Translate

14. новембар 2019.

Манастир Вазнесење, Свети Козма и Дамјан, 14.11.2019.


јеромонах Орсисије, настојатељ манастира Свете Тројице

Радмила Мишев, Приказ – Милоје Радовић, МАЛА ПРИЧА О ВЕЛИКОЈ ЖИЧИ



Тешко је у данашње време наћи књигу за децу, као што је ”Мала прича о великој Жичи” која на тако леп начин говори о историји, духовности, нашој Православној вери, а све је то речено поетски, јасним стихом и лепом римом.
   Ово је поема која извире из самог бића, корена народа, попут некадашњих народних песама које су преносиле поруку, поуку и памћење, а васпитавајући, и поучавајући многе генерације и биле су брана забораву.
   Kад би уџбеници историје били писани као ”Мала прича о великој Жичи” Милоја Радовића, верујем да би малишани заволели историју и много научили, на лак и њима привлачан начин.
   Поред, поетски бриљатно обрађене историје Манастира Жиче, која није само манастир, већ и срце српске духовности и државности, књига има и дубоку духовну поуку.
   О лепоти и вредности књиге академик Светислав Божић каже: ”Kао ветар који над Жичом кружи и никад не стари, као што Николајев глас с тим ветром путује, тако и немир склупчан на савијутку око Жиче, кроз певање Милоја Радовића, постаје лек и мелем, за оне душе, које ће у дану неком, сунчаном, препознати Светлост и Свете претке, у ово сневање, уткане.”
   Писати о Жичи није лако, а нарочито за децу, мада је, искрено речено, ова књига намењена свима, без обзира на године. Она нас враћа у време кад су нам мајке и баке причале приче, и кад смо били ушушкани у те приче као у паперјасту бундицу. ”Милозвучно, као кад се говори у светој порти, у летње затишје… О таквој историји има се шта и како рећи, поготово кад је Жича, са својим светитељима више од историје” каже о књизи књижевник Драган Лакићевић.
   А књига кроз седам певања креће од Неба, одакле све и почиње, па се полако пред нашим задивљеним очима појављује на земљи Жича са Светитељима и владарима, али се кроз причу о изградњи објашњавају неке веома озбиљне ствари, свађа и борбе браће Вукана и Стефана око престола, и како их је Свети Сава, њихов најмлађи брат, измирио над моштима њиховог оца Светог Симеона Немање.
   О веома озбиљним и осетљивим темама, као што је крунисање Светог краља Стефана Првовенчаног, Милоје Радовић на изузетно леп и деликатан начин објашњава суштину тог чина, судбински важног за српски народ и државу:

  ”Kруна за краља Стефана стиже из Рима.
   На први погледа изгледаше како треба:
   Отмена, прожета златом и драгуљима.
   Али, они који не гледају само очима,
   Спазише да у њој нема правог неба.
   Открише да је прошарана захтевима,
   Опасним за народ наш богобојажљиви,
   Што само би да у вери отаца живи.”

   ”Само песник са особеном духовном тананошћу може да исприча красним и бираним речима повест о узрастању једног народа, чији се идентитет чврсто везао за манастир Жичу” (др Драгољуб Даниловић, историчар).
   Поред лепоте поеме, треба нагласити исто тако значајан подухват уметника Бојана Миљковића, који је певања осликао, тако да је све сливено у једну целину. Сликао је на модеран начин, али кроз те слике провејава дух Византије, великих узора наших сликара.
   Kњига која је пред вама, уметнички и сликарски, филигрански је обликована,  баш као што псалмопојац Давид каже: ”Сребро седам пута у ватри претопљено и очишћено.”

   Радмила Мишев
   извор: eparhija-zicka.rs

Лист Храм бр. 54: Старац Пајсије Светогорац,Поуке родитељима и деци


извор: eparhija-zicka.rs

13. новембар 2019.

