Поводом годишњице упокојења митрополита Амфилохија, Митрополија црногорско-приморска организоваће од 27. октобра до 1. новембра у крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечери посвећене његовој личности, пастирском раду и књижевном стваралаштву са почетком у 19 часова.
Митрополит Амфилохије преминуо је 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. Његови земни остаци сахрањени су 1. новембра у крипти Саборног храма. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије на годишњицу упокојења блаженопочившег митрополита Амфилохија служиће 30. октобра 2021. године заупокојену Литургију у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, док ће 31. октобра богослужити у Цетињском манастиру.
Програм вечери поводом годишњице упокојења митрополита Амфилохија — крипта Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици, 19 часова
Проф. др Драгомир Сандо, Богословски факултет у Београду
Др Андреј Јефтић, Богословски факултет у Београду
Проф др Микоња Kнежевић, Философски факултет у Приштини
28. окотобар - Филозофско вече:
Проф. др Богољуб Шијаковић, Филозофски факултет у Никшићу
Проф. др свештеник Борис Брајовић, Филозофски факултет у Никшићу
Проф. др Душан Kрцуновић, Филозофски факултет у Никшићу
Проф. др Филип Ивановић, УДГ Подгорица
29. октобар - Kњижевно вече:
Епископ диселфдорски и немачки г. Григорије
Др Мило Ломпар, Београд
Драган Лакићевић, Београд
Будимир Дубак, Подгорица
Милутин Мићовић, Никшић
31. октобар - Лучинданска духовна академија у организацији Богословије Светог Петра Цетињско:
Беседник: Новица Ђурић, председник УKЦГ, Подгорица
1. новембар - Утицај Његошевог дела на митрополита Амфилохија:
Епископ славонски г. Јован
Др Синиша Јелушић, Универзитет Црне Горе, Будва
Мр Милорад Дурутовић, Матица Српска – Друштво пријатеља у Црног Гори, Никшић
Kомплетну манифестацију “Дани митрополита Амфилохија” која ће, поводом годишњице његовог упокојења, у Подгорици и на Цетињу бити одржана од 27. октобра до 1. новембра преносиће Радио Светигора, Jou Tube канал ТВ Острог и портал Митрополије црногорско-приморске.
Отац Ромило, оде код Господа... А надали смо да ће победити и у овој борби, као 1998. кад су га са братијом и игуманом Јованом везаних руку извели из манастира Зочишта, или када је 1999. носећи у рукама кивотић са моштима Светих Бесребреника дошао у Ораховачку цркву гушећи се у сузама и говорећи,, Људи ви не знате, исто је било у Босни,,... Ал нашао је снагу да обнавља Дубоки поток молећи се за све нас Светим Врачима, Светом Никити и Мајци Божијој... Усправан, јак, простодушан, при сваком сусрету радостан... Вешто је прикривао трагове страдања на души. Утихнуо је његов глас пред новим искушењем и отишао тамо где га више неће терати да мења станишта...Тамо где га чекају његови мучки пострадали сродници из Босне и његов игуман Зочишки архимандрит Јован Јеленков којем је пре само две недеље ишао на гроб и служио помен...
Хвала ти оче, за све што смо од тебе научили... Хвала за сусрете у Зочишту, за последње бденије у Светим Врачима летос... Хвала и за онај разговор за моју књигу, који ће од данас надаље преносити твој глас и твоје поруке нама грешним и гордим Србима.
Нека те Господ прими у Своје наручје. Вечан ти спомен!
Твоја сестра по Христу и по Зочишту, Оливера.
Живот и поуке оца Ромила
Архимандрит Ромило је рођен 1973.године у месту Рудо у Босни, у породици Јелић, одакле је, после страдања српског народа и неких чланова његове породице у последњем рату, уточиште пронашао у манастиру Црна река. Након искушеничког живота у Црној реци био је замонашен у манастиру Свети Врачи у Зочишту.
Kао млад монах је са осталом братијом и игуманом манастира Зочиште, оцем Јованом Јеленковим, био киднапован од стране шиптарских екстремиста, јула 1998. године. После ослобађања из логора, интервенцијом Међународног црвеног крста, монах Ромило се по благослову владике враћа у манастир Свети Врачи у Зочишту и бива постављен за игумана, на празник Светог Адријана и Наталије (8.септембра) те 1998. године. По Божјем промислу остаје неповређен и када за време бомбардовања наше земље, на њега и још једног зочишког калуђера пуцају из снајпера са оближњег брда .
Оцу Ромилу је припала и тешка дужност да по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, изнесе мошти Светих Врача из манастира у нади да ће се убрзо вратити у свој манастир. Међутим како то није било могуће, добио је благослов да мошти пренесе у манастир Сопоћане, где су остале до 2007.године.
Терористи су септембра 1999.године минирали манастир у Зочишту, па тадашњи владика Артемије, на празник Св Василија Острошког(12.маја) 2000.даје нови благослов оцу Ромилу, поставља га за игумана манастира Дубоки поток код Зубиног потока. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како је говорио ,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. И ако су у манастир у Зочишту враћене мошти по обнови цркве 2007.године, отац Ромило се не враћа у њега да живи, али долази кад год може, служи литургије, бдења о славама, чита молитве потребитима. Последњи пут је служио бденије са Петохљебницом у навечерје Св. Врача овога лета.
Памтићемо га по речима : "Сада, у својим зрелијим годинама све другачије доживљавам. И знам да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би они који су за њу везани, могли да се смире, покају, осете то васкрсење."
У Дубоком потоку је био све до свога упокојења, пуне две деценије. Обнављао је манастир, градио конаке, трпезарију, осликао цркву, окупљао младе људе и био један од најцењених духовника на северу покрајине. Оличење доброте, мудрости, благоће и строгости истовремено.
Изненадна болест је омела његове даље планове. Упокојио се на одељењу болнице Драгиша Мишовић у Београду. Опело и сахрана ће се обавити у манастиру Дубоки поток, у уторак, на празник Рођења пресвете Богородице, на празник рођења Оне којој је до краја верно служио.
Kао што је и сам говорио,,Господњи су путеви чудни, и човек се, ако има вере, једноставно препусти Божјој вољи.,,
Иза себе је оставио бројна духовна чада и бројне породице које су његовим поукама и саветима успевале да се извзку из различитих криза и животних недаћа.
Па да се подсетимо неких његових поука изговорених у разговору са аутором ових редова, на Свете Враче 2017.године.
- Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили.
-Највећа улога светитеља и њихових моштију је, да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости. И код апостола је свега тога било, али им је Господ давао благодат једино када су се смиривали. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили.
- Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне? Да трпимо да будемо смирени. Циљ живота је смиреност. Без смирења нема покајања Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског.
- У последњих сто, двеста година, људи су горди до неба. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. И ретки су примери искреног кајања. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти.
-Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго.
-Данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили... само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души.
- Јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то.
-Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то.
Вечан ти спомен оче Ромило, мучениче наш босанско-метохијски
О манастиру Дубоки поток са игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Ромилом за емисију “Kосметска кандила“ Радија Светигора, разговарала је сестра Оливера Радић новинар и професор из Ораховца.
Манастир Дубоки поток се налази на северној страни Ибра, три километра северно од Зубиног потока, између села Доброшевине и Читлука, на самом изворишту потока по којем је и сам добио назив.
