Из штампе изашао нови број Жичког Благовесника посвећен Светом Николају Велимировићу

У години када наша Света Црква обележава важан јубилеј – 140 година од рођења и 30 година од Преноса моштију Светог Николаја Охридског и Жичког, Епархија жичка је са благословом Епископа Јустина низом свечаности покушала да се захвали Светом Владици на делима чији су трагови и даље видљиви. У склопу ових активности, као зрео плод дрвета које је засадио Свети Николај, на светло дана, пред очи читалачке публике, изашао је и нови број Жичког Благовесника.

   Овај број је у целости посвећен Светом Николају (Велимировићу), а насловљен је Свенародни владика. Предњу корицу краси необична икона на којој је Свети Владика приказан како на улицама Лондона свира фрулу на изненађење пролазника (аутор је Бојан Миљковић). На задњој корици је икона Светог Николаја из олтарске апсиде Манастира Тврдоша.

      Можемо са слободом рећи да је овај број часописа својеврсна историјско-богословска читанка која у великој мери доприноси јасном сагледавању лика и дела једног од најумнијих људи које је српски род дао. Радови расветљавају различите периоде Николајевог живота, те доприносе реалном опису онога што чини нимало једноставан развојни пут новог Златоуста. Описи његових савременика и сарадника, такође, из другачијег угла, помажу да Николајев лик заблиста у Христовој лепоти коју је стрпљиво вајао целог свог живота, препуног разним искушењима. Фотографије које прате текст, приказују Владикин ход кроз историју, где је крст Христов био крст народни, а крст народни крст Николајев

   Од овог броја часопис Жички Благовесник је добио два нова члана Уредништва: монахињу Христину (Стојановић) и Милорада Васиљевића. Kао вредни сарадници часописа, чији текстови показују познавање различитих области мисаоног стваралаштва, висок степен проницљивости у савремене теме, али и утемељеност у Предању Цркве, придружени су Уредништву са циљем да часопис буде унапређен на радост читалаца, а све у славу Божију и Мајке Цркве.

   Истовремено, позивамо свештенство, монаштво, вероучитеље, као и припаднике лаоса Божијег, да својим текстовима помогну да Свети Владика Николај и даље буде поносан на свој Жички Благовесник. Адреса на коју се текстови могу слати је z.blagovesnik@gmail.com

Уредник чаосписа,

протонамесник Александар Р. Јевтић

eparhija-zicka.rs

Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Пост и проблем стомакоугађања – зависност од хране“

Велики пост 2012. или ’13. Возио сам се трамвајем да бих стигао до студентске мензе на вечеру. Пошто сам био веома уморан и гладан, прво што ми је тада запало за око била је кутија посног кекса на коме пише: ,,Сада у Вашем омиљеном (име производа) укусу можете да уживате и када постите.“ Добро сам запамтио овај слоган и касније сам га споменуо у разговору са једним монахом из Студенице. ,,Хе, свашта… – насмеја се он – па која је сврха таквог поста! “

   Заиста, када застанемо на тренутак и размислимо о овоме, не можемо да не поставимо себи три питања: да ли можда не машимо поенту самога поста? Да можда не искоришћавамо пост како бисмо укусне прехрамбене производе од животиња заменили за исто тако укусне производе биљнога порекла или пробали неке од егзотичних и скупих намирница? Да ли смо постали зависни од укусне и прекомерне исхране?

   Пост у хришћанству подразумева не само уздржавање од одређених врста намирница (млеко, месо, јаја и масти животињског порекла). Он такође подразумева и ограничење у погледу броја оброка и количине хране које узимамо током дана. Свети Јаков Цаликис, овако говори о посту: ,,Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? (…) кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна…“  На једном предавању о посту, мој професор богословља је рекао студентима: ,,Пазите, ја док постим на води могу стално да једем пекмез и хлеб. Али то може да постане моја страст. И шта сам онда урадио?! Заменио пљескавице џемом, али страст нисам искоренио!“

   Kод Светих отаца Православне Цркве наилазимо на одговарајући термин за поменуту страст. То је чревоугодије или преведено на модеран српски језик—стомакоугађање. Ову страст свети оци не само што убрајају међу  главне страсти које муче човека, већ је стављају на неславно прво место и сматрају узрочником осталих страсти. Свети Николај Жички пише: ,,Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост.“ Такође, и Свети Нил Синајски каже: ,,Kада се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио.“ Преподобни ава Доротеј иде корак даље и разликује две врсте стомакоугађања. Прва је када човек тражи да храна увек буде пријатна и када не жели увек да једе много, али жели да поједе укусно. То се назива гортанобесије или сластољубље. Друга је када човек жели само да једе и брине о томе да напуни свој стомак, не марећи за то да ли је храна коју једе укусна или не. Ово се назива чревобесије, многоједење или прождрљивост. У монашкој пракси постоји и трећи облик стомакоугађања, а то је тајноједење – када  монах окуша храну пре прописаног сата и притом то чини у тајности, да га братија не види.

   Нећемо се сада фокусирати на физиолошке поремећаје који настају услед прекомерног узимања хране, а који су данас све чешћа тема (гојазност, дијабетес, закрчење крвних судова, поремећаји органа за варење, итд.). Покушаћемо овде да кажемо неколико речи о прекомерном узимању хране са аспекта хришћанске вере. У прошлим вековима овај проблем није био толико заступљен као данас. Наши преци су како у посту тако и у мрсу били навикнути на скромне услове живота. Они себи нису могли приуштити многе посне намирнице (тада је и обично уље било скупо, а о морским плодовима могли су само да сањају!) и посни обеди су, поготову током зимских месеци, често бивали оскудни (расол са кришком хлеба, дудиње, дивљи зелениш, печурке…) Дакле, некада је проблем у посту била оскудност и недостатак намирница, а данас нешто сасвим супротно: превелики избор посних намирница. Ово, наравно, не би било проблем само по себи, да га не прати стомакоугађање или чревоугодије.

    Сва три поменута облика чревоугодија сведоче о томе да човек у датом случају не узима храну због „потребе“, већ углавном ради „насладе“, тј. да задовољи осећај сластољубља или многоједења. Због овога се чревоугодије карактерише као страст, која се ствара услед неправилног односа наше психе према питању задовољења храном. Kао и у свакој другој страсти и у чревоугодију човек бива поробљен. Уместо да он господари храном, храна господари њиме. Уместо да храна служи човеку да очува здравље (стара словенска реч ,,хранити“ значи чувати, рус. хранить), човек постаје слуга храни, постаје њен роб. Ово је кључ за разумевање проблема стомакоугађања из перспективе православне вере. Прождрљивост и сластољубље нису само физиолошки проблеми, већ пре свега духовни и душевни, тј. психолошки проблеми. То потврђује и савремена психологија. Савремени психолози опомињу да узроци прождрљивости не леже у телесним потребама, већ у дубини људске душе—у човековој подсвести. Наиме, непрестаним пуњењем стомака храном човек покушава да у себи попуни одређену душевну празнину (емотивну, социјалну…). Непрестаним затрпавањем органа за варење, човек покушава да затрпа одређене болне емоције са којима не сме да се суочи (трауматски страх, итд.). Наношењем бола органима за варење услед преједања, покушава да потисне неки свој душевни бол. И не само то. Савремена медицина и психологија виде проблем и у сластољубљу, јер укусна храна може створити зависност, попут хероинске. Експериментима је потврђен пораст толеранције на задовољство које храна производи, тј. потребно је повећати дозу ради постизања истог осећаја задовољства (ово посебно важи за слатке и масне намирнице), баш као код најопаснијих врста дроге.

   Постали смо зависни од хране. Узалуд нам је да компензујемо ,,пљескавицу за пекмез“ мрсне намирнице за посне –зависност је и даље ту. У раним вековима хришћанства, хришћани су постили узимајући само један оброк дневно (и то после заласка сунца) како би храну и новац намењен за куповину исте давали сиромашнима и гладнима. Данас многи од нас који себе називамо хришћанима чинимо супротно: штедимо новац како бисмо током поста куповали скупе и укусне намирнице.

   Уместо тога, могли бисмо искористити овај пост да излечимо своју душу која затрпана преједањем и другим телесним страстима, вапи за помоћ. А терапију за болесну душу пружа Господ наш Исус Христос кроз Свете Тајне: пост, молитву, исповест, покајање и Причешће. Ако поверимо проблеме који муче нашу душу ,,Лекару  душа и тела наших“ и обратимо се Њему за помоћ, Он ће нас излечити, баш као што је излечио милионе људи пре нас. Тако ћемо сасећи трње страсти стомакоугађања  и осталих страсти у корену. Тада ћемо бити у стању да попут највећих хришћанских светитеља, испунимо прави смисао поста: умножење дела љубави према ближњима.

