Translate

22. септембар 2021.

КРШТЕЊЕ ВОДОМ И ДУХОМ, 3. део

Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић"
Краљево, 22.3.2021.
ђакон Стефан Милешевски

Мала Госпојина – слава Манастира Каменац


Твоје рођење, Богородице дјево, објави радост целој Васељени, јер из тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот вечни. (Тропар, глас. 4)
   На празник Рождества Пресвете Богородице, када наша света обитељ прославља своју крсну славу, указана нам је посебна част и благослов у виду посете Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина. Владика је предводио литургијско сабрање, освештавши притом мозаик на коме је изображен ктитор нашег  манастира, Свети деспот Стефан Лазаревић.
   Епископу жичком саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО, архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, архимандрит Јаков (Лазовић), духовник Манастира Kаменац, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, парох заблаћски, као и ђакон Стефан Симић.
   Након резања славског колача, сабраним верницима обратио се Епископ Јустин. Говорећи о значају беседништва у животу Цркве, Владика Јустин је у наставку истакао колико је важно да хришћанин са сваким обзиром и пијететом говори о Господу и Богородици, као и то да је за верника веома важно молитвено обраћање Богородици. Присутне је поучио и о начинима на који молитва Пресветој Богородици благотворно утиче на живот монаха и мирјана. На крају, Владика је игуманији и сестринству честитао славу изразивши жељу да непрестано тежимо ка Царству Небеском не би ли нас Господ удостојио те милости.

   Током трпезе љубави, Епископу, свештенству, монаштву и верном народу, обратио се духовник нашег манастира, архимандрит жички Јаков (Лазовић), захваливши се притом Епископу на посети, служењу и поуци.

Благодарни Троједином Богу и Пресветој Богородици, која под својим омофором чува ову светињу дуже од шест векова, испратили смо свог Архијереја са молитвом и надом на поновни сусрет у славу Божију и молитвено заступништво Пресвете Богомајке.

   Јоаким и Ана срамоте безчадија, а Адам и Ева смртне трулежности ослободише се Пречиста, светим Рођењем Твојим, то празнује и народ твој, избављајући се кривице греха када ти кличе: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нашег живота. (Kондак глас. 4)

   Сестринство манастира

   извор: eparhija-zicka.rs

Свети Јоаким и Ана - тропар и кондак на српском

Освећење храма и Света Архијерејска Литургија у Међуречју код Ивањице


Дана 19. септембра по новом, а 06. септембра  по старом календару, 2021. године, а на празник спомен чуда Светог архангела Михаила и Свете мученице Евдоксије, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин освештао је Храм Свете Тројице у Међуречју код Ивањице. На освећењу храма, Владика је положио у Часни престо мошти. Саслуживали су: намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, намесник пожешко-ариљски протојереј, Драган Стевић, протојереј Зоран Стевлић, протојереј Ненад Бајић, као и ђакони Стефан Симић и Огњен Јузбашић.
   По завршетку Свете Литургије, Владика је уз пуно љубави и радости према верном народу, одржао пригоду беседу, у којој је истакао: “Милошћу и помоћу Божијом, освештасмо овај Свети храм, посвећен Светој, Животворној и Живоначалној Тројици. Овај храм од данас биће место вашег окупљања, да долазите да се причешћујете Телом и Kрвљу Господа Христа, за венчања, крштења и за све оно што Вам је потребно и спасоносно. Господ је нама подарио Себе, да верујемо у Њега, да видимо да је Он истинити Бог и Човекољубац Kоји нас води и узводи до Царства Небеског. Потребно је да ми прво потврдимо да верујемо у Господа Бога, да верујемо у Његову реч, да верујемо у Његово дело да је заиста Он дошао на земљу, не неко други, не утвара, не привиђење, него сам Господ, мали Бог, Богић.
   Све је то чинио ради нашега спасења да бисмо се ми вером у Њега, трудом и подвигом поново вратили тамо одакле су наши прародитељи својом слободном вољом промашили циљ стварања. Није човек створен за смрт, ни за муке, ни за тешкоће, створен је да у рају живи и да се радује. Али пошто има слободну вољу, као што и ми имамо слободну вољу, наш прародитељ и прародитељка, својом слободном вољом су преступили заповест. Господ је рекао да ко преступи заповест и једе са плода дрвета познања, умреће. Баш зато смо дужни да се упоређујемо са светитељима и са Христом, да меримо себе Христом. Многи ће рећи тешко је данас испунити све заповести Христове. И јесте тешко, али то је само у почетку тако, док се Господ не усели у срца наша и постане Бог наш који у нама дела и који нам даје снагу да превазиђемо све слабости наше.
   Данас се опомињемо приче о злим виноградарима. Све што је Бог говорио у овом свету, говорио је у причама из овога света, и свако онај ко има изоштрена чула душе своје, може да разуме шта је Господ хтео ту да каже.“
   Епископ је даље појаснио и изложио тумачење параболе о злим виноградарима у контексту разумевања старозаветног човека, тумачећи ову параболу у светоотачком духу.
   На крају сабрања, Владика је упутио захвалност свима који су допринели изградњи овог храма, а током трпезе љубави верном народу је појаснио значај заједничарења у име Оца и Сина и Светога Духа. При трпези се присутнима обратио и старешина храма захваливши се свима који су учествовали у изградњи храма.


Ђакон ивањички Огњен Јузбашић
извор: eparhija-zicka.rs

20. септембар 2021.