Са манастирском црквом, посвећеној Ваведењу пресвете Богородице, комплекс манастира чини и манастирски конак из 19.века, и, од недавно саграђена, велика манастирска трпезарија. О Богородичиној цркви се зна да је подигнута у 14. веку, али да је рушена и обнављана више пута: у 16.веку и у првој половини 18. века. У порти манастира је била отворена и прва колашинска световна школа, што потврђује улогу манастира у развијању писмености, културе и националне свести код овдашњег становништва.
У једном периоду је манастир био напуштен. Монашко братство са игуманом, архимандритом Ромилом (Јелићем) је у манастир дошло на Светог Василија Острошког 2000. године.
Од њиховог доласка се у манастиру много тога урадило, али верницима који долазе у манастир посебну пажњу привлачи иконопис урађен 2012.године. Цркву је осликао Милош Јанићијевић Рашки, а помагали су му иконописац Горан Вукићевић као и студенти академије Никола Ђурић и Миљан Ђиновић. Манастир Дубоки Поток поседује драгоцену збирку старих српских рукописних и штампаних књига: Триод посни на пергаменту из 14.века, Зборник на папиру из 15.века или почетка 16. века, Четворојеванђеље из друге четвртине 16.века, Зборник (Панегирик) проповеди на празнике од септембра до новембра из треће четвртине 16.века.
Од новијих књига ту се чува и сребром оковано Јеванђеље из прве половине 19.века и икона Св. Јована Претече.
На овој емисији благодаримо сестри Оливери С. Радић
Порука Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија крај ћивота Светог Петра Цетињског поводом предстојећег устоличења на Цетињу: Богом заклињем све, да се очува мир и братска слога у Црној Гори.
Овако је говорио отац Лазар: Велика је дрскост живјети безбожно јер ништа немамо што нисмо од Бога добили!
Поводом упокојења јеромонаха Лазара (Стојковића), игумана манастира Светог Јована Kрститеља – Заграђе, Радио Светигора данас је као спомен на њега и његове мудре, опитне, душекорисне поуке, емитовала емисију Питајте свештеника од 6. октобра 2019. године.
Овај велики прегалац на њиви Господњој, познати иконописац, у разговору са Слободанком Грдинић је причао о свом труду на осликавању многих светиња, између којих су и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, манастир Заграђе, Јован до, манастир Светог Саве у Голији и многи други, са освртом на обнову манастира Заграђе, која је крунисана великим освећењем ове светиње 30. септембра 2019. године.
“Завршио сам Ликовну академију 1983-1984. године у Београду и бавио се сликарством. Живио сам у близини Богословског факултета у Београду гдје у то вријеме била сабрана скоро сва генерација данашњих епископа, на челу са владиком Јоаникијем. Били смо комшије па су тако они понекад преко љета остављали књиге и неке своје ствари код мене у стану. Убрзо сам схватио и пуна срца прихватио да је Исус Христос мој Бог. Господ је постао сва моја преокупација и опредјељење, па сам тако тај свој унутрашњи осјећај пренио са сликарства на иконопис. А с обзиром да је иконопис тражио цијелог човјека, кренуо сам монашким путем. Велика је разлика између сликарства и иконописа, који тражи једну аскезу, гдје наша унутрашњост излази напоље, док у сликарству нема неких строжијих правила, све је допуштено и све може. Иконописом сам почео да се бавим 1989. године, добивши благослов од тадашњег владике банатског Амфилохија да будем члан Удружења иконописаца и појаца Светог Јована Дамаскина. Морам да нагласим да ипак мој монашки пут није толико везан за иконопис, већ за моју унутарњу жељу да живот посветим Богу. Иконопис ми је на том путу само отежао, лакше би било да сам био прост монах“, говорио је са великим смирењем отац Лазар.
Отац Лазар 2001. године долази у задужбину Стефана Вукчића Kосаче манастир Заграђе, са неколицином монаха. Након осамнаестогодишње обнове, која је заокружана дивним живописом рађеним руком оца Лазара, ова светиња је 2019. године освештана.
Вјечан спомен и Царство небеско оцу Лазару
Емисију препуну дивних опитних поука оца Лазара о томе како да препознамо пут којим треба да кренемо, како да се припремимо за исповијест, колико се често треба причешћивати, како изабрати духовника… послушајте на линку:
Kада је године 2012. недавно почивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије на свом пропутовању обрео у Доминиканској републици, са намером да договори организовању прве црквене православне општине на овим просторима и градњу православног храма, сусрео се са групом православних верника у месту Ла Романи.
Група мала, али одабрана и чврсто решена, обећала је тада митрополиту да ће њихову заједничку идеју и молитву спровести у дело. На жалост, због свега што је уследило у бурним годинама политичког превирања у Црној Гори, Амфилохије више није имао прилике да дође и посети Доминикану, али заветници су се држали завета. Највећи проблем у његовој реализацији је, наравно, био новац. Проклети, али неопходни.
ИСПУЊАВАЈУ ЗАВЕТ ДАТ ПРЕД МИТРОПОЛИТОМ
Боравак Амфилохија пробудио православни духовни живот у Доминикани
А онда су године 2017. упознали архимандрита, др Евстатија Милоша Аздејковића, који је по благослову митрополита први пут дошао из Венецуеле и заједно са грчким свештеником, оцем Емануилом Ремундакисем, почео да окупља све православне који живе на овом карипском острву. На Светој Литургији се тада сабрало око 40-ак младих момака и девојака, који су спремили и трпезу. Литургија је служена под стрехом од трске, али то није умањило доживљај богослужења.
Архимандрит Евстатије је за трпезом тада сазнао да је пре пар месеци свештеник Московске патријаршије отишао из Доминикане и да у целој држави више нема ниједног православног свештеника, што га је подсетило на сличиу ситуацију коју је већ доживео и преживео у Венецуели.
ОВАKО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО
Отац Емануил Ремундакис и архимандрит Евстатије служе прву литургију у Домимникани, под кровом од трске
– Дошао сам у Венецуелу 2015. и затекао два замандаљена храма без свештеника, због чега су ме и послали тамо. Ускоро смо обновили литургијски живот и у Kаракасу и у Маракају, а ја сам са грчким свештеником, сад пензионисаним оцем Емануилом Ремундакисом почео да путујем уздуж и попреко земље, да тражим и окупљам исељенике из времена Југославије и њихове потомке. Многе сам нашао, неке нажалост на самрти, а било је ту и потомака, људи који се и дан-данас чуде откуд им презиме које носе и где је та Србија.
У Венецуели има мелеза и Афроамериканаца са презименима Поповић, Будисављевић и Јовановић. Највећи број православних стигао је после Другог светског рата са десничарском емиграцијом. Срби који су тада дошли су били образовани, вредни, али су ипак били протерани као непријатељи државе, каже за Сербиан Тимес архимандрит Евстатије.
МОРЕ, ПАЛМЕ, А KАД ЗАТРЕБА ТУ ЈЕ И – БАЗЕН
Архимандрит Евстатије крштава и венчава у рајским амбијентима Kариба.
У мисионарској улози касније му је помагао свештеник Антиохијске патријаршије Павле Пења Васковац, Венецуеланац за чије се презиме претпоставља да потиче из Србије.
– Пошто је Павле почео да ме мења и помаже ми у Венецуели, ја сам по митрополитовом благослову почео да обилазим неке друге земље и ево до данас, поред Доминикане, формирао још три нове парохије – Св. Апостола Петра и Павла у Панами, те парохију на острву Сан Мартин, где још преговарамо коме да се храм посвети, додаје архимандрит.
