                                   
   У порти храма Вазнесења Господњег у Чачку, патријарха је дочекао Епископ жички г. Јустин са свештенством храма. Поред свештенослужитеља пред патријарха је изашао и градоначелник града Чачка г. Милун Тодоровић, заједно са сарадницима и градским привредницима. Након обиласка радова на изградњи храма Вазнесења Господњег патријарх је изразио задовољство и велику радост због постепеног враћања првобитног сјаја овој цркви, који је често нарушаван због чињенице да је неколико пута претварана у џамију, и стога више пута рушена и прерађивана. Истичући да ове године прослављамо значајне јубилеје и да се навршава 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног за краља српског, те 810 година од преноса моштију Светог Симеона Мироточивог Студеницу, патријарх је нагласио да нас сећање на ове значајне датуме нарочито подсећа на то ко смо.
   Након кратког предаха и окрепљења патријарх је заједно са владиком Јустином, свештенством и градском делегацијом продужио ка Дому културе на свечану академију посвећену јубилеју Гимназије. У препуној сали Дома културе, поред директора Гимназије, градоначелника и помоћника министра просвете, окупљенима се обратио и Његова Светост. Он је у свом обраћању чачанску Гимназију назвао храмом просвете. Такође, посебно је истакао чињеницу како је многим ученицима период образовања у Гимназији у Чачку био камен темељац на који су се надограђивали и досегли саме врхове науке, културе, уметности или спорта.
   После пригодног програма, патријарх се кратко задржао на коктелу који је истим поводом уприличен у дворишту Гиманзије. Након коктела и краћег обиласка просторија и учионица Гимназије, наш архипастир је са директором Гимназије г. Иваном Ружичићем разменио пригодне поклоне. После тога се заједно са Његовим Преосвештенством г. Јустином, свештенством и градским оцима упутио у парохијски дом храма Вазнесења Господњег на трпезу љубави.
   Током ручка градоначелник г. Милун Тодоровић је одржао здравицу захваливши се више пута патријарху на љубави и доброј вољи да походи свој родни град и благослови његове житеље, истакавши посебно да се градска власт труди да помаже обнову или зидање нових цркава на територији општине те да ће то и убудуће чинити. На крају здравице градоначелник је патријарху поклонио монографију „Манастири Овчарско-кабларске клисуре“. Непосредно пре одласка патријарх Иринеј је изразио задовољство и радост због посете и нагласио да су Чачак – као његов родни град, Призрен – као место где је једно време био ректор и предавао у Богословији, и Ниш – град где је деценијама столовао као епископ, градови који у његовом срцу имају посебно место. Такође је изразио задовољство због утиска да Чачак напредује наглашавајући да је наш град тренутно не само географски центар Србије, већ пре свега верски, духовни и морални центар државе.
   У нади да ће ускоро поново походити свој родни град Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је остављајући свој благослов на Чачку пожелео да  напредује у сваком смислу на радост и срећу његових житеља.

   јереј Слободан Јаковљевић
   извор: eparhija-zicka.rs

Изашао нови број часописа Жички благовесник, октобар-децембар 2017.

   Драга браћо и сестре!
   Са радошћу Вас обавештавамо да је из штампе изашао часопис “Жички благовесник“.
   У овом броју је присутно неколико текстова који се баве појединим аспектима односа вере и знања или богословља и науке. Сваки на свој начин показују важност посматрања теме отвореним очима како разума тако и душе. Дакле, на трезвоумље је позван човек као целовито биће. По речима Вернера Хајзенберга, које су цитиране у једном од текстова из часописа, “наука и религија могу једна без друге, али човек не може без једне и без друге“.
                                            
   У осталим текстовима се  расветљава историјат древних Манастира Жиче и Рујана, а ту су и осврти на живот и дела сликара Михаила Миловановића и нашег савременика и великог добротвора г. Милутина Ђурђића из Рашке.  Странице са православним хумором, темама из савремене поезије и активностима са Верске наставе чине посебне рубрике. У часопису је Летопис богослужења Епископа жичког г. Јустина.
   Текстови за наредни број су нам потребни до 15. новембра 2017. Адреса за достављање: z.blagovesnik@gmail.com.

