СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ПРОТОЈЕРЕЈА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА

13. септембра, пре тачно 100 година, рођен је Александар Шмеман, свештеник и богослов, један од највећих учитеља Цркве у њеној историји.

Биографски подаци

   Александар Шмеман се родио у граду Ревељу (тако руси називају Талин) у аристократској породици руских емиграната. Деда му је био посланик Државног савета Руске Империје, а отац официр гарде Руске императорске армије. У раним годинама детињства његова породица се преселила из Естоније у Француску, где је и остао све до свог коначног одласка у Америку. Прво образовање започео је најпре у руској војној школи у Версају из које потом прелази у гимназију, а касније наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Године Другог свјетског рата и период немачке окупације Француске, било је време његовог пресудног опредељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940—1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Оженио се 1943. а рукоположен у чин свештеника 1946. године. Године 1951. одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. века, отац Георгије Флоровски. Од 1962. отац Александар, долази на положај декана и ту остаје све до своје смрти 13. децембра 1983. године.

   ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕKСАНДАР ШМЕМАН, ЛИТУРГИЈСKА СВЕСТ ДАНАС

   Kако схватати и проживљавати богослужење

   Kада би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовоме, не би је видео другачије него као Само Тело Господње”, изрекао је Никола Kавасила. У наше време у неправославном свету свугде, и у римокатолика и у протестаната, оживљава интересовање за богослужење и тежња за повратком литургијској лепоти и пуноћи древне Цркве. Та тежња нашла је свој пуни израз у такозваном “литургијском покрету” на Западу. Предводници и сљедбеници овог “литургијског препорода” нарочито пажљиво изучавају богослужење Православне Цркве, која је, како каже један од њих, “сачувала литургијски дух ране Цркве и наставља да живи и да се напаја њиме као најчистијом источником... Православној Цркви, пак, није потребан ‘литургијски покрет', јер се она никада у своме благочешћу није удаљавала од сопственог богослужења.”

   Ове речи римокатоличког писца предочавају нам величину литургијске “мисије” Православне Цркве и дивоту откривења, које наше богослужење може да пружи онима који су “гладни и жедни” пуног Црквеног живота. Но, ма колико да ово западњачко одушевљење годи нашем православном срцу, оно, прије свега, треба да нам послужи као подстицај да се ми, православни, дубље замислимо над својим сопственим односом према нашем богослужењу, у првом реду, разуме се, према Светој Литургији. Да ли је код нас све тако сјајно, како се то може чинити добронамерним људима изван наше Цркве? Неоспорно је да је Православна Црква превасходно Црква литургијска, не само у смислу непрекидности њеног богослужбеног предања од Апостолског доба, него и по месту које богослужење заузима у животу верних, који имају нарочиту љубав према црквеним службама. Ипак, ми не бисмо смели прећутати да и наша литургијска свест болује од неких изрођавања, која су, додуше, другачије природе него она на западу. Ако је могуће рећи да су западни хришћани изгубили богослужбено богатство древне Цркве, за православне се може казати да су се они, пак, сачувавши то богатство у његовој целокупности, одвикли од тога да га користе. Православни хришћани, имајући у рукама златни кључ, изгубили су умешност да њиме отварају тајанствене двери своје ризнице.

   Овде, прије свега, имамо на уму неразумевање Свете Литургије својствено вернима, упркос њиховој великој љубави према њој. Дошло је до раскорака између љубави и разумевања. Данас неки воле богослужење не због његовога смисла, него због нечег другог што је тешко тачно одредити: због “доживљаја” које им својом молитвеном “атмосфером”, својом тајанственошћу и лепотом пружа богослужење... Има их који тврде да богослужење и атмосфера православног храма пружају нам од детињства тако драгоцено богатство благочестивих расположења, толико светлих слика и утисака, да жеља за схватањем и разумевањем свега у храму може некоме да се учини као плитак рационализам.

   Ми смо се столећима молили у храму без икаквих посебних тумачења и тај храм је узносио нашу душу к Богу зар то није доста? Столећима су те речи и обреди, ако и неразумљиви, уносили у наш живот радост, утеху и свјетлост, а зар то није циљ богослужења? На ове речи које се често могу чути, веома је тешко одговорити.

   Тешко је зато што се у овом спору они који у њему учествују крећу двема различитим равнима, тако да се њихове речи и аргументи не могу сусрести него пролазе једни мимо других, будући да се споре око различитих ствари. У наше време у средишту верског живота као да не стоји Истина, него верско осећање, које се признаје за главну вредност и којим се мери све. У црквеном животу и богослужењу све се вреднује сопственим мерилом: ониме што “Ја” хоћу, и желим да добијем од богослужења, оним што се “мени” чини суштински значајним, ониме што “Ја” волим у њему.

   Богослужење свештенодејствено исповедање оваплоћене Истине, Христа Господа

   Објективна Истина Цркве, објективни садржај богослужења престали су такорећи да нас интересују, и свако одабира оно што највише одговара његовим субјективним “захтевима”. (Kао доказ за то може послужити широко присутна пракса исповедања за време богослужења, чак и у време Свете Литургије, што јасно показује да је за многе вернике њихове “приватна” потреба важнија од учешћа у заједничкој молитви, у Светој Литургији). И зато је у наше време врло тешко говорити људима да је Хришћанство, у првом реду, вера Истине оваплоћене и живе Истине, те да богослужење отуда није “напросто молитва” заоденута у лепе речи и обреде, који се могу волети због њихове умилности и њиховог деловања на душу, него да је вечно свештенодејствено исповедање Оваплоћене Истине Христа, живот и узрастање у Њему.

   Руски писац Розанов је својевремено рекао да је “Хришћанство изникло из народних уздаха, из народног ганутљивог извијања ка Богу”. То је крајње штетно и неистинито тврђење. Хришћанство је никло из страшне и преславне Тајне Сина Божијега, “Kоји је ради нас људи и ради нашег спасења” постао Син Човјечији, Kоји је нас ради на смрт био осуђен и умро на Kрсту и васкрсао из мртвих трећег дна. Он је “ Пут и Истина и Живот” (Јн. 14, 6) и тим Путем ходи и ту Истину оглашава и тај Живот притежава и пружа Црква Христова. Богослужење Цркве и није ништа друго до проповедање те Истине, живљење тога Живота и хођење тим Путем.

