Свети Јован Шангајски, ГОСПОД НА ТАВОРУ ПОКАЗУЈЕ ЉУДСКУ БОГОЛИКОСТ

  

 Kада је створио свет, Бог је рекао: „Да начинимо човека по своме обличју, као што смо ми“ (Пост 1, 26). Боголикост се манифестује кроз човекове менталне могућности, кроз његов ауторитет над природом, његову моћ и способност да ствара.    Наше подобије Богу се састоји у моралном савршенству, духовном успињању и могућности

да се достигне светост.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

   Божији лик и подобије, према којима су наши преци створени, у пуноћи се очитава у њима пре пада. Грех је уништио и прво и друго, иако није учинио човека сасвим одвојеним од њих.
   Човек је сачувао свој ум и друге квалитете које је добио даром боголикости, али потребно је да уложи већи напор да би их развио. Ипак, добија само мали део онога што су његови преци примили у потпуности. Чежња да буде подобан Богу
остала је у човеку у извесном степену, иако се понекад смањи тако да се једва препознаје.
   У циљу враћања човека његовој изворној блискости са Богом, Син Божији је дошао у свет оваплотивши се. Узео је на се човекову природу и постао као човек у свему, осим у греху. Он је дошао да обнови нашу првостворену лепоту лика Божијег. Међутим, ако је Бог у почетку створио човека према свом лику и подобију, онда је у обнављању тога потребно и човеково учешће. Човек мора да тежи савршенству како би га достигао кроз милост и помоћ Божију. Господ је показао пут ка савршенству кроз своје учење и кроз лични пример. То је пут
моралног савршенства, самоодрицања и спремности да
ослободимо себе од свега што је грешно. Грех је продро
дубоко у човекову природу, стапајући се са њом. Свака
особа је рођена са семеном греха и борба да се ослободи
тог семена јесте борба са самим собом. Због тога је та
борба сва у мукама, али је потребна како бисмо дошли
ближе Богу. „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне
себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт 16, 24). Kрст
који ми морамо понети јесте управо та борба са нашим
слабостима, манама и грехом. Постепено ослобађање
нашег бића од тога, човека води ближе Богу, према чијој
слици је и створен. Човек сам по себи нема довољно
снаге да испуни ово, већ је потпомогнут Божијом милошћу, коју Он даје кроз Цркву установљену од стране
Његовог Оваплоћеног Сина. Због овога се Син Божији
оваплотио – да васкрсне свој пали лик.
   На гори Тавор Христос је манифестовао лепоту и славу свог Божанства, тако да су апостоли могли да Га спознају, а преко Њега и читав свет. Христос је показао према чијем подобију је човек створен, као и то шта човек може достићи када духовно изграђује себе. На висини лествице када човек чисти сам себе
од греха и прилази ближе Богу, слава Божија се јасније очитава на човеку. Због тога се светитељи у Русији (и словенским земљама, примедба преводиоца) називају преподобнима, што значи „подобни неком“. Слава Божија се рефлектује на њихове душе као у огледалу, испуњавајући их сијањем. Kада су човекове земаљске борбе готове, степен подобија које је задобио коначно је и заувек запечаћен.
   Kада Царство вечности наступи и сви људи васкрсну и њихове душе буду сједињене са телима, „тада ће се праведници засијати као сунце у Царству Оца свога“ (Мт 13, 43), као што је Христос рекао.

   Са енглеског превео
   Лазар Марјановић
   извор: Каленић, бр. 4, 2020.

Хиландар од поноћи до свитања

Света Гора у спокоју и миру,
као плашт, ноћ се прострла тамна,
звезде као паљенице на небу,
чувају успомену на времена давна.

Само ћук својим гласом пара тишину,
таласи мора омивају стене,
као умиљато дете, занешено игром,
када грли мајци скуте њене.

У Светој тишини, као неми сведок,
Хиландар поносито стоји,
све туге и радости Српскога рода
у дане, године и векове броји.

Све је тако тихо, чемпреси, маслине,
чак и дивље звери утонуле у сан,
чекају прве на обзорју зраке,
да небеским сјајем најаве нови дан.

Само кандила у Светињи горе,
по зидовима лелујави остављају траг,
у тишини савршеној,
монаси припрати Лазаревој ступају на праг.

Нечујно, молитвено и тихо,
за монасима у Храм, улазе и ходе
пристигла браћа из српских земаља,
Светињи у походе.

У наосу храма, на игуманском трону,
наша Пресвета Мајчица,
у величанственој лепоти и сјају,
Богородица Тројеручица.

Пред Владичицом на колена се пада,
молећи за благослов, утеху и помоћ,
велика метанија пред неугасивим кандилом,
необоривом стубу и вере моћ.

Сваку муку, јад и тугу
раб Божији пред Пресветом излива,
пред Заштитницом,
скрушено моли за милост Бога жива.

„Пресвета Мајко Богородице,
Пречиста Владичице и Мајчице наша,
Моли Сина Твога да услиши молитву моју,
јер грехова је моја препуна чаша.

Теби се поверавамо, Теби срце предајемо,
у Теби тражимо спас,
молимо те и преклињемо,
Пресвета Богородице, спаси нас.“

Дамари бију, уздаси, грло се стеже,
то покајања ниска бисера се ниже,
кроз ноћ тамну, невештаственом стазом
молитва до Небеса стиже.

Чује Господ јауке срца многе,
из перивоја Пресвете Мајке Своје,
то се блудни син своме Небесном Оцу враћа,
вапај за опроштајем то је.

Грли Отац сина свога, облачи му хаљину нову,
прстен ставља му на руку,
на ноге обућу, утешно му сузе брише,
са грешних плећа тешку скида муку.

Док јутарњег сунца зраци
упловљавају кроз прозоре Светог манастира,
Небеска литургија се служи,
предукус вечите среће, лепоте, спокоја и мира.

Светом тајном покајања и исповешћу очишћен,
раби Божији у себе Светињу примају,
Свето причешће, то је Васкрс душе,
то покајани поново Живог Бога у себи имају.

„Мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се“,
хорови анђела и људи поју,
то небо и земља славе победу душе Хришћанске
над грехом у страшном боју.

Свети Хиландар у непрестаној вековној молитви,
тајну свачије душе крије,
под своје окриље, велике и мале,
преведне и грешне, испраћа и дочекује.

Многе су стазе светогорске,
по којима су ходили знани и незнани и оци свети,
сада њима ми корачамо,
то је благослов Божији, што крила души даје да полети.

О, Господе Исусе Христе, Боже наш,
Свемилостиви, Човекољубиви и Благи,
подај нам још сусрета са светињама светогорским,
те сусрете души драги.

Да нам срца затрепере, у грудима стане дах,
да иштемо лепоту Царства небеског,
да нам стазе Светогорске буду пут
ка Царству вечитог и непролазног.