   јереј Александрар Р. Јевтић
   уредник часописа
   извор: eparhija-zicka.rs

Светигора: Крст - оружје мира и знамен побједе

   Послије скоро више од два мјесеца из штампе је изашла нова „Светигора“, 265. број  образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, који је уприличен за празник Крстовдан. О том празнику говори текст „Православна прослава Часног крста“. Нови број информише о најважнијим догађајима Православне цркве који су се десили између Петровдана и Крстовдана, а такође пружа и низ интересантних текстова из области теологије, културе, историје, медицине...
  
   Најважнији догађај у Српској Православној Цркви, у поменутом периоду, био је свеправославна прослава Светог Мардарија Љешанско-Либертвилског и Свеамериканског. На централној прослави која је одржана у Америци бесједио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј „Да ходимо путем светог Мардарија“. Бесједа је интегрално заступљена у новој „Светигори“, као и бесједа „О чудесном исцјељењу Светог Мардарија“, коју је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије изговорио на Литургији у манастиру Светог Саве у Либертвилу.
   Ове године манастир Ком на Скадарском језику прославио је шест вјекова постојања. О тој прослави пише Рајо Војиновић у репортажи „Мјесто кроз вјекове животвори и препорађа“. Поводом тог јубилеја дат је приказ монографске публикације др Васиља Јововића „Манастир Успења Пресвете Богородице на Кому (1417–2017)“. Крајем августа освештана је црква Светог Ђорђа на Ђурђевцу код Стањевића. Тај догађај такође је описан у „Светигориној“ репортажи  „Гора као синајска“.
   За рубрику богословље преузет је текст Архиепископа петергофског Амвросија „Символика Евхаристије код Отаца Ране цркве“. О химнографији Богородичиних празника пише ђакон Павле Љешковић, а протојереј-ставрофор Гојко Перовић потписује осврт „Календар универзалних истина“, подсјећајући нас да се годишњи црквени круг завршава у септембру, кад и почиње нова година. Ту су и два житија из новог српског мученикослова -„Вјенценосци Христови - Григорије и Василије Пећки“.
   У вези с петицијом за ревизију изучавања еволуције у србијанским школама огласио се др Здравко Пено, у чланцима под називом „Апел на апел“ и „Против теолога - аргументима  Светог Максима Исповедника“.
   На Цетињу је почетком септембра одржан XVIII православни дјечји сабор Црне Горе „Од Господа се учимо правом знању“, догађај који најпотпуније и најљепше преносе фотографије. У овом броју „Светигора“ је у рубрици поезија објавила стихове владике Амфилохија из његове нове књиге пјесама „Трептаји неизрецивог“. Изашла је и четврта књига едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“, чији приказ даје Васиљ Јововић, који је и приређивач зборника.
   О звонима Цркве Светог Димитрија на Угњима, која су послужила као сировина за муницију пише Ђорђије Н. Зубер. Милутин Вековић описује чудесно исцјељење обољелог младића које се десило у Острогу. Са љековитошћу ловора упознаје нас др сц Драгица Бојовић.
  Након хронике овогодишњег „Трга од ћирилице“ слиједе хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске о значајним догађајима од Петровдана до Крстовдана.

   извор: www.spc.rs

15. октобар 2017.

Истински молитвеник Цркве Христове, отац Сава Вазнесењски (1924-2004)