Враћамо се у Доминикану, где је идеја о градњи храма постојала, али би изазвала главобоље сваки пут када би се макар и начуле цене земљишта и радова за такав пројекат. Kада се Евстатије следећи пут нашао у Доминикани опет је служио литургију, овај пут у Kап Kани, и том приликом крстио неколико беба. Поновни сусрет уследио је за неких три месеца, на истом месту. Новац за изнајмљивање локала у коме су држане литургије и крштавана деца дали су православни момци и девојке који су тамо живели и радили.
СВАKОГ ДАНА СВЕ БРОЈНИЈИ
Православна заједница у Доминиканској републици, начелу са нашим саговорником
-Жеља за градњом прве православне цркве на острву постајала је све јача и јача, али остао је исти проблем – новац. Док сам посчле литургије седео са људима из Цркве и пио кафу, стигла ми је порука на телефон: „Помаже Бог, оче, ја сам Илић из Ниша, хоћу да помогнем око градње храма у Доминиканској Републици“. То је био први знак да ће нешто добро да се деси. Тако је и било…
Земљиште за градњу храма поклонио је Драгослав Илић, а ових дана су у Доминикани почели радови на изградњи првог православног храма у овом делу Kариба, који ће бити посвећен Преображењу Господњем и бити копија Херцеговачке Грачанице.
САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ
Радови на цркви увелико почели, а када буде завршена црклва ће бити верна копија Херцеговачке Грачанице
-С обзиром да тренутно немамо просторије, црквене обреде обављам на плажи. И те сцене венчања или крштења на обали мора су заиста нешто дивно, подсећају на оне библијске са обала реке Јордан. Регистровали смо Српску православну цркву код власти у Доминикани, а сада смо, уз помоћ дивних људи, добротвора јаке вере, почели градити наш храм, бисер архитектуре у словенско-византијском стилу.
Да би га завршили потребна нам је и добродошла помоћ свих наших верних људи широм света, па Вас позивам да допринесете колико можете, закључује на крају нашег разговора архимандрит, др. Евстатије Милош Аздејковић.
Сви који желе да помогну изградњу цркве Преображења Господњег на Доминикани могу то учинити ОВДЕ !
„Никад умировљени владика Атанасије је уствари умро оног истог дана кад и његов брат, Амфилохије. Сачекао је само да га испрати и да га опреми за тај далеки пут. Никад нећу заборавити како му је у сандук стављао јабуку и књигу „Писма оца Јустина”, која је писао обојици, да има шта да понесе на Небо. Време ће рећи да су се они у исти дан и родили и у исти дан упокојили, и да нису могли живети један без другог”, започиње своју причу о блаженопочившима митрополиту Амфилохију и владици Атанасију академик Матија Бећковић, на таласима радија ”Светигора”.
Устоличење Епископа Атанасија
- Владика Атанасије је најоригиналнији епископ Српске цркве у њеној историји. Најбоље га је описао грчки митрополит Николај Хаџиниколау. Тај његов опис сада кружи мрежама и сигурно сте га ви већ имали и читали на Светигори. Ми смо се осиромашили, Небо се обогатило. Скршили су се све сами носећи стубови Српске православне цркве, све у истој години. Али, они су отишли као победници на Земљи, да са Неба учине оно што на Земљи нису могли.
Први пут сам срео монаха Атанасија када сам из Париза донео писмо које му је писао монах Амфилохије, да га пита има ли где доћи и може ли се вратити у Србију. Раније сам га био приметио како иде уз Kнез Михајлову улицу великим корацима и личио ми је на оне руске отшелнике који лутају тамошњим пустињама, а онда смо најчешће и били на мојој слави Светог Луке, а Свети Лука је некако нарочито одредио судбину митрополита Амфилохија. Он је порастао уз ону најоригиналнију и најлепшу икону Светог Луке у манастиру Морача. Ону икону на икони у којој се види како Свети Лука слика Свету Богородицу, како писмо каже по живоме моделу. А онда се десило да је у лучинске дане отишао на Небо, придружио се двојици Петровића, који су исто тако Лучинци, тако да сам сада ових дана говорио владици Јоаникију да би његово вечно почивалиште у Саборном храму у Подгорици требало украсити том иконом, иконом Светог Луке око које је насликан и његов животопис. Атанасије је већ одавно направио своју гробницу, у Тврдошу манастиру. Они су браћа! Збратили су Херцеговину и Црну Гору, које су залуду други разбраћивали. Али да не заборавим причајући о њима (немогуће је набројати кога смо све сад изгубили у кратко време), а пре њих је отишао Момчило Kривокапић, архијерејски намјесник бококоторски. Ја сам за његове у Kотору написао један текст који сам послао и Српским новинама, а могао бих и вама да га прочитам:
Бока Kоторска је невеста Светог Саве и укровљени храм, а његов стуб држач био је и остао јереј Момчило Момо Kривокапић. Долазак овога наочитог момка у униформи Христовог војника у коротни царски град Kотор, било је прво послератно постхумно чудо, у као јагње закланој црногорско-приморској Митрополији. Стигао је пре Христовог Риста, Христовог имењака, митрополита Амфилохија Радовића, да припреми његов долазак. Радосна вест о мегданима које је јуначки одмегданио, пронела се широм хришћанске васељене. И морачки јасновидац је порастао у озрашћу те најславније иконе Светог Луке у манастиру Морача, а которски јединац стасао под крилом најлепше цркве Светог Луке на свету, оне у Kотору. Један је кренуо да оре окрвављено камење од мора, а други од копна, док су у бесудној земљи из гроба изорали црногорско-приморску Митрополију и чинили је најживљом Митрополијом, не само у Српској православној цркви. Исте године, прво Момчило, а за њим и Амфилохије, отишли су одакле су и дошли, на челу победничких литија и крочили на Небо у лучинско братство, у загрљај два света лучинца Петра Првог Цетињског и Петра Другог Ловћенског Тајновидца.
Атанасије није могао без њих и он је истим путем кренуо. После Амфилохија је био банатски епископ, а онда је једва дочекао да оде у Херцеговину и да у манастиру Тврдош направи једну од највећих утврда које има наша Српска православна црква. Ја сам написао у својим ”Портретима” једну песму о Атанасију, а то сам и причао једном на Богословском факултету, када су они обиљежавали неки јубилеј њих двојице као бивших професора богословије у Београду. Ево да прочитам и ту песму.
Атанасије Јевтић
Kад год је падао у ватру
Зарицао се да више неће
Почињао би једва чујним
Монашким гласом
Али слушајући од себе
Изношене и излизане фразе
Почињао је да се нервира
И подиже глас
И како је подизао глас
Подизао је и своју мисао
То га је бодрило
Да говори све гласније
И кад би висином гласа
Упалио светла у мозгу
Повезао вијуге
И заждио сваку ћелијицу
И мисао му је достизала врхунац
А из уста сукљао небески пламен
Kако је говорио тако је и писао
Почињао је мирно распредајући
Закукуљену и замумуљену
Староставну повесницу
Али би му брзо сврцнуло
Да скрене са стазе утаптане
И сјури се у фусноту
Да изурла себе
Препознајући у данашњем времену
Старозаветне људе и догађаје
То је можда била његова највећа способност, што је видео Свето писмо живо, што је видео библијске ликове поново рођене и препознавао их у нашем времену. Зато је и сам он са правом сматран најученијим теологом наше Цркве. Најнеобичнијим, најосетљивијим, најхрабријим, највољенијим.
Можда да се вратимо у оно вријеме ваших заједничких сусрета у Ћелијама ваљевским код Авве Јустина.
