Translate

Приказивање постова са ознаком ТИХИ ГЛАС. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ТИХИ ГЛАС. Прикажи све постове

8. септембар 2017.

ДОМАЋА ЦРКВА

   Има у Јеванђељу једна карактеристична појединост на коју се обично не обраћа пажња, а коју би понекад требало истаћи и подвући. Наиме, кад је наш Спаситељ први пут изашао пред свет на своју јавну мисију, Он је прво отишао у један скромни галилејски дом у коме је тога дана двоје младих свијало своје гнездо и оснивало породицу. Није то Господ случајно учинио, као што ништа случајно и није чинио. Хтео је Он својим присуством и својим првим јавним делом на тој сиромашној свадби показати да је породица нешто чему би требало указати и посветити првенствену пажњу и на што би се приликом ширења Јеванђеља у првом реду требало ослонити. И заиста, ти домови у које су Спаситељ и апостоли улазили постајали су прва мала жаришта из којих се јеванђелски дух постепено ширио по свету.
Манастир Вазнесење

   Кад је апостол Павле упутио светом Филимону оно познато писмо, он га је отпочео речима: Благодат и мир теби и твојој домаћој цркви!
   И стварно, хришћански домови првих времена били су као неке мале Божје цркве у којима је и из којих је вејао дух молитве, дух верности, честитости и љубави. Сјенкијевич је у својој књизи Кво вадис дао слику Рима из тога доба и слику једног хришћанског дома у њему. Рим је у то време хучао од вреве, од тријумфалних похода и парада, од дворских интрига и политичких борби, од гладијаторских игара и утакмица сваке врсте у којима су с подједнаком страшћу учествовали сви слојеви римскога друштва. И у тој хуци и вреви и тривијалности налазио се овде-онде покоји хришћански дом у коме је све зрачило неким тихим и чедним миром и лепотом домаће среће и преданости Богу. Кад је римски племић Петроније први пут ушао у кућу хришћанина Аула Плауција, прво што му је пало у очи био је тај мир. На лицу Аулову, на лицу његове жене, њиховог малог сина и њихове усвојенице, хришћанске девојке Лигије, био је неки сјај, „нека благост и нека ведрина. . . која је потицала управо из живота којим је та породица живела“. Кад је Петроније видео и осетио све то, њему су се просто отеле речи: „Како је различан ваш свет од света којим влада наш цар Нерон!”
   Да, браћо и сестре, хришћани првих векова разликовали су се од осталог света честитошћу, чистотом и лепотом свога домаћег живота, и њихове су породице биле расадници хришћанског духа. У то доба и неколико стотина година касније нису уопште постојале хришћанске, него само јеврејске и незнабожачке школе. Кроз те су школе прошли свети апостол Тимотеј, свети Иринеј епископ лионски, свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и многи други хришћански светитељи. Али су они били добили хришћанско васпитање у својим породицама и постали велики носиоци јеванђелског духа у свету.
   И наше хришћанске породице не би требало у томе давању јеванђелског духа да изостану од хришћанских породица првих векова. И ми смо дужни да своју децу и речју и делом научимо основним јеванђелским начелима: да у њихове младе душе унесемо што више тежње према ономе што је добро, честито и племенито; да настојимо да се прво у наше, а потом у њихове душе усели Христос са својом благошћу, праведношћу, и поштовањем, и љубављу према човеку. Редак је труд који може бити тако богато награђен као тај. Кад се човек радује маломе цвету који је стрпљиво однеговао у својој башти, колико се тек радује лешим и благородним душама своје деце које је он васпитао и које излазе из његовог дома и улепшавају овај Божји свет!
   Требало би прочитати само неколико страница из Исповести блаженог Августина, из живота породице св. Василија Великог, или бар само оно чувено писмо Антусе, мајке светог Јована Златоустог, па осетити коликом су атмосфером љубави ти домови дисали и с колико су болећивости и доброте ти људи лечили ране једни другима. Јер када је наш Спаситељ хтео да упути људе да се међусобно воле, Он им је испричао о ономе Самарјанину који је нашао крај пута рањена човека, превио му ране и постарао се за његово смештање и лечење. Није ни то Господ случајно учинио, и није случајно баш пример с рањеником узео. Знао је Он да је овај свет пун рањеника и да су, штавише, сви људи, ко мање ко више, душевни рањеници. Сваки има неки свој бол, свака породица има неку невољу, свакоме нешто недостаје сваки има неку раницу на души и заслужује да се на њега сажалимо и да поступамо с њим благо, и опрезно, и милостиво — као с рањеником. А поготово је потребно тако поступати после овог последњег страшног рата. Сви смо изишли из њега још већма и душевно и телесно изранављени и изубијани. Породица у првом реду треба да буде онај топли кутак у коме ћемо лечити ране једни другима благошћу и љубављу, љубављу која блажи душу, подиже човека и чини да живот, крај свих патњи, буде ипак леп. Наш је народ понекад умео сјајно да изрази ту потребу доброте која као неки благи мелем лечи ране које нам живот задаје. Постоји она народна песма о невести Ковиљки која је својом племенитошћу заменила мајку једном сирочету и својом душевношћу залечила ране које је њеној породици живот био нанео. Сећате ли се те песме?