   Отац Сава, некадашњи духовник манастира Вазнесења на Овчару, потицао је из побожне куће Ћировића. Чланови ове благочестиве породице на Божији позив одговорили су тако што су себе и своје имање дали Светој Цркви да би заједно са многим блаженим душама чули одговор на питање које је некада у име свих њих изрекао Свети апостол Петар: „Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?“ (Мт. 19, 27) Млађи брат оца Саве и обе сестре су замонашени, као и њихови родитељи, а на породичном имању у Годачици основан је манастир са храмом посвећеним Светом Димитрију. Редак је пример овакве жртве у нашем  православном свету. Ипак, необична побожност ових Христових светилника откривала се невеликом броју боготражитеља. Осећајући потребу за духовним руководиоцем имао сам прилику да ме рука Божија доведе у манастир Вазнесење где је отац Сава, дошавши још давне 1973. године, вредно радио и свакодневно служио Свету Литургију. Његове службе, на којима се предано молио, остале су трајно записане у срцима верних који су посећивали манастир и слушали реч Божију исказану кроз духовни опит истинског пастира. Запљускиван таласима благодати, у усрдној молитви, често дрхтавим и сузним гласом читајући Еванђеље, отац Сава је имао дар да буди успаване душе и уздиже ка Богу мисли и осећања присутних. Исто се може рећи и за његове беседе које су се у реду и миру, као продужетак Свете Литургије, настављале за манастирском трпезом, при чему се силина службе преносила на речи којима је отац, некад говорећи уопштено, а некад се обраћајући тачно одређеној особи и њеном проблему, крепио и лечио потребите. Тема беседе често је зависила од духовних потреба придошлих људи. У ствари, код оца Саве све је било у служби Богу и верном народу. Боравећи уз њега, из недеље у недељу, од празника до празника, трудили смо се да оно што је изречено запамтимо или запишемо, а када је то било благословено и да снимимо на аудио-траку. Тако би, подсећајући се онога што нам је предато кроз очеву поуку, узрастали у побожности и истовремено примали утеху.
   Прве речи које сам забележио слушајући оца Саву гласе: „Све што је створено, сва творевина Божија, створено је да слави Бога творца – и биљке и животиње и човек који је постављен над свом твари.“ Ове мисли исказао је човек који је свакодневно служио Свету Литургију, упркос свим оскудицама и невољама, љубећи Бога свим бићем својим, непрестано Му приносећи на жртву свој труд. При крају овоземаљског бивствовања, након благодарне Литургије, у својој последњој беседи за пуном манастирском трпезом, иако тешко болестан, отац је запевао химну Светог Амвросија „Тебе Бога хвалим“, сведочећи да је његов живот био неугасиво кандило постојане вере и захвалне наде пред Богом. Између овог познатог завршетка очевих обраћања за трпезом кроз похвалну химну и наведених првих до мене дошлих његових речи у облику славословља, може се сагледати васцели живот оца Саве који је био, пре свега, уз сав његов физички напор, велика духовна борба кроз непрестано благодарење Богу и радост у Духу Светом.
   Отац Сава је био неустрашиви војник Цркве испуњен хришћанском радошћу и надом. Боравећи уз њега ми смо то осећали и желели да се увек изнова препоручујемо његовом старању и заштити. Из очевог крила изашло је мноштво верног народа Божијег – народа који је узимао на себе благи јарам Христов служећи и остварујући се у свештеничком или монашком чину или кроз брачни или лични подвиг.
   У његовој близини осећало се присуство рајске сладости. Облагодаћени старац је исијавао нешто божанско и нама неизрециво, нешто чему смо тежили окупљајући се око њега. Све је чинио не би ли нас научио побожном и светом животу колико смо ми могли да примимо. Јављао нам је Бога живога, Бога откривеног човеку који је из љубави према људском роду подизао своје верне слуге да би у њима увек изнова бивао посведочен. Таквог сведока ми смо нашли у оцу Сави.
   За њега се говорило да је строги подвижник који је некада у односу са другима бивао груб, често без зазора да добро преслиша и изгрди човека. Отуда је изненађујуће искуство било откривање његове благе душе, осетљиве за сваки покрет, као и доживљај његове састрадалне љубави према палом створењу. Код њега се  долазило на духовну проверу и утеху, са поверењем да се човеково грешно и напаћено биће може поново васпоставити и вратити на службу Богу. Они који су скрушавали свој дух и стављали главу под његов епитрахиљ могли би то да посведоче, као и чињеницу да никада није давао епитимије.