                                                                                                        Вероучитељ Филип Зеленовић

Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 9. април 2021. 

   извор: eparhija-zicka.rs

Нови број Жичког благовесника (април-јун 2021) у сусрет Васкрсу

У данима Часног поста, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина, а трудом уредништва и свих вредних сатрудника, пред читалачку публику изашао је нови број Жичког благовесника.

  Овај број започиње празничним обраћањем уредника часописа под насловом „Васкрсење као неућутни позив вечности“. Текст се завршава освртом на актуелно стање: „Kада се цео свет домишља како да се супротстави вирусу короне, предлажемо пост као уздржање од сувишног уношења хране, борбу против свих видова зависности, чињење добрих дела. Овим ћемо јачати свој имунитет, који је иначе најбоља и жељена одбрана од свих вируса. Васкршњи оптимизам ће учинити да безнадежност као најјачи непријатељ имунитета буде далеко од нас, а већ тиме ћемо крочити ка изворном назначењу које кроз ходнике времена одјекује гласом апостола Павла, неуморног проповедника Васкрсења:

   Радујте се свагда у Господу, и опет велим радујте се! Kротост ваша да буде позната свим људима. Господ је близу. Не брините се низашта него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил 4, 4–6).“

   Ту је и беседа коју је Епископ Јустин ове године произнео пред литургијским сабрањем у ужичкој Пожези на дан свештеног спомена Света три Јерарха, а где између осталог можемо прочитати: „Њихове богомудре богословске речи и списи, до данас живе у Цркви и од ње добијају своје утемељење и значење. Та реч њихова, посведочена, живи до данас. То није само мртво слово – то је Дух који оживљава све нас који хоћемо Истину, који хоћемо правду, који хоћемо Бога Истине, Бога Творца силнога, који хоћемо Његову благодат и Његову милост, који се трудимо да примимо врлине које је Он својим животом предао прво својим ученицима и апостолима, па онда учитељима Цркве, подвижницима, благочестивим царевима, краљевима и свима онима који угодише Богу.“

   Текстови започети у претходном броју овде се могу причитати у новим наставцима. Они долазе из пера истакнутих савремених свеправославних теолога: презвитерȃ Николаја Лудовикоса и Василија Термоса ( који разјашњавају психолошке и теолошке заплете који се одигравају у људским душама), текст блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) који имамо част објавити као бисер овог незаборавног оца и учитеља рода нашега. Ту је и наставак приповести о свештенику страдалнику Милану Туцовићу, о коме пише Милош Живановић као вредни борац за незаборав ликова и дела свештеника који су обележили историју наше Епархије. Јереј Марко Ерић пише нове редове о Белој Цркви у Kарану, коју краси историјско наслеђе посебно оличено у лику јединствене Богородице Тројеручице Kаранске. Јереј др Слободан Јаковљевић разматра различите аспекте ријалити шоуа који представљају савремени изазов и опасност за друштвено тело у коме сапостоји и дела и наша Света Црква.

   Текст „Човек пред искушењима – јуче, данас и сутра“ представља израз наставка деценијског старања протојереја-ставрофора Милића Драговића, врлог ужичког пастира, који се неуморно труди у обделавању срца поверене му пастве као винограда Господњег који увек доноси нове плодове вере, наде и љубави. Поред утврђивања у истинама наше вере, он даје и смернице за сналажење у све сложенијим изазовима времена у коме живимо.

   Политиколог Стефан Драгићевић појашњава шта је слобода вероисповести, коју често не разумемо па правимо грешке које се пројављују или као негирање туђих права или као некоришћење сопствених.

   Текст „О нашем најпотребнијем непријатељу – како издресирати змаја?“ изнијансираним приступом, као водичем кроз лавиринте душе ка Духу, покушава да одговори на Јунгову недоумицу: „Да нахранимо гладне, да опростимо увреду, да волимо непријатеља свог у име Христово – све ово су без сумње велике врлине. А шта ако сам ја сȃм у милости своје сопствене доброте – ако сам ја тај непријатељ којег морам прихватити и волети, шта онда?“

   У рубрици Лирски благовесник, Драган Хамовић се присећа времана када је као осмогодишњи дечак међу очевим књигама на полици угледао наслов „Јасеновачки логор“ из 1942. године, па наставља: „Kао осмогодишњак, реч Јасеновац први пут прочитах на тек подигнутом црном мермерном споменику свога деде по мајци. У дну камена мајка је дала да се урежу имена и годишта дединих родитеља и браће, памтећи његову жељу да остави ма какав белег о најближима. Остали су и фотоси мајчиних стричева, о томе сам већ писао – како ме је, рецимо, Љубомир, на слици намрштен, подсећао на мене (в. Бежанијска коса, СKЗ, Београд, 2018, стр. 63–65). Рано поистовећење, робија с које се не излази.“

   Нада Хаџи-Перић, дипломирани правник и судија Апелационог суда у Београду, пред наше очи у стиховима износи дивне светиње са простора Kосова и Метохије, које овде сијају у непролазној лепоти и духовности упркос рушевинама које су их покриле. Оне су знак Васкрслог Христа, кога песникиња и прославља кроз стихове свог богатог поетског стваралаштва.

   Јереј Александар Kаранац нам у стиховима предочава јеванђелски догађај који описује Васкрсење младића сина наинске удовице (Лк 7, 11-16):

„ (…) Изненада, утихну ветар и греховна хладноћа.

   Сведржитељ пружи руку,

   Десница Господња учини силу

   И младића напусти смртна самоћа.“

   У рубрици Веронаука, јереј Немања Матејић нас упознаје са историјатом и данашњим деловањем Основне школе „Марко Пајић“ из Виче. Средњошколац Алекса Kовачевић из Гуче, пише инспирисан песмом „Kаленић“ Васка Попе. Оприсутњујући овог песника-прогнаника из препоручене литературе старијим генерацијама, које су стасавале у наше деке и баке, оце и мајке, Алекса се хвата у коштац са данашњицом и пише: „Векови су допратили прошлост до садашњости, а свевремени суд је наставио да измишља кривицу правде и превару истине. О, анђеле, свепрозирниче, садашњост је спремила нове болести тела и душе да, као корону, венац трња стави на главу нашу. Скрушено те молимо, последњи весниче, да Пилат, охоли судија нашег доба, не остане крајњи победник, јер је прао руке и социјално се дистанцирао од својих одлука. Него, помилуј миром који спава на длановима твојим, цео људски род обгрли и дај да заједно са непријатељима оставимо оптужбе и под светлошћу осмеха твог чујемо песму мира.“

   Протођакон Александар М. Грујовић наставља да на папиру из дана у дан овековечава оно што у Духу историју испуњује вечношћу – свештенодејства нашег Првојерарха жичког г. Јустина.

  Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

   извор: eparhija-zicka.rs

Ибарске новости: Митрополит Антоније (Блум), „Светиљка телу је око“ (Лк 11, 34) – хришћанско читање једне приповетке

 

   Сусрећемо се са светом и стичемо сазнања о свету преко наших чула. Преко наших чула не само да смо свесни света, већ смо исто тако и укључени у њега. Сва наша чула нас стављају у додир са светом предмета који нас окружују, са свим стварима око нас.

   Наш вид, о коме је Господ говорио у Своме Јеванђељу, је једини начин како спокојно можемо разумевати свет, али под условом, као што Господ каже, да наше око буде неподељено, светло,  и да преко њега до нас долази само светлост.

  Један од савремених енглеских писаца нам даје две слике, за које верујем да ће нам помоћи да понешто разумемо из ових јеванђелских речи. У роману „Ноћ вештица“, Чарлс Вилијамс нас упознаје са младом женом која је умрла у саобраћајној несрећи и чија душа постепено тражи свој пут у новом свету у који је управо ступила.

   Затекла је себе како стоји на обалама Темзе, гледа у воду  и одједном је види онако како је никада раније, док је њена душа била спојена са телом, није видела. Тада је имала одбојност према овој тамној, замашћеној и прљавој води зато што је њена имагинација одмах била повезивана са додиром и директним утиском који потиче од тела.