„Разболе се невестица Винка,
разболе се, хоће умријети,
па дозива своју јетрвицу:
— Ој Ковиљка, мила сестро моја,
пази сејо, моју сиротицу. . .
Кад свом сину бела хлеба дајеш,
подај, сејо, и мојему Мирку.«
Њему подај од хлеба корицу,
нек‘ се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема. . .
Кад овом сину скројиш кошуљицу,
и мом Мирку закрпи траљицу. . .
Када, сејо, у цркву пошећеш,
свога сина на руци понеси,
мог синчића за руку поведи,
нек‘ се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема. . .”

   Али је Ковиљка, та племенита душа, по јетрвиној смрти чувала њено дете као своје рођено и боље него своје рођено:

„Прије Мирку бела хлеба даје,
прије Мирку нег” својему сину.
Прије Мирку кроји кошуљицу,
прије Мирку нег’ своме Маринку.
Свако гледа и свако се диви
како стрина негује их оба
као да су браћица рођена. . .
Кад Ковиљка у цркву пошеће,
обојицу води за ручицу,
а сав народ стрину благосиља:
— Ој Ковиљка, колено адамско,
проста душа твојих родитеља,
који су те такву породили!…”

   Доброта душе и та готовост да притекнемо онде где је то потребно и да залечимо ране које живот наноси — то је оно што тражи од нас и Бог, и Црква, и земља. Јер, лепе су јутарње зоре, лепе су звездане ноћи, лепа су мирисна пролећа и златне јесени, али је од свега на свету лепша и кориснија добра и племенита човекова душа. Због ње ваљда и сунце сија, због ње трепере звезде, због ње је Син Божји сишао на Земљу, због ње је његово Јеванђеље, због ње су цркве и манастири, због ње празници и службе Божје. Све — да се у души човековој пробуди оно што је добро и лепо. Све — да се у срцу човековом покрене она благородност и великодушност која чини да живот постаје узвишен, вредан и леп.
   Нека би дао Бог да та доброта освоји и наша срца, те да и наши домови буду као неки мали Божји храмови у којима ће и из којих ће вејати дух Христовог Јеванђеља: дух великодушности, честитости и љубави! — Амин.

   Епископ Хризостом, Тихи глас, Београд, 2010.

12. април 2017.

НАШЕ НЕБО ПОЧИЊЕ ОВДЕ

   Иван Буњин спомиње у својој књизи „Село“ неку глувонему жену која је била добила на поклон једну раскошну свилену мараму. Жена је била прилично ограничена и жао јој је било да ту скупоцену мараму носи са лица, него је носила само с наличја, све очекујући да ће јој се некад указати прилика да је покаже свету у свему сјају. Али, као и свака ствар, свилена марама није била вечита, и она се тако с наличја искрзала и поцепала, а да је она јадница и није понела с лица. – Тако ради, пише Буњин, и већина од нас. И ми смо сви добили на поклон диван дар – живот. Међутим, многи поступају с тим даром као она неразборита жена – проживе читав живот с наличја, с његове ружније стране.
   Када је Евгеније Оњегин у поодмаклим годинама погледао за собом – на свој празан, бесплодан живот, када је сагледао како је само с мало више памети све могло бити далеко лепше и далеко друкчије, он је с уздахом казао:
   – А срећа је била тако близу!