   Гледајући на оца Саву, на његово држање и покрете, слушајући узвишене речи уста његових и дисање побожног му бића стицали смо уверење да нам је Бог родитељ који нас воли, верује у нас и помаже нам на нашем животном путу. Његова близина нас је подсећала на Христово обећање да ће бити са нама у све дане до свршетка века, уз благу опомену да без свадбеног руха не можемо ући у Царство небеско. Знали смо кад смо пред њим да не можемо бити какви било него онакви какве нас Бог жели и очекује. Његов поглед је блажио, али и прекоревао наше промашаје подстичући нас на труд. Волео је некада да каже у непосредном обраћању: „Хоће ли бити шта од тебе?“ Зарад његове светости сви смо тежили ка томе да будемо истински хришћани, православни Срби, и за његовом трпезом постајали преподобни. Он би нас и умио и окрепио. Остајало је само отворено питање какви ћемо бити када изађемо напоље, у свет. Али, чекао нас је он и тамо, јер смо често увиђали да ништа није сакривено од његовог прозорљивог ока. Зато смо желели да имамо његов благослов и молитву са собом, сладећи се и користећи се његовим сталним присуством и покровитељством. Бити уз њега значило је имати доживљај налик Откровењу, Богојављењу, Васкрсењу душе и тела. Тада је постајало тако блиско сазнање и уверење да Господ долази. Чинило нам се некада да смо без страха могли рећи „Да дођи, Господе Исусе“ (Откр. 22, 20) или још чешће „Учитељу, добро нам је овде бити“ (Лк. 9, 33). Ипак, осећање да још нисмо приправни за Царство Божије терало нас је на дубља преиспитивања да бисмо родили род достојан покајања.Стога смо увек изнова долазили код оца са оним што смо имали у себи не би ли се пред њим и за нас саме расветлио сопствени проблем.
   Од таквог духовника са даром изузетног расуђивања добијали смо решења у нашим недоумицама да смо пред њиховом савршеношћу могли само да кажемо „нека буде“, а потом испитујемо своју сопствену спремност да поверујемо и деламо.
   Отац Сава је био послушан монах, веран Цркви, иако је понекад у својим беседама умео да критикује владику Стефана што је постајало повод појединцима неутврђенима у вери да се дрзну и заузму став најблаже речено критичара Цркве и црквеног живота. Заборављали су на очеве речи: „Ја то могу да кажем, али ви не можете!“ Тако је уразумљивао оне који би се погордили и помислили да могу равноправно са њим, без жртвене љубави у себи, да нешто ураде или изрекну. Посебност његовог односа према владики Стефану била је позната, али и недовољно схваћена. На такав његов став доста је утицала одлука поменутог Епископа да се забрани богослужење недељним и празничним данима у манастиру подигнутом на породичном имању Ћировића. Ту су, по благослову владике жичког Василија, пошто су повучени из манастира у којима су до тада живели, своје монашко ткање наставили да обделавају његов брат и две сестре. Међутим, недуго затим уследила је позната забрана. Седам година је о. Серафим, недељом и празником, у време одређено за служење Свете Литургије, ишао за овцама које је напасао, читао Еванђеље, молио се и проливао сузе у чезнућу да служи Ономе који му је све дао и коме је бескрајно благодарио. Стрпљиво је уздизао очи ка Богу и Божијој правди и смирено чекао да се открије истина и воља Божија у конкретном случају. Отац Сава је имао другачији карактер од свог брата, па је гласно и отворено негодовао против поступка владике Стефана знајући да је све то плод туђих клевета и да његови најмилији неправедно страдају. Као најстарији међу њима узео их је под заштиту. Слушајући извесне очеве беседе неко је могао помислити да је он непријатељски и неизмириво расположен према свом Епископу. Ипак, на опелу владики Стефану, које је одржано у манастиру Жича, отац Сава се појавио са својим сестринством да испрати надлежног Епископа и покаже да је пре свега слуга Божији и човек Цркве Христове.