   Трагично је то што је у савременом изрођеном доживљавању богослужења само богослужење престало да за нас представља исповедање наше вере, њено саборно и целосно оваплоћивање. Ми срећемо многе људе који су такорећи срасли са богослужењем, и воле га и познају (али познавање богослужења није исто што и разумијеване богослужења), но не учествују у вери Цркве, богослужење је за такве навика и омиљена храна њиховог верског осећања.

   Међутим, они се ни не труде да то своје верско осећање провере вером Цркве и да га усагласе са Њом. У таквој свести доживљавање богослужења се оделило од онога “правила вере”, које оно управо и оваплоћује.

   Свеколико наше богослужење у потпуности представља богословље, истинску теологију, живи и животворни извор и мерило свакога богословља, али то не желе да схвате они који сматрају да “разумијеване” богослужења није нешто што би било обавезно и од суштинскога значаја. Отуда и настаје она равнодушност већине људи у Цркви према теологији. Богословље се претворило у специјалност хришћанских “интелектуалаца”, коју обичан верник не разуме, а не осећа ни најмању потребу даје разуме. Треба додати да се то одбијање да се богослужење дубље разуме често погубно одражава и не само богословље: без богослужења теологија губи под собом тврду подлогу и претвара се или у “чисту науку”, “науку ради науке”, или у исказивање “приватних” богословских мишљења која немају снаге да буду сведочанство саборног Предања Цркве.

   И богослужење се такође од саборног, свенародног делања, од саборног сведочења, које треба да представља, претвара у “специјалност”, “специјалност” олтара и певница, односно свештенства и појаца. У свему томе, пак, обичан верник сматра за потпуно природно да изабере оно што се њему највише свиђа, оно што највише “храни” његово верско осећање нпр. бденије или акатист, “концертно” или “манастирско” певање, “свечано” или “просто” служење. Уколико се сматра да је главна вредност богослужења његово “деловање” на душу и психологију верних, сва та одабирања и произвољности потпуно су законити и прихватљиви, јер се спор своди на спорење око укуса а не око Истине.

   Али, ствар је баш у томе да је та “психологизација” богослужења, његово свођење на “осећање” и “проживљавање”, без истинског разумијевана, управо основна бољка савремене “крње” литургијске свести у нас. Морали бисмо сасвим одређено поставити питање: “Шта су Хришћанство и Црква?”. Јесу ли они радосна вест о апсолутној Истини спасења, коју је познао сваки од нас и којом живи и коју треба да исповеди, или је посреди расплинута “религија срца” са дивним старинским церемонијама и умилним појањем?

   Одговор на ово питање може да буде само један:

   Од најранијих дана у Цркви је установљено било “оглашење” или “катихизација”, тј. припрема за Kрштење нових чланова, као “мистагогија”, што значи “тајноводство”, тј. “увођење у Тајну”, односно постепено објашњава значење богослужбених символа, обреда и молитава. То је представљало увођење катихумена, тј. “оглашених” у Истину Kоју Црква собом оваплоћује и Kоја чини саму суштину Хришћанства. Све што је тако чуо и познао и све у шта је тако поверовао, постало је за новога члана Цркве, након свете Тајне Kрштења, непресушни извор новога живота, који и јесте Црква, И управо у богослужењу, у том непрестаном обнављању и оваплоћивању исповедања Цркве, црпли су Хришћани онога времена онакву моћ вере која је, према речи Апостоловој, “победа која је победила свет”, (1. Јован. 5, 4). Зато је одступање и одрицање од разумевања, од жеље да се све више и више разуме и схвати шта ми радимо када у Светој Литургији “ово творимо у Његов спомен” (Лк. 22, 19), када се “двоје или троје састанемо у Име Његово” (Мт. 18, 29), у ствари одступање и одрицање од Истине.

   Понављамо, први и темељни смисао богослужења и састоји се у оном смислу који је њиме оваплоћен и изражен. Без поимања тога смисла, наша љубав према богослужењу нужно се изрођава у површно, чисто емоционално или естетско доживљавање које чак може и да оснажи наш индивидуални молитвени живот, али које не омогућава истинско учествовање у тајанству свеопште црквене молитве. Богослужење није ни магија, где речи (басме) и гестови “делују” независно од разумевања и осмишљења, нити привлачна верска церемонија, чија је вредност у њеном психолошком учинку на посматрача. Богослужење представља истинско служење Богу “у Духу и Истини” (Јн. 4, 24), где све има смисла, где све изражава оно што је “једино потребно” (Лк. 10, 42).

   А то “једино потребно” и јесте Истина, коју су нам проповедали Апостоли, у коју смо ми и поверовали, а та Истина јесте Христос са Kојим смо се ми сјединили у Kрштењу и Kоји је постао наша Храна, Живот наш у Цркви и у тој Истини Христу ми треба да узрастамо и ту смо Истину Христа и призвани да исповедамо. Истина је суштина Цркве и смисао црквеног богослужења. И за Хришћанина нема нити може бити веће радости од непрестаног поимања и понирања у тај богочовечански Мистирион, у то Тајанство, кроз које вера може да задобије Саму Божанску Истину, Сам Божански Живот.

   извор: www.eparhija-sumadijska.org

ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА

Два значења причешћа

 

   Од свих литургичких правила која се односе на Велики пост, једно је од одлучујуће важности за његово разумсвање и, пошто је спесцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова.

   Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља.

   У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристијс са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду.

   Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показујс „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос јс на Тајној вечери рекао својим ученицима да им јс даровао Царство да би могли ,да једу и пију у Његовом Царству“. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Kоји се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој Трпези је истинито вазнесењс на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“.

   Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питањс, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је свето Причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Kрв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо:

„… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела,

на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог,

на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну,

на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих,

на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога…

Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце …

да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња,

кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“

   Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече.

   У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Kао света Тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Kао благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста.

о. Александар Шмеман

Свештеник Александар Шмеман, “Устаћу и поћи ћу…“

„Устаћу и поћи ћу…“. Kако је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.

   Протојереј Александар Шмеман

   извор: eparhija-zicka.rs

 

Протојереј Александар Шмеман: О празнику Рођења Пресвете Богородице

    Основа поштовања коју је Црква указивала Дјеви Марији је било Њено послушање Богу и слободно поверење којим је Она одговорила на позив који никада, пре тога, нису чуле људске уши. Православна Црква је свагда наглашавала ту везу Дјеве Марије са човештвом и свагда се, ако тако може да се каже, дивила Дјеви Марији као најбољем, најчистијем и најузвишенијем плоду људске историје, људскога искања Бога и, у Богу, крајњега смисла и крајњега садржаја самога човештва. И док је на Западу, у западном Хришћанству, у средишту поштовања Марије свагда стајао Њен лик као лик Дјеве, чије Девство није било нарушено Њеним Материнством, на православном Истоку у средишту љубави према Дјеви Марији, у средишту сагледања и понављам још једном, радосног дивљења Њеној тајни, од самога почетка стоји и до данас остаје Њено Материнство и Њена крвна свеза са Исусом Христом.