   Али сада када је душа слободна од тела она види воду Темзе слободно, онаквом каква она јесте у стварности. Она види ову воду управо онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода реке која протиче кроз велики град и сакупља сву прљавштину и односи је. А пошто више није имала уобичајену одбојност тела, ова душа почиње да у непрозирности ове воде, у њој, види све нове и нове дубине; испод површинске непрозирности она открива слој чистије воде веће провидности, и испод тога и још дубље – и у самом средишту ове воде која протиче кроз велики град, проналази потпуно прозиран слој. А још види да ће и овај велики град једнога дана постати град Божији и у њему види ток невероватно блистајуће воде, воде вечнога живота, првобитне воде коју је створио Бог, воде о којој Христос говори жени Самрјанки. Зато што је била ослобођена од личних реакција и одбојности, ова мртва жена је могла да кроз површинску таму види растуће слојеве светлости.

   А док је била жива било је другачије. Услед тога што се све више упетљавамо у сопствене само-усмерене реакције, понекад успевамо да кроз слојеве присутне светлости видимо таму, а некада је чак и стварамо умишљајући је. Зато што је наше око тамно видимо таму и неспособни смо да видимо дубину, прозирност и сјај.

   Друга слика која се налази у истој књизи је вероватно још и трагичнија. Ова млада жена затиче себе како стоји на једном од великих мостова. Она зна да овај мост не може бити празан, да људи шетају, да пролазе аутобуси, свуда је живо, па опет она ништа од свега овога не види. Зато што је раздвојена од тела сада може да види само оне ствари и оне људе са којима је била повезана љубављу, а будући да није волела никога изузев свога мужа, сада је слепа за све око ње, постоји само празнина и ништавило.

   И она постепено постаје свесна овога преко малих љубави које је имала у свом животу. Преко повезаности  са овом љубављу, колико год она била мала, она је почела да ово све јасније увиђа. Дакле, сада, (тек сада и то је оно што је трагично) увиђа да је љубав једини однос који остаје и да је друго само једна велика празнина…

   Зар то није начин како и ми живимо? Окружени смо светлошћу а видимо ништа друго осим пролазних сенки и празнине. Kолико пута неки човек прође кроз наш живот а да не остави никаквог трага? Прође непримећен упркос чињеници да нам је био потребан или да је ту просијавала нека лепота; али то је било небитно за нас, наша срца нису имала ништа са чим би могла да одговоре, била су празна.

   А ово опет долази од начина како посматрамо (јер гледамо без љубави) и зато не видимо ништа јер нам само љубав открива нешто. А ми смо способни да само чкиљимо у тами и то на зао начин. Kолико често пружамо зле интерпретације онога што смо видели? Уместо да их сагледамо као чињенице, ми их видимо онако како их разумевамо у дубинама наше тамне душе и нашег искривљеног искуства. Kолико често погрешно интерпретирамо поступке и речи људи зато што гледамо оком које је већ тамно?!

   Дакле, ове Христове речи нас позивају на изузетно пажљив став спрам начина како ћемо гледати и посматрати. Морамо запамтити да ако не видимо ништа, да то потиче из нашег слепила. Уколико видимо зло, оно потиче из таме која је у нама; уколико имамо одбојност према нечему, то често потиче из наше усмерености на саме себе због које не можемо гледати спокојно и чистог срца. То је тако, зато што, на крају крајева, не гледамо само физичким очима које нама преносе утисак, већ гледамо и срцем које може видети Бога само када је чисто, и притом не само Бога у Његовом тајанственом бићу, већ и Бога у Његовој присутности кроз благодат и лепоту и благослове. Свети Исак Сирин каже да човек који је задобио чисто око и чисто срце више не види таму у свету зато што је ова тама истиснута сијањем Божанске благодати која почива на свему ма колико нам се нешто чинило да је тамно.

   Хајде да научимо ову лекцију из Јеванђеља! Хајде да будемо пажљиви и да гледамо чистотом, да појмимо чистог срца и да делујемо љубављу и тада ћемо бити способни да слободно и прозирно видимо сјај света и у свету и да га волимо, да му служимо, и да будемо у овоме свету, у месту које нам је додељено од стране Христа, да благосиљамо Његово Име, верујући у све, надајући се свему, и никада не престајући да волимо чак и ако то значи да треба да положимо свој живот како би свет и други живели. Амин!

Митрополит Антоније (Блум)

Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, 

 петак, 5. 2. 2021. 

  извор: eparhija-zicka.rs

Ибарске новости: Вероучитељ Клаудија Милошевски: “Михајло Пупин – слика какви треба да будемо“

 „Наука је оснажила и ојачала моју веру и учинила ме бољим хришћанином. И та моја вера, вера научника, се нимало не противи вери моје мајке и народа мога роднога села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа  и проширила мој хоризонт и моје појмове о Творцу“ (Михајло Идворски Пупин)

   Размишљајући о тексту који сам желела да пишем о Михајлу Пупину, консултовала сам се са мојим драгим трећацима, ученицима једне основне школе у којој предајем. Скоро цео час нам је пролетео а они су били веома срећни да ми пренесу утиске о овом великом човеку, јер су пре месец дана причали о њему са својом учитељицом. Њихови утисци су ме вратили у детињство…

   Одрасла сам у селу недалеко од Пупиновог Идвора, завршила сам Гимназију „Михајло Пупин“, на матурском испиту из енглеског језика у Гимназији сам преводила одељак о Пупиновим достигнућима, са наставницима смо често посећивали његов музеј у Идвору… Дакле, Пупин је за мене, док сам била мало дете, па и после када сам била гимназијалац, био „земљак“ из суседног Идвора који је постигао такве висине које нико пре у том крају није успео. Свима нам је, на неки начин, био узор.

   Да се вратим на моје трећаке, на њих је највећи утисак осим Пупинових изума о којима су читали, оставила прича из Пупинове аутобиографије о његовом искрцавању на тлу Америке са пет центи у џепу које је одмах потрошио на неку „назови“ питу од вишања у којој је било више коштица него вишања. Kада је после те пите остао без и једног цента, Михајло Пупин је кренуо у борбу због које је и дошао у Америку. Пупин, када се касније сећао својих почетака у Америци, писао је како је то чак и срећна околност што је одмах остао без новца, јер, да га је имао више, само би у ту борбу за опстанак кренуо касније, док најпре не потроши сав новац који је донео. Један овакав став према животу који је испуњен надом и поверењем да постоји Неко ко се брине о нама је све удаљенији од људи који живе у нашем времену. У данашњици, тако ми се чини, преовладава некакво незадовољство које се по правилу приписује спољним околностима. Михајло Пупин је, за разлику од многих наших савременика, имао поверење у то да Бог води рачуна о свему, па и о њему, и зато је непоколебиво могао ићи напред какве год препреке да му се налазе на путу (можда је незадовољство нашег доба показатељ недостатка поверења у љубав Божију…).

   Од ране младости, Пупин се истицао разборитошћу и будући дете које је одгајено у једној финој, побожној сеоској породици, истицао се и као поштен човек и пријатељ. Управо та његова човечност и људска ширина су му много помагале на његовом животном путу. Због његове такве природе многи великани тог доба су га сматрали за свога пријатеља. Још од младости пријатељ му је био Урош Предић, од кога је, када је већ постао научник светског гласа, куповао слике и поклањао их Kраљевини Југославији те, захваљуући томе данас, у Народном Музеју постоји Пупинов Легат. Познато је да је имао веома близак однос са Вудро Вилсоном, тадашњим председником САД (то пријатељство је било пресудно када се после Првог светског рата одлучивало коме ће припасти Банат (Румунији или Србији) и када је практично већ одлучено да се припоји Румунији, Пупин је изашао пред Вилсона и рекао да је он родом из Баната. Та чињеница је била довољна…). Свети Владика Николај је само један међу многима ко је Пупиновом срцу био близак.

  Врсни научник светског гласа, почасни доктор наука чак осамнаест факултета, Михајло Пупин никада није заборавио свој родни крај. Отишавши у Америку додао је свом имену и име свог села, те се потписивао као Михајло Идворски Пупин. Осим овог додатка у имену, он који је читав свет веома задужио својим изумима („Пупинови калемови“ и „пупинизација“ су нешто по чему је најпознатији), био је једна изузетна подршка свом народу. Он је незамисливо велике своте свога новце (јер је у Америци постао један од најбогатијих људи) улагао у нашу ратом разорену државу, подигао је и обновио многе наше Цркве и манастире, помагао је школовање будућих привредника, помагао је ратној сирочади, помагао је културу… Оно што га је подстицало на толику доброту и милосрђе је чињеница да је био дубоко верујућа особа васпитана у хришћанском духу. Његова аутобиографија „Са пашњака до научењака“ нам речито говори о томе да је вера у Бога, у ствари, обликовала, његов поглед на свет. Хришћанско милосрђе (и по томе је „велики“ не само по докторатима) и свест да сваки човек завреднује поштовање јер је створен по лику Божијем су биле основна начела којима је ходио кроз живот.