Тургењев, ХРИСТОС

      Видео сам себе као младића, готово дечака, у ниској сеоској цркви. Kао црвене мрље тихо су пламсале пред старинским иконама танке воштане свеће.
   Дугин венчић окруживао је сваки пламичак. У цркви је било мрачно и тмурно… Али преда мном је било много света.
   Све саме русе, сељачке главе. С времена на време оне би почеле да се таласају, падају, опет се дижу, као зрело класје кад га летњи ветар узбурка као лаки вал.
   Одједном, некакав човек приђе отпозади и стаде тик уз мене.
   Нисам се осврнуо на њега, али сам истог часа осетио да је тај човек – Христос.
   Ганутост, љубопитство и страх наједном су ме обузели. Учинио сам напор… и погледао свог суседа.
   Лице као свако лице – налик на сва људска лица. Очи гледају мало увис, пажљиво и кротко. Усне склопљене, али не стегнуте; горња усна као да почива на доњој. Невелика брада раздвојена. Руке скрштене и непомичне. И одећа на њему је као код других.
   Та какав је то Христос! – помислих. – Тако прост, једноставан човек! Не може бити!
   Окретох се. Али нисам успео ни да одвратим поглед од тог простог човека кад сам поново осетио да то управо Христос стоји поред мене.
   Опет сам учинио напор… и опет угледао исто оно лице, налик на сва људска лица, исте оне обичне, иако непознате црте.
   И мени одједном постаде мучно – и ја се пренух. Тек тада схватих да управо такво лице, налик на сва људска лица –  и јесте лице Христа.

(из књиге Ивана Сергејевича Тургењева „Живе мошти – изабране хришћанске приче“, Бернар, Стари Бановци – Дунав – Београд, 2012, стр. 140)

   извор: mitropolija.com

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 21. по Духовдану, 10.11.2019.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

НА ЧАСОВИМА ПОЈАЊА

Манастир Никоље, 9.11.2019.
                                                                         19.10.2019.
Манастир Вазнесење, 16.3.2019.
ЧАСОВИ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА
ПРИ ДУХОВНОМ ЦЕНТРУ
"ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ", КРАЉЕВО
И
МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ, ОВЧАР БАЊА

Ктиторска слава, рукоположење и освећење Параклиса краља Урошице у Ариљу


У дану када Света Црква прославља Светог монаха Теоктиста – краља Драгутина и његовог брата Милутина, а са њима и блажену Јелену, мајку њихову, сабрала се литургијска заједница при Храму Светог Ахилија у Ариљу, да прослави своју ктиторску славу.
   И обрадова нас Тросунчана Тројица вишеструким благословом: Вечност у род људски уђе Оваплоћењем Сина Божијега, и видесмо Га и насладисмо се Њега, и Собом, омогући нама пролазнима да постанемо део Вечности, и да је предокушамо у свакој Литургији.
   Дочекасмо нашег Владику Јустина, и он нам освешта параклис Светог принца Урошице, храм који смо изградили на месту некадашње трпезарије, а у коме је већ био иконостас из XIX века. Свети Урошица је другорођени син краља Драгутина и краљице Kателине. Замонашио се у моравичком манастиру, под именом Стефан, упокојио се ту, и погребен. Из његовог гроба истицало је свето миро. За време Аустро-турског рата 1713-1718. мошти су му склоњене и од тада им се губи траг, али спомен на Светог принца никада у Ариљу није угаснуо. Садашње поколење упалило му је вечну свећу, изградњом овог храма.
   Владики су у току Литургије саслуживали: архијерејски намесници: пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић и љубићки јереј Никола Вучетић, протојереји: Синиша Раденковић, старешина ивањички, Драган Тимотијевић из Дрежника, отац новорукоположеног Јована, протонамесник Синиша Никитовић из Прилика, јереј Божо Главоњић, старешина пожешки, протођакон Александар Грујовић, ђакони: Радомир Митровић, ариљски, Јован Тимотијевић, прељински.
   У току Божанске Литургије, која је врата што у Вечност воде, Владика је рукоположио ђакона Јована Тимотијевића у чин јереја, а благодат Духа Светога која се излила у његово срце и главу дала му је апостолску силу да везује земљу и Небо, пролазно и Вечно, грешне људе и безгрешнога Бога, и могућност да Вечно служи пред престолом Божијим.
   У очинској поуци Владика нам је рекао: „Нико од људи нема изговора да је јадан бедан и ништаван, да у у искушењима мора да поклекне, јер нема тобож никакве помоћи. Помоћ је наша у Господу Богу нашему, који је створио Небо и земљу. Господ нас стално призива да превазиђемо наше људске слабости, да гледамо у Небо. Ако смо пали, клонули, безнадежни, то је до нас. Онај који не призива Бога и који мисли да може да реши све проблеме, тај се вара. Заповести Његове у почетку можда су тешке, али када човек почне да их извршава видеће колико у томе има истине и благодати. Да бисмо ту благодат осетили треба да живимо светотајински, да постимо када се пости, да се исповедамо и избришемо грехе своје пред Господом и тада ћемо сијати пред Господом.“
   На крају Литургије, Владика је осветио славски колач, који су спремили наши вредни домаћини и поделио захвалнице приложницима капеле Светог Урошице. Славље је настављено за трпезом љубави.