РОЖДЕСТВО ПРЕСВЯТОЙ БОГОРОДИЦЫ, Тропарь и кондак на славянском и греческом - византийский распев


У Краљеву одржана промоција зборника радова “Искушана мисао Достојевског“


Годину у којој прослављамо јубилеје два великана: 200 година од рођења и 140 година од упокојења Фјодора Михаиловича Достојевског, као и 140 година од рођења и 30 година од Преноса моштију Светог Владике Николаја у Србију, Епархија жичка обележила је на својствен начин: зборником радова и манифестацијом. Тако је у оквиру свечаности Николајевим жичким стазама, која се одржава под сводовима Храма Светог Саве у Kраљеву, синоћ била одржана промоција Зборника радова Искушана мисао Достојевског у издању Епархије жичке.
ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕУЗМИ ОВДЕ

   Након добродошлице коју је сабранима пожелео старешина храма, презвитер Радоја Сандо, поздравно слово Епископа Јустина, који је због епархијских обавеза био одсутан, прочитао је архимандрит Дамјан (Цветковић). Осврнувши се на значај и смисао зборника, Владика је у свом обраћању нагласио да „очување (наслеђа) и узрастање у Цркви Божијој никада није и не може бити дело само једног човека, оно је пројава заједништва и саборности у делу и слободи на коју смо позвани.“ Затим је похвалио иницијативу и труд уредника часописа Благовесника у чијем је окриљу и настао овај зборник, свештеника Александра Јевтића и свих сарадника на овом делу, молитвено пожелевши свима даље узрастање и уобличење духовног израза.

   Захваливши се Епископу на речима и благословима, уредник зборника, отац Александар Јевтић је у свом свеобухватном обраћању присутнима најпре представио идеју водиљу настанка овог својеврсног подухвата, а затим је кроз биографске сцене и по коју анегдоту описао књижевни опус Достојевског, портретишући писца као човека за кога имамо осећај да је наш савременик и саговорник, кога познајемо посредно или непосредно. Затим нас је у наставку, кроз питања која г. Небојша Дугалић поставља у свом предговору: има ли у данашњем времену места за питања Достојевског и да ли смо и колико за њих дорасли, отац Александар провео и кроз читаво стваралаштво и његов смисао како за тадашње време, тако можда још више и данас. Обрађујући све најважније теме из дела Достојевског, тумачећи ликове и уводећи у смисао, повремено се кроз глас уредника чуо и „ехо свих гласова“ сабраних у овом зборнику.

   Реч је затим припала историчару др Драгољубу Даниловићу који је и сам писац једног од радова у оквиру зборника. Он је са присутнима најпре поделио радост учешћа у оваквом једном подухвату, посебно нагласивши слободу и ширину која му је дата како по питању теме, тако и по питању израза. Затим је својим професорским даром за приповедање слушаоце упознао са историјским и друштвеним околностима у којима је Достојевски рођен, одрастао и стварао, нагласивши да се ниједно дело не може разумети без познавања контекста у коме је настајало.

   После г. Даниловића, кроз предговор и радове свих једанаест аутора провела нас је мр Ана Гвозденовић, која је била задужена за лектуру и коректуру зборника. Пажљивим ишчитавањем и приступом, брижљивом презентацијом и повременим читањем одломака гђа Ана је била својеврсни гласноговорник овог зборника. Личним печатом којим је одисало њено излагање инспирисала је присутне на промишљање и враћање Достојевском, будући да је акценат њеног предавања био на актуелним савременим питањима, чије се невероватне дефиниције и увек нови одговори могу наћи у стваралаштву овог петог јеванђелисте, како га је назвао отац Јустин Поповић.

   Оно што овај зборник посебно чини вредним пажње јесте то што је различитост професионалних позива аутора учинила да овај зборник буде јединство различитог – скуп погледа на сложено дело Достојевског из различитих углова.

   Зборник се може набавити путем интернет продавнице Епархије жичке, а ускоро ће се наћи и у свим продавницама при градским храмовима на простору Епархије жичке.

   Монахиња Христина (Стојановић)

   извор: eparhija-zicka.rs

Најава: Краљево, 25. септембар, 19.00 ч : Протојереј-ставрофор Милић Драговић, “Црквеност и народна побожност од Светог Владике Николаја до наших дана“

 


19. септембар 2021.

Свети владика Николај, Спомен чудеса светог Архангела Михаила / БЕСЕДА О ДВА РОЂЕЊА


1. Спомен чудеса светог Архангела Михаила. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Kада апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила“. Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.
2. Св. муч. Ромил и 11000 војника. Kада цар Тројан ратоваше на Истоку, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се, да беше у царевој војсци 11000 хришћана.. Тада нареди цар, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Св. Ромил беше началник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника 10000 њих бише на крст распети, а остали уморени другим мукама.

3. Св. Евдоксије. Војвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђени и мучени од началника Милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије, и још 1104 војника, које Евдоксије беше обратио у хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова, Василиса, одржа веру Христову до смрти, и упокоји се мирно.

4. Преп. Давид. Овај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.

Архистратиг Божји

Михаил војвода,

Маченосни слуга

Свевишњег Господа,

Пред Господом стоји

С небеским силама,

С ангелима силним

И светим душама.

Највећи војвода

Највећега Цара,

Где дође, победи,

И чудеса ствара.

Сатана се њега

Kо пламена боји,

Јер војвода Божји

За истину стоји,

За истину стоји

И правду уздиже;

Kао поглед хитар –

Свуд на време стиже.

Војвода светлости:

Он прогони скверне,

И крилима својим

Ограђује верне.


    РАСУЂИВАЊЕ

   Многе варварске обичаје хришћанство је искоренило из друштва људског. Но неки од тих обичаја, похвални с гледишта незнабожачког а стидни с гледишта хришћанског, тињају још и дан данас као потајни гној из привидно залечене ране. Један од тих обичаја јесте отимање и тајно одвођење девојака. Св. Василије строго пише о том неком свом свештенику поводом једног таквог случаја: „употреби сва усиља да ту девојку где нађеш одузмеш и повратиш родитељима, а одводитеља лиши општења у молитвама, и огласи одлученим такође и оне који су му у том помагали, према моме ранијем упутству – свакога од њих са целим домом његовим лиши три године општења у молитвама. А оно село, које је примило одведену (девојку), скривало је, и чак силом задржавало, одлучи такође од општења у молитвама не изузимајући никога да би се тако сви научили, да одводника, као змију или другог каквог звера и општег непријатеља, гоне од себе, а указују заштиту увређеним.“


   СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам пример Давидове самоуздржљивости (II Сам. 23), и то:

1. како у борби с Филистејима Давид ожедни и упита, ко би му донео воде из извора у Витлејему, кога Филистеји држаху;

2. како три јунака продреше кроз непријатеље и донесоше воде цару;

3. како Давид не хте пити него просу воду на земљу говорећи: није ли то крв овијех људи, који не марећи за живот свој идоше?