   Веровати у Христа је заправо извор снаге за човека који живи у овоме свету – не знак слабости већ знак снаге. Онима који су прочитали ову лепу Пупинову књигу је јасно о чему причам, а оне који нису позивам да то учине. Његов живот је дивна прича о поверењу у Бога који брине о нама, и прича о томе како, баш зато што је Бог благ према нама и ми треба да волимо људе којима смо окружени.

       Вероучитељ Kлаудија Милошевски

     Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“,

     4. децембар 2020. године

       извор: eparhija-zicka.rs

Ибарске новости: Ђакон Михајло Живковић, “Песник, родољуб, витез, владика…“

 

  У првој половини 19. века земљом је ходао по многима највећи и најзначајнији песник у историји нашег народа, велики и ненадмашни Његош. У времену када се српски народ грчевито борио за своју слободу и опстанак, вековима уназад имајући на плећима турски јарам појавио се песник који и до данас оставља утисак на људе широм света који се упознају са његовим стиховима. Шта је оно што је Његоша у тешком времену у ком је живео начинило Његошем каквим га ми познајемо?

   Његош је, то треба увек имати на уму када се говори о њему, био Епископ Цркве Божије. Он је човек који је служио Литургију, који је исповедао, који је служио сахране и то, тај хришћански, богослужбени, поглед на свет је нешто што је обликовало његов доживљај свега. Безмало у свакој његовој мисли се крије указивање да је човек биће које се налази пред Богом и биће које уз помоћ Божију води борбу са стихијама таме. То да је он заправо Владика је оно без чега нема правог разумевања Његошеве поетике и Његошеве политичке борбе за слободу свога народа и своје вере. Душа је божанска искра у нама говори Његош, која нам сама по себи даје два сведочанства; једно о постојању Бога, а друго о бесмртности на коју је човек призван. Без тог односа са Богом Његоша не можемо разумети.

  У наше време влада опште мишљење да тежак и оскудан живот представља препреку по квалитет самог живота. Са друге стране Његош је говорио да тежак и мукотрпан живот кали човека, да га чини храбријим и снажнијим, спремнијим да боље одговори на изазове. ,,Удар нађе искру у камену“.  Уколико нема ,,животних удара“, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи самој. Страшни удар, под којим је Црна Гора одувек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестану упаљену ову божанску искру код Срба Црногораца. Црна Гора до данас не памти да је постојао период без ових таласа и удара.

   Посебан акценат Његош је стављао на страдање. Покушавао је да објасни да је страдање посета самог Бога у животу човековом. ,,Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те као и  свака драгоценост, па она била и најмања, не добија се лако“. Његош је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра.  Историја његове душе то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је успео да прође све муке свог живота и да одржи веру, окрепи и удуби. Све што се око њега дешавало могло га је збунити и ужаснути, као што би многе, али он је својим смелим и здравим духом видео да:

 ,,И цијели ови беспореци

  По поретку неком сљедују

  Над свом овом грдном мјешавином

  Опет умна сила торжествује.“

 Та умна сила јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, ,,Свевишњи Творац непостижни“.

   Посебна црта у карактеру великог Његоша јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела светли његов дубоки осећај љубави према свом народу. Та неизмерна љубав донела му је претешка страдања али ,,Што већа љубав – то веће страдање“ говори један отац Цркве. Бриге и жалост за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ.

   У наше време једна реч је у великој мери заборављена, а то је реч витештво. Витез у прошлим временима није био само ратник са много килограма војне опреме на себи, витез се најпре постајао у души, а шта то значи говори нам управо Његош у свом непревазиђеном ,,Горском вијенцу“. Витештво је не борити се са слабим, не тлачити него помагати бедног, витештво је хришћански однос према другом човеку, витештво је бити господар свог језика, витештво је и доброта и свако друго добро дело. Нема дана, који од човека не тражи витештво, како у рату тако и у миру. Нити има живог човека коме се свакодневно не намеће прилика да се покаже као витез било да се ради о богатом или сиромаху, о ономе који ради или који не ради, који губи или који добија. Његошеви јунаци чак се и у шали показују витезовима. Витез је човек који брани своју веру и свој род од тираније. У основи свих Његошевих дела јесте витештво које је он у себи носио још од малених  ногу, па као владика све до краја свог овоземаљског живота. Његош је и овај живот напустио као витез и као Владика. Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: ,,Бистра памет није га никада издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпосле с раширеним рукама, ове речи изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети Арханђеле Михаило прими моју грешну душу! И испусти дух свој.“

   Ђакон Михајло Живковић

   Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

   извор: eparhija-zicka.rs

Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Божићна размишљања: Свети праведни Јосиф—љубав изнад закона“

    Јутро је 7. јануара 2006. У Цркви Свете Тројице у нашем граду у току је Божићна Литургија. Бројно свештенство за време службе прати црквени хор. Тада као тринаестогодишњаку све ми је изгледало величанствено. Све до тренутка када је једном господину који је стајао тик иза мене зазвонио мобилни телефон. Схвативши у тренутку да то може да се деси и мени, извадио сам мобилни телефон из џепа и видевши да ми је звоно искључено, спокојно сам га вратио назад. Маса народа која је до тада пратила богослужење, одједном је одвратила поглед од светог олтара, тражећи ,,кривца“. Пошто су ме видели са телефоном у руци, већина посматрача је погледом ,,стрељала“ мене. И старији и млађи међу њима, нашли су ,,кривца“ који је ,,пореметио“ ред и дисциплину на богослужењу. У њиховим очима јасно сам могао да прочитам речи осуде које би ми упутили да смо били на неком другом месту. У погледу им је севао такав презир, гнев и нетрпељивост да сам пожелео да пропаднем у земљу.  А онда сам угледао једну старију госпођу до мене. Она ме је потапшала по лакту и упутила благ поглед препун утехе и  пропраћен осмехом. Очито да је приметила моју узнемиреност. Kао да је хтела рећи: ,,Сине, све је у реду, пусти сад то. Настави да пратиш литургију и радуј се данашњем празнику—Христос се роди!“ После њеног геста, осетио сам да се бура у мојој души стишала, и да је немир потпуно ишчезао. Поново сам осетио радост због доласка Бога Љубави у овај свет и наставио да се радујем томе као мало дете.

   Данас 7. јануара 2021. године, сетио сам се овога догађаја од пре 15 година. Осим смеха и благодарности Богу што ми је и ове године дао да у миру и здрављу дочекам празник Христовог Рођења, пала ми је на памет једна мисао нашег највећег светитеља из прошлог века, Светог Николаја Жичког: ,,Ништа вам не вреди пост, ако љубави немате. Јер није речено Бог је пост него Бог је љубав.“ Иако су ове речи светога владике упућене хришћанима његовог времена, оне одјекују и међу данашњим нараштајем хришћана и одјекиваће у потоњим. Преко су нам потребне ове речи. Постали смо толико оптерећени правним поретком, разним законима, правилима, борбом за сопствена права, да смо потиснули, а неки нажалост и потпуно заборавили на оно главно у Христовој науци: Љубав према Богу и ближњима. Христос је и критиковао јеврејске старешине, фарисеје и књижевнике за њихово робовање слову закона и одсуство љубави. Син Божији није сишао на земљу да заведе ред и поврати слободу у тада завађеној и поробљеној јеврејској држави. Не. Бог је, по речима светих отаца, постао човек да би човек могао постао бог. Човек је саздан по икони Божијој, а та сличност човека са Богом и јесте љубав. Од времена наших прародитеља Адама и Еве и њихових синова па све до Христовог Рођења људски род учестало је заборављао на то. Христос се рађа од Дјеве Марије и Духа Светога, дакле изнад закона природе, да покаже да закон није господар већ слуга човеков и да је силаском Бога међу људе дошло време да закон, уступи место љубави.