Мирослав Ђорђевић, председника Црквене општине
јагодинске, након посете манастиру Хиландару

   извор: Каленић, бр. 6, 2019.

riznica.hilandar.org

Свети Лав Велики, СЛОВО НА РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО

   
   Логос Бога, Бог, Син Божији, који је од почетка био код Бога, кроз кога је све почело бити и без кога ништа није почело бивати (Јн. 1, 1–3), очовечио се ради избављања човека од вечне смрти и тако је без умањења спустио себе до прихватања наше ништавности, тако да је, [увек] остајући оно што је био и примајући у себе оно што није био, спојио у себи истински лик слуге (Флп. 2, 7), с оним ликом, у којем је раван Богу Оцу; и таквим савезом сјединио је обе природе, као што прослављање
није исцрпило нижу од њих, тако ни присаједињење није умањило вишу. На тај начин, пошто нису повређена својства обе природе, спојене у једном Лицу, узвишеност прихвата униженост, сила – немоћност, бесмртност – смртност, ради нашег искупљења неразрушива природа сједињује се са природом која је подложна страдању и Бог Истинити и човек истинити спајају се у јединству Господа Исуса Христа тако што Он, једини Посредник између Бога и људи (1Тим. 2, 5), исцељујући нас, може умрети као човек и васкрснути као Бог.    Дакле, Рођење Спаситеља нимало није нарушило непорочност Деве, јер чуварем целомудрености постаде рођење Истине. 

   Овакво Рођење, вољени, доликовало је Божијој сили и Божијој премудрости – Христу (1Kор. 1, 24), и како нам је одговарало људским својствима, тако се и разликовало Божанственошћу. Јер, ако не би био Бог истинити, онда нам не би даровао искупљење, а ако не би био човек истинити, тада нас не би поучавао примером. Зато када се рађа Господ, ликујући анђели певају: „Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14), јер они виде да се ствара Небески Јерусалим од свих народа света. Kолико је велико ликовање овом неописивом делу када му се толико радују анђели, да је ваљало подстицати човечију униженост!
   Дакле, вољени, кроз Сина заблагодаримо – у Духу Светом – Богу Оцу, који нас је по великом милосрђу свом заволео (Еф. 2, 4) и сажалио се над нама, и нас, умртвљене од преступа, оживео са Христом тако да у Њему будемо нова твар (2Kор. 5, 17) и нови лик. Скинимо са себе старог човека са делима његовим (Еф. 4, 22) и, поставши саучесници Христовог рођења, одрецимо се дела плоти (Гал. 5, 19). Спознај, о хришћанине, позив свој и, поставши причасник Божанске природе (2Пет. 1, 4), недостојним начином живота не враћај се старој ништавности. Памти чије се Главе и чијег Тела јављаш
делом (1Kор. 6, 15). Сети се да си, отргнут од власти таме, пренесен у светлост и Царство Божије (Kол. 1, 13). Kроз Тајну Kрштења постао си храм Духа Светог (1Kор. 6, 19). Не изгони из себе Обитаватеља рђавим делима и не подвргавај себе поново ропству ђаволу, јер цена [твога искупљења] јесте Kрв Христова (1Kор. 6, 20), и у истини ће ти судити Онај ко те је у милосрђу спасао. Он, са Оцем и Духом Светим, царује у векове векова. Амин.

  Превео са руског Горан Дабетић
   извор: Каленић, бр.6, 2019.

СЛОВО О РОЂЕЊУ

   
   Рођење Христово, које данас празнујемо с таквом
лакоћом срца, с таквом благодарношћу и радошћу, заслужује пажњу не само нас, људи, него и читаве твари,зато што нам је Рођење Христово, Оваплоћење Логоса Божијег, донело невиђену, недокучиву, нову вест како о Богу тако и о човеку и свој твари.

Митрополит Антоније (Блум)

   Бог нам се у Христу јавио на необичан и недокучив начин. Многобожачки народи могли су себи представити Бога као великог, небеског, који оваплоћава све велико, величанствено, дивно, о чему човек на земљи може само да машта. Али само је Бог могао да се открије човеку као што се открио у оваплоћењу Христовом. Бог је постао један од нас, али не у слави, већ у немоћи; беспомоћан и осиротео, рањив и као да је побеђен, презрен од свих који верују само у силу и земаљску величину. Оне прве ноћи, када је Бог постао човек, када је сам Живи
Бог обитавао телом међу нама на земљи, присајединио се најтежем човечијем сиромаштву. Нико није примио Мајку Његову под свој кров; сви су га сматрали туђим, сви су га отерали на далеки, бесконачни пут, који се простирао пред луталицама без крова и уточишта. И они су пошли – те прве ноћи Христос се присајединио онима који из века у век пролазе кроз живот и телесно и духовно одбачени, презрени, нежељени, искључени из људског друштва.
   А таквих је људи кроз историју небројено много. И до овог дана – авај! – у великим градовима и пространствима земаљским толико је таквих људи, који немају где да оду, које нико не чека, за којима нико не уздише, којима нико није спреман да отвори свој дом, зато што су туђинци, или зато што је страшно присајединити се судбини људи упропашћених не само несрећом, него и људском злобом; постали су туђинци зато што их људи, други људи искључују из свог срца и своје судбине.
   Усамљеност је страшна, мучна, убиствена усамљеност,
која сналази срца толиких људи, која је била удео Пречисте Деве Богородице, Јосифа Обручника и тек рођеног Христа. Он је био туђ, ни од кога жељен, искључен и одбачен. То је почетак Његовог пута; и на овом путу присајединио се, као што сам рекао, свима који тако живе у наше време, туђим међу људима, који би за њих морали бити браћа; презрени су, побеђени подлошћу, малодушношћу и злобом људском. Рањени су због своје крхкости, због своје незаштићености. Наша је ствар, хришћани, да видимо у њима лик Оног Бога, према коме се данас односимо са страхопоштовањем, и да их тако прихватамо, као што бисмо сада прихватили Христа, ако би се пред нама појавио упропаштен, израњављен, презрен, омрзнут, гоњен...
   Ево какав се јавио пред нама Бог, зато што је усхтео да постане један од нас, како се ниједан човек на земљи не би постидео свог Бога: као да је Бог тако велик, тако далек да Њему нема приступа за нас. Он је постао један од нас у нашем унижењу и у унесрећености нашој; и није се постидео нас, постао је као и сви ми; не само по материјалној, земаљској, физичкој унесрећености, не само спрам душевне остављености љубави људске, него зато што се сродио – кроз своју љубав, кроз своје поимање, кроз своје праштање и милосрђе – сродио се и са онима које су други од себе одбацили, зато што су
ови били грешници. Он није дошао праведницима, Он је дошао да грешнике заволи и потражи. Дошао је ради тога да ниједан човек, који је изгубио за себе самог уважавање, не би могао да помисли да је Бог изгубио уважавање према њему, да Бог више не види у њему неког достојног своје љубави. Христос је постао чевек ради тога да бисмо сви ми, сви без остатка, укључујући оне који су изгубили у себи сваку веру, знали да Бог верује у нас, верује у нас у нашем паду, верује у нас када смо изгубили веру једни у друге и у себе, верује тако да се не
боји да постане један од нас. Бог у нас верује, Бог стоји као чувар нашег људског достојанства, Бог је чувар наше части, и ради тога да бисмо могли у то поверовати, да бисмо то могли видети својим очима, наш Бог постаје унесрећен, беспомоћан човек. Само они који верују у силу и ни у шта друго, само они који верују у своју праведност, неће наћи пут к Њему, док се не покају, док не увиде да су смирење, љубав, жалост, милосрђе – закон живота.
   Али у Христу нам се није јавио само Бог с Његовом љубављу, вером у нас, као бранилац нашег достојанства, као чувар наше правде – Он нам је јавио величину човека. Ако је Бог могао суштински да постане човек – зар ми не схватамо како је велики човек? Да је човек тако велики, да Бог може да постане човек и човек да остане човек? И да тако велика твар, коју је Бог призвао у постојање, може сместити у себе Бога? И да је вештаство, наше тело, наша крв, наше кости, све вештаство наше способно да буде Богоносно, да се сједини с Божанством
и остане човек? И јави нам се у слави узвишености коју ми не видимо, али коју види Бог, раде које је нас створио и све створио?
  Загледајмо се у начин Оваплоћења: Христос нам је јавио смирење и љубав Божију, веру Божију у сву твар, у нас грешнике, пале, и јавио нам је истовремено како можемо бити велики и како је дубока, бездано-дубока твар Господња. Ево, с овом вером можемо живети, можемо постајати људи у свој мери Христовог оваплоћења, и разматрати свет у којем живимо не само као мртав материјал, већ као оно што је позвано да постане, на крају крајева, видљива одежда Божанства, када Бог
постане све у свему. Kаква слава, каква радост и нада! Опевајмо са страхопоштовањем, љубављу и трпљењем
Оваплоћење Христово; оно је за нас живот вечни већ на
земљи и оно је слава свега тварног у вечности на небесима. Амин!