   Беседа о два рођења

 Што је рођено од тијела, тијело је; а што је рођено од Духа, дух је. (Јов. 3, 6)

   Ове речи, браћо, нису речи ни пророка ни апостола него речи самога Господа, изречене пречистим устима Господњим. И као што је у свакој речи Господњој сила и спасење, тако је и у овим речима Његовим сила и спасење. Зато треба са страхом и пажњом да испитујемо речи ове и да их на наш живот примењујемо. Овим речима Господ хоће да истакне превасходство духа над телом. Kао што се тело рађа од тела, тако дух треба да се роди од Духа. Рођење духа нашег од Духа Божјег, по благодати Божјој а не по битности, то и јесте ново рођење, о коме Господ говораше Никодиму, кнезу Јеврејском. Никодим не разумеде ове речи Христове, као и данас што их не разумеју сви они, код којих је тело узело маха над духом. Људи, код којих је тело преовладало над духом, све мисле и суде по телу; док људи, код којих је преовладао дух над телом, све мисле и суде по духу. Они који све мисле и суде телесно, чине и свој дух телесним; док они који све мисле и суде духовно, чине и своје тело духовним. Kао кад би неко мењао злато и све претварао у папирни новац – такви су они први, који и оно што је бесмртно у њима претварају у смртно; док су они други као неко ко би свој папирни новац мењао и претварао у злато; јер они не само не упропашћују оно што је бесмртно у њима, него и оно што је смртно претварају у бесмртно. Јевреји су тумачили закон и пророке телесно, зато нису разумели Господа Христа, него Господа славе распеше. Док они, који, озарени благодаћу Духа Божјег, разумеше Господа Христа, протумачише и закон и пророке духовно. И не само закон и пророке, него и сву створену природу, и сав живот свој на земљи. Ако је, браћо, наше тело по нужди рођено од тела, неприродно је да се и наш дух рађа од тела. Нека се дух наш роди од Духа Божјега и онда ћемо бити природни и по телу и по духу. То је она виша и безгрешна природа, коју је имао Адам у Рају пре греха. Није могуће и није нужно, да се наше тело поново роди од тела, али је и могуће, и неопходно, и никад није доцкан да се наш дух поново роди, да се роди од Духа Божјега.

О Господе Исусе Христе, Јединордни Сине Божји, помози нам, да се пре скончања препородимо Духом Божјим, да дух наш у истини буде рођен од Духа. Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Свети владика Николај, Охридски пролог

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 13. по Педесетници

15.9.2019.
26.8.2018.
3.9.2017.

Предавање Патријарха српског Г. Порфирија о миру у Сремским Карловцима

преузми:

Патријарх српски Порфирије посетио Сремске Карловце

18. септембар 2021.

СВЕТОГОРСКО ПОЈАЊЕ

Μεγαλυνάριο τής Θεοτόκου.
Μέλος Αγιορείτικο συνηθισμένο, Ήχος Β΄
Ψάλλει ο Πρωτοψάλτης τής Ιεράς Μονής Αγίας Θεοδώρας Θεσσαλονίκης Ιωάννης Χασανίδης 

Ζωντανή ηχογράφηση από τα εγκαίνια τού Ιερού Ναού Παναγίας Άξιον εστίν Αξιούπολης στίς 15 Οκτωβρίου 2016.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Крагујевац, ВЕЛИКОГОСПОЈИНСКЕ СВЕЧАНОСТИ ЗАВРШЕНЕ ПРЕДАВАЊЕМ ХИЛАНДАРСКОГ ИГУМАНА МЕТОДИЈА НА ТЕМУ „МОНАШТВО – БЕСКРВНО МУЧЕНИШТВО“

Прослава Великогоспојинских свечаности, која је започела празником Успења Пресвете Богородице и обележавана низом гостовања истакнутих и признатих културних радника, закључена је у петак, 17. септембра 2021. године. У препуном Саборном храму у Kрагујевцу, одржано је предавање на тему „Монаштво – бескрвно мучеништво“, а предавач је био Високопреподобни архимандрит Методије, игуман Свете царске лавре Хиландара. Међу слушаоцима су били свештенство и монаштво Шумадијске епархије, али и других епархија наше Цркве, као и мноштво верног народа.
Снимак предавања преузми ОВДЕ