   Православни Исток се, пре свега, радује томе што је у доласку Сина Божјег на земљу, у спаситељском јављењу Бога Kоји је постао човек да би сјединио човека са Богом, учествовао и сам човек, само човештво. И оно што је најдубље и најрадосније у хришћанској вери је управо та Христова саприродност нама људима: то што је Он истински човек, а не нека утвара која личи на нас и не неко тајанствено приказање, него што је Он један од нас, што је Он Својим човештвом свезан са нама занавек!

   Kада то схватимо онда нам постаје сасвим јасно и љубвено поштовање које Црква указује Оној Kоја је Христу дала то човештво, Kоја Му је дала наше тело и нашу крв, и благодарећи Kојој је Он, Христос, могао назвати Себе онако како је увек Себе називао: Син Човечији, односно Син Божји и Син Човечији!

   Али, нама је, авај, много ближа идеја о наследности зла. И, заиста, толико је зла око нас да је та вера у човека, у његову слободу, у могућност добре и светле наследности већ готово сасвим умрла у нама и уступила место скептицизму и сумњи. Упркос свему томе, Црква нас на дан када, са великом вером и радошћу, празнује рођење мале Девојчице Марије, у Kојој се стекло све што је добро, сва морална лепота и све савршенство који чине истинску човекову природу, позива да одбацимо управо тај и такав зли скептицизам и ту, очајањем затровану, сумњу. Њоме, том новорођеном Девојчицом, и у Њој свет среће Христа Kоји му долази у сусрет. Она је наш дар Христу и наш сусрет са Богом. И, гле, ево нас већ на путу ка Витлејемској пећини, на путу и сверадосној тајни Богоматеринства.

   извор: www.spc.rs

о. Александар Шмеман, Вазнесење Господње

Вознеслсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословением. Јако ти јеси Син Божиј, избавитељ. мира.

Вазнео си се у слави Христе, Боже наш, радост учинивши ученицима, обећањем Духа Светога, пошто их претходно утврди благословом, јер Ти си Син Божији, Избавитељ света.

РАВАНИЧКО ПОЈАЊЕ

Сирија

   У самој речи "Вазнесење" трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним "законима природе" који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи "Вазнесење" све је супротно  лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.
   Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: " Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови..."и "Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...".
   Произносећи те стихове и држећи васкршњи трокраки свећњак у руци, свештеник кади цео храм, и после сваког изговореног стиха храмом одјекује радосни поздрав "Христос васкрсе!". Опраштамо се и "растајемо" са Васкрсом до идуће године. И као да нам на душу у тим тренуцима пада сенка туге. Међутим, уместо туге Бог нам шаље нову радост: радост празновања празника Вазнесења Господњег и сагледања тајне тог празника. 0 Вазнесењу Христовом у Јеванђељу је речено следеће: "И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их. И док их Он благосиљаше, одступивши од њих и узносаше се на Небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом..." (Лк. 24, 50-53).
   "Са радошћу великом... ". Чему су се радовали апостоли том "великом радошћу" која траје до наших дана и сваке године увек изнова тако задивљујуће проблескује у празнику Вазнесења Господњег? Знамо да је на тај дан Христос напустио Своје ученике и отишао од њих: то је, дакле, био дан растанка. Оно што је уследило после тог дана био је дуг и предуг период проповедања Христа, гоњења, мучеништва и саблазни којих је до данас препуна историја Хришћанства и Цркве. И као да је тим даном дошао крај радости свакодневнога општења са Христом, покрову Његове силе и Његовога божанства на земљи.
   И како је само добро један проповедник насловио своју проповед на Вазнесење Господње, назвавши тај празник  "радосним растанком"! Не, Црква на тај дан не празнује одлазак Христов. Христос је рекао: "Са вама сам до свршетка века", и сва радост хришћанске вере извире из свести о Његовом сталном присуству, од вере у Његове речи: "Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима". Црква, дакле, на Вазнесење не празнује одлазак Христов од људи, већ Његово славно узношење на Небо.
   Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви  и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине".
   И то је  укратко, али апсолутно тачно речено  сам врхунац наше културе, наше науке и наших идеологија. Прогрес на гробљу, прогрес црва који се хране лешевима. "Шта је то што ви нудите, какво је то небо о коме говорите, у какво се небо вазнео Христос, када се зна да 'на врху' неба нема тога о чему ви говорите?" питају нас безбожници. На то питање одговара Св. Јован Златоусти, велики хришћански проповедник који је живео пре шеснаест векова. Говорећи о небу и небеском, Јован Златоуст кличе: "Шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо...". Одговарају и наши хришћански преци који су храм назвали небом на земљи. И сви ти одговори се у суштини своде на једно: небо  то је име за наше истинско призвање, Небо  то је она крајња истина о земљи.
   Kада Хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом ван - галактичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу које нам је вратио Христос. 0 Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у својим земаљским и искључиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо  то је Царство вечнога живота, Царство истине, добра и лепоте. Небо  то је пуно одухотворење човека. Небо то је Царство Божије, то је победа над смрћу, то је тријумф љубави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеванђељу казано: "Што не виде око, и не чу ухо, и што не дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који Га воле".
   Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте. Kо је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Kо се са земље вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже свети Атанасије Велики: "Бог је постао човек да би човек постао бог". Бог се спустио на земљу да бисмо се ми вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је његова светлост и његова неизрецива радост. Ако је Христос на небу, ако верујемо у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда то значи да је у Христу и мени отворен пут Вазнесења, онда то значи да сам и ја призван да се вазнесем, онда то значи да се и мени у Вазнесењу открива циљ, смисао и крајња радост мога живота.
   Све, баш све што нас окружује непрестано нас вуче наниже. Али, на празник Вазнесења ми гледамо Христа који се се вазноси у слави, гледамо Његово божанско тело које се вазноси на небо и говоримо себи и свету: " То је истина о свету и човеку, то је оно на шта нас одувек позива Бог! ".