   Они који нису довољно познавали оца Саву, површно разумевајући његове речи, стицали су одређена уверења која су одговарала њиховом духовном стању и која су их доводила до претеране смелости да критикују Цркву и поједине епископе и свештенике. Тако је једном приликом оца посетило више монаха (за једног од њих се сматра да је био монах Акакије који је касније основао расколничку групу „зилота“ – такозване „старокалендарце“) са намером да га приволе њиховом мишљењу. Пошто су дошли у време вечере отац Сава их је, када нису хтели да устану на молитву „Оче наш“, добро изгрдио рекавши им да би и католици устали из поштовања према молитви. Мислећи да ће код њега наћи разумевање, не само да нису нашли подршку за своје ставове него су се и лоше провели што на тај начин размишљају и негодују против Цркве коју је Христос засновао крвљу својом.
  О очевом расуђивању говори ситуација из времена када су на рачун владике Лаврентија стизале замерке да претерано сарађује са представницима римокатоличке цркве. Чак су поједини духовници, имајући слично уверење, својим чадима бранили да се причешћују на службама код поменутог Епископа, а нарочито на празник Благовести када су се многи богомољци сабирали у манастиру Ћелије. Отац Сава је увек говорио да владику Лаврентија нико није рашчинио и да он све док је епископ наше цркве има благодат и да се код њега, као и код сваког другог епископа, може причешћивати.     
   Такође, неки су негодовали што је манастир Успење на Каблару обновљен наводно „сумњивим“ новцем господина Велимировића који је имао своју грађевинску фирму. На празник Успења, када је вршено освећење обновљеног манастира, многи су дошли на Свету Литургију у манастир Вазнесење не би ли чули шта отац мисли о овом чину. Знајући то, он је говорио да је сву ноћ уочи празника благодарио Богу слушајући како деца Божија тамо, преко пута њега, бдију и славе Бога и Пресвету Богородицу на начин како они знају. Ником од присутних после тога није падало на памет да доводи у питање светост места и манастира у коме је новопридошла монахиња пронашла уточиште за побожан живот. Подршку коју је она једном приликом добила када је њен манастир посетио отац Сава, са сломљеном руком у гипсу, прича је за себе. Дошавши јој у посету, пошто је наишао на закључана врата, стари вазнесењски подвижник прескочио је ограду, заборавивши на своју повреду, и оставио своје дарове и писмо у коме је изражавао подршку и спремност да помогне према својим могућностима. Овај поступак искусног духовника, који је пуно година пре тога заједно са својим саподвижницима и са Божијом помоћу од пустог места направио духовну оазу, био је поменутој монахињи топла добродошлица. То јој је уливало сигурност да Српска Света Гора крије у себи житеље који су се благонаклоно осмехивали њеним побожним намерама.
   Исто тако, када се постављало питање личних докумената, отац је умиривао верне и позивао их на стрпљење и разум говорећи да се не прича много унапред о томе, него да ћемо кад дође време видети шта је то и заузети потребан став. Чврсто је веровао и надао се у Бога познавајући колика је величина Његове љубави и старања према човеку. Зато је учио да никаква устрашења не би требало да колебају и одвајају човека испод окриља милости Божије.
   Из истог извора проистицао је очев однос према пастирима Цркве Христове који се потврђивао и кроз поуке таквог светитеља као што је Силуан Атонски.
   Братијо, будимо послушни својим пастирима па ћемо сви живети у миру и Господ ће Духом Светим бити са свима нама.
   Епископи су наследници апостола, и по даној им благодати приводе нас Христу. Они нас уче покајању и да испуњавамо заповести Господње. Они нам проповедају реч Божију да бисмо упознали Бога. Они нас упућују на пут спасења и помажу нам да се уздигнемо на висину смиреног духа Христовог. Они окупљају у крило Цркве обремењене овце Христове, да би душе њихове нашле мир у Богу.
   Када би људи могли да виде у каквој се великој слави налази свештеник кад служи, попадали би на земљу од тог виђења, исто као што би и сам свештеник, када би могао да види себе у каквој се небесној слави налази док служи, постао велики подвижник, само да не би нечим ожалостио обитавајућу у њему благодат Светог Духа.
Свештеник је узвишено лице. Он је служитељ престола Божијег. Онај ко га ожалости, жалости Духа Светога који живи у њему. 