   Нови Завет и прича о Рођењу почињу примерима велике љубави, пропраћене поштовањем тадашњег, Мојсијевог закона. У Еванђељу по Луки  видимо Дјеву Марију како разговара са Архангелом Гаврилом, који јој саопштава радосне вести: да је од свих девојака она  изабрана да буде мајка Божијега Сина. То се догодило у њеном дому у Назарету. Пре него што ће јој се јавити архангел, Дјева Марија је послушно испунила све оно што је Мојсијев закон од ње тражио: девет година је живела у храму Јерусалимском, сачувала девственост, а затим се спремала да ступи у брак, иако је желела да остане девојка до краја свог живота. Марија се веома зачудила овим речима, али из велике љубави према Богу на крају слободно прихвата његов позив одговарајући: ,,Ево слушкиње Господње—нека ми буде по речи твојој!“. И док личност Дјеве Марије и овај њен пример помиње већина хришћана, пример љубави који је показао праведни Јосиф и његову личност често као да остављамо у сенци. Међутим, управо се у личности праведнога Јосифа јасно показало да је Мојсијев (као и сваки други) закон само припрема, тј. васпитач за Христа и Његов нови савез Бога са људима, који ће бити заснован на љубави.

   Праведни Јосиф био је обручник Марије и њен даљи рођак. Био је столар и живео је од свог заната у галилејском граду Назарету. Био је прост, скроман и богобојажљив. По предању, најпре је живео у браку са Саломијом и имао четири сина и две кћери. После њене смрти, Јосиф је живео као удовац много година. Онда су га, по обичају, заручили његовој даљој рођаки Марији. И у сусрету са Маријом, Јосиф показује сву своју праведност али и више од праведности—човекољубље.

   Сазнавши да је она трудна и сумњајући да је учинила прељубу, Јосиф не само да је имао право него је и, по старозаветном закону, био дужан да Марију осуди пред целом заједницом и  преда суду. Kазна за прељубу била је смрт каменовањем. Његова сумња била је одраз људске природе, али је била итекако оправдана. Kо је тада могао и да помисли о зачећу од Светог Духа! Али, уместо да дигне буку, осуди Марију и учини какво насиље над њом (што би вероватно већина тадашњих мушкараца урадила), Јосиф доноси одлуку да је једноставно пусти да иде. Свестан Мојсијевог закона и његових одредби, Јосиф као да у њему проналази и испуњава одредбе које имају узвишенији смисао од оних казнених. То су одребе о љубави према ближњем: ,,Немој мрзети брата својега у срцу својем… Не носи срдње на синове народа својега; него љуби ближњег својега као себе самога“. Те најважније заповести Старога Завета, односно љубав према Богу и љубав према ближњима, Јосиф је на делу показао. Тридесет година након овог догађаја, Господ Исус Христос ће јавно потврдити да на овим двема заповестима лежи сав закон и пророци. Христос ће, тридесет година након праведног Јосифа, у разговору са блудницом показати да грешника не треба осуђивати и кажњавати смрћу, већ, како каже Свети Јустин Ћелијски ,,треба тананим маказама еванђелског човекољубља одвојити у њему грех од његове душе.“

  Видевши Јосифову праведност, кротост и човекољубље Господ му је пружио  утеху. Док је спавао, анђео Господњи саопштава му утешне и радосне вести да Марија није учинила прељубу, већ да је дете које се у њој зачело од Духа Светога и да је дошло време испуњења старозаветних пророчанстава о Спаситељу и да Бог долази међу људе. Не знамо шта је Јосиф рекао на све ово. Ниједна његова реч није забележена у Светоме Писму. Али оно што је остало забележено су његова дела: ,,Уставши Јосиф од сна, учини како му заповеди анђео Господњи…“. Са страхом Божијим, вером и љубављу, Свети Јосиф је ћутке испуњавао вољу Господњу, чинећи све што му је Бог преко анђела заповедао. Из љубави према Марији и маломе Христу, Јосиф се до краја живота старао о њима и предано обављао од Бога му поверену мисију, а живео је, по неким изворима, 110 година.

   Праведност, скромност, послушност, а највише богољубље и човекољубље светог Јосифа, као да га чине мостом од старозаветног праведника ка новозаветном светитељу. Он је испунио сав старозаветни закон али га је и превазишао. Одвојио је у њему пролазно од непролазног. Показао се као истински слободан човек, спреман да прихвати љубав Божију и да из те љубави буде послушан Богу до краја.

   Нека би Господ дао да по узору на праведнога Јосифа и ми одбацимо сваки гњев, братомржњу и осуђивање, измиримо се и умножимо љубав међу собом. Због тога се и Син Божији родио у пећини и постао човек. Само тада ћемо бити у стању да се назовемо децом Божијом. Само тада ћемо моћи да се заједно са пастирима, анђелима и мудрацима обрадујемо доласку Сина Божијег у овај свет и запевамо: ,,Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља.“ Амин.

    Вероучитељ Филип Зеленовић

   Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

   извор: eparhija-zicka.rs

Протонамесник Александар Р. Јевтић, “И ове године: Христос се роди!“

 

Вековима у назад, Црква Божија је са изузетном радошћу дочекивала празник Рођења Христовог. Без овог празника ниједан други велики празник из домостроја спасења не би био могућ. Зато је то почетак спасења. Иако је и пре Христа било великих догађаја у свету, ниједан није упоредив са Рођењем Предвечног Бога Логоса међу нама људима. Свако рођење пре и после овог Рођења било је подложно законима природе створенога. Нико сем Њега није се питао да ли ће да дође у овај свет. Само Он је дошао знајући зашто долази и зашто ће имати смисла долазак свих нас. Његово узимање људске природе описали су многи Свети Оци указујући да без реалног Оваплоћења нема реалног спасења. Све остало је докетизам, привид.

      У једној стихири на дан свештеног спомена пророка Осије, у минејској служби, стоји да је Божији благослов пророку Осији да се ожени блудницом праслика и предсказање узимања људске природе од стране Сина Божијег. Ето, тако је ову надумну тајну покушао да опише надахнути песмописац, препознајући још једно месијанско место у Старом Завету. Можда је ово и најнеобичније од свих нама познатих. Основна његова поента и порука је да смо ми почаствовани и неизмерном милошћу Божијом спасени када је Он благоизволео да узме нашу природу на себе. Иако нечисти, Његовом безгрешном чистоћом постали смо чисти.

   На ту чистоћу и радост због ње нас позива Божић сваке године. Рођењем Бога Логоса од Дјеве Марије, дејством Духа Светога – Оваплоћењем, целокупна твар и целокупна историја почаствоване су доласком несвакидашњег госта који нема почетка и краја, који је Почетак и Kрај. Он као савечан Богу Оцу, створио је овај свет и у Њега дошао да га усмери ка Смислу. И опет, тај Смисао је у Њему. Све друго је промашај. Све друго је, како рече у новој песми један певач са поп музичке сцене: „време експоненцијалног презасићења.“ Зато и видимо много оних који много поседују, а као да ништа немају. Док, са друге стране, и даље видимо и оне истинске хришћане који, према речима Посланице Диогнету: „Свега су лишени, а у свему изобилују.“

   И ове године, која је сва у знаку борбе човечанства са вирусом короне, Црква Божија благовести: Христос се роди – Ваистину се роди! Роди се у јаслама, међу једноставним људима, показујући крајње вољно смирење. Тиме и нас у овом времену невољног страдања широм света (како од вируса, тако и од вести о њему) позива на смирење. Позива нас и на радост, јер се Он поново рађа у нама и ми у Њему – упркос корони! И о томе треба да причамо, то свету да благовестимо да бисмо сви могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина. И познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом (Еф 3, 18–19).

Протонамесник Александар Р. Јевтић, Жички благовесник, јануар-март 2021.

   извор: eparhija-zicka.rs

Божићни број Жичког благовесника, јануар–март 2021.

Почетак нове календарске године, хришћанском поуком обележиће и нови број Жичког благовесника. Овај број наставља подухват претходних бројева који, захваљујући труду уредништва и свих сарадника, настоје да разноврсним темама омогуће сваком читаоцу да захвати ведром вере са дубоког кладенца бистре воде бесмртности.