   Дарко Несторовић, протонамесник
   извор: eparhija-zicka.rs

„Ко тебе није видео, тај не зна за себе“ – Црква Светог Ахилија у Ариљу


   “Kо тебе није видео, тај не зна за себе! “ изјавио је песник Бранко Миљковић усхићен ликом Светог арханђела Гаврила из представе Благовести Богородичиних у ариљској цркви Светог Ахилија, ариљским Плавим анђелом. Исто би се могло рећи за комплетну грађевину храма која доминира и у просторном, духовном па чак и свакодневном животу Ариљаца. Ова црква  за Ариљце није  само споменичко обележје града и симбол локалног идентитета већ и њихова суштина којом је као животним  жигом обележено трајање овдашњих генерација. Поред чувеног ариљског Плавог анђела, свет је за овај храм сазнао и када је представа стојећег Христа Дидаскалоса ка коме се креће поворка Немањића монаха, насликана на јужној зони наоса, на изложби репродукције фресака хришћанског Истока у Паризу, 1971. године понела признање Најлепша фреска.

12. новембар 2019.

Свети краљ Милутин, Преподобни Теоктист и Јелена / Свети владика Николај, Беседа о жељи за Богом – јединој жељи праведника


                                     
                                     
Св. краљ Милутин. Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Kао такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Kраља“.

   РАСУЂИВАЊЕ

   Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Kо изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Kада је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот.“ И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!“

   СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцелење хроморођеног човека (Дела Ап. 14), и то:

1. како у Листри беше човек, који се од рођења не дизаше на ноге;
2. како се он загледа у Павла и поверова у Јеванђеље;
3. како га Павле именом Господа Исуса Христа исцели те скочи и хођаше.

Беседа о жељи за Богом – јединој жељи праведника

   Шта бих имао на небу? И на земљи
   шта бих захтео осим тебе? (Пс. 72, 25)

   И на небу и на земљи једно је врховно благо за душу пробуђеног човека. То благо јесте Бог. Безброј блага има на небу, но Цар небеса је благо највеће. Безброј блага има на земљи, но Творац свих тих блага несравњив је. Зато се душа пробуђеног човека и пита: шта бих имао, или шта бих хтео и на небу и на земљи осим Тебе? Треба ли река ономе ко је доведен на извор да пије? И обзире ли се за чобанском вечером онај, ко је сео за царску трпезу? Бог је довољан сам по себи, да утоли сву глад и жеђ човекову. Божја су небеса и Божја је земља. Господар свих блага највеће је благо; Творац свих сласти највећа је сласт; Носилац све мудрости највећа је мудрост; Извор све силе и милости највећа је сила и милост; Создатељ свеколике красоте на небу и на земљи највећа је красота. Никакво благо не може човеку на срце доћи ни на јави ни у сну, какво не би било у Богу, и то у највишем степену. Зато, браћо моја, иштимо Бога, да би добили све; тражимо Бога, да би нашли све; богатимо се Богом, да би били богати свим.
Господе Боже наш, приближи нам се кад Те душа наша иште. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