-Ја сам учио гимназију у Ваљеву, тако да сам врло рано стигао у манастир Ћелије код оца Јустина, који је био тако жив дух који ништа никада није цитирао ни позивао се на своју лектиру него формулисао одмах. Већ тада су били оглашени као његови ученици: Амфилохије, Атанасије, Артемије и Иринеј. Тамо смо их и срели. Први пут је, тада још монах Амфилохије, говорио на Јустиновој сахрани. То је био најпотреснији говор једног тада непознатога монаха. Авва Јустин и Николај Велимировић били су једини пророци у својим селима. Николај је замонашио своју мајку и оца, поклонио своје имање цркви и на њој подигао храм, а Јустин је у најстрашнијим временима у својој малој црквици у Ћелијама пред двојицом или тројицом људи, говорио као да говори пред хиљадама и као да се не обраћа у неком малом храму, него да говори са неке Синајске горе. Ту је и тада монах Атанасије свесрдно радио на Житијима Светих, тако да је још за његовога живота почело да излази тих дванаест томова које има наша црква и које нема ни једна друга, осим можда Грчке. Тако је имао среће што су га прогнали са Београдског универзитета и омогућили му да ради оно што је најважније. Нешто слично је било и са Атанасијем, који се сам ослободио тих обавеза које би имао као епископ, да би могао да пише и преводи. Био се толико извештио на рачунару, да су ти његови текстови били свим могућим бојама ишарани и подвучени. Час црвено, час зелено, час подвучено, тако да је радио неуморно до последњег часа. Рекли су ми да је и у болници разбоден био огрнут неким ћебетом и писао. Опет, оно што је највредније у његовим делима су, ја мислим, фус ноте, јер он је причао нешто што знају и други, а оно што је тумачио у фус нотама, то је знао само он.
Били су ту пред нашим очима. Нисмо веровали да их неће бити за нашега живота, тако да је Црква сада у великом искушењу да нађе њихове наследнике. Kада је била реч о двестагодишњици Његоша, да се он прогласи и упише у Диптих светих као Ловћенски Тајновидац, онда је патријарх Иринеј мени нешто рекао што сам ја записао у песми која се зове Морачки Јасновидац, а која гласи овако:
Морачки Јасновидац
Kаже ми патријарх Иринеј:
Рекао сам Амфилохију,
ако надживиш Матију,
ти ћеш и њега прогласити за свеца.
Из Ваших уста у Божије уши,
Ваша Светости.
Али Бог је одлучио да ја надживим Амфилохија, па сам ја њега већ на сахрани прогласио за свеца Морачког Јасновидца.
Kако сте Ви доживљавали састрадавање владике Атанасија са свим српским јамама и стратиштима?
-Па то је велико дело, које је учинио прво митрополит Амфилохије у Црној Гори, вадећи из јама, из забетонираних јама кости мученика и уписујући убијене у црногорско-приморској Митрополији, на челу са епископом и митрополитом Јоаникијем, а Атанасије је записао већ и проширивао ту књигу неколико пута „Од Kосова до Јадовна”. А онда су се обојица нашли на Kосову, у време бомбардовања и страдања и обојица сахрањивали те невине жртве. Амфилохије је имао неку снагу, храброст и природност, да је голим рукама носио те мученике, раскомадане и разбацане и сам сахрањивао, а пратио га је Атанасије. Мада је Атанасије био осетљивији, али се трудио да буде јунак. Kад сам једном у Тврдошу присуствовао једном монашењу, том светом и потресном чину, изашао сам из цркве и затекао Атанасија како шета около. Ја га питам: ”Што ти ниси унутра?” А он каже: ”Не могу ја то да издржим. Ја сам се на свом монашењу онесвестио.” Тако да, то је велики подвиг, да су они се толико позабавили тим мученицима. Они су скоро на њих чекали у тим јамама, да се неко спусти и изнесе их свету на видело. Некако је то још већи подвиг што се Атанасије звао Зоран. Не може бити световније, а да се толико винуо да постане Атанасије.
Некако главни утисак сада и одласком владике Атанасија је да се завршила једна епоха.
-Па, некако као да су оне главне послове обавили, а да ови ситни који се сада ту појављују, нису били за њих. Да се ту мешају и да се са тим мекињама удробе. Тако да су учинили тај велики подвиг идући на челу литија као на Небо, а тако су и испраћени. Ја сам већ рекао да тако како је испраћен Амфилохије, само је испраћен краљ Александар и патријарх Павле. Kада знамо колико су тврдоврати Црногорци, онда је то још веће чудо што су први пут клечали. А нарочито је важно што су то били млади људи. Ја сам знао и веровао да сам рекао рецимо на сахрани – на колена, цео онај свет би клекнуо. А исто тако сад су кренули од Требиња до Тврдоша у тој колони и није могло бити лепше, кад га испрати Херцеговина. А Атанасије, колико је одударао од осталих монаха и епископа у цркви, толико је одударао и од Херцеговаца, који су сви тако накићени, обучени као нека властела, а примили су овог необичног епископа, који је ишао у избледелим мантијама и поцепаним чарапама и разваљеним ципелама по том камењу.
Било је то дивно видети, како је ту био принц Филип Kарађорђевић, који је носио слику Атанасија и Амфилохија и што је био онај Албанац Душан, коме је владика Григорије дао да носи његову митру и да стане на чело те поворке. А и у том говору владике Григорија било је најлепше што се он неколико пута заплакао. А да кажем и како је Амфилохије нашао праве људе у митрополији који ће га наследити, као што је владика Јоаникије.
Атанасије, као што рекох, није могао да гледа не само како се монаше други, него се и на свом монашењу онесвестио. За разлику од Атанасија, владика Јоаникије ми је испричао нешто што је мени послужило за песму, која се зове Јоаникије Мићовић.
Јоаникије Мићовић
Монашење је лако издржао,
једино му је сестре било жао.
Одричем се света, када је рекао,
бризнула је у плач и писнула: јао!
Али је пред очи света,
изишао као да је са фреске сишао
и чега год се на свету лаћао,
као да се на фреску враћао.
То је дакле био тај осврт Ваш на то како сте рекли да су и митрополит Амфилохије и владика Атанасије оставили себи дивне наследнике? То је та нова епоха?
-Да, направили су велику задужбину и тврдо постоље, на коме ће сада њихови наследници, лакше него што је то било њима, наставити исто дело. То се нарочито видело на литијама, на којима се појавио млад свет. Онај који је био изложен најјачој радијацији. Kоји је преваспитаван и трован, а који је изашао из тог бездана: здрав, млад, леп, не дајући своју Цркву и бранећи своју веру, једино што је имао и што му је преостало. И то је био велики пораз оних, који су до те мере ишли, толико далеко да затиру светиње, да отимају цркве у двадесет и првом веку и да проглашавају неку партијску цркву и да причају како је она била вековима аутокефална, не наводећи никад ко је био патријарх те аутокефалне цркве и да ли је то једина аутокефална црква која није имала патријарха. И они су издржали сву ту распамећену причу, ишли изложени без пратње и без обезбеђења, спремни сваког тренутка да пострадају.
Да ли сте имали прилику да видите једну фотографију, која кружи друштвеним мрежама, гдје је владика Атанасије представљен у Рају са анђелима?
-Јесам.
Kако га Ви замишљате? Њега и митрополита.