   Превео са руског Горан Дабетић
   извор: Каленић, бр.6, 2019.

Калист (Вер), митрополит Диоклијски : ПОКАЈАЊЕ КАО ВИЂЕЊЕ ЛЕПОТЕ, А НЕ РУЖНОЋЕ

   Полазна тачка благовести

   Јован Крститељ и Господ наш Исус Христос почињусвоју проповед једним те истим речима: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско” (Мт. 3, 2; 4, 17). Таква полазна тачка Благовести јесте покајање. Без покајања не може бити ни новог живота, ни спасења, ни уласка у Царство. Окрећући се од Светог Писма ка светим оцима, сусрећемо исту ову суштинску истину: Ава Милесије, кога су питали шта ради у пустињи, одговара: „Дошао сам овде да оплакујем своје грехе”. Ово покајање није само припремни стадијум, оно је доживотно. Када
је ава Сисоје лежао на самртном одру, окружен својим ученицима, показало се да он с неким говори. „С ким говориш, оче?”, упиташе ученици. Он одговори: „Ево, анђели су дошли да ме узму, али ја молим да ми дају још мало времена да бих се покајао”. „Теби није потребно покајање”, рекоше ученици. „Заиста”, одговори старац, „не знам јесам ли почео да се кајем”. Монах Марко тврди: „Нема другог, толико благог и милостивог, као што је Бог, али чак и Он не прашта онима који се не кају [...]. Сво мноштво Божијих заповести можемо свести на једну – покајање [...]. Ми бивамо осуђени не за мноштво наших прегрешења, него зато што одбијамо да се кајемо... [...]. И за велике и за мале покајање остаје несавршено до самог смртног часа”.
   „Господ наш Исус Христос”, каже ава Исак Скитски, „заповедио нам је да боравимо у покајању до последњег нашег даха. Јер, ако не би било покајања, нико се не би спасао”. И Исак Сирин учи: „У сваком трену током двадесет четири часа имамо потребу за покајањем”.
   Нама временски најближи духовни учитељи одређују покајању пресудну улогу. Преподобни Јован Кринштатски у свом духовном дневнику „Мој живот у Христу” каже: „Наша молитва састоји се пре свега од покајања”. И отац Серафим Папакостас, који је стајао на челу покрета „Зои” у Грчкој 1927–1954. године, почиње најпознатију из мноштва својих књига овим речима: „У сваком веку, а нарочито у данашњем – пуном тешкоћа, посусталом и неспокојном веку, нема ничег битног осим покајања. Нема ничег дубљег, чему би стремио човек; међутим, код њега нема јасног схватања тога шта у стварности хоће”. Треба приметити да је Исусова молитва
много шире распрострањена данас него пре педесет година – нарочито се показује покајна молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”.
   Имајући у виду овај непрекидни акценат на покајању, дужни смо да пажљиво размотримо на који начин представљамо православље савременом Западу. Постоји тенденција да се обрати пажња само на један аспект. Ми говоримо о слави Божанствене светлости у Христовом Преображењу, о осећању победе Васкрсења у пасхалној ноћи; ми говоримо о радости Царства, о духовној лепоти икона, о Божанственој Литургији као о небу на земљи. И ми смо у праву
када подвлачимо ове аспекте. Али хајде да се постарамо да не будемо једнострани. Преображење и Васкрсење нужно су повезани са Распећем. Као хришћани, ми се стварно јављамо као сведоци „веома велике радости”, о којој говори Јеванђеље (Мт. 2, 10); али ми не можемо заборавити речи: „крстом се јавила радост целом свету” (васкршње јутрење). Преображење космоса може се догодити само кроз одрицање, аскетско уздржање и пост.

   „Велико поимање”