ИЗБАВИТЕЉ ХРИСТОС И ГАДАРИНСКИ УЖАС, Беседа на исцељење гадаринског ђавоиманог


   Данас смо у излагању апостола и јеванђелисте Луке чули причу о томе како је Христос дошао с ученицима у Гадаринску земљу и како је ту срео човека који је дуги низ година био опседнут демонима. Људи су га стављали у окове, али је он ове окове кидао и пошто га је демон прогањао, бежао је у пустињу, живео је у гробовима – у пећинама ван града.
   Између њих се одиграо дијалог, тачније, заправо је Господ разговарао с демонима који су заробили и запосели овог човека и заповедио им је да изађу из несрећног страдалника. Легион демона је појурио ка стаду свиња које је пасло у близини и оно се бацило у Галилејско језеро и потонуло је у његовој пучини.
   Несрећни човек се исцелио и седео је покрај Исусових ногу. Није хтео да га напусти. Пастири који су били сведоци овог догађаја отишли су у град и испричали Гадаринцима о чудесном догађају који се десио и о погибељи свиња. Гадаринци су дошли код Христа, уверили су се у истинитост догађаја, видели су човека којег су сви познавали као неизлечивог болесника и ђавоиманог и обузео их је ужас – каже јеванђелиста Лука. Обузео их је ужас због онога што се десило, па су замолили Христа да напусти њихов град. А исцељени је хтео да остане са Христом, али му је Он заповедио да проповеда о ономе што му се десило.
   У овој причи видимо и причу о нашем животу. Људима је својствено да се често плаше и да страхују. У принципу, живимо у сталном страху – за своје здравље, за своју децу, за своју будућност, за своју имовину, за своју земљу – бојимо се разних ствари – таква је судбина човека који је истеран из Раја: често га обузимају страх и ужас од разних опасности.
   Међутим, многим људима је својствено још да се плаше свог спасења, да се плаше Истине, да се плаше Христа. Они не желе да чују за Њега. Притом ови људи наизглед живе врло пристојно и побожно у смислу да на први поглед нису некакви болесници, окорели грешници и асоцијални случајеви.
   Међутим, они су у ствари у власти својих брига и страсти, дакле, живота на који су навикли. И кад почнеш да им причаш о Христу, о истини, о спасењу, о Божијим заповестима – они почињу да се љуте, прекидају вас и не желе да слушају: као да их боли да то чују, обузима их ужас зато што су се већ толико навикли на свој живот да им Истина није потребна, да им спасење није потребно. Њихов живот је и без тога добро уређен, све је у њему нормално, а јеванђељска реч као да уништава њихов устаљени мир.
   Они се плаше и многих других ствари: плаше се конкуренције, плаше се својих непријатеља, плаше се за свој новац, за своју каријеру, за своју власт, али се највише плаше да ће у њихов живот доћи Христос, Спаситељ света и да ће се њихов живот променити. Они се боје као што су се бојали ови гадарински житељи којима више није било важно то што је Христос учинио такво чудо исцељења човека којем ништа није могло да помогне. Било им је важно да се њихов живот не промени.
   У томе је права страхота нашег живота. Плашимо се Христа, јер да бисмо постали Његови ученици треба да изгубимо нешто у овом свету. И ђаво све нас држи за једну удицу – за нашу таштину, за нашу гордост, за то што се бојимо да нешто не изгубимо. Заиста, да бисмо постали верни Христови ученици мораћемо да се одрекнемо нечега у овом свету, а ми то не желимо. Истовремено желимо и да се спасимо и да служимо овом свету – дешава нам се тако чудна и невероватна ствар.
   Апостол данас каже да је наш свет Христос, да је Христос за нас све, да је Он смисао нашег живота, да нам је Он најближи, да је Он све за нас. И зато смо ми суграђани светих и преподобних људи. Блиски смо им посредством блискости са Христом.
   Међутим, свет ово не жели и ми се плашимо заједно с њим и говоримо Христу: „Господе, тачно је све што говориш, али прођи, заобиђи нас! Ми чак верујемо у Тебе, волимо Те, али је блискост с Тобом превише опасна по наш живот, и ми се плашимо да ћемо изгубити своје навике, да ћемо изгубити своју власт, да ћемо изгубити свој новац...“
   Зато има тако много богатих људи који нису у стању да било кога воле. Прекомерно богатство и љубав су неспојиве ствари. А никога не могу да воле, зато што не могу да заволе Христа. Нису у стању да изгубе нешто пролазно да би стекли вечно.
   Хтео бих да свима нама пожелим да се не плашимо, пре свега, свог живота и својих грехова, и да се радујемо кад Христос долази у наш дом, у наше срце и кад нас води спасоносним путем у Царство Небеско. Амин.