18. октобар 2015.

Господе, помози, изгибосмо! Беседа у манастиру Раваница, 1973.

   Драге моје сестре,
   Ових сам последњих месеци много стрепео за вас.
   Јесенас смо објавили књигу о покојној Матери(1)...Ваш су манастир и до објављивања те књиге хвалили. Те, Раваница је наш најуређенији манастир, те у Раваници се најлепше пева, те раваничке сестре су једине које врше добротворну мисију, негују тешко болесну децу, и све тако...
   А када је дошла и та књига о покојној Матери, једно се време у Патријаршији и у црквеним круговима у Београду само о Раваници и говорило, и био сам некако поносан што је тај хваљени манастир у мојој епархији.
   Али сам помало и стрепео. Знао сам из искуства да после сваке веће свечаности, после сваке изузетне похвале, долази и неки велики шамар, неко неочекивано искушење и осрамоћење.

10. септембар 2015.

Сваки дан је битка за Христа и за спасење душе

   Наоружај се чим устанеш. Буди спреман да те неко огорчи, наружи, исмеје. Приготови оружје благости, стрпљивости, праштања, молитве. Не крећи преко прага пре него што узмеш ово оружје.
   Буди спреман да ће неко од тебе потражити помоћ, заштиту, поуку. Не крећи преко прага пре него што понесеш своје оружје милосрђа, храбрости, мудрости, љубави.

   Буди спреман да чујеш ласкавце који те хвале и клеветнике који лажу против тебе. Не крећи преко прага док не понесеш своје оружје смирења пред Богом, и визије присутности Бога Судије.
   Јер, сваки дан је битка за славу Христа и за спасење душе.

   Епископ Хризостом (Војиновић), Тихи глас, Београд, 2010.

О ЦИЉУ ЖИВОТА

   Циљ живота, мислим, да је задобијање "духа мирног" о коме је говорио Св. Серафим Саровски - остварење хармоније између душе и тела.
   Наш циљ је:
   Све за име Његово, све Њему наменити, све за Њега.
   Да изађем из себе и да превазиђем себе (али, превазилазити себе не сопственим снагама).
   Умети чекати Његов долазак, отворити срце, не затварати се. Предавати себе и сав свој живот у Његове руке...

Епископ Хризостом(Војиновић), Тихи глас, Београд, 2010.

22. јул 2015.

О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

Ако можеш, буди увек последњи, јер се за то место нико не бори.
   Не мерити своје заслуге, не држати до себе.
   Најбоље ми је било кад сам се осећао недостојним и кад сам осећао да примам више но што заслужујем.

10. април 2015.

О ХРИСТОВОЈ МАЊИНИ

   Беседа у Саборној цркви у Пожаревцу на Велики Петак, 1964.

   Пре пет година био сам на Велики Петак на Христовом Гробу у Јерусалиму.
   На данашњи дан се тамо по црквама подигнутим на местима где је био распет и погребен Господ Христос држе непрекидне службе Божје.
   Служе неизменично скоро сви православни народи. Прво служе и певају по старом византијском напеву Грци, певају затим у хору на словенском Руси и Рускиње који тамо имају своја два манастира; извијају затим своје напеве Абсинци; кликћу потом на за нас необичан, пустињски начин православни Арабљани.
   Служи се данас и по православним црквама које су далеко од Јерусалима и горе вечерас свеће пред Плаштаницама широм целог православног света.
   Вечерас су исто тако осветљене црквице - брвнаре у далеком Сибиру, велике цркве у Москви, Кијеву и Одеси; служи се вечерас доле на југу у Грчкој и по малим каменим црквама на средоземним острвима. Прилазиће исто овако као и код нас Плаштаници вечерас Бугари и Румуни. Клањаће се вечерас пред гробом Христовим побожни народ по Далмацији и онај у Битољу и око Охридског језера. Стојаће вечерас стрпљиво, у дугачким редовима пред београдским црквама, наши људи у којима искра вере још помало тиња и који не пропуштају да бар на тај једини дан у години дођу у цркву.
Манастир Вазнесење

9. април 2015.