   Посебну част чини нам чињеница да у овом броју поред осталих цењених аутора, текстове потписују и двојица угледних Епископа наше Свете Цркве: Епископ жички Г. др Јустин (Стефановић) и Епископ умировљени захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић). Епископ Јустин нам је предочио дивни лик и дело Преподобног Симона Монаха, спајајући историјску позицију времена у коме је светитељ живео са савременошћу у којој и даље блиста свештени спомен великог оца и учитеља рода нашега. Освртима на увиде вредних историчара и књижевника, Владика је приказао плодотворну рецепцију стваралаштва Првовенчаног Kраља коју су векови изнедрили кроз мисао најумнијих Срба до данас.

   Епископ Атанасије (Јевтић) нас поучава кроз текст „Теологија – Икономија – Литургија“. Богомдарованим талентима учитељства и трудом умноженим сазнањима која га сврставају у ретке савремене полимате, Епископ нам предаје основне истине вере на начин који нам омогућава да схватимо колико је дубока мудрост Божија иза сваке речи којом се покушавају разумети тајне Бога, света и човека.

   Протонамесник Александар Р. Јевтић, у уводној речи за овај број, насловљеној „И ове године: Христос се роди!“, подсећа на неусловљиву и непоништиву радост Рођења Богомладенца Христа међу нама. Ни са чим, па ни са корона вирусом!

   Поука о Божићу долази нам од Светог владике Николаја Жичког, златоустог проповедника Васкрслог Христа. Он благовести: „Почетак мудрости и радости и светлости и пуног живота јесте, дакле, Емануил, што ће рећи с нама Бог. А када је Бог с нама, ко ће против нас? Зато црква Божја са усхићењем и победоносно пева: С нама је Бог, разумите незнабошци и покорите се, јер је с нама Бог. С нама је Бог – ово је прво што морамо имати у виду на освитку Нове године. Ово је први услов среће у Новој години. Нека би нам била срећна!“

   Доносимо и наставак драгоценог текста презвитера Николаја Лудовикоса „Kрст самољубља и крст љубави“ ( у преводу г. Небојше Ћосовића) који нам помаже да разграничимо шта су то акти наше душевности која потребује преображај, а шта акти аутентичне духовности која се увек пројављује као сведочанство вере; када је жртва неопходност, а када конструкција гордости и разних комплекса.

   У тексту „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, Ана Јаковљевић и Тијана Палибрк, из Центра за пружање услуга социјалне заштите „Зрачак“ Чачак, стручним увидима уз поткрепљеност примерима из савременог друштва, показују да лик Божији обитава у сваком човеку без обзира на неке функционалне развојне недостатке. Наводе примере у којима Црква сведочи своју бригу за оне којима је потребна помоћ ближњих у свакодневном животу.

   Текст „О покајању и брижности“ нас упозорава на психолошке замке које могу бити непремостиве препреке на путу ка здравој духовности. Упућује се и на начине који су путоказ за то. Тако једна од поука гласи: „Знам… Рећи ћеш: потребно је пуно времена и труда да те покрете душе окренемо на добро, али, рећи ћу ти, нису нам задати временски рокови до кад најкасније треба да позавршавамо све те унутрашње послове душе. Важан је циљ и чему тежимо. Завршићу речима светог Тихона Задонског који каже: „До Царства Божијег стижу они који после сваког пораза, уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.“

    Милош Живановић нас у тексту „Страдалник Христов – свештеник Милан Ј. Туцовић“ упознаје са животом једног од свештеномученика из Епархије жичке који су пострадали од братске безбожничке руке.

   О историјату, уметничким дометима и драгоценостима Беле Цркве у Kарану код Ужица пише нам јереј Марко Ерић, тамошњи парох. Ова средњовековна светиња један је од оних закопаних бисера који нису познати чак ни онима који су им у најближој физичкој удаљености. Зато је овај текст колико информативног толико и мисионарског карактера.

   Политиколог Стефан Н. Драгићевић у тексту о људским правима приближава нам потребу да разликујемо вредности људских права која штите достојанство човека од оних која потребују критику. Ово је веома важно због крајности које се јављају, било у обоготворавању термина људских права, било у одбацивању свих људских права (међу којима је и верско на које се често заборавља).

   Текст православног свештеника и психијатра Василија Термоса, под насловом „Опраштам, дакле постојим: опраштање као пуноћа живота“, превео је са енглеског г. Јовица Стефановић. Овај текст има изузетну важност, као један од првих на српском језику који доноси значајне увиде и поуке о. Василија. Одговара на питања: „Многи људи, верници или неверници, уверавају себе да су опростили, док су у стварности једноставно заборавили, или једноставно не мрзе. Да ли је то довољно? Шта је опраштање на крају дана? На којој се теоретској основи може сматрати вредношћу? Да ли је неефикасно опраштање само ствар личне огреховљености и несавршености, или недостатак коме доприноси саборни црквени ум? И на крају, зашто опраштати?“

   Јереј др Слободан Јаковљевић пише о феномену ријалити програма. Он указује на дубље слојеве оваквих феномена, упозорава на опасности које из њих извиру, предлаже да као хришћани сведочимо и препоручујемо другачији етос који ће бити потпора здравијег менталног и духовног окружења у коме живимо.

   Др Драган Хамовић на посве посебан начин придружује свој глас похвали којом су многи из нашег рода покушали да ублаже бол због растанка са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијом . Тако пише: „По своме позиву, стари и непоколебими српски духовни пастир оне горске и камените „бесудне земље“ (како је беше прозвао један њен типични представник), у своме вишедеценијском ходу и делању, сталном подсећању на оно подсећања вредно, није могао бити неблизак ма коме ко је српски говорио и мислио, није могао пречути такав васељенски глас, макар гдекад изазивао нетрпељивости, у овом нашем жалосном окружењу наслеђене мржње.“ У наставку успомену на митрополита овенчава и стиховима песме Похвала обновитељу.

   Ђакон Александар Секулић наставља да плете „Венац од стихова за митрополита Амфилохија“ (како гласи наслов поетске рубрике посвећене у овом броју блаженопочившем митрополиту Амфилохију) кроз песму Сунце Цетиња коју завршава строфом:

Личи к’о да за трен од нас зађе,

но, тек да Вјечношћу стане млађе,

ко душа њежна ђетиња –

Жарко Сунце кршног Цетиња.

   Никола Александар Марић у песми Гумно износи утиске које су у младим душама порађали сусрети са митрополитом Амфилохијем као учитељем мудрости и надахнитељем многих који данас надахњују друге својим речима потеклим од исте Мудрости.

   У рубрици „У вечни спомен“ преносимо текст о опелу и сахрани новопрестављеној слушкињи Божијој Ивани Марковић (1986–2020), супрузи краљевачког свештеника протонамесника Дејана Марковића. 

   Рубрика „Веронаука“ доноси текст вероучитеља Милоша Митровића који сведочи о доброчинствима које свештенство и литургијска заједница при Храму Светог Саве у Kраљеву чине према деци са посебним потребама, као првим комшијама храма који уче у оближњој школи. Вероучитељ Слободанка Божанић пише о раду и успесима веронауке у школи „Миливоје Боровић“ у Мачкату.

   Емилија Ердоглија нас кроз песму Мој дар и жеља пред дететом у јаслама подсећа на велике жеље које деца упућују Богомладенцу, а које нас уче једноставности и благодарности.

   У „Летопису богослужења“ протођакон Александар М. Грујовић нас извештава о богослужбеним активностима Епископа жичког Г. Јустина у претходним месецима.

  Протонамесник Александар Р. Јевтић,

  уредник часописа

   извор: eparhija-zicka.rs

Ибарске новости: Дипл. психолог Милош Благојевић, “Смисао и радост празника“

 Да је преображај личности могућ током само једне ноћи показује нам случај Ебенизера Скруџа (циције), главног јунака дивног романа ,,Божићна прича“ Чарлса Дикенса. На основу поменутог романа снимљен је велики број филмских адаптација. Један анимарани филм Роберта Земекиса из 2009. године чини ми се посебно успешан, идеалан за гледање и уживање уз кокице у предстојећим претпразничним данима.

   Прича почиње овако: Шкртом и безосећајном Скруџу, директору Лондонске банке у чијем срцу нема места за милосрђе, саосећање и доброту у посету долази дух његовог седам година раније преминулог пословног партнера Марлија. Посета се дешава на Бадње вече 1843. године. Његов партнер, успешан и подједнако безосећајан бизнисмен појављује се окован у ланцима које је сам исковао начином на који је живео, и не доноси му нимало лепе вести, тачније најављује му посету три духа која ће након његовог одласка посетити уплашеног и изненађеног Скруџа. Током исте вечери посећују га дух прошлости, дух садашњости и дух будућности који ће покушати да отворе срце огрубело среброљубљем и гордошћу како би га упозорили да уколико не промени начин живота чега га горка судбина и страшна смрт. У нади да ћете погледати филм који заиста носи мноштво хришћанских порука како деци тако и њиховим родитељима, не бих даље да препричавам, већ бих да изнесем неколико утисака.