   Али шта се у ствари има у виду под покајањем? Обично кажу: жаљење због греха, осећај кривице, осећање жалости и ужаса због тога што смо нанели ране другима и самима себи. Све те представе показују се непотпуним. Жалост и ужас заиста чине суштински елеменат
покајања, али га не исцрпљују, чак се не показују његовим најважнијим делом. Приближићемо се суштини питања ако размотримо буквални смисао грчке речи која означава покајање: метаноиа. Она значи „промену ума”: није просто жаљење за прошлошћу, него фундаментална трансформација наше способности да гледамо на ствари, нови поглед на самог себе, на друге и на Бога – „велико поимање”, по речима Јерминог Пастира. Велико поимање, али није обавезна емоционална криза. Покајање – то није приступ нагризене савести и жаљење себе, него обраћење, преношење центра нашег живота на Свету Тројицу.
   Када је „нови ум”, онда обраћење, преношење центра постојања, покајање, пре свега, није негативно, већ позитивно. Као што говори Свети Јован Лествичник, „покајање је кћи наде и одбацивање очајања”. Ово није слабљење духа, него енергетско очекивање; ово не значи да си упао у ћорсокак, него да тражиш излаз. Ово није мржња према себи, него учвршћивање свога истинског „ја” као створеног по лику Божијем. Кајати се не значи гледати доле на своје недостатке, већ горе – на љубав Божију; не назад, пребацујући себи, него напред – са поверењем и надом. Ово значи видети не оно што ја не могу бити, него оно што ја још, по благодати Божијој, могу постати.
   Протумачено у овом позитивном смислу, покајање се уочава не само као појединачни акт, него као постојана институција. У личном искуству сваког човека бивају одлучујући моменти обраћења, али у овдашњем животу рад на покајању увек остаје незавршен. Преокрет или
преоријентација морају се непрестано обнављати; током живота све до момента смрти, као што је сматрао ава Сисоје, „измена ума” мора постати све радикалнија, „велико поимање” – све дубље.
   Свети Теофан Затворник тврди: „Покајање је почетак и крајеугаони камен нашег узрастања у овом животу, и оно се продубљује у мери у којој се ми усавршавамо”.
   Темељни карактер покајања постаје савршено очигледан, ако обратимо пажњу на оно што претходи већ наведеним Христовим речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско” (Мт. 4, 17). У претходном стиху јеванђелиста цитира Исаију (9, 2): „Народ који седи у тами угледа светлост велику; и онима који седе у области и сени смрти светлост засија”. Такав је непосредни контекст Господње заповести о покајању: она упозорава на „велику светлост” која осветљава оне који су у тами, а иза ње следи обавештење о приближавању Царства. Зато је покајање просвећење, прелазак из таме у светлост, покајати се – значи отворити свој поглед
Божанском сијању, не седети тужно у сутону, него поздрављати освит. И покајање је такође есхатолошко: оно је отвореност према Последњим Стварима, које су негде у будућности, али су већ присутне у садашњости; покајати се – значи признати да је посред нас Царство Небеско, да већ делује у нама и да, ако само прихватимо долазак Царства, све около постаће ново за нас.
   Саоднос између покајања и доласка велике светлости нарочито је значајан. Док не угледамо светлост Христову, не можемо у стварности увидети своје грехе. Док је у соби мрачно, каже епископ Теофан Затворник, не примећујемо блато, али при јарком осветлењу можемо разликовати сваку прљавштину. Исто стоји ствар и са одајом наше душе. Парадокс није такав да се ми морамо од почетка покајати, а потом постајати свесни Христовог присуства; јер само тада, када светлост Христова већ уђе у наш живот, ми стварно почињемо схватати своју греховност.
   „Кајати се”, каже Свети Јован Кронштатски, „значи знати да је лаж у твоме срцу”; али ти не можеш открити присуство лажи, ако још немаш некакво схватање о истини. Као што каже Воткин, „грех [...] то је сенка, која настаје када било каква привезаност воље преграђује
пут светлости Божијој и спречава је да просвећује душу. На тај начин, познање Бога рађа осећање греха, а не супротно”. Сагласно оцима пустиње, „што је човек ближи Богу, тим јасније види и чује серафиме који возглашавају: свет, свет, свет; и тек после овог виђења о кличе:
Авај мени! Погибох! Јер сам човек с нечистим устима” (Ис. 6, 1–5).
   Такав је почетак покајања: виђење лепоте, а не ружноће; спознавање Божанске славе, а не сопствене неугледности. „Блажени који плачу, јер ће се утешити” (Мт. 5, 4): покајање не олакшава просто оплакивање својих грехова, него утеха („параклесис”), која настаје услед уверености у Божије опраштање. „Велико поимање” и „промена ума”, који означавају покајање, састоје се управо у овоме: у схватању да светлост у тами светли и тама је не обузима (Јн. 1, 5). Другим речима, кајати се значи спознавати да постоје како добро, тако и зло, како љубав, тако и мржња; значи твдити да је добро снажније, веровати у коначну победу љубави. Човек који се каје то је онај ко признаје и прихвата чудо: Бог има власт да опрашта грехове. И пошто прихвати ово чудо, прошлост се за њега не показује као омрзнуто време, јер он више не сматра прошлост непоновљивом. Божанствено праштање раскида ланце узрока и последица
и развезује у човековом срцу чворове које он сам није у стању да размрси
   Многи сажаљевају и жалосте се због својих прошлих поступака, али у очајању говоре себи: „Не могу себи да опростим оно што сам учинио”. Неспособни да опросте себи самима, они на исти начин не могу да поверују да им је опростио Бог, а такође и другим људским створењима. Такви људи, без обзира на интензивност њихових страдања, још нису ни почели да се кају. Они још нису достигли „велико поимање”, то јест знање тога да љубав побеђује. Они још нису доживели „промену ума”, која се састоји у томе да човек може рећи: „Бог ме је прихватио; од мене се тражи да признам ту чињеницу мога прихватања”. У овоме је суштина покајања.

   Посно пролеће

   Аутентична природа покајања постаће јаснија, ако размотримо три карактеристична израза покајања у животу Цркве: под један, веома кратак литургијски израз покајања у периоду Великог поста; затим, подробније, његов светотајински израз у тајни исповести; и на крају
његов лични израз – у дару суза. У свим овим случајевима јасно се пројављује позитивна, животворна природа покајања.
   У односу на Велики пост пре свега примећујемо годишње доба у којем он долази: то није јесен са њеним маглам и опадањем лишћа; није зима са смрзнутом, мртвом земљом; то је пролећно време, када хладноћа пролази, дани постају дужи и сва се природа враћа животу. Као што се каже у Посном Триоду: „Засија посно пролеће, цвет покајања, очистимо себе, браћо, од сваке нечистоће, Даваоцу Светлости појући рецимо: Слава Теби, Једини Човекољупче”.
Великопосно покајно време – то је време радости, а не унинија: пост је пролеће духовно, покајање – отварајући цветић, и Христос нам се Великим постом открива као „Давалац светлости”. Туга, коју доживљавамо у то време, јесте „радостотворна туга” ((„charopoion penthos”) према изразу Светог Јована Лествичника.

   Превод: М. Дабетић
   извор: Каленић, бр. 1, 2019.

ПОУКЕ СВОЈОЈ ДЕЦИ

   Свештеника и богослова Павла Флоренског називају другим Леонардом. Ширина његових научних интересовања била је фантастична: математичар, физичар, изумитељ, филолог и философ, историчар религије, песник, зналац историје уметности. За њега су се, утамниченог због лажне оптужбе, заузимала многа светила науке, чак и председник Чехословачке – пре свега као за научника. Радови оца Павла не односе се на општеобразовне; осим тога, Флоренски је познат као иницијатор спасавања светиње Тројице-Сергијеве лавре– обитељи преподобног Сергија. А за оне који су читали његова писма породици, отац Павле је пре свега човек: задивљујући отац, муж, син. Чувено духовно завештање за његово петоро деце започео је још 1917. године предосећајући блиску катастрофу. Али основни споменик љубави постала су његова писма најрођенијима из тамнице и логора. „То је било последње од научних дела
Павла Флоренског – науке одрастања – пише публициста Д. Шеваров. – И ова наука је најјаснија за све нас. Она је о томе како је могуће, налазећи се раздвојен од деце, осећати њихов раст, утицати на њихова усмерења, хранити њихов ум и душу, имајући на располагању само комадић хартије, оловку и љубеће срце”.

1. Најглавније о чему вас уопште молим, то је да памтите Господа и следите Га. Овим је речено све што имам да кажем. Остало – или су детаљи, или другостепено. Али ово не заборављајте никада.

2. Мили моји, грех који би ми било најтеже да видим у вама јесте завист. Не завидите, драги моји, никоме. Не завидите, то уситњава дух и банализује га. Ако већ нешто веома усхтеднете да имате, силније од свега, онда прибављајте и молите од Бога. Али само не завидите. Малограђанство душевно, ситничавост, дрске сплетке, злоба, интриге – све је то од зависти. Ви не завидите, утешите ме, а ја ћу бити с вама и, колико будем могао, молићу Господа да вам помогне.