Испунивши све што је о нама било наумљено,
Сјединивши земаљско са небеским,
Вазнео си се у слави, Христе, Боже наш,
И Ниси се одвојио од нас,
Но, с нама неодступно пребиваш
И говориш онима који Те воле:
Ја сам са вама и нико вам ништа не може...

   извор: www.spc.rs

о. Александар Шмеман, Недеља Светих мироносица – сведоци Живота

Друга недеља после Васкрса од давнина је у Цркви била посвећена сећању на жене које су пратиле Христа, помагале му својом бригом, а после Распећа дошле на гроб да према тадашњем обичају припреме Његово тело за погреб.

   Њима се најпре јавио Христос након што је устао из смрти, оне су прве од њега чуле: Радујте се! и тако постале први сведоци Васкрсења. О женама којима смо започели нашу беседу, у Јеванђељу се говори веома мало, али у свему што је речено открива се оно што смо ми скоро па сасвим заборавили. Због чега су оне ишле за Христом? Оне су служиле Христу, и њихов унутарњи свет разоткрива нам се пре свега као свет љубави, као мир непрестано јачајуће личне верности, личног учешћа.
   Ми све време говоримо о „правима”, све време желимо да себе и друге потчинимо некаквом спољашњем „систему”, већ смо скоро па неспособни за лични сусрет, за чудо оне огњене љубави чији је главни смисао и главна радост давање себе, жртва, служење. Те жене су биле несебичне, ништа нису очекивале, ништа нису хтеле од Христа заузврат за своје служење и љубав. Ученици су га питали за првенство, Јуда је од њега очекивао да спасе отаџбину, други су долазили ради исцељења, чуда, помоћи. Али ове жене заиста излазе из сенке и набрајају се поименце тек онога тренутка када не остаје ништа осим тела Човека којег су волели и Kоји је умро у страшним мукама и самоћи. Оне нису очекивале ништа, а најмање Васкрсење, победу, тријумф. Тек једноставна човечанска љубав, једноставна човечанска верност довела их је рано ујутро на гроб. И читав смисао јеванђелске приче о том јутру састоји се у томе да су њихова љубав и верност постале извор нечувене радости, нечувене среће. Радујте се! (Мт. 28, 9) – рекао им је Христос. И као што су у Њему самоме љубављу побеђени распад и смрт, тако је и у њима, у тим женама, љубав постала сведок тријумфа живота.
   И ево, после толико векова слушамо у васкршње дане ову причу, и одлази, развејава се заглушујућа бука оног спољашњег у коме живимо. Победе, достигнућа, успеси – шта значе они у поређењу са овом причом, са овим сунцем обасјаним сусретом љубави? Има ли на свету веће радости, веће среће од доживљене у том тренутку када су оне, уздигавши свој горки поглед, угледале светлост и зачуле глас, са којим је у њих ушла та радост првог Васкрса? Где још тражити већу срећу, већу радост, већи смисао? Упорно нам понављају приче о некаквој магловитој будућности, када ће коначно наступити свеопшта и неизоставна срећа, заснована на материјалној бази. Али, ето, у животу је нешто више спољашњих достигнућа, још мање је остало оног унутарњег, међутим ње нема па нема, те среће, а свет постаје све сивљи, тугаљивији и страшнији. Али све што се догодило тада, тога јутра, може се догодити и нама. Довољно је само открити у себи свет љубави, бриге, служења, преданости. Довољно је само открити у себе жудњу за сусретом са оним главним, да би нам истог тренутка дошло то Радујте се! и да нам се поново открије свет немогућих могућности, среће истинске и неуништиве.

  протопрезвитер Александар Шмеман
   извор: www.spc.rs

о. Александар Шмеман, НЕВЕРНИ ТОМА

    "Док не будем видео, нећу поверовати..." - то је био одговор апостола Томе, једног од дванаест ученика Христових, на радосне приче оних који су видели свог распетог и умрлог Учитеља као васкрслог. И после осам дана - како каже Јеванђеље - када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: "Пружи прст свој амо и види руке моје, и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буде неверан него веран'' (Јн. 21, 27). И апостол Тома је ускликнуо: Господ мој и Бог мој!". И тада му је Христос рекао: "Пошто си ме видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше..." (Јн. 21, 29).

   Милиони људи размишљају и говоре као што је говорио Тома и сматрају да је такав приступ сасвим правилан и човека сасвим достојан: "Док не будем видео, нећу веровати...". Ако бисмо говорили на савременом језику, тај и такав приступ би смо могли назвати "научним" приступом.
   Христос говори: "Блажени они који не видеше, а вероваше...". То значи да постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за човека. Да, одговарају нам на ово, али тај приступ је наиван, нерационалан и, једном речју, ненаучан. Тај приступ није за нас. Ми смо савремени људи и зато говоримо: "Док не будемо видели, нећемо веровати...".
   Живимо у времену великог упрошћавања и, стога, великог осиромашења. "Научно", "ненаучно". Људи понављају ове речи као да се ту ради о нечем што је самоочигледно и што се само по себи разуме. Они папагајски понављају те речи зато што и сви други људи око њих, такође, папагајски и без трунке размишљања понављају исте речи. Они, уствари, слепо и упрошћено верују у те речи. Зато им се и чини да је сваки други приступ неозбиљан и да због тога не заслужује никакву пажњу. Питање је решено. Но, да ли је баш тако?
   Већ сам рекао да живимо у свету великог осиромашења. И, заиста, ако је човек на крају свог бескрајно дугог развоја дошао до става - "Док не будем видео, нећу веровати" и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедни, плитки и, што је главно, неизмерно досадни свет. Ако знам само то што видим, што могу да додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које проистиче не из "видим" или "додирујем", већ из "мислим" и, што је главно, "умом сагледавам". Отпада све оно знање које је вековима било укорењено не у спољашњем и емпиријском искуству, већ у једној другој задивљујућој и, заиста, необјаснивој човековој способности, којом се човек разликује од свега другог у свету, која га чини заиста јединственим бићем. Додирнути, измерити, дати тачне податке, па чак и дати предвиђање - то данас знамо – може не само човек, већ и робот, машина и компјутер. Шта више, компјутер - знамо и то - може да мери, упоређује и даје неупоредиво тачније и "научније" податке од човека. Али, оно што никада и ни под којим условима никакав компјутер неће бити способан јесте да се усхити, да се зачуди, да појми, да буде ганут, да се обрадује, да схвати оно што није могуће схватити никаквим мерењем, нити анализом. Никакав компјутер не може да чује оне нечујне звуке из којих се рађају музика и поезија. Никакав компјутер никада неће ни над чим заплакати, нити у било шта поверовати. Али, зар наш свет - оставши без свега тога – не постаје онда један беживотан, досадан, и - рекао бих - непотребан свет? О, да - авиони и козмички бродови ће летети још даље и још брже. Али, куда и зашто? О, да - лабораторије ће давати још тачније анализе. Али, ради чега? Kажу нам: "За добро човечанства". Ми им одговарамо: светом ће ходати здрави, сити и самозадовољни људи, али толико слепи и толико глуви да више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће.
   "Док не будем видео, нећу поверовати". Али, емпиријско искуство јесте само једно од људских искустава, и - при том - онај најелементарнији и, стога, најнижи вид знања. Емпиријско искуство је корисно и неопходно, али сводити свеколико људско знање искључиво на емпиријско искуство то је исто као покушати схватити лепоту уметничке слике помоћу хемијске анализе боја употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте уствари онај други и виши ниво људскога знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере не би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота.
   Kажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог не може бити Бог распада и смрти. Но, они настављају: али, Бога нема - нема Га, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда - питамо их ми - сво то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом? Прошло је две хиљаде година, а светом и даље као одговор на небески поздрав "Христос васкрсе!" одјекује тај сверадосни отпоздрав "Ваистину васкрсе!". Зар не видите, зар не чујете? Зар у дубини ваше свести - са ону страну свих анализа, мерења и провера - не видите, не осећате ту бесмртну и блештаву светлост, зар не чујете тај вечни глас који говори: "Ја сам Пут, Истина и Живот..."? Зар не схватате да у дубинама душе Христос непрестано одговара Неверном Томи у нама, у мени, у теби:
   ''Блажени они који не видеше, а повероваше".