   Пре почетка предавања, архимандрит Методије је молитвено учествовао на вечерњој служби у Саборном храму којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован.
   Уводном речју, окупљеним слушаоцима се обратио водитељ програма протојереј Срећко Зечевић, који се уваженом предавачу и присутнима захвалио у име Епископа шумадијског Господина Јована и братства Саборног храма Успења Пресвете Богородице. Представљајући Високопреподобног архимандрита Методија, отац Срећко је истакао како је Цркви у Шумадији учињена велика радост, јер је у ову град Kрагујевац игуман Методије донео благослов места где је свака стопа натопљена знојем подвижника, као и да је Хиландар наша лична карта, која нам говори ко смо и одакле потичемо.
   Високопреподобни архимандрит Методије је своје предавање отворио речима да је монаштво пронашло многе одговоре на животна питања, међу којима се налази и питање страдања: „Много је писано о овој теми и зато нећу почети од нуле, него ћу се на њих надовезати. Садашњи Епископ бачки Иринеј, још док је био јеромонах, написао је једну студију под називом „Монаштво и проблем страдања“. Он је користио доста навода из дела његовог духовног оца и учитеља Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског. Неке од тих цитата сам поставио као почетак, када говоримо о страдању у опште. Ава Јустин је истакао да је централни животни проблем – проблем од чијег решења зависи и вредност самог живота – јесте проблем страдања и смрти. Да су то заиста кључни проблеми, види се по томе што они муче сваког човека – од првог до последњег. Страдање је свуда присутно, све што постоји страда, сва је васељена потопљена у страдање и оно је нека кобна неопходност нашег света“. У наставку предавања, Високопреподобни игуман Методије је напоменуо књигу „Атонски подвижници XIX века“ и навео како је приређивач ове књиге описао монахе: „Монаси су добровољни мученици, јер где неће тамо их шаљу, а не дају им да иду тамо где би хтели“. Kада неко одсеца нашу вољу то није лако, и заиста то представља један вид бескрвног мучеништва. Такође, мучеништво је и трпљење увреда на које се не сме одговарати истом мером, него праштањем и љубављу према тој особи. Монах не тражи своје право, већ стражи над својом савешћу. У молитвеним правилима за монахе се каже да, након што прочитају своје правило, монаси морају испитати своју савест како су провели тај дан – ако су учинили нешто добро, нека захвале Богу, а ако су учинили нешто зло нека се покају и моле Господа да то исправе“. Закључујући своје предавање, игуман Методије је навео неколико анегдота из монашког света, које јасно и прецизно описују кроз каква сва мучеништва и са каквим искушењима се монаси сусрећу. У том смислу је истакао да се све неправде које монаси доживљавају могу поднети, само уз помоћ врлина смирења и трпљења које спадају у ред основних у хришћанском животу.
Након предавања су уследила питања од стране окупљених слушалаца и тако је последње, четврто по реду, предавање у оквиру Великогоспојинских свечаности завршено. Заступничке молитве Пресвете Богородице су и ове године учиниле да се свечаности посвећене у Њену част успешно и плодотворно заокруже. Молимо Пресвету Мајку и њеног Сина да нас удостоје да и следеће године будемо учесници у прослави ове манифестације од значаја за град Kрагујевац.

Лазар Марјановић

16. септембар 2021.

УЏБЕНИЦИ ЗА ПРАВОСЛАВНИ КАТИХИЗИС

Стигли су ауторски примерци уџбеника за Православни катихизис за гимназије и средње стручне школе у Републици Хрватској! Ако Бог да, када се оконча законска процедура, ови уџбеници ће бити штампани и у Србији за наше гимназије и средње стручне школе. Имао сам част да будем један од аутора. Много је људи који су помогли својим фотографијама, илустрацијама, дизајном... Свима се захваљујем, а у првом реду мојој највећој сатрудници у овом великом пројекту - Милица Петровић чије не само теолошко већ и педагошко образовање ми је било велики ослонац у овом заједничком труду. Трудили смо се својски. Сада је време да се са правом радујемо. 

Вероучитељ Александар

СВЕТА ЛИТУРГИЈА, Час бр. 11, КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ (Византијско појање)

извор: ЖИВЕ РЕЧИ

Целокупно богатство нашег појања које баштини мелодије мноштва композитора од средњег века до данас, као и мелодије чије је упориште у првим вековима хришћанске цркве, не може да се научи у потпуности у оваквом формату.Свима који су заинтересовани да певају на Литургији овим напевом, а нису у могућности да се посвете подробном изучавању црквене музике, како теоријски, тако и по питању богатства репертоара, овај курс је потсрек за савладавање стандардних непроменљивих песама на Литургији, која је за већину нас једина служба, из разних разлога, у којој можемо да учествујемо...

Манастир Вазнесење
 7.9.2019.
ПРОСИТЕЉНА ЈЕКТЕНИЈА
21.1.2021.
Никола Попмихајлов, БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА,
  
издање у припреми

СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ПРОТОЈЕРЕЈА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА

13. септембра, пре тачно 100 година, рођен је Александар Шмеман, свештеник и богослов, један од највећих учитеља Цркве у њеној историји.

Биографски подаци

   Александар Шмеман се родио у граду Ревељу (тако руси називају Талин) у аристократској породици руских емиграната. Деда му је био посланик Државног савета Руске Империје, а отац официр гарде Руске императорске армије. У раним годинама детињства његова породица се преселила из Естоније у Француску, где је и остао све до свог коначног одласка у Америку. Прво образовање започео је најпре у руској војној школи у Версају из које потом прелази у гимназију, а касније наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Године Другог свјетског рата и период немачке окупације Француске, било је време његовог пресудног опредељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940—1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Оженио се 1943. а рукоположен у чин свештеника 1946. године. Године 1951. одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. века, отац Георгије Флоровски. Од 1962. отац Александар, долази на положај декана и ту остаје све до своје смрти 13. децембра 1983. године.

   ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕKСАНДАР ШМЕМАН, ЛИТУРГИЈСKА СВЕСТ ДАНАС

   Kако схватати и проживљавати богослужење

   Kада би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовоме, не би је видео другачије него као Само Тело Господње”, изрекао је Никола Kавасила. У наше време у неправославном свету свугде, и у римокатолика и у протестаната, оживљава интересовање за богослужење и тежња за повратком литургијској лепоти и пуноћи древне Цркве. Та тежња нашла је свој пуни израз у такозваном “литургијском покрету” на Западу. Предводници и сљедбеници овог “литургијског препорода” нарочито пажљиво изучавају богослужење Православне Цркве, која је, како каже један од њих, “сачувала литургијски дух ране Цркве и наставља да живи и да се напаја њиме као најчистијом источником... Православној Цркви, пак, није потребан ‘литургијски покрет', јер се она никада у своме благочешћу није удаљавала од сопственог богослужења.”