3. Не осуђујте, не судите старијима од себе, не пресуђујте, настојте да покривате грех и да га не примећујете. Говорите себи: „Ко сам ја да бих судио, и знам ли ја унутрашње побуде да бих осуђивао?” Осуђивање се рађа великим делом из зависти и јесте мрзост. Указујте свакоме дужно поштовање, не улагујте се, не понижавајте се, али и не судите дела која није вама уручио Бог. Посматрајте своје сопствено дело, настојте да га урадите што је могуће боље, и све што чините, чините не због других, већ због самих себе, због своје душе, настојећи да из свега извучете себи корист, поуку, храну души, како ни један минут вашег живота не би утекао мимо вас без значаја и садржаја.

4. Приморавајте, навикавајте себе стално да шта год радили то радите разговетно, са отменошћу, рашчлањено; не чините своје делатности поткупљивим, не чините ништа неукусно, којекако. Памтите, на „којекако” можете изгубити сав живот, а напротив, у јасном, ритмичном делању ствари и дела од секундарне важности можете много открити за себе што ће вам касније послужити као најдубљи, може бити, извор новог стваралаштва.

5. Ко чини којекако, тај се и научи да говори којекако, а немарна реч, смандрљана, неподвучена, увлачи и мисли у ову неодређеност. Дечице моја мила, не дозволите себи да мислите немарно. Мисао је Божији дар и захтева старање над собом. Бити јасан и полагати рачун својим мислима – то је залог духовне слободе и радости мисли.

6. Одавно хоћу да вам напишем да почешће посматрате звезде. Када у души буде лоше, гледајте звезде или дању у плаветнило. Када сте тужни, када вас вређају, када што не успева, када дође на вас душевна бура – изађите на ваздух и останите насамо са небом. Тада ће се душа умирити.

7. Празник је празник, против њега не можеш противречити, него је опасно и лажно тражити непрестани празник и замењивати њиме радни дан. Али, заборављајући на радне дане или не желећи их знати, човек остаје гладан и незадовољан. Грешка је многих! Само у тишини мирној можемо наћи самога себе и своје задовољство.

8. Другарска средина претеже на себе сву пажњу, зато што су другарски односи, у суштини, неодговорни: свако одговара сам за себе и свако се бави својим интересима. Зато је у њој лако. Али ова лакоћа је лакоћа празнине, а исконско захтева напор, рад и ношење одговорности...
Оно што може пружити родитељски дом, не пружа потом нико и ништа, него се то мора зарадити, мораш сам бити пажљив према дому, а не живети у њему као у гостионици.

9. Све пролази, али све остаје. Ово је моје заветно осећање, да ништа не одлази сасвим, ништа не пропада, већ се негде и некако чува. Вредност траје, иако је ми и престанемо прихватати. И подвизи, макар и да на њих сви забораве, трају некако и дају своје плодове. Ето зато је оно – иако постоји и жал за прошлошћу – живо осећање његове вечности. С њим се не опрашташ
заувек, већ само привремено. Без овога би живот постао бесмислен и празан.

10. Морамо умети живети и користити се животом, ослањајући се на оно што постоји у датом моменту, а не вређати се због онога чега нема. Јер време, изгубљено на незадовољство, нико и ништа не врати.

Павле Флоренски је рођен 9. јануара 1882. године у Закавказју. Године 1899. ступио је на Физичкоматематички факултет Московског универзитета, а 1904. године у Московску духовну академију. Године 1911. примио је свештенички чин. Први пут је протеран1928. године, али је убрзо ослобођен. Свесно је одустао од емиграције. Године 1933. био је ухапшен и упућен на Далеки Исток. Године 1934. пребачен је на Соловке, где се бавио добијањем јода и агар-агара
из морских алги и где је дошао до низа патентираних научних открића. Отац Павле је стрељан 8. децембра 1937. године. Његова породица сазнала је истину тек 1989. године.

   Превео са руског Горан Дабетић
   Искориштени су фрагменти из књиге
  „Писма са Далеког Истока и Соловки”.

   извор: Каленић, бр.5, 2018.

Злата Коцић, РАСПЕТИ ПЕТАК

ИЗНОВА

Кад још и копље међу ребра –
и из мојих бризну. Али по скидању,
ужаснух се: не слива ли се – и од руке моје?
Јер, овога презрех, а пљувачка – на Тебе,
на онога разгневих се, а бразготина – по Теби,
овима суд помислих, а клин – кроз длан Твој.
Руке раширим, тако се сетим.
Тако понесем, као Симон.
Ништа за себе не молећи,
но да издржиш то распињање
непрекидно: у свакоме и од сваког
изнова.

ОДУШАК

У дану погребења, мук.
Једино клепала. Бију. Боли.
Звонар пустио конопе: други ритам
оглашава. Откуцаје из груди. Мајчиних.
Уздах пустио, узде: тутњи коњица;
руку пустио: души одушка;
сузу пустио, тврду: она то
одскакује, туче. Туче.

ПЛАТНА

Господе, за ово чувах
платна нежна.
Није достојан
мој бели папир
рана Твојих.
Преболи, добри мој,
Устани. Избели.

Из књиге Бело пуле
извор: Каленић, бр.2, 2018.

Иларион (Алфејев), Митрополит Волоколамски, БОГОСЛОВЉЕ ЛЕПОТЕ

„Једно сам молио од Господа, само то иштем,
да... созерцавам лепоту Господњу” (Пс. 26, 4)

   Лепота је једно од централних појмова не само философке и естетске мисли, него и богословља. Међутим, за простог малограђанина разговор о лепоти може се показати као нешто излишно, као нешто што није неопходно или је чак испразно. Јер је лепота оно без чега је теоретски могуће изаћи на крај. Постоје ствари заиста потребне човеку. Међу њима су храна, кров, одећа, без којих нећеш преживети ни у тешко несрећно доба, ни у мирно време. Све ово има мало заједничког са лепотом.
   Почетком 30-их година ХХ века у бољшевичкој Русији естетска мисао, заснована на марксизму, уопште није развијала у суштини проблеме лепоте и чак их је одрицала. У часопису „Пролетерска књижевност” писци-идеолози младе совјетске државе тврдили су: „Наша нормативна марксиситичка естетика одриче и објективне и субјективне критеријуме лепоте, јер је она... против лепоте уопште”(1)