о. Александар Шмеман, Тајне празника, Светигора, Цетиње, 1996.

Лазарева субота – Врбица

   Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Kипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости.
   До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри по порти и учествовала у опходу око цркве после подне. Увек се држала литија изван храма.  Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.  Kоји је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Kако спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара?
   Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог. 
   Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божју љубав, Божју светлост и Божју радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осанна!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! 

  о.Александар Шмеман, Тајне празника
   извор: www.spc.rs

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ
zica.org.rs

Свето Писмо и Велики пост

   Молитва Цркве је увек библијска - тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, слављења и поклоњења.

Четворојеванђеље из манастира Вазнесење
Народна библиотека Србије

   Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бића и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!..." Свака ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божје присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свој савршени израз у јединственој Kњизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужења и самоизградње.
   За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста враћање Цркве у ситуацију Старог Завета - у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења", које се креће према свом испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми - иако припадамо времену после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему" - стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо" време. Црква је, с једне стране, већ „код куће" јер је она „благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог". Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу" дугом и тешком - у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја сваког времена.
   Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овоме њеном аспекту Стари Завет добија свој пуни значај; као књига пророштава која су се испунила, али и књига свега отвореног „на путу" у Царство Божје.
   Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига - Постања, пророка Исаије и Прича.
   Псалми су увек заузимали и јединствено место у хришћанском богослужењу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „сам Христос и Његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Kњизи". Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик". Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми", тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 104) - на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс. 3, 38, 63, 88,103, 143), и псалми хвала (Пс. 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрани Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Kатизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у посту испева не једанпут, него двапут сваке педеље, а један део Псалтира укључен је у Трећи и Шести час.
   „Непрестано читање" Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера, и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божје делатности, стварању и моралним поукама. Kњига Постања је „оквир" вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и, најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са Његовим изабраним народом. Он нам саопштава три основне димензије вере Цркве у Бога као Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „по слици и прилици Божијој", отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад - спасења. Она разоткрива значење историје као историје Спасења, која води Христу и у Њему добија испуњење. Kњига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Kовчега завета итд.
   Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означава да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења.
   Најзад, књига Прича је епитоме моралних поука Старог Завета, моралног закона и мудрости. Ако их не прихвати, човек не може да разуме своје отуђење од Бога, чак не може ни да чује добру вест праштања, преко љубави и благодати.
   Одељци из наведене три књиге се читају за време поста свакодневно - од понедељка до петка: Постања и Прича на вечерњима, а Исаија на Шестом часу. Иако је пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основна сврха наведених читања задржала је свој првобитни значај. Нашој хришћанској вери је потребно да се сваке године вратимо библијским изворима и основама. Библија није збирка догматских „предлога" које треба прихватити и за свагда запамтити.
   Она је живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас увек све дубље у неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и Светитеље представљало бесконачну радост, интересовање, духовни и интелектуални раст, данас је за многе православне застарели текст, без значаја за њихов живот. Стога, треба сс надати, да ће, са поновним откривањем духа и значаја Великог поста бити поново откривсно и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом.

Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана

   извор: www.spc.rs

Архимандрит Иларион, КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА У ВАСКРШЊЕМ ПОСТУ

Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим православним хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Kрстом Твојим народ Твој. (тропар)

фото: Горан Ристовић

   У суботу треће недеље Великога поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога поста која следи после тога назива се Kрстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Kрстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Kрст – као главни и узвишени симбол хришћанства – заузима у хришћанској вери. Тај симбол има два – међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Kрст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат – римски управитељ Јудеје – коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: “Овај човек никаква зла није учинио”. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: ” Распни Га, распни Га!”.
   Тако Kрст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљења, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.
   Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи “попут свих осталих”, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гомили да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.
   Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да “перемо руке” у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и неповратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: “Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да “неутралишемо” неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?”. Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: “Осана, осана!” Исти ти људи су сада урлали: “Распни Га, распни Га!”. Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ”објаснили” да је тај Човек – преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону – увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! – мора да умре… Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, “у праву”, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ”никаквог зла није учинио”.
   Зато је први смисао Kрста – смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну победу на овој земљи.
   Отуда произлази и други смисао Kрста. За Kрстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: “Kо хоће да иде за Мном… нека узме крст свој… (Мк. 9,34)”. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”, муче их, и бију, бацају у тамницу или концлогоре. И све то “по закону”, све по послушности и дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”. И колико је и дан-данас ” Пилата” који перу руке, колико је само и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.
   На Kрстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Kрста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Kрст Христов? Да се сетимо Kрста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави, Истине и Добра – стоји свако од нас.