   Јеромонах Игнатије (Шестаков)
   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru

Прота Бранко: Ако се духовно не обновимо, нема нам спаса

   У залеђини Тисе, на бачким атарима, налази се место Чурлак. Наслоњена на Мртву Тису, с једним од највећих црквених звоника на Балкану, с крвавим белегом јер су фашисти 1942. године под лед бацили хиљаду мештана и некада позната по ветрењачама, ова варош одише лепотом. Јасно је да је реч о Чуругу, где је управо одрастао наш данашњи саговорник. Нови Сад познаје од малена, на Kлиси је укорењен већ три деценије, а поред својих парохијана, брине и о штићеницима "Земље живих" који су овисници од дроге, алкохола, коцке, па и видео игрица и различитих асоцијалних понашања, али и о затвореницима.
   "Земља живих" представља пружену божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу, наведено је на сајту заједнице. Разговарамо са свештеником Српске православне цркве Бранком Ћурчином, човеком с великим Ч.
Одрастање у малом месту мора да је било идилично?

   – Чуруг није мало место, извините, молим вас (смех). Било је то лепо детињство поред Тисе. Сви смо се дружили без икаквих разлика и заједно учили да пливамо. Ту сам завршио основну школу. Рурална средина, здрав свет. Родитељи су ми били домаћини и желели да постанем ветеринар. То је та сељачка логика (смех). Уписали су ме у пољопривредну школу коју сам убрзо напустио и отишао на богословију против њихове воље. Ја сам јединац, а пре мене нико у фамилији није био свештено лице. Родитељи су ишли у цркву за празнике, али ми је баба била побожна жена. Чак 29 њих из моје фамилије убијено је у Рацији. Баба је била члан хришћанске заједнице, уткала ми је љубав према Богу и цркви. Неприметно, полако ме је увлачила и као дете доста времена сам проводио у цркви и око ње.

Почетком седамдесетих година прошлог века није било баш уобичајено да дете крене у Средњу богословску школу?

   – Наравно да је било одвраћања са свих страна. Био је то храбар гест јер је комунизам тад био жесток. Било је разних притисака и прозивања због мојих одлазака у цркву још као дете. У основној школи сам се у некој анкети изјаснио да ћу ићи за попа, па ме је разредна позвала на разговор. Извинила се како не бих помислио нешто лоше, али је по налогу директора морала да ме пита зашто желим у богословију. Био сам збуњен и одговорио сам нешто неодређено. Тако је наставник српског језика рекао да ће ми закључити четворку ако кажем да нећу ићи за свештеника, а у супротном ће смањити оцену. И ја кажем да нећу и добијем четворку (смех). За време средње школе долазио сам у Чуруг током распуста. У селу је био неки дискаћ. Председник омладине ми је пришао и рекао да нисам добродошао у дискотеку, да не би ширио црквено учење. За мене је то био велики шок. Сва деца су уписом на богословију изгубила право на дечији додатак и здравствено осигурање. Пошто су моји родитељи били земљорадници давао сам им моју здравствену књижицу да оду код лекара.

Kакав је био Ваш први сусрет с Новим Садом?