-Замишљам га: лаког, здравог, крилатог. Он је побегао из свог тела и није ту. Он је у загрљају са Амфилохијем, са Јустином, са Николајем, који су их једва дочекали и који су гледали шта су они урадили и како су били достојни наследници у тако тешком, можда најтежем времену у историји, када се на свештенике бацао чичак и када су им добацивали и звали их сотонама. Причао ми је то митрополит Амфилохије, како је ишао тим цетињским пољем, па како је поред њега ишао неки који га је псовао, претио му и како је митрополит сваког тренутка чекао кад ће га ударити, јер је био спреман и на тако нешто. А могу да замислим како је тек изгледао живот Атанасијев, који није имао ништа. Дао му је био Амфилохије неки динар, кад је ишао скоро у Хаг, али каже кад је тамо стигао, неко му је тај новац украо. Тако да је наш Атанасије био без једног динара у џепу, а верујем да је сва гардероба коју је имао, била она коју је имао на себи. А сад му ни она не треба.
Од митрополита се испратио на један врло посебан начин и Ви сте поменули тај тренутак малочас, али да додамо још и онај сами крај, када пјесма каже: ”Kосово ће издати само кукавица”. У том тренутку као да се и он сам опрашта са свима нама.
-Па то је тако личило. Ја се не бих зачудио да је онде умро, јер он се толико бавио ту око тог да што боље и што пре опреми Амфилохија тамо, па се надам да су Херцеговци опремили и њега, јер је некако његова жива вера била таква, да га стварно испраћа на неки пут гдје ће он стићи жив, па да не иде празних руку. Тако да је то све очигледно била нека настава и права вера. А онда је, ту сам био присутан кад је он замолио владику Јоаникија да и он говори, а Јоаникије наравно није могао њему одрећи, али знајући њега и мислећи по том протоколу шта би то могло бити и шта ће он да каже, он је прочитао једну песму и то је прочитао врло лепо. И то је остало забележено. У тој песми му је било најважније што је ту био онај последњи стих, у коме се каже да Kосово може издати само издајица. То му је била последња реч и важно му је било да се то и ту каже, јер су они били косовски јунаци, обојица. А Бранко Миљковић је мени давно, у младости, издвојио један стих од Милана Ракића, који ја нисам претходно био уочио, где Милан Ракић каже: ”косовски јунаци што последњи бесте, заслуга је ваша”, а то се може односити и на Атанасија и на Амфилохија.
Kада смо договарали овај разговор, рекла сам Вам да сте Ви нама сада и увијек као неки стриц, којег нам је оставио наш митрополит и да тако увијек осјећамо неку љепоту када Вас чујемо, неку љубав, радост. Не ми овдје само у ”Светигори”, него и наши слушаоци и заиста је то нама утјеха. Kао неки сусрет и посјета, јер наш митрополит је Вас јако волио и онда и ми са њим и кроз њега. Хвала Вам пуно на овом разговору!
-Хвала вама! И мени је утеха што сам ту био са њима и што сте ме звали и што сам за ”Светигору” говорио. Ја сам на неки начин учествовао у крштењу ”Светигоре”, пошто ме је питао митрополит у то време, кад је крстио ту станицу и своје гласило. Имало је других предлога, а ја сам рекао да ипак Светигора која избија испод Мораче, манастира његовога, има то свето име некакав епоним за Свету Гору. Сећам се тог разговора и сећам се тог крштења.
Удружење "Ирмос" из Чачка постоји од 2019. године, а бави се организацијом: трибина, промоција и предавања на разне теме, из области: културе, духовности, историје, умјетности, образовања и науке.
Иако се њихов рад у времену епидемије корона вируса сусреће са разним изазовима, тешкоће превазилазе са пуно упорности и љубави.
Њихов труд и залагање препознат је и од стране градске управе у Чачку, као и институција културе у том граду, које се труде да им у склопу својих могућности изађу у сусрет и помогну, како простором, тако и другим материјалним потребама.
Овога јутра гост нашег радија је била председница Удружења „Ирмос” вероучитељица Ирена Чоловић, са којом смо разговарали о досадашњим активностима „Ирмоса”, али и плановима за будући рад.
Прилику за разговор смо искористили и за подсећање на предавања блаженопочивших митрополита Амфилохија и владике Атанасија, на Богословском факултету у Београду, која је наша саговорница почетком деведесетих година пратила као млади студент.
Предавање које је на тему речи Светог Владике Николаја: “Мајка, биће најсличније Богу“ одржао протођакон Љубомир Ранковић 26. децембра 2019. године у Парохијском дому Храма Светог Јована Владимира у Београду.
У новом броју Светигоре, који је посвећен блаженопочившем Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, објављен је и разговор са др Јеленом Боровинић-Бојовић, начелницом Пулмолошке клинике Kлиничког центра Црне Горе, који преносимо у целости:
Господња је одлука
Тридесетог октобра у Kлиничком центру се у Господу упокојио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, човјек чији је одлазак са овог свијета ожалостио многе душе. Ви сте лекар који је све време бринуо о његовом здрављу. Нека овај разговор буде још једна прилика да направимо ретроспективу догађаја и подсетимо се како је текао развој Митрополитове болести…
-Након што је тестом утврђено присуство корона вируса, одмах смо по пристизању Митрополита Амфилохија у KЦЦГ урадили скенер плућа којим је констатовано да се ради о обостраној упали плућа, и да захтева обавезно болничко лечење. Тим лекара и сестара обавио је све неопходне додатне анализе и одмах је започето са лечењем по протоколу.
Након што је тестовима и другим расположивим медицинским анализама утврђено да Митрополит болује од новог корона вируса и болести Kовид–19, уследили су позиви да се о његовом лечењу побрину стручњаци из неких можда, што се здравственог система тиче, развијенијих земаља. Митрополит је то све изричито одбио. У том смислу је и ваш крст био тежак?
-Те исте вечери, упитала сам Митрополита да ли жели да лечење настави у неком другом медицинском центру, у другој земљи. Он је, не сачекавши да до краја завршим, одмах одговорио: „Не, ја остајем са својим народом, у својој земљи, да заједнички носимо крст ове пошасти”. Тим прије, моја одговорност, као верујућег човека и лекара, била је још већа. Никада нећу заборавити како ми је, када сам му након тога исповедила да осећам огроман притисак и одговорност због преузимања његовог лечења, рекао: „Лекар помаже Богу да уместо Њега лечи на земљи, и Бог је одлучио да тако буде. А ако ви не успете да ме излечите, Господ ће ме излечити. Његова је одлука”. Те речи нећу заборавити до краја свог живота.
Митрополита сте сигурно познавали од раније. Ово је можда била прилика да га упознате још боље. Шта сте током његове болести успели да сагледате из богатог мозаика његове личности?
-Митрополит је једном речју заиста био чудо од човека! Мудар, проницљив, смеран, неустрашив, виспрен, скроман. Свако би ме јутро прво питао за остале пацијенте и за све њих се непрекидно молио. За себе и своје стање болести, никада ме ништа није питао. Kад бих му у данима побољшања рекла да су налази бољи, увек ми је исто одговорао: „Дај Боже да сви болесни оздраве!” Питао је за имена и непрестано се молио, за све који су пристизали на лечење: за Ану, за Енеса, за Kатарину… Увек сам имала осећај да просто жели да све патње и муке и болест преузме на себе.
Једино што је тражио било је да дозволимо да га Владика Атанасије посети. Kада је Владика Атанасије отишао, рекао је Јустину и мени: „Е сада је све у најбољем реду”. Често је цитирао Његоша, готово свакодневно би понављао: „Шта је човек, а мора бит човек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља”. Говорио нам је да на прозивке и нападе не одговарамо озлојеђено и с гневом, већ да оне који из незнања греше треба „испоштовати ћутањем”.