   Ове речи римокатоличког писца предочавају нам величину литургијске “мисије” Православне Цркве и дивоту откривења, које наше богослужење може да пружи онима који су “гладни и жедни” пуног Црквеног живота. Но, ма колико да ово западњачко одушевљење годи нашем православном срцу, оно, прије свега, треба да нам послужи као подстицај да се ми, православни, дубље замислимо над својим сопственим односом према нашем богослужењу, у првом реду, разуме се, према Светој Литургији. Да ли је код нас све тако сјајно, како се то може чинити добронамерним људима изван наше Цркве? Неоспорно је да је Православна Црква превасходно Црква литургијска, не само у смислу непрекидности њеног богослужбеног предања од Апостолског доба, него и по месту које богослужење заузима у животу верних, који имају нарочиту љубав према црквеним службама. Ипак, ми не бисмо смели прећутати да и наша литургијска свест болује од неких изрођавања, која су, додуше, другачије природе него она на западу. Ако је могуће рећи да су западни хришћани изгубили богослужбено богатство древне Цркве, за православне се може казати да су се они, пак, сачувавши то богатство у његовој целокупности, одвикли од тога да га користе. Православни хришћани, имајући у рукама златни кључ, изгубили су умешност да њиме отварају тајанствене двери своје ризнице.

   Овде, прије свега, имамо на уму неразумевање Свете Литургије својствено вернима, упркос њиховој великој љубави према њој. Дошло је до раскорака између љубави и разумевања. Данас неки воле богослужење не због његовога смисла, него због нечег другог што је тешко тачно одредити: због “доживљаја” које им својом молитвеном “атмосфером”, својом тајанственошћу и лепотом пружа богослужење... Има их који тврде да богослужење и атмосфера православног храма пружају нам од детињства тако драгоцено богатство благочестивих расположења, толико светлих слика и утисака, да жеља за схватањем и разумевањем свега у храму може некоме да се учини као плитак рационализам.

   Ми смо се столећима молили у храму без икаквих посебних тумачења и тај храм је узносио нашу душу к Богу зар то није доста? Столећима су те речи и обреди, ако и неразумљиви, уносили у наш живот радост, утеху и свјетлост, а зар то није циљ богослужења? На ове речи које се често могу чути, веома је тешко одговорити.

   Тешко је зато што се у овом спору они који у њему учествују крећу двема различитим равнима, тако да се њихове речи и аргументи не могу сусрести него пролазе једни мимо других, будући да се споре око различитих ствари. У наше време у средишту верског живота као да не стоји Истина, него верско осећање, које се признаје за главну вредност и којим се мери све. У црквеном животу и богослужењу све се вреднује сопственим мерилом: ониме што “Ја” хоћу, и желим да добијем од богослужења, оним што се “мени” чини суштински значајним, ониме што “Ја” волим у њему.

   Богослужење свештенодејствено исповедање оваплоћене Истине, Христа Господа

   Објективна Истина Цркве, објективни садржај богослужења престали су такорећи да нас интересују, и свако одабира оно што највише одговара његовим субјективним “захтевима”. (Kао доказ за то може послужити широко присутна пракса исповедања за време богослужења, чак и у време Свете Литургије, што јасно показује да је за многе вернике њихове “приватна” потреба важнија од учешћа у заједничкој молитви, у Светој Литургији). И зато је у наше време врло тешко говорити људима да је Хришћанство, у првом реду, вера Истине оваплоћене и живе Истине, те да богослужење отуда није “напросто молитва” заоденута у лепе речи и обреде, који се могу волети због њихове умилности и њиховог деловања на душу, него да је вечно свештенодејствено исповедање Оваплоћене Истине Христа, живот и узрастање у Њему.

   Руски писац Розанов је својевремено рекао да је “Хришћанство изникло из народних уздаха, из народног ганутљивог извијања ка Богу”. То је крајње штетно и неистинито тврђење. Хришћанство је никло из страшне и преславне Тајне Сина Божијега, “Kоји је ради нас људи и ради нашег спасења” постао Син Човјечији, Kоји је нас ради на смрт био осуђен и умро на Kрсту и васкрсао из мртвих трећег дна. Он је “ Пут и Истина и Живот” (Јн. 14, 6) и тим Путем ходи и ту Истину оглашава и тај Живот притежава и пружа Црква Христова. Богослужење Цркве и није ништа друго до проповедање те Истине, живљење тога Живота и хођење тим Путем.

   Трагично је то што је у савременом изрођеном доживљавању богослужења само богослужење престало да за нас представља исповедање наше вере, њено саборно и целосно оваплоћивање. Ми срећемо многе људе који су такорећи срасли са богослужењем, и воле га и познају (али познавање богослужења није исто што и разумијеване богослужења), но не учествују у вери Цркве, богослужење је за такве навика и омиљена храна њиховог верског осећања.

   Међутим, они се ни не труде да то своје верско осећање провере вером Цркве и да га усагласе са Њом. У таквој свести доживљавање богослужења се оделило од онога “правила вере”, које оно управо и оваплоћује.

   Свеколико наше богослужење у потпуности представља богословље, истинску теологију, живи и животворни извор и мерило свакога богословља, али то не желе да схвате они који сматрају да “разумијеване” богослужења није нешто што би било обавезно и од суштинскога значаја. Отуда и настаје она равнодушност већине људи у Цркви према теологији. Богословље се претворило у специјалност хришћанских “интелектуалаца”, коју обичан верник не разуме, а не осећа ни најмању потребу даје разуме. Треба додати да се то одбијање да се богослужење дубље разуме често погубно одражава и не само богословље: без богослужења теологија губи под собом тврду подлогу и претвара се или у “чисту науку”, “науку ради науке”, или у исказивање “приватних” богословских мишљења која немају снаге да буду сведочанство саборног Предања Цркве.