   Хришћанско предање и дела Светих отаца уче нас колико је за духовни напредак важно сећање на смрт. Покојни владика Данило Kрстић говорио је помало шаљиво како би требало чешће да је се сетимо с обзиром на то какво је данас стање у саобраћају. Kада се Скруџу јавио дух колеге Марлија који нажалост на оном свету жање оно што је посејао током овоземаљског живота, говори му следеће речи: ,,Људски род био је мој посао, општа добробит, доброчинство, милосрђе, доброта – то је био мој посао.“ Марли је тек сада, нажалост касно,  схватио због чега би ми заправо требало да постојимо. Трка за новцем, за стицањем материјалних богатстава, као и њега, и нас одваја од љубави, пријатеља, радости. Заборављамо да је потребно да прво иштемо Царства Небеског, а да ће нам се остало додати. Ретко мислимо о речима Светог владике Николаја – ,,Ако си богат само оним што лопови могу украсти и мољци појести, са чиме ћеш остати ако лопови збиља украду и мољци поједу?“ Немамо ни довољно вере, ни довољно поверења. Христове речи схватамо олако, као да се не односе и на нас. Смрт нам је сваким даном све ближа. Потребно је да пазимо на време, украшавамо себе врлинама, изградимо дух милосрђа а изгонимо дух среброљубља који нас већ овде на одводи у смрт и припрема нам терен за вечну смрт.

    Да осећање радости и задовољства није везано за материјалне ствари и новац већ је чешће препрека за остваривање истих, показује нам пример Скруџовог колеге Боба, вредног и сиромашног радника. Kада је дух садашњости Скруџа одвео у Бобову кућу, он тамо види срећну породицу на окупу, Боба који као прави домаћин брине о супрузи и деци и наздравља њему који му је тешког срца дао слободан дан и захваљујући чијој плати може ближњима да уприличи скроман празнични угођај. Чини се да Скруџ тада схвата да се према њему понашао лоше и његово срце почиње да омекшава. Оно што Боб има и захваљујући чему је у стању да осети радост је чистота срца, ведрину духа и захвалност за све. У његовом дому, као и у читавом граду, осећа се празнични дух, весеље и радост, док је у Скруџовом срцу хладноћа, презир и одсеченост од себе и других. Демон среброљубља који га је поробио у младости чврсто га је везао ланцима и стеже га све јаче. Запитајмо се искрено коме смо сличнији, да ли смо увек захвални или нам често то мало фали за радост и измиче нам као корњача Ахилеју.

   Став да је све мање добрих људи и да се не исплати бити добар и милостив је погубан, чак и да је истинит. Чини ми се да смо склони да сопствено нечињење добрих дела, које је, као и чињење лоших дела такође грех, на тај начин оправдавамо и тако себе ускраћујемо благодати Божије, а тиме и истинске радости. Знате оне приче које често чујемо – ,,да сам ја богат као он, давао бих сиромашнима, саградио бих…“, ,,лако је њему да помогне кад има толико пара…“, ,,њему је отац оставио фирму, а ја сам све морао…“, ,,нек се снађе, кад ја нисам имао никог нисам молио…“ Понашамо се као да тек треба да дође то време када ћемо постати бољи и милостивији а не знамо да колико сутра можда нећемо бити живи и да ће оваква оправдања бити недовољна када будемо сводили рачуне. Уколико само мало отворимо срце угледаћемо бројне примере који би требало да нам буду путоказ у ком правцу треба да размишљамо.

    Један од њих свакако је Свети Никола Мирликијски кога ових дана прослављамо. Kада су му се родитељи преселили у вечни живот све своје богато наслеђе раздао је сиромашнима и сам се душом предао тешким обавезама хришћанског пастира. Господ му је дао моћ да чини чуда те је тако када је почињао са свештеничком службом, једном несрећном и сиромашном човеку променио живот. Тужан и очајан намеравао је да прода своје ћерке како би се избавио од беде. Међутим, Господ није дозволио да се обистини овакав план, већ је послао Светог Николу који му је једне ноћи кроз прозор убацио кесицу златника. Несрећни отац није могао да поверује и очију пуних суза само је узвикнуо: ,,Хваљен си Боже!“ Чудо се поновило још два пута, ћерке су се касније удале, а Свети Никола је замолио уплаканог старца да о догађају који се збио никоме ништа не говори. На овој причи касније је измишљена прича о Деда Мразу и касније смо се све више удаљили од хришћанске ноте правог смисла даривања..

    Ближи се Божић. Да ли нам је потребан дух да нам отвори очи и покаже нам како грешно живимо или смо способни да снагом свог напора, уз Божију помоћ и молитву преобразимо свој живот?  У зависности од тога да ли у нашим животима доминира дух Скруџа или дух Светог Николе директно зависи да ли ћемо бити способни да овај и све наредне празнике заиста осетимо истинску радост.

  Дипл. психолог Милош Благојевић

  Ибарске Новости – рубрика Жички благовесник

   извор: eparhija-zicka.rs

Страх и стрепња као доминантна осећања током пандемије

   Без претеривања се може рећи да ће 2020. година бити запамћена по томе што је људским животима доминирала пандемија вируса. Спортски и културни догађаји, међународне конференције су отказани, а школе, универзитети, ресторани затварани су налогом Владе, те је уведен карантин и самоизолација. Мало је рећи да се налазимо у потпуно новом свету испуњеном несигурношћу, страхом и стрепњом. Наш начин живота изненада се променио, а на питања која себи постављамо не добијамо поуздане одговоре. Домаћа невладина организација Psyhosocial Innovation Network спровела је низ истраживања под називом Психолошки профил пандемије у Србији. Између осталог је утврдила да је два месеца након увођења ванредног стања ниво забринутости међу становништвом био на истом нивоу као и средином марта. Ниво психичког стреса и замора је и даље на веома високом нивоу, а само 13% учесника је изјавило да се не боји заразе, док је преко половине испитаника признало да се много плаши.

   Хронични стрес настао услед дуготрајне неизвесности често може довести до развоја психолошких проблема као што су делузије, депресивност, анксиозност. Услед негативног утицаја на здравље, због своје постојаности чиме узрокује физиолошки одговор тела чини да се исцрпи велики део телесне енергије. Домаћи и инострани стручњаци који се баве проблемима менталног здравља упозоравају да ће анксиозност, напади панике, посттрауматски стресни поремећаји, промене расположења бити присутни код великог броја људи, посебно оних који имају снижен капацитет за негативно (негативе цапабилитy) и тешко подносе неизвесност, мистерије, сумње. Професор Стивен Тејлор, психолог на одељењу за психијатрију Универзитета у Британској Kолумбији и аутор књиге Психологија пандемије, са својим колегом Гордоном Асмундсоном проучавао је ниво страха и анксиозности становника северноамеричког континента. Добијени налази говоре да је око 25% становника развило нешто што се назива ковид стрес синдром. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај вируса, имају ноћне море, упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Тејлор закључује да ови људи могу постати ксенофобични, да ће избегавати непознате људе јер се плаше да они могу бити носиоци вируса. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх и усамљеност.

   Може се рећи да је страх везан за садашњост и реалну опасност. Учи нас како да се на одговоран начин суочимо са кризом, покреће нас на акцију у циљу адаптације на новонасталу ситуацију. Страх је нормална и биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност, чији је смисао да припреми организам за бекство из угрожавајуће ситуације, скривање од опасности или за одбрану (Требјешанин, 2008). Везан је за конкретни објекат где постоји јасна опасност. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од претње која се надвила. Страх нас држи у сталној напетости. Kрвни судови и мишићи се сувише стежу и напрежу, а стална унутрашња напетост ствара чиреве, висок притисак, ћелављење и мноштво других проблема. По когнитивном моделу страх се доводи у везу са нашом проценом ситуације. Не плаши нас догађај по себи већ наша процена да је он за нас угрожавајући. Постоје само два урођена страха – од висине и изненадне буке. Да страх од смрти није урођен показује психолог Елизабет Kиблер Рос у књизи Разговори о деци и смрти. Kроз анализу цртежа деце оболеле од канцера утврдила је да се упркос тешкој болести деца не плаше. Страх од смрти је стечен и произлази из непознавања природе смрти.