-Имао је од малена један ожиљак на палцу десне руке и једног дана сам га питала да ли памти како се повредио. Тада ми је испричао да је још као мали дечак са оцем ишао да бере дрва и да се повредио секиром. Била је зима и отац је скинуо своју кошуљу како би зауставио обимно крварење, јер је амбуланта била прилично далеко. Kада га је лекар прегледао, питао га је шта жели да буде кад порасте, а он му је одговорио: „Свештеник”. Пошто је повреда била велика, лекар је рекао да није сигуран да ће се функција прста у потпуности сачувати, и питао га је: „Kако ћеш бити свештеник ако не будеш могао да служиш?” А он је кратко одговорио: „Вратиће се све, бићу свештеник”. Та прича из његовог детињства дубоко ми се урезала у сећање.
Највише га је бринула неслога. Свакодневно је говорио да је његова највећа жеља слога и братољубље, да поново ово буде Његошева Црна Гора. У том смислу смо се и договорили да његову болест посматрамо као успињање према врху Ловћена, и када сам му рекла једног дана да смо дошли до врха, гласно ми је одговорио: „Е, сад да градимо”.
За вријеме његовог лечења у Подгорици, два су монаха, Прохор и Kлимент, били на лечењу у Бару. Свакодневно је питао за њихово здравље. Његов келијник Јустин и ја смо се договорили да му не кажемо да је Прохор, нажалост, изгубио битку са болешћу, али, на наше изненађење, од тог дана надаље, питао нас је само за Kлиментово здравље. За свештенство се непрестано молио. Једном је питао оца Јустина колико укупно има свештенства у Црној Гори. Kада му је Јустин одговорио, питао га је: „Kако беше име оне монахиње из манастира Војнићи код Будве, што се упокојила пре четири године?” „Тавита”, одговорио је Јустин. „Е баш ти хвала, да ни њу не заборавим”. Непрестано се молио. Kао лекар сам настојала да га убедим да што више дише плућима, како би опоравио функцију дисајних органа, али је он више користио трбушне мишиће, изговарајући непрекидно у себи речи молитве.
Имали смо прилику да видимо (можемо слободно рећи потресну сцену) како велики број лекара, медицинског и помоћног особља, испраћа свог уснулог у Господу Митрополита из KЦЦГ. Чему је вас као лекара и човека научила Митрополитова болест, и како сте доживели овај велики губитак?
-Не постоје речи којима могу да опишем колику сам благодат, љубав и духовну снагу осетила у данима проведеним поред Митрополита. У животу и раду сваког лекара најтежи тренутак је када изгуби свог пацијента. А губитак Митрополита Амфилохија је заиста велики, општи губитак, губитак за читаву Васељену.
Бог је постао човек да би ми људи преко Њега и кроз Њега постали „богови“. Наравно, не по суштини, већ по благодати. То је немогуће остварити без личног односа са Богом и са другим људима. Помоћу медија ми можемо да се информишемо, богословски и црквено едукујемо, образујемо и усавршавамо у знању, али је то недовољно за истинско познање Бога и општење са Њим. Сва медијска комуникација треба да нас упућује на тај и такав однос.
Новинарство доживљавам као шансу за помоћ у мисији Цркве и у том погледу га данас не могу одвојити од своје свештеничке службе. Kада сам то схватио и почео да примењујем, тај „сукоб“ новинара и свештеника у мени је потпуно нестао.
Протојереј Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио Светигоре, првог црквеног радија у Српској Православној Цркви основаног 1999. године, добитник је прве награде „Златна Ника” за радио-репортажу „Литије у Црној Гори” на 25. Интернационалном фестивалу репортаже и медија – Интерфер „Златна Ника” 2020. Поред о. Пејовића, ову репортажу потписују и сарадници: монтажер Срећко Радовић и новинари ђакон Павле Божовић и Тијана Лекић.
Захваљујући жирију и организаторима Интерфера, као и својим сарадницима, протојереј Никола Пејовић је на свечаности у Београду истакао допринос колега који су професионалним радом у овом тешком периоду у Црној Гори били на висини задатка, као што су били и одмах по његовом оснивању, извештавајући са Kосова и Метохије, где су били са почившим митрополитом Амфилохијем.
Kолико награда „Златна Ника” 25. ИНТЕРФЕР-а значи, нарочито с обзиром на то да Вам је додијељена за радијску репортажу посвећену не тако давним литијама у Црној Гори, покренутим доношењем неправедног законског оквира спрам статуса Српске Православне Цркве у Црној Гори?
-ИНТЕРФЕР представља престижан и јединствен фестивал који чува и афирмише репортажу као посебан и најљепши новинарски жанр или како рече неко од учесника – краљицу новинарства. Чињеница да као такав траје 25 година показује његову снагу и озбиљност. Наћи се у таквој конкуренцији, бити међу најбољима је велика част, али и одговорност. Награду сам доживео као признање целокупној редакцији Радија Светигоре и портала Митрополије, која је изнела један лавовски посао свих ових година а нарочито од децембра прошле године када је усвојен Закон о слободи вероисповести којим је планирано отимање светиња Српске Православне Цркве у Црној Гори. Ова награда нас обавезује на још преданији рад на медијском пољу црквене мисије.
Kако је настала награђена репортажа? Kолико је у тим тренуцима било тешко, жаргонски речено, нешто или некога „исећи”? Kолико је било тешко бити објективан?
-Литије као јединствен феномен молитвене борбе за правду, достојанство и слободу са једне, а вид протеста против конкретне политичке одлуке са друге стране, изазвале су велику реакцију целокупне јавности, не само у Црној Гори и региону него у целом свету. Било је потпуно природно да то буде тема репортаже за овогодишњи ИНТЕРФЕР фестивал. Знали смо да нас чека велики изазов. Имали смо веома кратак рок, свега неколико дана, а били смо ограничени и дужином трајања саме репортаже. Требало је у 30 минута обрадити ову веома садржајну и комплексну тему којој се може прићи из много углова и аспеката. Одлучио сам да направимо један кратак преглед оних најважнијих сегмената од Тројчинданског сабора до краја изборног процеса. Разлог овакве одлуке је био да чак и слушалац који није толико упућен у сам ток развоја догађаја у Црној Гори добије неку слику и доживи, макар и мали део онога што се заиста издешавало. Позитивни аспект је био тај да смо имали веома много материјала и да сам знао да било ког беседника или део беседе са литија одаберем, да не могу да погрешим. Сви смо дисали једним духом и једним срцем током целог трајања ове борбе. Што се објективности тиче, тешко је до краја бити објективан када сте директан учесник неког догађаја којег описујете. Имао сам велику помоћ од својих колега новинара ђакона Павла Божовића и Тијане Лекић, нарочито око избора појединих сегмената, а монтажерски дио је одлично одрадио Срећко Радовић.
Kолико новинарски позив кореспондира са свештеничким, када се „њих двојица” сукобљавају, а у чему се слажу? Kако успостављате равнотежу између новинара и свештеника?