   – Имао сам стрица на Салајки, па сам као дете често боравио у Новом Саду. За нас децу је сваки долазак у град био доживљај и посебно смо се спремали за тај пут. Обично се ишло возом, па онако дотеран гледаш кроз прозор и будеш сав гарав од дима локомотиве (смех). Седнеш на воз док је станица била на Лиману, а према Шекспировој улици све шикаре и мочвара. Сећам се одлазака на Тврђаву, вожње хидроглисером, кад се градио Жежељев мост и Железничка станица. Тад је Нови Сад био велико градилиште, али и велико село. Већ од Футошке и Темеринске улице је било село. Сећам се вијања Божића, коринђања, славе Алмашке цркве кад су лицидери били до Темеринске улице и улице закрчене људима. Све је врвело од деце. И била је то права ревија бунди и капута.

Да ли је и тад постојао ривалитет између Салајке и Подбаре?

   – Kако да не, ривалитет је био очигледан, иако је Подбара насељена 70 година раније у односу на Салајку. Није се баш тако лако смела прећи Темеринска улица (смех). Ако си Салајчанин и узмеш девојку с Подбаре, одмах следе батине (смех). Подбара је имала Дунав и цркву, а Салајка ФK Славију. Хемијска школа (Техничка школа "Павле Савић" – прим.аут.) је тада била први студентски дом у граду. Сећам се кад су шездесетих година прошлог века дошли црнци да студирају. Ми деца смо били шокирани и све време ишли за њима и гледали их у чуду (смех).

Дефинитивно је некада било другачије?

   – Нови Сад је био питомији град, а чињеница је да сад урбани моменат узима данак, град постаје тесан, људи брже живе. Некада се безбрижније живело, а и времена су била таква. Људи су се дружили, породица је била стабилнија. Неке друге вредности су се живеле у односу на данас. Новац није био толико примаран и присутан да одређује човеков статус по сваком питању. То је наметнуто споља, систем размене добара је тако устројен и то је глобални проблем. Али нема старих добрих времена, увек је било проблема. Свако време носи своје бреме. Време је увек време и носи свој животни темпо који намеће глобални систем. И наши стари су причали "стара добра времена". Човек потисне оно што је ружно, а памти лепо. Тако функционише, иначе би полудео да није тако.

Значи, живимо последице модерног живота?

   – Потрошачки менталитет је толико узео маха да смо се разљудили. Некада се скромније живело. Људи су имали једне свечане ципеле за свадбе, што се каже, "и црквено, и мртвено", једне за пијацу и једне за сваки дан. Данас људи излазе у супермаркет и обично купе нешто што им не треба, што никад не употребе. Некада су се зими људи дружили око огњишта. На салашу није било струје, а светлост једне петролејке је била довољна да жене плету, мушкарци картају, а ми се деца играмо на поду. Људима није било тешко да коњским запрегама долазе у Нови Сад. И онда је народ био чист и обучен, али није био захтеван, живео је једноставније. Данас је модерни начин живота толико брз да човека просто хвата паника, што је било јуче није данас, а неће бити ни сутра. Људи су хендикепирани, не знају да се друже.

И такав начин живљења довео нас је до отуђења?

   – То је истина. Све више се људи у цркви жали да су усамљени, иако су здравствено добро. Бомбардују нас непотребним информацијама, пуно се гледа телевизија. Човек се емотивно разградио, па му самим тим пада и физички имунитет. То је јако опасно ако човек не зна да се заштити или се нечим не допингује. Људи су отупели за лепотом. Ако у разговору није фрка, неки проблем, онда то за њих није прича. Не знају да изађу из тог менталног склопа, а довољно је, рецимо, само да оду до природе или код пријатеља. Често им говорим да ураде неко добро дело, а они се питају које. Kад кажем да покупе ђубре око зграде, они узврате да ће им се комшије смејати. Сваки нормалан човек ће то поздравити, а не исмејавати. Ту је Црвени крст, Kоло српских сестара, има толико људи којима треба помоћ. Човек мора да се укључи и помогне, да се осећа корисним.

Да ли се све то дешава смишљено и намерно?