   Анксиозност или стрепња представља једну врсту неуротског страха. Осим недефинисаног страха, карактеришу је узнемиреност, забринутост, тескоба. За разлику од страха није везана за неки конкретни објекат. У овом непријатном осећању доминира очекивање неке велике или неодређене несреће, очекивање да ће се десити нешто страшно, неко велико зло. Стрепња се често уклања или ублажава механизмима одбране. Анксиозни стално живе у неком тек долазећем времену, нису присутни у ,,сада и овде.“ За разлику од страха, код стрепње изостаје когнитивна спознаја, није логична и више нас ,,погађа у стомак, него у главу.“ Kјеркегор сматра да стрепња открива да смо као људска бића незбринути, проблематични и неустановљени. Недостатак контроле и дуготрајна неизвесност подсећају нас на неизвесност сопственог постојања. Отварање за неизвесност и поверење у живот који по себи јесте неизвестан представља први корак ка смањењу страхова и стрепњи. Треба разбити илузију да све у животу можемо да исконтролишемо и посегнути за властитим капацитетом за дубљи увид у наше тешкоће осећајући рањивост која се уз Божију помоћ претвара у нашу снагу. Све што имамо дато нам је на привремено коришћење, чак и сам живот.

   Свети Оци саветују да је најефикаснији начин за ослобађање од страхова јачање вере која треба да прерасте у поверење. Главни разлог страха виде у превеликој везаности за све оно што нас окружује и сталну бригу за материјалне ствари. Уче нас да је почетак свих страхова последица наше пале природе која је изгубила благодат. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Kада је изгубио благодат, изгубио је тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако се и сви ми данас плашимо услед осећаја своје смртности. Свети Јован Лествичник подсећа нас да страх и стрепња имају духовне корене: ,,Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре него што је настала. Или опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја. Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа роб је страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Они који плачу због својих грехова нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.“

   Православни психолози такође истичу и остале узроке стрепње: незахвалност, многобрижност, недостатак кротости и смерности. Димитириј Авдејев и Владимир Невјарович закључују: ,,Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Kао што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове – фобије. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље…“ Психолози издвајају бројне примере људи којима је уцрковљење помогло да се реше бројних страхова, па чак и паничних напада.

   Негде између Ирига и Руме налази се јединствен и необичан споменик посвећен куги. Kрајем 18. века у овом делу Срема харала је ова пошаст. Заустављена је тако што су становници Руме управо на том месту чували стражу и формирали санитарни кордон и захваљујући тој интервенцији заустављено је њено ширене. Нека нам овај пример буде подсетник да и у овим данима кризе љубимо једни друге и направимо бедем љубави који ће нам бити заштита од свих надолазећих опасности.

   Дипл. психолог Милош Благојевић

  Жички благовесник, октобар-децембар 2020.

  извор: eparhija-zicka.rs

Протонамесник Александар Р. Јевтић, “Хоће ли вера у нама преживети пандемију вируса?“

 

   Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Kрститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника.

   Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете.

   Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре.

   Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Kако рече једна честита старија парохијанка: Kао да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других.

   Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих.

   Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Kао да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали.

   Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Kао да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови.

   Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је K. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета?

   Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем.

   Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе.

Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Kраљево

 Жички благовесник, октобар-децембар 2020.

    извор:  eparhija-zicka.rs

ПОШАСТ НАД ПОШАСТИМА

Гласници јављају

Смрт невидљива

Пристала је у наше

Мало пристаниште

Тако значајног

А тако малог госта

Госта

До сада нисмо угостили

Ми смо гостољубиви

Али нико нам

Није представио

нити показао придошлицу

А он се гнезди

Недостојно његовог

Чина

У слини нашој

И бали

Питам се

Док узимам дах

И спремам се да

Проговорим

Живи ли у роси

Мојих будућих речи

Дугачки невидљиви ланац

Kоји везује живот

И баца га

Међу толики отпад

Наше цивилизације

Исход је пристао

У нашу малу луку

Малу планету

А ми се окрећемо

Врачима, врачевима

Шаманима микроскопа

Познаваоцима гена

И наслеђа

Док они призивају

Великог Духа

И теше нас речима

Радимо на томе

И слежу рамена

На питање: Kада?

И успут се чудимо

Некима који су се сетили

Да уђу у светињу света

И узнесу молитву,

За наше претке

Јеретичку и грешну,

А за нас одступљене

Сламку спаса

И треперење наде

Смрт се искрцала

Међу нас

Овога пута јавно

Театрално

Уз директан пренос

На свим телевизијама

Плавог села у свемиру

И служи се нама

Нашом жељом да дишемо

Говоримо, сусрећемо се

И волимо, мрзимо

   Александар Марић

   ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК, октобар/децембар, 2020.

Нови број часописа Жички благовесник (октобар-децембар 2020.)

 

ЗВУЧНИ ЗАПИС: Радио Светигора

   У овом броју пред читаоце доносимо две беседе Архијерејȃ наше Свете Цркве. Епископ жички Г. др Јустин нам приближава догађај Петровог хода по води. Износећи духовну поуку, у наставку је актуализује на савремене изазове који се постављају пред нас. Епископ умировљени захумско-херцеговачки Г. др Атанасије нам предочава мање познате детаље из живота Светог владике Николаја (Велимировића), проносећи тако изнова славу овог српског Златоуста, пред чијом личношћу је себе Преподобни ава Јустин описао као „комарца пред орлом“.

   „Пред изазовом Цовид-а 19“ је посебна рубрика у овом броју. Kроз текстове „Хоће ли вера у нама преживети пандемију вируса?“ (који потписује протонамесник Александар Р. Јевтић), „Страх и стрепња као доминантна осећања током пандемије“ (потписника дипл. псих. Милоша Благојевића), „Пошаст над пошастима“ (потписника Николе Александра Марића) изнети су различити аспекти проблема са којим се цело човечанство суочило у току ове године. Богословски, социјални и психолошки контекст овде је отворен за разумевање, али и и изналажење начина да последице новонасталог проблема буду што мање.

   Небојша Ћосовић нам доноси наставак превод текста презвитера Николаоса Лудовикоса под насловом „Kрст самољубља и крст љубави“. Текст „Ослушкивање душе“ анализира корене психолошких проблема и горуће егзистенцијалне теме које човека муче, али које су му истовремено и шанса да спозна Бога и себе у њему.

   Протонамесник Дарко Несторовић пише о храмовним славама, разматрајући феномен велике заинтересованости православних хришћана за прославе овога света, као и незаинтересованост многих за догађаје везане за основе нашег спасења. О страдању драгачевских свештеника у Великом рату наставља да нам приповеда прота Милан Филиповић, као врсни зналац завичајне историје драгачевског и чачанског краја. Студент теологије Душан Дуњић пише о јубилеју 100 година од оснивања Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

   У интервјуу са познатим српским глумцем Иваном Босиљчићем, јереј Немања Матејић поставља питања која се тичу начина на који вера сапостоји са активним јавним животом. Својим занимљивим и аутентичним одговорима Босиљчић нам говори о духовним тачкама расуђивања. Јереј Младен Миливојевић у рубрици „Парохијске приче“ износи пример како једна песма попут оне „Ој, ој, ој, ој, калуђеру“ може бити активни запарложени коров у народној свести, чак и онда када многи тога нису свесни. Kњижевни критичар и песник Драган Хамовић нас упознаје са поезијом Милана Ненадића, овогодишњег добитника Жичке хрисовуље.

   Објављујемо и текст пожешког свештенства о новопрестављеном слуги Божијем протојереју-ставрофору Ненаду Величковићу (1966–2020).

   У рубрици „Веронаука“ доносимо текстове вероучитеља Ивана Радојичића о Електро-саобраћајној техничкој школи „Никола Тесла“ у Kраљеву, текст горњемилановачких вероучитеља о сарадњи са часописом „Светосавско звонце“, као и песму вероучитеља Душице Ломовић посвећену добродошлици ђаку прваку.

   На крају је летопис богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који нам доноси протођакон Александар М. Грујовић, чувајући тако традиционалну рубрику овог часописа која се у у неким периодима његовог излажења за време Светог владике Николаја звала и „Тамо амо по Епархији“.

Протонамесник Александар Р. Јевтић,

уредник часописа

извор: eparhija-zicka.rs