фото: www.google.rs    

Филотеј Фарос, НА ПОЛА ПУТА, Изазови и перспективе средњег доба

   Мирење са смрћу

   Да бисмо на исправан начин ушли у процес старења, потребно је најпре да се помиримо са мишљу о смрти. Посебно, сопствене смрти. Наш живот има свој крај. Често чујемо како човек данас живи дуже него раније, али то није апсолутно тачно. У развијеним земљама, напредак медицине и добри хигијенски услови створили су услове да велики проценат људи доживи дубоку старост, али квалитет живота тог доба се погоршао.Стога је потребно да у средњем добу промислимо о квалитету живота који нас чека у старости.
   Шта осећаш у односу на сопствену смрт? Питање није да ли ћеш умрети, већ како и када. Тешко нам је да прихватимо чињеницу да ћемо некада стићи до краја. Наша нелогична, но ипак, аутоматска реакција на то је: „Немогуће да ће се то збити са мном“. Разлог те нелогичне реакције је чињеница да је смрт и природна и неприродна. Животу који ми познајемо, потребна је смрт. Не умиру само људи. Сваки облик живота нестаје. Нема рађања без смрти, нити почетка без краја. Услед, генерално, већег броја рођења на свету, постоји проблем пренасељености – бар у неким деловима – која, затим, ствара проблем миграција. Ако би се то наставило, глад, загађеност животне околине и рат за опстанак би довели до повећања броја смрти, све док се однос броја рођења и смрти не би довео у равнотежу.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

преузми: Филотеј Фарос, ОД ВАСКРСЕЊА ДО ЦРКВЕ   

Архимандрит Григорије, игуман атонског манастира Дохијар, КАКО ВАСПИТАВАТИ ДЕЦУ?

   Наш пример је главно што може помоћи у васпитању наше деце. Ми морамо бити пример и образац на који ће се ослањати наша деца.

Манастир Вазнесење

   Зато када нема родитеља који би били достојан пример деци, као последицу данас имамо да не можемо наћи људе који би се показали корисним за Цркву, свет, државу... То је грешка која се укоренила у друштву. Говоримо да смо ми већ порасли и да све можемо посматрати, испробати. Али за децу ово апсолутно не приличи. Оно што не приличи за децу, не приличи ни за одрасле. Мени је жао родитеља који нашим данашњим средствима покушавају да одгоје децу. Прототип морамо бити ми. Деца морају бити копија нас, калк. А дете, као што се каже у Светом Писму, „ово је син његове мајке”. Тако су говорили и Грци: „Ово је син своје мајке”.
У породици мора бити мир, тада ће се и деца држати своје породице. Када се дешавају непрестани конфликти, свађе – деца ће отићи одатле, она ће тражити себи гнездо негде на другом месту. Човек од најмањег до најстаријег увек тражи топле загрљаје. Не треба да буде ни вика, ни неслагање, ни свађа – све ово потреса породицу од самог њеног темеља. Дете је принуђено да бежи тамо-амо, да би било где нашло топлину. После овога већ долази у Цркву,
у државу да би научио што је потребно, али најпрече су му морали дати његова мајка и отац.
Осим тога хоћу да вас посаветујем: водите децу обавезно на ходочашћа по манастирима.

   Каленић, бр.5, 2017.

ХИЛАНДАРСКИ ПУТОКАЗИ

Док ходамо стазама и предивним вртом
Осећамо присуство Твоје
Од силног усхићења постајемо ведри и снажни
Мењамо се, цело биће Бога тражи
Застајемо у трену загледани у стену
Она ту годинама стоји, сведочи о времену
О људима који су пре нас дошли, спознали вечну
истину...
Хиландаре славни, светило вере наше
Духовна лиро исписана пером благочестивих
монаха
Ризницо мудрости, поносе Светих предака
Колико је златних нити извезено, молитви
услишено
На месту најрадоснијег сусрета оца и сина
Светога Саве и Симеона, два највећа Србина...
Као да је време стало, гледамо лица људи
Полако и тихо у храму умилно богослужењене
нас буди
Молитвена лица подвижника и аскета под
светлом свећа
Певају најлепше химне, а у срцу неописива срећа
Дошли смо да се поклонимо и исповедимо грехе
своје
Целивамо икону њену, Богородицу Тројеручицу
највећу светињу
Сузе у очима и поглед ка најлепшем лику
Како описати и исказати захвалност превелику...
Сабирамо мисли своје, спомињемо имена
сродника
А у храму чујемо речи:
Благословено Царство Оца и Сина и Светога
Духа..

   Горан Мићић, протонамесник
   извор: Каленић, бр. 5, 2017.

фото: Пријатељи манастира Хиландара

ПОГЛЕД НА СЛАВУ ГОСПОДЊУ

   Деветнаестог августа славимо Преображење Господње. Тог дана Исус се преобразио пред
Петром, Јованом и Јаковом, и показао своју Божанску славу, која је сијала кроз Његово тело и
одећу. „И док се молио, његово лице се измени, а његово одело постаде бело и сјајно...“ (Лука 9, 29). Та слава била је увек са Исусом. Њено чудо представљала је чињеница да је била сузбијана. Преображењем Исус није додао ништа својој природи што није одувек поседовао. Само је показао ко је Он заиста. Он је одувек био Божанске природе и преображењем се Његова Божанска слава само открила. Сијала је кроз Његово физичко тело. Они који поричу да је Исус Бог, сматрајући га само за великог учитеља, чине то због свог духовног слепила. Јер, како човек може да гледа заслепљујућу светлост којом је Христос засијао на Преображењу и да затим каже да је Исус само још један велики учитељ?
                        
   Преображење није само сећање на један догађај у Христовом животу. Оно што се догодило Христовој људској природи, може такође да се догоди и Христовим следбеницима данас, вама и мени, баш као што један стих из вечерње каже: „Данас Христос преобрази потамнелу природу Адама, и испунивши је светлошћу, Он је учини налик Богу.“
   Путем Преображења, човеку је дозвољено да на кратко види славу Бога у очекивању Судњег Дана када ће га свако око угледати, а верници не само што ће га видети, већ ће поделити и Његову преображену славу. Баш као што кроз крштење делимо смрт и васкрсење Христово, тако ћемо једног дана поделити и Његово преображење. Зато Свети апостол Павле и каже да ћемо се променити у тренутку, у трептају ока, када се зачује последња труба. Јер та труба ће се чути, а мртви ће устати.
   Ако се Исус, глава тела, преобразио, онда ћемо се, са Њим, преобразити и ми који смо делови Његовог тела. Сјајна светлост која је засијала кроз Христа на планини Тавор није тек нешто
што се догодило у прошлости. То је прозор кроз који можемо видети стварност Царства Божијег не само у Христу, већ и у нама. Као што смо део тела Христовог кроз веру и свете тајне, тако постепено постајемо и налик Њему. То је наше лично преображење у Христа. Ми нисмо само глинене посуде подложне универзалном закону смрти и пропадања. Ти земљани судови носе „велико благо“, како Свети апостол Павле каже.
   Они не само да постају носиоци духа, већ и Бога, прожети Божијим присуством. Они су по-
звани да учествују у вечној слави Божијој. Наша људска природа била је та која се испунила Божанском славом на Преображење. Наша људска природа је постала налик Богу и узела учешће у Божијој слави.
   Божанска светлост није само засијала око Христа, већ је и Његово тело било њоме захваћено.
   Лик Божији у нама, који је био затамњен Адамовим грехом, још једном је засијао у људској природи Исусовој. Преображено и освећено милошћу Божијом, ово наше људско тело може заиста постати икона обоженог човека, која је преображена и сија светлошћу Пресвете Тројице. Зато многи православни теолози сматрају празник Преображења Господњег за прославу обожења људске природе у Христу.
   То преображење се одиграва сада, путем молитви и светих тајни, а нарочито евхаристије (светог причешћа). Тако се Преображење Христово на планини Тавор шири у животе припадника Његове Цркве, тј. нас, предсказујући будуће васкрсење мртвих, када ћемо учествовати у Његовој слави.