   (Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Манастир Хиландар 1994, 329-331).
   Наведене речи Светог Силуана Атонског потпуно одговарају науци коју сам имао прилике да чујем из уста оца Саве Вазнесењског. Тај однос према Цркви, епископима и свештенству може се видети из његових обраћања верном народу у последњем периоду овдашњег живота, о чему најјасније говоре беседе на Преображење и Ваведење 2003. године. Знајући да су му то последња поучења вољеном народу он напомиње оно што је најважније – да будемо синови светлости, да имамо љубав и поверење према својим пастирима и да у миру живимо побожно благодарећи Богу за све. „Није свештенство српско мала снага, то је велика снага. Тако наш Епископ (мисли на владику Хризостома из чије руке је у последњим данима свог живота примио Велику схиму), он је пун ревности да народу и свештенству говори, да их умоли да народу говоре о Богу, без обзира у којој средини живе. Ипак су они бољи путници у Царство Божије од обичног народа.“ (Сви одломци очевих беседа су записани са аудио-траке, без измена). У истој беседи помиње владику Лаврентија, истиче његову везаност за православље и наше новопросијавше светитеље као и важност дужне пажње према свештенству: „он да се одбрани, веру да брани, побожност да брани – хвали Јустина, хвали владику Николаја, а они нису за то. Они би да ми понижавамо наше свештенике, наше свештенство.“ На тај начин отац Сава је чувао достојанство епископа и свештеника и упозоравао на опасност лошег односа према клиру што се полако ширило као нека заразна болест и увлачило постепено и међу верни народ. За кратко време ово ће постати црквени проблем. Искусни духовник то препознаје и зато истиче следеће мишљење: „Наша Црква, наши епископи то су хероји, данашњи хероји су то… То су српски потомци, то су мученички потомци, то су чувари православља. Они неће попустити! Ако то и изгледа да они мало сарађују, а никад потпуно неће, никад неће онако како они желе... Има много свештеника, знајте добро, који ће бити хероји за православну веру, ако буде требало... Питајте наше архијереје насамо и видећете како су тврди православци.“
   Тако је отац говорио у последњим својим беседама, увиђајући да је неопходно да сачувамо здрав однос према Божијим посланицима јер је речено: „Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао“ (Лк. 10, 16). Да бисмо своју веру у Бога одржали у православљу неопходно је да будемо причасници благодати Божије постојано стојећи у Цркви Христовој, на шта нас подсећа и давно изречена истина да коме Црква није мајка, томе ни Бог није отац. Живот оца Саве и наука коју је проповедао извиру из јеванђелског подвига и потпуно су у сагласју са отачким учењем.

   Јереј Александар Бојовић,
   парох студенички

Поклоничко путовање на празник Покрова Пресвете Богородице


Покров Свете Богомајке
Позива нас под окриље,
Па пођосмо у загрљај
Оне која стално бдије.

Све стазама Светог Саве,
Поклоници кренули су,
Милој Мати, за Њен празник
Молитвице да узнесу.

Студеничка два сабрата,
Августин и Лаврентије,
Дочекују поклонике
Жељне Свете Литургије.

Мала црква пуна људи,
Сви певају као један,
А свако је од њих само
Христа гладан, Христа жедан.

Литургију насушну нам
Оци часни су служили,
Из Путира, Чаше Свете,
Браћу, сестре причестили.

Па до Горње Испоснице,
Живим Богом укрепљени,
Похрлисмо са радошћу,
Све Покровом закриљени.

У повратку- Студеница,
И краљевске мошти Свете,
Чусмо како нам говоре:
„Љуби Христа, драго дете“

„Душом својом, умом својим,
Помоли се за свакога,
У срцу нек љубав пламти,
То је вама дар од Бога“.


У сутон смо сви приспели
У манастир Придворица
И Псалме смо запевали,
Озарених, ведрих лица.

Нела Мечанин
Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.