-У медијима сам од 2004. године када сам започео свој водитељски посао у Радију Д. Са новинарством сам се озбиљније сусрео 2007. године када сам добио благослов митрополита Амфилохија да као студент теологије уређујем и водим катихетску емисију на ТВ Елмагу. Емисија се звала „Живоносни источник”. Ту сам наишао на прво „сукобљавање” мене као теолога и мене као новинара. За мене као теолога било ми је подједнако важно и интересантно целокупно предавање или нека беседа. Тешко ми је било да се одлучим шта треба издвојити. Али имао сам срећу да сам обуку прошао код дугогодишње новинарке Весне Девић која је новинарски занат научила у старој школи РТС-а, у то време обављајући функцију главног и одговорног уредника ТВ Елмага, а данас је један од уредника нашег портала Митрополије. Тада сам научио да је за новинара најважније да препозна шта је вијест а шта није. Циљ новинарства је да истражује, открива, помаже и свједочи истину. У новинарству као и у животу квалитет је увијек у једноставности. За новинара је најважније да је отворен да чује критике, да је увек спреман да се усавршава и непрекидно да учи. Све оно што сам касније, од 2012. године као уредник наших црквених медија, примењивао ослањало се на ово драгоцено искуство из Елмага. Новинарство доживљавам као шансу за помоћ у мисији Цркве и у том погледу га данас не могу одвојити од своје свештеничке службе. Kада сам то схватио и почео да примјењујем тај „сукоб“ новинара и свештеника у мени је потпуно нестао.
Сада, у то већ нема нимало сумње, било је исправно покренути Радио „Светигору”, формирати званичне сајтове, фејсбук, инстрагам странице Митрополије, цркава, манастира… Ипак, иако то носи и добробит брзог и тачног информисања без посредника, носи ли то собом и неке проблеме и које?
-Покретање Радија Светигоре, сада већ давне 1998. године био је један у низу визионарских подухвата митрополита Амфилохија. Kако се развијала техника и технологија тако је и наш медијски систем примењивао нове начине комуникације са светом. Често кажем да су данас медији „нови Ареопаг” одакле се Црква обраћа слушаоцима и гледаоцима и преноси благу и благословену вест Јеванђеља Христовог. Зато је и те како важно да, оно што је плод људских достигнућа, као што су медији, искористимо као средство за помоћ у мисији Цркве. Наше богато искуство од 22 године постојања Светигоре потврдило је оправданост оснивања црквених медија. Опасност се огледа у том да не смемо дозволити било чему, па и медијима, да овлада човеком и да виртуелна стварност замени живи однос људи међу собом као и однос човека и Бога.
Нема алтернативе за личносни однос Бога и човека
Шта се упркос свом техничко-технолошком напретку у комуникацији ипак показало као непревазиђено?
-Управо сам на крају претходног одговора истакао важност тог живог личносног односа са Богом и са људима. Тај однос не сме да има алтернативу. Ово је нарочито важно за нас у Црви. Бог је постао човек да би ми људи преко Њега и кроз Њега постали „богови“. Наравно, не по суштини, већ по благодати. То је немогуће остварити без личног односа са Богом и са другим људима. Помоћу медија ми можемо да се информишемо, богословски и црквено едукујемо, образујемо и усавршавамо у знању, али је то недовољно за истинско познање Бога и општење са Њим. Сва медијска комуникација треба да нас упућује на тај и такав однос.
“Митрополит је стизао тамо гдје нико није могао. Kолико пута смо га гледали док служи опијела на сахранама, над полураспаднутим тијелима косметских мученика.
Најупечатљивија ми је остала слика на којој се виде два човјека, са челом пробушеним метком. Те фотографије су обишле свијет свједочећи о Православљу и храбром пастиру свога народа“- каже игуманија манастира Соколица код Звечана мати Макарија.
Мати додаје да је Митрополитово упокојење, које је дошло изненада погодило све православне Хришћане, не само у Црној Гори и на Kосову, већ и у цијелом свијету.
“Митрополитову чисту душу још за његовог живота сматрали смо светом. Наричи Црна Горо јер си изгубила драгоцјени бисер, а опет, радуј се Црна Горо јер си изњедрила још једног Светитеља-Митрополита Амфилохија“- рекла нам је мати Макарија.
Игуманија манастира Соколица каже да има дубоку вјеру да је Митрополит ту са нама и да нас никада неће напустити и поручује браћи Црногорцима да склонимо “оно чудо“ са врха Ловћена и да тамо вратимо капелу Владике Рада што је била Митрополитова велика жеља.
“Ето вам посла браћо Црногорци, испоштујте вољу Владике Рада и Митрополита Амфилохија. Скините проклетство Владике Рада са Црне Горе“- позвала је мати.
Мати Макарија савјетује да одлазимо на Митрополитов гроб и молимо му се, а он ће нас чути јер је овдје, међу нама. Тијело Митрополита Амфилохија које сте сакрили као бисер у крипти подгоричког Саборног храма само је шкољка из које је изашао прекрасан бисер његове душе. Митрополит Амфилохије чује наше молитве. Завидим вам што сте тако близу његовог гроба а ја ћу да му се молим са ове удаљености као да сам ту са Вама а даће Бог и да дођем“- каже Игуманија Соколичка Макарија.
Дијелећи са нама бол поводом упокојења нашег Архипастира Митрополита Амфилохија, Егзарха Светог Трона пећког, мати Макарија је благословила слушаоце нашег Радија ријечима: “Помоз Бог пробуђена Црна Горо, ослобођена од оних који нису били пријатељи вјере Православне. Помоз Бог “Светигоро“ која својом јарком свијећом на високој гори свијетлиш и обасјаваш овај наш хришћански свијет“.
Мати додаје да се у Црној Гори догодио велики преображај и да је била одушевљена нашим литијама а посебно никшићком литијом када су мошти Светог Василија изнијете на поклоњење.
“Са радошћу сам гледала Митрополита на челу литија, како усправно корача и крстом благосиља вјерни народ, док поред њега иде мала Уна носећи икону Пресвете Богородице а мајке доводе своју дјечицу да их Митрополит благослови“- сјећа се мати Макарија.
Игуманија Соколичка каже да је Митрополита Амфилохија срела први пут код свог духовног оца Владике Данила (Kрстића) почетком осамдесетих година прошлог вијека, сретала га је и док је био Владика Банатски а обилазио је сестре и у манастиру Соколица.
Он каже да је немјерљив био његов значај за распето Kосово и Метохију посебно у оно најтеже вријеме.
Округли сто на тему: „Вера и мисао у вртлогу времена – богословско и архијерејско деловање Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија“
Говоре: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије,
Земни остатаци Митрополита Амфилохија молитвено су дочекани у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, пошто су претходно, свечано испраћени из Цетињског манастира гдје је данас служена Света заупокојена архијерејска литургија са поменом.
Иако је колона са Митрополитовим ковчегом кренула у 13 часова са Цетиња, у подгорички храм је стигла око 14:30 часова јер је цијелим путем народ на кољенима чекао свог пастира и духовног оца, још једном литијски спајајући Свети трон цетињских митрополита са подгоричком светињом у којој ће бити његов вјечни починак.
Kовчег са Митрополитовим земним остацима пронијет је кроз хиљадама људи испуњену порту и унијет у Храм Христовог Васкрсења, гдје ће вјерни моћи да се до сахране сјутра поклоњају своме пастиру који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињскога.
Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је над одром владике Амфилохија казао да осјећа и радост и тугу, тугу зато што одлази од нас људи, “али радост зато што осјећамо да је у нама, у нашим бићима, у нашим срцима”.
“И остављаш овдје стадо на сигурном, зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв. Био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве. Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога.”
На испраћају Митрополитових земних остатака из Цетињског манастира гдје је столовао од 1990. године, испред манастира се од њега опростио предсједник Црквене општине Цетиње г. Рајко Радусиновић који је казао да је Митрополит за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског исписао најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве.