   Каленић, бр.4, 2017.

Eвагрије Понтијски и православна аскетска традиција отаца из Газе

Представљање књиге др Александра Стојановића

о. Александар Шмеман, ИЗ СИМВОЛА ВЕРЕ, О ВАСКРСЕЊУ И ВАЗНЕСЕЊУ

   Одломак из књиге „Беседе на Радију Слобода“, други том 

   Који је васкрсао у трећи дан

   После крста, после силаска у смрт – васкрсење из мртвих. Ово је основна, главна, одлучујућа тврдња Симбола вере, тврдња у којој је изражена сама срж хришћанства. Уистину, „ако Христос није васкрсао узалуд је вера ваша“ (уп. 1Кор 15, 14). Ово су речи апостола Павла које за хришћанство остају темељне до дана данашњег. Хришћанство је надасве вера у то да Христос није остао у гробу, да је из смрти засијао живот и да је у Христовом васкрсењу из мртвих апсолутни, свеобухватни закон умирања и смрти, који не трпи изузетке, изнутра подривен и савладан.

   Христово васкрсење је, понављам, сама срж хришћанске вере, хришћанске благовести. Па ипак, ма како то чудно звучало, у данашњем реалном животу хришћанства и хришћана та вера

заузима мало места, некако је замагљена, и савремен и хришћанин, ни сам то не знајући, не

да је не прихвата, него је некако заобилази, не живи њоме онако како су живели први хришћани.

   Да, ако иде у цркву, он, наравно, слуша тријумфалне речи које одјекују у хришћанском богослужењу: „смрћу смрт уништи“, „победа прождре смрт“, „живот царује“, „ниједног мртвог у гробу“. Али упитајте га шта он заиста мисли о смрти, и често, авај, сувише често добићете нејасан одговор, какав је постојао и пре хришћанства – да је душа бесмртна и да она наставља

да живи у некаквом загробном свету. И то још у најбољем случају... У горем случају наићи ћете, напросто, на изгубљеност, незнање: „Право да вам кажем, ја о томе никад нисам озбиљно размишљао“. А „о томе“ је апсолутно неопходно размишљати јер – понављам – на вери или неверовању, не просто у „бесмртност душе“, него управо у васкрсење – у васкрсење Христо-

во и, на крају времена, наше „свеопште васкрсење“ – на тој вери се држи читаво хришћанство.    Ако Христос није васкрсао, онда је Јеванђеље превара најстрашнија од свих превара. Ако је Христос васкрсао, онда се радикално мењају и, напросто, отпадају сва наша претхришћанска схватања и веровања у „бесмртност душе“, а питање смрти се у целини поставља у потпуно другачијем, радикално другачијем светлу. Јер васкрсење, пре свега, подразумева такав однос према смрти, такво разумевање смрти које се најтемељније разликује од уобичајених религијских схватања смрти, разумевање које је, у извесном смислу, управо супротно од њих.

Манастир Вазнесење

О ЗБОРНИКУ БЕСЕДЕ НА РАДИЈУ СЛОБОДА ПРОТОПРЕЗВИТЕРА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА

   Децембра месеца претходне 2016. године издавачка кућа „Каленић“ Шумадијске епархије објавила је први од пет планираних томова зборника Беседе на Радију Слобода протопрезвитера Александра Шмемана.
   Реч је о преводу са руског језика, на ком је зборник доживео два издања – двотомно са два аудио-диска (2009) и једнотомно (2013). Оба издања као издавач потписује Православни хуманистички универзитет светог Тихона (Москва).

   Беседе су настале током тридесет година – од 1953. до 1983. године. Ако узмемо у обзир годину рођења и упокојења овог великог мислиоца православног хришћанства (1921–1983), једноставна рачуница ће нам открити да пред собом имамо „златни пресек“ његове богословске мисли Тридесетдвогодишњи отац Александар, имајући иза себе седам година свештеничке службе и осам година наставничког рада (најпре на Институту светог Сергија у Паризу, затим на Академији светог Владимира у Њујорку) добија позив из њујоршке редакције Радија Слобода (Радио Либертy, огранка Радија Слободна Европа за Источни блок) да једном недељно, и то недељом, у склопу радијског програма на руском језику, држи кратке беседе (10–15 минута) о Богу, Христу, Цркви, вери, хришћанству и хришћанској култури. Кратки (АМ) радио-таласи далеког домета били су у то време један од малобројних начина да се кроз Гвоздену завесу комунизма, његове „званичне антирелигијске пропаганде“ (израз који отац Александар често понавља у својим беседама) и безочних лажи о хришћанству које је совјетска власт ширила, пробије понеки трачак Истине. Тај трачак ће бити глас оца Александра, све до његовог упокојења.
   „Беседе без одјека“ – овако би могао гласити поднаслов зборника. Скоро свих тридесет година беседе су одашиљане „у непознато“: никаквих повратних информација није било нити је могло бити. Тек почетком осамдесетих, када је духовно бесплодна идеологија почела да показује озбиљније трагове урушавања, а челична завеса почела да рђа, до оца Александра су
стигли први гласови одушевљења и топле захвалности из Совјетског савеза.
   Овај „златни пресек“, како већ рекосмо, богословске, културолошке и – шире – хуманистичке мисли једног од најважнијих православних богослова недавне прошлости, није поређан хронолошки. Већина беседа је пронађена на тракама, понешто је сачувано у куцаном или писаном облику. Велики број беседа чини тематске низове од по неколико до неколико
десетина беседа, али доста тога није датирано. Зато се руска редакција која је приредила овај зборник одлучила да беседе групише тематски. Зборник је подељен на десет тематских целина:
„Вера и неверје“, „Човек“, „Основе хришћанства“, „Искуство вере“, „Тајна над тајнама“, „Велики пост“, „Празници“, „Хришћанство и свет“, „О хришћанској култури“, „Прогоњени али не и остављени“. По природи ствари, зборник није потпун. У Годишњаку Дома руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ за 2012. годину, на пример, објављен је део накнадно пронађене серије беседа под називом „Основе руске културе“, и то од треће до дванаесте беседе. Затим су крајем 2016. године пронађене скоро све преостале беседе из ове серије
(друга и од тринаесте до тридесет прве), на руском засад необјављене, но љубазношћу руских пријатеља већ уступљене нашој издавачкој кући. Ове беседе, као и све остале које до завршетка подухвата издавања зборника на српском језику евентуално буду пронађене, биће увршћене у зборник.
   О речи и мисли оца Александра незахвално је говорити. Било какав покушај приказа читавог једног света његових беседа, нарочито у кратком осврту попут овог, био би – да се послужимо још једном метафором самог оца Александра – попут безначајног и случајног мехурића пене на површини непрегледног океана. Стога позивамо читаоце да нам се придруже у пловидби тим океаном – океаном мисли и речи интелектуалне и духовне громаде какав је био отац Александар Шмеман.