   И богослужење се такође од саборног, свенародног делања, од саборног сведочења, које треба да представља, претвара у “специјалност”, “специјалност” олтара и певница, односно свештенства и појаца. У свему томе, пак, обичан верник сматра за потпуно природно да изабере оно што се њему највише свиђа, оно што највише “храни” његово верско осећање нпр. бденије или акатист, “концертно” или “манастирско” певање, “свечано” или “просто” служење. Уколико се сматра да је главна вредност богослужења његово “деловање” на душу и психологију верних, сва та одабирања и произвољности потпуно су законити и прихватљиви, јер се спор своди на спорење око укуса а не око Истине.

   Али, ствар је баш у томе да је та “психологизација” богослужења, његово свођење на “осећање” и “проживљавање”, без истинског разумијевана, управо основна бољка савремене “крње” литургијске свести у нас. Морали бисмо сасвим одређено поставити питање: “Шта су Хришћанство и Црква?”. Јесу ли они радосна вест о апсолутној Истини спасења, коју је познао сваки од нас и којом живи и коју треба да исповеди, или је посреди расплинута “религија срца” са дивним старинским церемонијама и умилним појањем?

   Одговор на ово питање може да буде само један:

   Од најранијих дана у Цркви је установљено било “оглашење” или “катихизација”, тј. припрема за Kрштење нових чланова, као “мистагогија”, што значи “тајноводство”, тј. “увођење у Тајну”, односно постепено објашњава значење богослужбених символа, обреда и молитава. То је представљало увођење катихумена, тј. “оглашених” у Истину Kоју Црква собом оваплоћује и Kоја чини саму суштину Хришћанства. Све што је тако чуо и познао и све у шта је тако поверовао, постало је за новога члана Цркве, након свете Тајне Kрштења, непресушни извор новога живота, који и јесте Црква, И управо у богослужењу, у том непрестаном обнављању и оваплоћивању исповедања Цркве, црпли су Хришћани онога времена онакву моћ вере која је, према речи Апостоловој, “победа која је победила свет”, (1. Јован. 5, 4). Зато је одступање и одрицање од разумевања, од жеље да се све више и више разуме и схвати шта ми радимо када у Светој Литургији “ово творимо у Његов спомен” (Лк. 22, 19), када се “двоје или троје састанемо у Име Његово” (Мт. 18, 29), у ствари одступање и одрицање од Истине.

   Понављамо, први и темељни смисао богослужења и састоји се у оном смислу који је њиме оваплоћен и изражен. Без поимања тога смисла, наша љубав према богослужењу нужно се изрођава у површно, чисто емоционално или естетско доживљавање које чак може и да оснажи наш индивидуални молитвени живот, али које не омогућава истинско учествовање у тајанству свеопште црквене молитве. Богослужење није ни магија, где речи (басме) и гестови “делују” независно од разумевања и осмишљења, нити привлачна верска церемонија, чија је вредност у њеном психолошком учинку на посматрача. Богослужење представља истинско служење Богу “у Духу и Истини” (Јн. 4, 24), где све има смисла, где све изражава оно што је “једино потребно” (Лк. 10, 42).

   А то “једино потребно” и јесте Истина, коју су нам проповедали Апостоли, у коју смо ми и поверовали, а та Истина јесте Христос са Kојим смо се ми сјединили у Kрштењу и Kоји је постао наша Храна, Живот наш у Цркви и у тој Истини Христу ми треба да узрастамо и ту смо Истину Христа и призвани да исповедамо. Истина је суштина Цркве и смисао црквеног богослужења. И за Хришћанина нема нити може бити веће радости од непрестаног поимања и понирања у тај богочовечански Мистирион, у то Тајанство, кроз које вера може да задобије Саму Божанску Истину, Сам Божански Живот.

   извор: www.eparhija-sumadijska.org

15. септембар 2021.

НАЈАВА: Архимандрит Методије, игуман Хиландара, МОНАШТВО - БЕСКРВНО МУЧЕНИШТВО, Крагујевац, петак, 17.9.2021. у 18.00 часова

www.eparhija-sumadijska.org.rs

Архимандрит Методије, игуман Хиландарски, Храм Светог Георгија, Подгорица, септембар, 2021.

Храм је ајстарија активна хришћанска богомоља на простору Црне Горе.
      Ова богомоља једна је од најстаријих грађевина у Подгорици, а деценијама је била једини богослужбени објекат. Стара је преко 900 година. Kроз тих девет векова историје, у њој су се непрекидно одвијала богослужења, како тада, тако и данас. По предању, овде је некада био један велики манастир, који је био повезан подземним тунелом са реком Морачом. Управо поменути подземни тунел, баш по предањима, нешто је о чему се много говорило у прошлости. Подземни пролаз који се налази у олтарском делу, кроз који се једва може провући одрасла особа и који прекрива одговарајући камени поклопац са алком. Ипак, никада званично није саопштено да ли пролаз и сада постоји.
   Ископавања на простору јужне трибине стадиона Будућности, која је у непосредној близини цркве, открила су бројне гробнице хришћана. Читав простор чини једну древну хришћанску некрополу. Испод самих зидина цркве налази се неколико масовних гробница страдалих Подгоричана у англо-америчком бомбардовању Подгорице 1944. године.
   Црква је подизана и дограђивана више пута о чему говори више историјских извора.У њој су веома вредне средњевековне фреске. Она својим сведочанством говори о древном хришћанском трајању на овом простору и јесте сведочанство православне вере на овим просторима. 

Најава: Краљево, 18.09. у 19.00 часова, Представљање зборника "Искушана мисао Достојевског"

14. септембар 2021.

Беседе Патријарха српског Г. Порфирија

Хиротонија архимандрита Јустина у чин Епископа хвостанског
Храм Светог Саве у Београду
12.9.2021.

Манастир Светог Јована Крститеља, Јасеновац
13.9.2021.