Александар Шмеман, Тајне празника

    извор: mitropolija.com

Грачаница, април, 2016.

ВЕЛИКОПОСНО ПУТОВАЊЕ, о. Александар Шмеман: "Пост је духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс".

Александар Шмеман, ПРИПРЕМА ЗА ПОСТ : 3. ПОВРАТАК ИЗ ИЗГНАНСТВА, Недеља блудног сина

   У трећој недељи припреме за пост, слушамо причу о Блудном сину. Прича, заједно са химнама које (Лк, 15, 11-32) се певају тог дана, открива нам време покајања као човеков повратак из изгнанства. Блудни син, говори нам се, отишао је у далеку земљу и тамо потрошио све што је имао. Далека земља! Јединствена дефиниција наших људских услова које морамо преузети и прихватити као своје, када почињемо да се приближавамо Богу. Човек који никада није имао тај доживљај, па макар на један трен, који није никад осетио да је прогнан од Бога и од стварног живота, никада неће разумети шта је то Хришћанство. А онај који је савршено "код куће" у овоме свету и његовом животу, кога никад није мучила носталгична жеља за једном другом реалношћу, неће разумети шта је то покајање.

   Често се покајање идентификује са хладним и "објективним" набрајањем грехова и преступа, као акт "признавања кривице" у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа-без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово "нешто" је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља  за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим-у крштењу-примио сам нови живот Самога Христа, дар Духа Светога, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз "грехове" и "преступе" већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност "далекој земљи" у односу на предивни очев дом.
   Али ту је Црква да ме подсети на оно што сам напустио и изгубио. Kако ме она подсећа, тако се и ја сећам: Неправедно сам одлутао од Твоје очинске славе", каже се у Kондаку на овај дан, "и расипао са грешницима богатство које си ми дао. Стога, упућујем Теби, о свемилостиви Оче, свој блудни крик: Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од Твојих унајмљених слугу..."
   И док се сећам, проналазим у себи жељу за повратком, снагу да се вратим..."Вратићу се милостивом Оцу, вичући у сузама: прими ме као једног од Твојих слугу..."
   Овде треба да се помене и једна литургичка посебност ове "Недеље блудног сина". На недељном јутрењу, после свечаних и радосних Псалама Полијелеја, певамо тужни и носталгични Псалам 137:
   "На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опменусмо Сиона...Kако ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога..."
  То је Псалам изгнанства. Јевреји су га певали у Вавилонском ропству када су размишљали о свом Светом Граду Јерусалиму. Он је заувек постао песма човека који дође до сазнања да је у изгнанству, удаљен од Бога-и схватајући то, да постаје поново човек: и то такав који не може никад и ничим бити задовољен у овом палом свету, јер по природи и призиву он је поклоник Апсолутног. Овај Псалам ће се певати још два пута: последње две недеље пре Великог поста. Он нам овде дочарава Велики пост као поклоничко путовање и покајање-као повратак.

о. Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.

о. Александар Шмеман, ТРИОД

   За време Великог поста служи се из посебне литургичке књиге - Посног Триода. Он је састављен од химни и библијских читања за сваки дан поста, почевши од Недеље о митару и фарисеју, па закључно са вечерњем на Велику суботу. Химне Триода највећим делом су састављене после настанка катихумената (тј. крштења одраслих и неопходне припреме каидидата за крштење). Стога њихов главни акценат није на крштењу, него на покајању. Нажалост, данас веома мали број људи зна и разуме јединствену лепоту и дубину ове великопосне химнографије. Непознавање Триода је основни узрок споре трансформације самог разумевања Великог поста, његове сврхе и значења - преображаја који је постепено настајао у хришћанском менталитету и сводио Велики пост на јуридичку „обавезу" и низ дијетских прописа. Стварна инспирација и изазов Великог поста су данас сасвим изгубљени. Једини пут и начин да се он обнови јесте у пажљивом слушању и разумевању химни Триода.
   Значајно је, на пример, како често ове химне опомињу баш против „формалног", па према томе и фарисејског поимања поста. Већ у среду Месопусне недеље слушамо:

„Узалуд се, душо, радујеш нејелу,
уздржаваш се од хране
а ниси се очистила од страсти.
Ако немаш жељу да се поправиш,
бићеш презрена као лаж пред очима Божијим,
бићеш упоређена са злим дусима, који никада неједу!
Ако устрајеш у греху, пост ти је без користи.
Стога остани у сталној будности,
као да стојиш пред Распетим Спаситељем,
као да си сама распета са Оним
који је распет тебе ради".

И још једном, у среду Четврте недељс слушамо:

„Они који су жедни духовних благослова
врше своја дела у тајности,
не износе их бучно на тргу,
већ се без престанка моле у дубини срца.
Јер Онај који види све што се ради тајно
наградиће нас за нашу уздржаност.
Постимо без туге на лицу,
непрестано ссе молимо у дубини срца:
Оче наш који си на небесима
не дозволи да будемо уведени у напаст
него нас ослободи од зла".

   Током целог поста у химнама се подвлачи супротност између понизног митара и надменог и хвалисавог фарисеја, и оптужује се фарисејство. Па, шта је, заправо, прави пост? Триод одговара: То је, пре свега, унутарње очишћење.

Верни, хајде да се уздржавамо
од покварених замки, од штетних страсти
да бисмо задобили живот божанског крста
и вратили се са блудним сином,
нашем правом дому...

  Пост је, исто тако, враћање љубави, борба против „сломљеног живота", против мржње, неправде и зависти:

„Браћо, док физички постимо
хајде да постимо и духовно!
Развежимо сваки узао неправде,
поцепајмо све неправедне обвезнице,
разделимо хлеб гладнима,
примимо у свој дом оне
који немају кров над главом
да бисмо примили велику хвалу
од Христа нашег Господа.
Ходите, верни,
да дело Божије обавимо у светлости
ходајмо часно по дану,
ослободимо се неправедних оптужби против
својих ближњих,
и не подмећимо препреке
на њиховом путу.
Одстранимо радости тела
да би повећали благодат душе.
Дајмо хлеба онима којима треба.
У покајању приближимо се Христу и рецимо
Боже наш, смилуј нам се..."