   Иван С. Недић, Јелена Недић
   Каленић, бр.1, 2017.
   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs

Роберт Луис Вилкен, БОЖИЈЕ ЛИЦЕ ЗА САДА

Одломак (Поглавље 3) из књиге Дух ранохришћанске мисли, Тражење лица Божијег, која се налази у припреми за штампу издавачке делатности Епархије шумадијске

извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs


За сада третирајте Писмо Божије као да је лице Божије. Топите се у његовом присуству.
Свети Августин

Четворојеванђеље из манастира Вазнесење, 1570, Народна библиотека Србије

   Како би то изгледало живети пре него што је Библија написана? У ормарима у којима су учени Римљани држали своје књиге, код оних који су говорили грчки језик могле су се пронаћи Илијада и Одисеја, чије су приче учила школска деца, Хесиодова Теогонија, са митовима који су објашњавали порекло богова, трагедије Софокла и Еурипида и Менандерове
комедије. У домовима учених Римљана чији је језик био латински пронашли бисмо Енеиду, Вергилијеву епску поему о луталици Енеју који је ишао ка Италији да би основао град, Овидијеве Метаморфозе, збирку песама космичких и историјских трансформација које започињу рађањем реда из хаоса, Ливијеву историју Рима, поготову прву књигу о оснивању града. Налазиле би се ту и изреке поштованих мудраца Талеса и Питагоре, Платонови дијалози, поготову Тимај, Аристотелова Никомахова Етика, списи Зенона Стоика, историје Тукидида и Херодота. Римљани би имали и копије Цицеронових говора и његово дело О републици и можда Сенекине есеје о моралу.

протојереј Александар Шмеман, ЈА ВЕРУЈЕМ У БОГА

   Одломак из књиге „Беседе на Радију Слобода“

   Свечовечанска баштина

   Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико,каже Христос, не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла (Јн 6, 44).

   Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи себи, док за друге остаје затворен? Ово је заиста једно мучно питање о које се често на овај или онај начин спотичу бранитељи и тумачи хришћанске вере и учења. Калвин, један од утемељивача протестантизма, на пример, своје разумевање хришћанства заснива на учењу о предодређењу, према ком је Бог једне од почетка изабрао и предодредио за спасење, а друге за пропаст. Наравно, наша хришћанска савест не може да прихвати ово застрашујуће учење. Нама је апостол љубави рекао: Бог је љубав (1Јн 4, 16). Речено је, такође, да је Бог послао Сина свога да ништа не пропадне, него да се све спасе (в. Јн 3, 16–17).

   Управо је зато питање којим смо започели ову нашу беседу тако мучно и тешко. И одговор на њега је, наравно, само један. Да, вера јесте дар Божији, и тај дар је дат свакоме, као што каже дивна црквена молитва о „светлости Христовој која просвећује сваког човека који долази у свет“(1),

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
фото: www.pravoslavie.ru

ЗАДАТАК ПАСТИРА У ОСТВАРИВАЊУ ЈЕДИНСТВА ВЕРЕ У ХРИСТА И ДОБРИХ ДЕЛА

  Урош Костић, ђакон

   Реферат, читан на братском састанку свештенства, скраћен је и прерађен за потребе Каленића

   Насупрот млаке вере, која претежно прожима наш народ, стоји вера која задире у само биће човеково, те је реч о делатном односу човека према Богу и другом човеку који се одвија кроз љубав, дакле, кроз самог Христа. Хришћанину није довољна само вера без љубави и добрих дела. Јер је вера, без љубави и добрих дела, неделотворна и мртва, те не доводи до вечног живота: јер ко не љуби брата остаје у смрти (1. Јн 3, 14); Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Јак 2, 26); Јер у Исусу Христу нити што вреди обрезање ни необрезање, него вера која кроз љубав дела; Јер сам вам дао пример да, као што ја учиних вама, и ви чините (Јн 13, 15). Хришћанин је у речима,делима и мислима, колико је могуће човеку, сушта слика Христова. Богољубац је онај који учествује у свему што је природно и безгрешно и који не пропушта да према својим могућностима чини добра дела.(1). Али, немогуће је спасти се љубављу и добрим делима без вере, јер не може да буде да Бога истински љуби човек који нема веру у Њега. Без вере није могуће угодити Богу, јер онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже (Јев 11,6); Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас, дар је Божији (Еф 2, 8). Занимљиво је ово гледиште апостола Павла, који као да жели да нас смири да се не бисмо погордили: благодат Божија нас спасава, дакле, ни вера ни дела, већ само благодат кроз веру и дела. То је наш удео у спасењу.

јеромонах Григорије, О СВЕТОМ КРШТЕЊУ

Одломак из књиге Свето Крштење, коментари јеромонаха Григорија, која је у припреми за штампу у издању издавачке делатности Епархије шумадијске

   1. Праслике светог Крштења

   Епоха Старог Завета била је период припреме човека за примање дарова Благодати. Након пада првосазданих Бог твори спасење кроз поновно рођење човека. На разне начине је припремио посету свише Свог Јединородног Сина: дао му је закон како би му уредио живот, послао му је свете анђеле да га чувају и кроз уста пророкâ му је најавио будуће спасење(1). Свети Иринеј пише да је јудејска пракса била Божији позив човеку да настави „кроз обредна понављања ка истини, кроз пролазно ка вечном, кроз телесно ка духовном и кроз земаљско ка небеском“ (2).

   Све личности и догађаји из Старог завета су оријентисани на Исуса, Начелника и Савршитеља Вјере(3). Њега најављују и Његов долазак иконизују, наговештавају.

о. Александар Шмеман,ТРИ БЕСЕДЕ: ВАСКРС, ТОМИНА НЕДЕЉА, НЕДЕЉА ЖЕНА МИРОНОСИЦА

   Ново искуство времена У средишту црквене године, у средишту свег времена код хришћана се увек налази празник Пасхе – Васкрсења Христовог. У прошлој беседи сам већ говорио да се овај празник развијао задуго пре Исуса Христа, најпре као празник свеопштег обновљења природе, а затим у Старом завету као празник ослобођења од ропства и предстојећег тријумфа Царства Божијег у историји. Хришћанство и Црква су обухватили обе ове теме и сјединили их у главном догађају целокупне хришћанске вере – са Христовим васкрсењем из мртвих.

   Према Јеванђељу, Христос је васкрсао у први дан недеље. Према тадашњем рачунању времена, последњи дан недеље, њен венац, била је субота, дан седми. Био је то у исто време дан одмора и дан свечаног и радосног прослављања Бога у његовој творевини. Седми дан и сам број седам добили су у древној религијској симболици значење пуноће, довршености, савршенства. Цифра седам – а треба имати у виду да су за цео антички свет цифре имале дубоко религијско симболичко значење – постала је симбол овога света као космоса за који је Бог, његов творац, рекао: „Добро веома“ (Пост 1, 31). Зато се и време света броји помоћу цифре седам, помоћу недеље од седам дана.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
фото:www.pravoslavie.ru