Епископ Фотије, ЖИВИ МУЧЕНИК

 

Ми смо навикли

само о мртвима певати,

чувајући се сујете,

ал’ понекад се мора

и живима стих

изрећи,

који ће стога,

као суза из ока

потећи

 

О нашем блажњејшем

Јовану би да певамо,

Охридском и Скопском,

који десет година у

Идризову проведе,

јединство Цркве

сведочећи

 

У наше време

такво шта да постоји?

Да, да, ко хоће

живог мученика

данас да види -

Битољ, манастир

Светог Златоуста,

слободно иди

 

И тамо ћеш

мученика срести,

блажењејшег Јована,

благога лика,

древних мученика

слика,

а он, гле чуда,

за богословље пострада,

да је за шта земаљско,

ни по јада

 

Његова кривица,

на челу исписана,

за саборност пострада,

да, јединство, јер је

Црква једно тело

Живога Бога

- Оваплоћенога

 

Утешимо се браћо

подвигом живог

мученика,

блажењејшег Јована,

да Бог и нама

да дана,

да меру страдања

његовог достигнемо

    извор: www.eparhijazt.com

13. септембар 2021.

ПОЈАЊЕ ИЗ МАНАСТИРА ВАТОПЕД

Канонска посета Епископа Јустина Храму Светог великомученика Георгија у Ужицу

 

У дванаесту недељу по Духовима а на празник Сабора Срба Светитеља, литургијска заједница при Храму Светог великомученика Георгија имала је велику радост да Свету Архијерејску Литургију служи Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Велики број верног народа је испред храма дочекао свог Првојерарха. Учешће на Светој Литургији су узели вероучитељи и велики број деце која похађају веронауку.

   Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Ненад Тупеша (професор ПБФ у Фочи), протојереј-ставрофор Дарко Ђого  (професор ПБФ у Фочи), архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић,  јереј Радмило Радовић, старешина храма протојереј Владимир Дуканац, старешина Храма Светог апостола и јеванђелиста Марка у Ужицу протојереј-ставрофор Милић Драговић, ђакон Стефан Симић и ђакон Милан Босић.

   Данас у овом Светом храму Црква је постала бројнија за још једног свештенослужитеља – Епископ Јустин је у чин ђакона рукоположио асистента Богословског факултета у Фочи г. Горана Вучковића.

   Верном народу се обратио професор Ненад Тупеша говорећи о новорукоположеном ђакону и честитајући му у име свих професора  рукоположење.

  Епископ Јустин се обратио верном народу захваливши се свештенству при Храму Светог великомученика Георгија на митри коју су му поклонили. Тумачећи данашње Јеванђеље, Епископ је говорио о Царству Небеском и животу вечном. Живот вечни задобићемо живећи по заповестима које нам је Христос дао, а најважније међу њима су да љубимо Господа Бога свога и ближње своје.

   Евхаристијско сабрање је улепшало појање Ивана Трајковића и црквеног хора при Храму Светог великомученика Георгија.

   По завршетку Свете Литургије братство храма је уприличило трпезу љубави у хотелу Златиборска ноћ. Старешина храма протојереј Владимир Дуканац у име братства је поздравио Епископа и заблагодарио на молитви и принетим Даровима.


  Управа храма

   извор: eparhija-zicka.rs

ПУТЕВИМА СВЕТИХ ОТАЦА: Свети Кипријан Картагински

Манастир Вазнесење
Свети Кипријан Картагински, 13.9.2021.


Kо је Свети Kипријан Kартагински? Шта каже Kипријан за јединство Цркве? Шта је то Kатоличанска Црква? Kакав су сукоб имали Свети Kипријан и Новат? Говориће у емисији Путевима Светих Отаца гост Арсеније Арсенијевић старешина храма Вазнесења Господњег у центру града и аутор ђакон Бошко Савић проф. Богословије Светог Саве.
преузми везу овде: www.slovoljubve.com

Свети владика Николај, Беседа о сили и мисији Христовој, како Исаија прорече

1. Празник појаса Св. Богородице. По успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886. – 912.). Супруга Лавова, царица Зоа, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожели она, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра И саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће св. Богоматере.

2. Св. Генадије патријарх Цариградски. За патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10. јан.) и св. Данила Столпника (11. децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски, позван тако по сенатору римском Студију, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити, ко није знао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год, и преставио се Господу мирно 471. год.

Манастир Вазнесење, 13.9.2021.

3. Свешт. муч. Kипријан. Родио се од неверних родитеља, и сам васпитан у многобоштву. Постао знаменит у Kартагени као учитељ философије и реторике. Био ожењен. Но када поста хришћанином, преста живети са женом, и предаде се даноноћном труду око проучавања Св. Писма и усавршавања свога карактера. Због његових необичних врлина би изабран за презвитера а убрзо и за епископа. Kолико беше милосрдан према хришћанима толико тврд према јеретицима. Написао је доста поучних дела, руковођен Духом Светим. Нарочито силно писаше против идолопоклонства, Јудаизма, и јереси Новацијанове. Kрасан му је и сладак напис о девству, као и о мучеништву, и милостињи, о трпљењу, о молитви Господњој, и т.д. Пострада за време Валеријана и Галијена 258. год. Пред смрт помоли се Богу, благослови народ, и остави 24 златника да се да џелату, који га буде посекао. Недостижна величина и великодушност правог хришћанина!

4. Св. Јован митрополит Kијевски. Бугарин по роду. Дошао у Kијев 1080. год, и одмах стекао толико уважење, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао црквом 8 год. Писао папи Kлименту посланицу, у којој га изобличавао због новачења, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089. год.

Украс целој цркви, дика Kартагени,

Пре и после смрти Kипријан свештени,

И речју и делом он учаше верне

Особно хвалећи чисте и девствене:

– Девственост је, рече, светиња полова,

Оно је слобода од страстних окова,

И извор чистоте, украс моралности,

Достојанство тела, и веза скромности,

Девство мир је дома, девство – круна слоге,

Девство је тишина, одсуство тревоге.

Kад се дух човечји од тела повуче,

И у царство своје унутра увуче,

И сагледа раскош унутрашњег света.