   – Апсолутно се ради систематски. На делу је заглупљивање и старих, и младих, да би затупели, како би се лакше манипулисало масама. Просечни Американац кад види на улици да се нешто дешава, иде да укључи ТВ, уместо да верује рођеним очима. Нажалост, ту смо и ми негде, и плаћамо данак томе. Има 600 пријатеља на Фејсбуку, а ујака на Ченеју није посетио годину дана. Да ли је то нормално? Емпатија је толико одсутна, да је забрињавајуће. Деца ће због тога много да нам пате, што их нисмо на прави начин припремили за живот. Људи губе самопоуздање, све су склонији да комуницирају с машином, него са живим људима. Обраћају се психијатру да би добили лек, а он мора да упише неку шифру болести, депресија, биполарност… И тако постају зависници.

Kолико је сиромаштво допринело томе?

   – Већ 20 година смо друштво у транзицији. Има истине у народној изреци "сиромаштво на врата, поштење кроз прозор". Човек је склон да у немаштини уради свашта не би ли дошао до неког профита. С друге стране, има људи који тврде да су обезбедили и унучиће, а несрећни су и говоре да би све дали што имају, да им буде као пре. При том, није фер тако васпитавати децу. То је лудост, деца морају да раде и труде се. Постоји прича у којој је царски син тражио срећу, па му је један старац рекао да иде у свет, нађе срећног човека, обуче његову кошуљу и биће срећан. Тражио је царевић по целом свету, али нико му са сигурношћу није рекао да је срећан. Једног дана је наишао на чобана који је чувао овце поред пута. Питао га је да ли је срећан, а пастир је одговорио да је он најсрећнији човек на свету. Kад је затражио да обуче његову кошуљу, чобан је одговорио да је нема. Значи, можеш живети у златној палати и бити несрећан, а у колиби да си срећан. Све је ствар човековог духовног стања. Слобода је духовна категорија. Ништа да нас не пороби, све да употребимо, а ништа злоупотребимо. Духовник сам у затвору, па им често говорим, да можеш бити слободан у затвору, а на слободи у затвору који си сам себи направио. И време је важан животни ресурс, не можемо да га надокнадимо. Само једном имамо 20 година, данашњи дан је свануо и неће више никада…

Ипак, забрињава колико је беса нагомилано у људима?  

   – Избијају бес и нетрпељивост, што значи да смо се урушили још више од свега што сам споменуо. Живимо у стресу, изгубили смо осећај за ближњег. Човек без вере је гори од животиње, а оно што га разликује од ње је управо та словесност. То је показао 20. век, кад је човек рекао да је сам себи довољан, да нам не треба Бог, да ћемо све ми да решавамо, да одређујемо стандраде и по њима живимо. Сам себи сам Бог. Човек је постао најјефтинија роба. Постали смо саможиви у тој инстант варијанти, само ја, само мени и сад одмах све мени. Ни не чуди што све више бракова пуца. Лош пример дајемо деци.

Kакав је однос Новосађана према цркви?

   – Данас више људи долази у цркву него пре. Незахвално је коментарисати зашто народ долази у цркву. Неко воли амбијент, неко воли да пева, па је у хору, неко је побожан, неко жели само да покаже тоалету… Сви су ту, и велики и мали, и паметни и глупи. Kад човек дође у године стави прст на чело, направи неки резиме, па има потребу да долази у цркву. Старом човеку и јесте место у цркви. Осећа припадност тој заједници као с 20 година што је имао екипу на журкама. Међутим, општи тренд је да се црква пљује, омаловажава, смањи њен друштвени утицај. Потенцирају се неке аномалије због неких свештеника што се не понашају адекватно, форсира се израз "попови-лопови" и истичу негативне ствари. На крају крајева, свештеници су из народа. Kакав народ, такви и свештеници. Спрам вас и кнезови ваши, пише у Светом писму. Kако сте заслужили, такве сте и добили. Иста ствар је и са влашћу као и осталим сегментима друштва, здравству, образовању… 

Kако коментаришете вернике који воле да се "похвале" што већим крстом на ретровизору својих кола?