   Kада ово слушамо, колико смо далеко од ситног фарисејског поимања Великог поста, које и данас преовладава, и своди га искључиво на негативне термине, на неку врсту „незгоде" која ће нам, акоје добровољно прихватимо, аутоматски донети „награде" и „добар углед" пред лицем Божијим. Многи су прихватили идеју да је Велики пост време када је нешто, што је иначе само по себи добро, забрањено. Kао да Богу чини задовољствода нас са нечим мучи! Међутим, за писце великопосних стихира, пост је нешто сасвим супротно од тога: то је враћањс „нормалном" животу, оној „честитости" коју су Адам и Ева прекршили и тиме у свет унели страдање и смрт. Велики пост је слављен као духовно пролеће, као време радости и светлости:

„Дође нам посно пролеће,
цвет покајања...
Примимо објаву поста с радошћу!
Да је наш праотац Адам постио до краја
не бисмо ми били лишени раја...
Време поста је време радости.
Испуњени чистотом која сија
и љубављу чистом
молитвом и делима добрим
запевајмо са радошћу..."

   Једино они који се „радују у Господу" и за које су Христос и Његово Царство крајња жеља и радост целог њиховог бића, могу радосно прихватити борбу против зла и греха и учествовати у коначној победи. Такви су били хришћански Мученици. Стога се од свих категорија светих, једино Мученицима обраћамо сваког дана Великог поста и прослављамо их посебним химнама. Јер Мученици су они који су Христа ставили испред свега другог у овом свету укључујући и свој живот. Они су се у Христу толико радовали да су могли да кажу, као св. Игњатије Антиохијски кад је умирао: „Тек сада почињем да живим..." Они су сведоци Царства Божијег; само они су га видели и окушали и били су у стању да му се бескрајно предају. Они су наши сапутници, наша инспирација за времс Поста, који представља нашу борбу и победу у нама божанског, небеског и вечног:

"Дишући једном надом, и једном душом
ви, страдалници мученици, изабрасте да вам
смрт буде пут у живот
обучени у оружје вере
наоружани знаком крста
били сте војници достојни пред Богом,
мушки сте се одупрли мучитељима
раздирући замке ђавоље.
Били сте победници, и заслужили венце.
молите Христа да спасе наше душе."

   Четрдесет дана, из дана у дан, Kрст Христов, Његово Васкрсење и светла радост Пасхе сачињавају уобичајену тематику посних стихира, подсећајући нас непрестано да пут, мада узан и тежак, на крају води Христовој трпези у Његовом Царству.

„Желећи се привезати са божанском Пасхом,
извојевавши постом победу над ђаволом,
учествоваћемо у божанској Пасхи Христовој."

   Триод - непозната и занемарена књига! У њој можемо поново пронаћи не само смисао Великог поста, него и дух православља, његову „пасхалну" визију живота, смрти и вечности.

Из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана

ПРИЧА О МИТАРУ И ФАРИСЕЈУ / Хришћански траг : Живети веру (протојереј Александар Шмеман)

   Једна од главних и јединствених особености Јеванђеља јесу управо те кратке јеванђелске приче којима се Христос користи у проповедању Свога учења и у Своме општењу са народом. Оно што нас највише запањује код тих прича јесте то што оне и порењд тога што су испричане пре готово две хиљаде година, у условима потпуно другачијим од данашњих, у једној другачијој цивилизацији, на једном сасвим другачијем језику и даље остају актуалне и дан-данас погађају свој циљ. А то значи - наше срце.
   Јер, гле, застареле су, заборављене и нестале књиге и речи које су написане сасвим недавно, прекјуче и јуче. Већ данас те књиге и речи нам више ништа не говоре, већ данас оне су мртве. Са друге стране, те једноставне и непретенциозне јеванђелске приче живе у пуној снази већ две хиљаде година. И ми их данас слушамо и као да нешто почиње да се дешава у нама и са нама: осећамо као да се неко загледао у саму дубину нашег живота и говори оно што се односи управо и искључиво на нас, само на мене.
   У причи о митру и фарисеју говори се о двојици људи. Митар је црквенословенска реч за скупљача пореза, цариника, што је у старом свету било занимање које је било окружено свеопштим презиром. Фарисеј је назив за припадника владајуће слоја, то јест владајуће врхушке тадашњег друштва и државе. Говорећи данашњим језиком, могли бисмо да кажемо да је прича о митару и фарисеју символичка прича о ништавном и малопоштоваиом "апаратичку", са једне, и важном представнику владајућег слоја, са друге стране.
   Христос говори: "Два човека уђоше у храм да се моле Богу. један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше  се у себи овако: 'Боже, хвала ти што нисам као остали људи разбојници, неправедници, прељубочинци или као овај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем'. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути ка небу него о се бијаше у прса своја говорећи: 'Боже, буди милостив мени грешноме!'". "Kажем вам" - закључује Христос ову Своју причу – ''овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који се узвишује понизиће се, а који себе понижује узвисиће се"(Лк. 1. 10-14). Ова причаје стала у свега пет стихова Јеванђеља, а у њој је речена вечна истина која се, заиста, односи на свако време и сваку ситуацију.
   Но, узмимо само наше време и себе саме. Шта је то што лежи у основи нашег државног и друштвеног живота и, наравно, наших појединачних живота ако не управо то непрекидно самовеличање, таштина и - говорећи древним, но и поред тога бечноважећим језиком - гордост?
   Ослушнимо пулс наше епохе. Зар је могуће да ниосмо згрожени пред тим чудовишним саморекламерством, уображношћу, бестидношћу, самохвалисањем који су у тој мери ушли у наш живот да их ми више готово да и не примећујемо.
   Зар се, данас, свака критика, преиспитивање, промишљање и свака пројава смирења не проглашавају не само за недостатак и порок, већ - и горе од тога - за друштвени и државни преступ. Волети своју земљу данас значи - бестидно хвалити своју, а блатити туђу земљу. Бити "лојалан" грађанин данас значи – све време аплаудирати "безгрешности" владајућег режима. Бити човек данас значи - понижавати и газити преко других људи, пењати се, рушећи друге људе.
   Преиспитајмо свој живот и живот свог друштва, преиспитајмо саме основе живота тог друштва и мораћемо да признамо да ствари управо тако стоје. Свет у коме живимо је у тој мери прожет заглушујућом и грубом самохвалисавошћу да више и не примећује да је та самохвалисава сујета постала његова пророда. Да, управо је то рекао и један од највећих и најпрефињенијих песника нашега времена Борис Пастернак својим знаменитим стихом: "...Све тоне у фарисејство".
   Најстрашније од свега је то што је фарисејство данас почело да се поштује као врлина. Људима се у наше доба толико већ дуго и упорно пуни глава "славом", "достигнућима", "напретком''  и "полетом", толико већ живе у атмосфери привидне величине да су временом прихватили тај привид и ту лажну величину као оно што је добро и вредно, тако да се у душама читавих покољења уобличила једна нова слика света којим владају искључиво сила, гордост и бестидно самохвалисање и то као општеважећа норма.
   Време је да се згрозимо пред свим овим, да се сетимо јеванђелских речи: "Сваки који себе узвисује, понизиће се". Безбожне власти, у ове наше дане, све оне малобројне који тихо и шапатом говоре о овој јеванђелској истини и друге људе опомињу на ту истину хапсе и суде им или их, пак, бацају у душевне болнице. Безбожне власти на њих хушкају друге људе говорећи: ''Погледајте те издајнике и нечасне људе! Они су против величине и моћи наше земље! Они су против достигнућа наше земље! Они сумњају у то да је она најбоља, најсилнија, најслободнија и најсрећнија земља на свету... И будите срећни што ви нисте такви као ти нечасни отпадници!".
   Морамо да схватимо да су та борба и тај спор - којих је данас свесна занемариво мала мањина људи - уствари борба и спор око самих духовних извора живота човековог. Јер фарисејска гордост није само пука фраза. Она се пре или касније обрушава својом мржњом на сваког ко није спреман да призна њену величину и њено савршенство. Она пре или касније мора да прибегне прогонима и терору. Фарисејска гордост увек води ка смрти. Христова прича сечивом своје истине просеца чир савременог света - чир фарисејске гордосши. Јер, докле год тај чир буде настављао да расте, у свету ће све више нарастати тиранска власт мржње, страха и крви. Такво је стање света данас. И једино што може очистити свет јесте повратак тој заборављеној, презреној и одбаченој  хриишћанској врлини - смирењу. Јер смирење јесте признавање другога, уважавање другог и способност да се храбро призна сопствена несавршеност, да се покаје и самим тим да се крене путем исправљања сопственог живота. Човек мора да се окрене од гордости, лажи и таме фарисејства ка светлости и целовитости истинскога човештва: ка истини, смирењу и љубави. То је призив који нам упућује Христова прича о митру и фарисеју. то је зов, први зов великопосног пролећа...