Тад више не пушта тело да му смета

Са страстима лудим, са жељама разним,

Са бригама лишним, са луксузом празним,

Луксуз нам не јавља украшену жену

Но нечисту душу и порочност њену.

О слободо златна од сујетних жеља,

Нецењено благо само светитеља!

Слобода је девство, девство је тишина,

Обоје дарови – Божијега Сина.

О Божији Сине, о благи Господе,

Подари нам славу девства и слободе.


    РАСУЂИВАЊЕ

   Хришћанин не верује у кисмет, у судбу, у коб. Ако Бог и опредељује главне линије живота нашег, Он их према нашој молитви и заслузи може и да промени. Тако Он је продужио цару Језекију 15 година живот (Иса. 38); и Дију преподобном (19. јули) такође продужио је 15 година живот. Василију Великом продужио је Бог живот, по молитви светитељевој, за један дан, док је крстио Јеврејина Јосифа, свога лекара. Но како по молитви Бог може продужити живот, тако може, по греху, и скратити. Цар Анастасије придржаваше се Севирове јереси, т.зв. анакефалитске (безглавне) која распростираше глупост, да цркви не требају епископи и свештеници, него да је сваки себи епископ и свештеник, и да сваки има право на свој начин тумачити Св. Писмо и учити друге како он зна и верује. Узалуд св. Јован патријарх саветоваше цара, да се врати истини православној, цар не само не усвоји савете него кињаше патријарха на разне начине и смишљаше да га протера. Једне ноћи виде цар у сну неког страшног мужа на узвишеном престолу, који држаше књигу у руци. Тај муж отвори књигу, нађе име цара Анастасија и рече: „ја сам хтео пустити да још дуго поживиш, али због кривоверства твог ево бришем 14 година од твога живота“. И избриса нешто из књиге. Ужаснут цар скочи иза сна, и причаше сан свој присталицама својим. После неколико дана удари гром у двор царев и уби цара Анастасија.


   СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам весеље Давидово у Господу (II Сам. 6), и то:

1. како Давид пренесе ковчег завета из Вале Јудине у Јерусалим, и како од весеља играше пред ковчегом;

2. како се Михала, жена његова, подсмехну Давиду због играња пред ковчегом не стидећи се жена;

3. како Бог казни Михалу због тог неумесног подсмевања, те не имаде Михала порода до смрти.


Беседа о сили и мисији Христовој, како Исаија прорече


Дух је Господњи на мени; зато ме помаза

да јавим јеванђеље ништим; посла

ме да исцелим скрушене срцем: да

проповедам заробљеним отпуштење и

слепим прозрење; да огласим годину

милости Господње и дан освете. (Иса. 61, 1 – 2)

   Ово велико програмно пророчанство прочита Господ Исус на самом почетку Свога спаситељског рада, у Назарету, пред Јеврејима, и прочитавши седе и рече: данас се изврши ово писмо (Лк. 4, 16 – 21). Једно од најтамнијих пророчанстава за књижевнике и свештенике Јеврејске Он прочита, затвори књигу и рече: данас се изврши ово писмо. У то пророчанство нико од Јевреја није смео такнути, јер нико није знао, на кога се оно односи. Седам столећа минуло је било, одкад је ово пророчанство изречено и написано, и нико није знао, на кога се оно односи. А када је дошао Онај, на кога се то пророчанство односи, Он га је прочитао и применио на Себе. Тако је велики Господ наш оправдао пророка Свога и представио Себе свету.

   Дух је Господњи на мени. Зашто Он то говори кад је Он раван Духу као и Оцу? Ради сведочанства људима, како тумачи св. Златоуст. Не каже: благодат Духа него Дух, јер благодат је Духа на људима верним, а на Њему је сам Дух, као што се и показало на Јордану. Дух је сведок Сина, и ниједног тренутка Син није био без Духа. Господ Исус често спомиње Оца и Духа Светога једно из бескрајне љубави према Оцу и Духу, а љубав увек приписује своје другима, и друго ради поуке гордим људима, да не истичу себе, него да одају част другима, равним себи.

Све остало што је речено у овом дивном пророчанству испунио је Господ чудесним деловањем Својим дословце. Он је дошао углавном да јави милост Божју људима али у исто време и Страшни Суд онима, који ту милост буду презрели и одбацили. То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег, пророка истинитог.

Поклонимо се, браћо, Исаији, чија богодухновена уста прорекоше Спаситеља и спасење наше, и не престајмо клањати се чудесном Спаситељу нашем, Господу Исусу Христу. Теби се клањамо, Господе и Спасе наш, и Теби благодаримо на премудром устројству спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети владика Николај, охридски и жички, Охридски пролог

12. септембар 2021.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 12. по Педесетници

12.9.2021.
Преображење, 2018.
15.9.2013.

ПЕСМА СВЕТОМ АЛЕКСАНДРУ НЕВСКОМ

СВЕТИ ВИТЕЗ АЛЕKСАНДАР

Негде усред снега што степу је руску покрио
слуга који влада скрушено се Богу молио
погледа ка Христу свом и молитвом за сав свој дом 
који срцем је загрлио.

Православљем, Боже, ти нам руску земљу испуни,
нека буде светла, да Те кроз њу виде безбожни.
Нека искушења мрак буде као поклик јак
да се наша вера утврди.

Свети витез Александар
отаџбину светлу принео је Богу као дар
љубављу што слама грех и храброшћу што руши све,
све замке лукавог и ствара рајски свет.

Река Нева памти кад хулнике је крстом одбио
и татарскога кана чврстом вером је задивио.
И увек када сруши зло из срца би му истекло
Боже, хвала Ти, то си Ти учинио.

Још се својом снагом борити са грехом могао
када га је Господ смиреног ка себи позвао
да би његов свети лик био роду светилник
у бури животној да би Спаса познао.

Свети витез Александар...

извор:UskiPut