НА ВЕЛИКИ ПЕТАК

   Ево нас и ове године заједно пред Плаштаницом Христовом и пред знацима Његовог страдања.
   И раније смо се у овим вечерњим часовима заједнички подсећали шта се све на данашњи дан збило у Јерусалиму и на Голготи.
   Да се подсетимо ове вечери још неких појединости из те болне драме, и видимо: има ли то неке сличности са нама и нашим садашњим наравима?
   Један од Христових ученика - Јуда Искариотски - отишао је био тајно непријатељима и издао свога Учитеља и Господа. А онда - као да се ништа није догодило - дошао је и мирно сео за трпезу са Оним кога је за 30 сребрника продао.
   Не понавља ли се понекад тај јудински гест и данас?
   Напакости тајно човек човеку, прокаже сусед суседа, оклевета познаница познаницу и - као да се ништа није догодило - пружа сутра руку, с још љубазнијим осмехом него некада.
   Или, изневери муж жену или жена мужа и - као да се ништа није догодило, мирно дође кући и седне за породичну трпезу и - као да издајство уопште није почињено - слободно гледа у очи своме брачном другу и својој деци.
   На Јуди се оне вечери није ништа приметило. И на онима који почине издајство и нискост у наше време често се ништа не примећује, али то је све ипак само - јудински поступак који није достојан човека.
 

1. децембар 2014.

НЕ МУЧИ СЕБЕ!

   Једно време читала се код нас по црквама читаву годину дана једна молитва у којој су, између осталог, биле и ове речи: "Господ, спаси нас од нас самих!"
   У први мах то звучи мало необично. Зашто би нас Бог спасавао од нас самих кад је - мислимо ми - и тако сваки човек себи највећи пријатељ?
   Али ако само мало боље загледамо у живот, увиђамо да човек у већини случајева може да буде себи велики непријатељ и уме да нанесе себи страховито много зла.
   У једном селу крај манастира Каленића показали су нам неког бедно одевеног, и по изгледу судећи сасвим пропалог човека, и испричали да је томе несрећнику било остало од оца најлепше имање на селу које је он по очевој смрти за врло кратко време пропио и упропастио. Долазило је дотле да је односио у кафану и на коцкарски сто постељне покриваче и женине хаљине. За тога се човека никако није могло рећи да је био пријатељ себи и он је својом неуредношћу и расипношћу стварно нанео себи и својима далеко више зла, него што му је нанео ико други.
   У једном женском манастиру живела је нека врло даровита калуђерица: ванредно је певала, везла и сликала. Али су из године у годину почеле долазити у манастир све нове и нове сестре и међу њима се нашло доста способних. То је ону даровиту монахињу, која је накеда била  прва у свему, толико погађало да ју је сваки успех које млађе сестре ужасно болео. Постала је била у толикој мери завидљива да јој се живот претворио у прави пакао. А Бог јој је био дао толико дарова да јој је живот могао бити као рај. И за ту се сестру не би могло рећи да је била пријатељ себи. И она је, предајући се неразборитој зависти, осудила саму себе на непотребне, али страховите муке.
Епископ Хризостом (Војиновић)1911-1989, ТИХИ ГЛАС, Београд, 2010.

27. март 2014.

О МОЛИТВИ

   Молитва не мора увек да се изражава речима. Волим ону слику коју спомиње неки књижевник, не сећам се који. Залази сунце и пада вече. Човек седи на обали реке и ћутећи посматра залазак сунца. Задивљен тим призором, осећа Божје присуство у себи и око себе. У њему и око њега влада бескрајна тишина, лепота и хармонија...Удисати ту лепоту и осећати то све - то је, ето, молитва.
   Иначе, што се молитве тиче, чини ми се да се ту човек може држати оног: једи кад ти се једе, пиј кад си жедан. Зато, и моли се кад за то осећаш потребу. (Само, не треба заборавити да "воља за јелом понекад дође и за време самог јела").
   Моли се онако како су те у детињству учили: Царју небесни, Оче наш, Богородице Дјево...Лепа је и молитва Иже на всјакоје времја. Додај још и понешто од себе, али увек у оном смислу: Господе, Ти то расплети! Све предајем у Твоје руке! Нека буде Твоја, а не моја воља!
   У молитви не треба форсирати умилење и сузе - они нису плод нашег труда, већ дар свише. Тим се путем најчешће пада у оно што се назива "прелест".
   Време трајања молитве и положај при молитви нису важни - важно је само да је она од срца, па макар била само од неколико речи.
   Митрополит Антоније(Храповицки) каже: "Ако молитва не иде, посреди је један од три узрока: недовољно везивање пажње за речи молитве, неки неисповеђени грех, или исповеђени грех који имамо намеру да поновимо".
   Понекад ми се чини да су она умиљавања Богу - "Ти си овакав, Ти си онакав", "Ти си Бог над боговима, Цар над царевима"...само подражавање манира како се обраћамо земаљским властодршцима. "Молитва Господња" и "Првосвештеничка молитва у Гетсиманији" не уче нас да се тако обраћамо Богу. Једини "епитет" који се тамо даје Богу јесте: Оче.