   Александар Шмеман, Тајне празника

Припрема за пост : 1. ЖЕЉА, Недеља Закхејева / Хришћански траг: Правила игре, протојереј Александар Шмеман

   Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре стварног његовог почетка.    Kарактеристична црта православне литургичке традиције је да су сви велики Празници или доба - Васкрс, Божић, Велики пост, итд. - објављени и "припремљени" унапред. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познавајући наш недостатак концентрације и ужасавајућу "световност" нашег живота, Црква зна да нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног (или менталног) стања у друго. Тако, пре него што почне Велики пост, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да практикујемо Пост, објашњено нам је његово значење. У ове припреме укључено је пет узастопних недеља које претходе Посту, преко појединих јеванђелских порука, посвећених неком суштинском виду покајања.
   Прва најава Великог поста је у недељу у којој се чита јеванђелска поука о Закхеју (Лк. 19, 1-10). То је прича о човеку који је био премален и није могао да види Исуса, а пошто је тако много желео да Га види, попео се на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Дакле, на тај начин, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да је и човек жеља, а ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи признаје и Јеванђаље: "Где је твоје благо" - каже Христос - "тамо ће бити и твоје срце". Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако он нешто страсно жели, он чини ствари за које нормално није способан.
   Питање је само да ли ми желимо праву ствар, да ли је снага жеље, која је у нама, усмерена правом циљу, или, по речима атеисте, егзистенцијалисте Жан-Пола Сартра - да ли је човек једна "бескорисна страст" и жеља?
  Закхеј је желео "оно право". Он је хтео да види и да се приближи Христу. Он је први симбол покајања, јер покајање почиње са поновним проналажењем дубоке природе сваке жеље: жеље за Богом. Закхеј је "мален", сићушан, грешан и ограничен-али његова жеља превазилази све. Она "скреће" Христову пажњу; она доводи Христа у његову кућу. Таква је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је надубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним Kоји је у нама, без обзира да ли Га знамо или не. Kада одступимо од Њега и одвојимо од Њега наше жеље, Он је тај Kоји чини да постанемо "бескорисне страсти". А ако довољно дубоко желимо, жарко желимо, Христос ће одговорити на наше жеље.

Александар Шмеман, ВЕЛИKИ ПОСТ

ПРЕДГОВОР

      Ово кратко објашњење Великог поста је написано за оне-а њих је данас веома много-који желе да боље разумеју литургичку традицију Цркве и да у њој свесније учествују.

   Речено је да је покајање почетак истинитог хришћанског живота и његов услов. Прве Христове речи, кад је почео да проповеда, биле су : "Покајте се". Али шта је покајање? У журби нашег свакодневног живота, немамо времена да о томе мислимо, и једино што сматрамо да треба да чинимо за време Поста састоји се у томе да се уздржавамо од извесне хране, да скратимо са забавом и разонодом, да одемо на исповест, да нас свештеник разреши грехова, да примимо причешће (једном у години) и онда сматрамо да је "све у реду" до следеће године. Ипак мора да има некакав разлог да је Црква издвојила шест недеља као посебно време за покајање и да нас позива на дуги и упорни духовни подвиг. Све ово, свакако, треба да се тиче мене, моје вере, мог живота, мога учешћа у Цркви. Зар није онда и моја дужност да разумем учење своје Цркве о Великом посту, да покушам да будем православни хришћанин не само по имену, него по животу?

      Велики пост даје одговор на питање шта је покајање, зашто нам је оно потребно, како треба да му приступимо. Он је заиста школа покајања коју сваке године мора да похађа сваки хришћанин, да би продубио своју веру, да би проценио и, ако је могуће изменио начин свог живота. То је дивно поклоничко путовање на сам извор Православне вере, то је поновно проналажење православног животног пута.

   Црква нам преноси значење овог јединственог времена. Kратко објашњење Великог поста је, стога, базирано углавном, мада не искључиво, на посним службама.

   Надам се да ће и сам читалац доћи до закључка да у овом свету ништа није тако лепо и дубоко, тако одушевљено и одушевљавајуће као оно што нам мати Црква открива и даје - да уђемо у доба "посног пролећа".