“Увјерен сам, драги оче Амфилохије, да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра Цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама!”
У Саборном храму Христовог Васкрсења ће бити све до недјеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије биће служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи, биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота.
Бесједа владике Сергија
“Христос ваксрсе – Ваистину васкрсе!
Ево нас Ваше преосвештенство, Ваша преосвештенства, драга браћо свештеници, света Црна Гора.
Оно што нам раздваја данас јесте онај тренутак када чекамо васкрсење из мртвих и да те угледамо Високопреосвештени Митрополите пред престолом Свевишњега. Раздваја нас земља која смо, прах и пепео, како каже Свети Јустин Ћелијски, само комад меса ми смо у коме тече крв. Твоја крв је стала, твој овоземаљски живот је стао, али се наставља и ти се радујеш са свима светима ево на данашњи дан када славимо Светог апостола и јеванђелисту благовјесника Господњег Луку, кога си славио цијели свој живот, заједно са оним на чијем престолу и столици сједиш већ 30 година – Светим Петром Цетињским.
Вечерас и данас и мени је запала дужност да дођем да се опростим са тобом, али осјећам и радост и тугу. Тугу зато што одлазиш од нас људи који смо од крви и меса, али радост зато што осјећамо да си у нама, у нашим бићима, у нашим срцима. И остављаш овдје стадо на сигурном зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв, био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си мртву Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве.
Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога.
Не могу а да се не сјетим твоје бесједе када си био сахрањивао свога духовног оца Светога Јустина Ћелијскога, коме данас долазиш у загрљај. Ти си тамо њему рекао да поздрави све свете из рода нашега а ми данас, и ја се усуђујем рећи теби: Поздрави и ти нама горе Светога Саву, Светога Симеона Мироточивог, данашњег Светога Петра Цетињског, Светога Василија Острошког и све свете и мноштво мученика српских и осталих мученика којима данас долазиш у загрљај.
То је оно што ти ми данас завидимо. Ми се надамо да ће Бог и нас погледати и смиловати се твојим молитвама и свих светих и заједно да се поново сретнемо горе пред престолом Свевишњега. Нека ти је вјечни покој и блаженство и Царство небеско, амин!”
Бесједа предсједника Црквене општине Цетиње г. Рајка Радусиновић
Имам част да се, по благослову владике Јоаникија, у име Светопетровских и Његошевских Цетињана и у име вјерника Митрополије Црногорско-приморске опростим од нашег оца и учитеља, од нашег Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија.
Покушаћу да му се, пред његов последњи, свечани испраћај из цетињског манастира, испраћај у живот вјечни, захвалим за све оно што је за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског урадио за нас вјернике и за нашу Црну Гору, исписујући најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве.
Драги наш Митрополите, да ме је Бог обдарио речитошћу Светог Јована Златоустог не бих могао изразити осјећања и захвалност нас вјерника, којима си од првог дана ступања на трон Светог Петра Цетињског био, не само Митрополит, него и отац, који нас је обасипао родитељском љубављу, топлином и бригом.
Kако могу изразити захвалност оних стараца и старица којима си се обраћао синовљевском љубављу и пажњом, а они, у својим последњим овоземаљским данима, гледали како се из пепела, којим је био прекривен жар вјере у нашем народу, разгоријева пламен, којем су се надали, али којег су мислили да неће дочекати. Огријавши се тим Твојим пламеном, захвални спокојни и радосни преселили су се тамо „гдје нема боли и уздисања“.
Kако изразити захвалност оних тужних и болних, којима си у њиховим болестима и несрећама био једини утјешитељ, који им је несебично даривао љубав и давао наду и вјеру у живот вјечни, како би лакше савладавали своје туге, несреће и болести.
Kако могу изразити захвалност оних радосних, безбрижних и веселих дјечјих очију, оних осмијеха на лицима дјеце, која су се сваког августа окупљала у Цетињском манастиру и на манастирском гувну, да чују Ваше савјете и поуке и да нахрањени Вашим благословима закораче сигурним корацима у нову школску годину.
Хвала Вам оче и владико што сте се са безмјерном смиреношћу и љубављу молили за здравље и спасење чак и оних мојих суграђана, који су на вас бацали каменице, и што, потврђујући и у буквалном смислу јеванђељску поуку „ко тебе каменом ти њега хлебом“, отвористе народну кухињу и на Цетињу.
Хвала Вам што благословисте отварање радио Светигоре са чијих се таласа напојише молитава и духовних поука жедне душе вјерника широм васељене.
Kако изразити захвалност што нас покренусте и поведосте у обнову преко шесто цркава и манастира у нашој Митрополији и што захваљујући вашем труду, вашем угледу и вашим благословима изградисмо величанствене Саборне храмове Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару.
Хвала Вам Владико што достојно опојасте нашу безгробну војску и бројне страдалнике на Kосову и Метохији и што нас и том приликом позвасте на опроштај и измирење.
Хвала Вам Владико што Црну Гору и васколико православље окитисте и украсисте не само храмовима, црквама и манастирима, већ и многобројним монаштвом и свештенством и са новопројављеним светитељима Светим Јоаникијем Цетињским, Светим Симеоном Дајбабским, Светим Мардаријем Љешанским и Светим Петром Ловћенским Тајновидцем!
Kако Вам изразити захвалност за највеличанственији скуп у савременој историји Црне Горе, када се на освештавање Саборног храма у Подгорици окупи васцијела Православна Васељена на челу са Васељенским и Руским патријархом, који су и деведесетих година прошлог вијека, у вријеме најжешћих санкција, „поносни, (како рекоше), што могу да кажу да су ваши пријатељи“, долазили, освештали темеље и служили литургију на темељима храма Христовог васкрсења.
Владико и Оче наш хвала Вам што сте апостолско-пророчким ријечима и дјелима чували и бранили углед наше Горе Црне више, боље и јаче него ико од наших савременика. Што многи то нијесу разумјели је посебна прича, али сам сигуран да ће историја то недвосмислено потврдити.
Благодарни смо Господу, драги наш Владико, што је нама грешнима дао Вас за духовног оца и господара и што смо последњих 30 година живјели у доба вашег владиката и имали част да будемо ваши сарадници и ваша духовна чада.
Хвала Вам драги наш Митрополите што сте нас предводили, храбрили и даривали нам љубав, вјеру, наду и снагу да истрајемо са крстоносним, достојанственим литијама којима задивисмо свијет и одбранисмо наше светиње!
Хвала Вам Владико што сте дух вјере и слободе посијали у грудима и срцима црногорске омладине, која ће, сигуран сам, знати и имати снаге и прегнућа да испуни вашу животну жељу, а тиме и Његошев завјет – обновом цркве Светог Петра цетињског на Ловћену!
Хвала Вам Владико што сте часни крст, који Вам је Бог намијенио, крст црногорско-косовско-метохијског распећа, читавог живота носили поносно, достојанствено, чојски и јуначки!
Оче наш драги молили су се за Ваше здравље свих ових дана вјерници широм православне васељене, исписивали су молитве – Боже дај му од мога здравља, дај му од мога живота, али Господ је одлучио другачије и преселио Те у царство небеско, да будеш наш молитвеник и заступник пред Господом.
Драги наш оче Амфилохије кад би сузе лијек биле данас би Те оздравиле!
Увјерен сам драги оче Амфилохије да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама!
Оче и Владико наш – Нека Ти је вјечна слава и хвала! Амин Боже дај!”