Епископ Хризостом , ТИХИ ГЛАС, Београд, 2010.
Епископ Хризостом(Војиновић), 1911-1989.

И гле, Господ пролажаше,
а пред Господом
велик и јак вјетар,
који брда разваљиваше;
и стијене разламаше;
али Господ не бјеше у вјетру;
а иза вјетра дође
трус, али Господ не бјеше у трусу;
а иза труса дође огањ, али Господ не
бјеше у огњу. А иза огња дође глас тих
и танак. И то бјеше Господ.


I Књ. о царевима 19, 11-12.
   Можда је и оно препонизно преклињање и стално наглашавање да смо "слуге" и "робови" такође само одраз времена и чисто земаљских односа. У Новом завету је јасно речено: Ниси више роб, него син" (Гал. 4,7). Зато је захвална и пуна љубави молитва некако најеванђелскија. Кад отац нечим обрадује дете, оно се прибија уз њега и захвално га и с пуно љубави загрли својим ручицама. Мислим да Бог то очекује од нас. Не да Га препонизно преклињемо, него да Га захвално волимо. Увек некако заборављамо да је Спаситељ то назвао првом заповешћу.
   Створило се уверење да се Богу угађа подвизима и мучењем тела. Ниједан земаљски родитељ тако шта не захтева од свога детета. Како би то онда тражио небески Отац?!
   Зато су ми блиски светитељи као свети Серафим Саровски који је љубио сву твар и кога су и животиње волеле. Чини ми се да човек помало вређа Бога кад омаловажава и презире овај свет који је Он створио и проводи дане и ноћи у мрачним и загушљивим земуницама као кртица - док напољу сија Божје сунце, зелене се поља и шуме и теку сребрне реке; играју се деца, цвета хиљадама врста цвећа и тако лепо певају птице и зричу попци...Све је то Божја твар коју треба љубити.
   Близак ми је онај човек који је у молитви рекао: "Дође ми да пољубим и своју руку, јер је и на њој, Господе, Твој дах".

ПРВА МОЛИТВА

   У техници смо напредовали од воловских кола до млазног авиона, у музици од там - тама до симфонијског оркестра, а у молитви се још увек не разликујемо од примитиваца.
   Јер ми се Бога углавном сетимо тек кад се сами очајно заплетемо, па тражимо да Он разреши сплет: сетимо се тек кад треба да нам учини услугу. Желимо да Га натерамо да нам служи, да Га користимо и употребимо по својој вољи...
   А права је молитва стављање себе на располагање Богу.
   У својим молитвама понекад претпостављамо да бисмо управљали светом боље од Бога.
   Никако није на свом месту да ми поучавамо Бога како да поступи, него да молитвом само отворимо свој живот Његовом утицају.
   У Светом Писму има примера услишених (Лука 18, 2-7; Лука 11, 5-8), али и неуслишених молитава ( V Мојс. 34, 1-5; Плач Јерем. 3, 44; Авак. 1, 2; II Кор. 12, 9).
   Бог често одговара на сасвим неочекиван начин. На молбу за ослобођење од невоље која га је прогонила, свети апостол Павле добија одговор: "Доста ти је Моја благодат, јер се Моја сила у слабост показује сасвим" ( II Кор. 12, 9).

   Ко се после молитве дигне са колена као бољи човек, само је томе молитва услишена.

1959.