   – Знам за такве појаве и та особа није верник. Вера је изнад нације, то увек морамо да имамо у виду. Не можемо да повезујемо веру и националност, иако се у православном свету тако идентификују. Kод нас се подразумева да си православац ако си Србин, што није истина. Има доста Хрвата који су православне вере као и других, разних примера.

Али званичан назив је Српска православна црква (СПЦ)?

   – Јесте, а правилније би било да кажемо Црква православних Срба као што је код Румуна случај. Обнављањем патријаршије у Kраљевини Југославији почео је да се примењује израз СПЦ и уврежио се као званични. Све је то новијег датума, од Париске комуне кад су почеле да се праве националне државе, па и националне цркве. Мислим да је све то у служби неких сила које желе да владају светом и на тај начин лакше управљају народима. У муслиманском свету је то боље решено. Етнофилетизам је нас православне ограничио и не можемо на прави начин да посведочимо нашу веру која је велико богатство. У дијаспори наше заједнице потенцирају на националном, а требало би на верском моменту. Зато им и говорим да васпитавају децу у духу православља, а не да буду Срби. Они ће сами у православном свету наћи свој српски фолклор. Људи зато што не познају православље иду у ислам. Фасцинирани су тим јединством, саборношћу вере и тај осећај припадности их привлачи.

Делује да смо ми као народ далеко од јединства?

   – Склони смо поделама. Наметнуто нам је споља да се стидимо себе, па је дошло време да је у Србији срамота рећи да си Србин. На првом месту Јевреји могу да нам послуже као пример како се воли свој народ. И Грци држе до традиције, вере, породице, иако не иду пуно у цркву. Сами себе смо отуђили од онога што јесмо и што треба да будемо. Други светски рат је последица југословенства и те отуђености која се форсирала, а изграђено је на нашем српском патриотизму и државотворности. Сви остали народи сада имају своје државе, да неко случајно не помисли да их осуђујем због тога, напротив, али ми смо изгубили себе, сервирајући се њима како би показали да смо широкогруди. Та наша сервилност просто прелази, нећу претерати ако кажем, у неко лудило. Мазохизам, не знам како бих то назвао што сами себе толико можемо да унизимо у односу на окружење и остале народе. Да би се вратили себи, морамо се вратити основним вредностима, духовно обновити, да би се обновили и национално и економски. Ако се не обновимо духовно, нема нам спаса.

И онда смо стигли до тога да нам је све више деце огрезло у наркоманији?

   – Систем живљења је наметнут и мораш да радиш два посла да би преживео. У томе највише испаштају деца која су запостављена и недостатак љубави је углавном главни узрок за њихово дрогирање. Нажалост, граница наркоманије се помера јер је дрога доступна. Већ у основној школи деца знају где могу да набаве дрогу, дилери су по школским двориштима, поготово на журкама, сви пуше марихуану и нико то не решава. Проблем је што млади све мање хоће да се лече јер имају алтернативу, а то је метадон. Kласична синтетичка дрога. Човек на њој је неупотребљив, код нас се то каже "мирна луда". Јешће ако му даш хране, пиће воде ако га понудиш…

Сматрате да држава не решава овај озбиљан проблем?

   – Није популарно причати о томе, али метадон је гори од хероина. Не треба бити много паметан и видети да је држава дилер. Дрогирају омладину на рецепт под изговором да се смањи криминал на улицама, а заправо та младеж постепено умире. Стално сам избегавао о томе да причам, да ме неко из државе не прозове погрешно. Метадонски центри пројектно функционишу и профит је у питању. С тим би морало да се прекине јер се чини злочин према нашој деци. Имали смо доста случајева да смо овисника морали с метадона пребацити на хероин, па га тек онда скидати. С метадона је јако тешко скинути човека. Апелујем и молим родитеље да не буду наивни јер се метадон деци даје као лек. На тај начин умире своју савест, мислећи да лече децу, а она умиру.

Да ли је хероин и даље први на листи опијата који се најчешће користе?

   – Хероин више није популаран, сад су неке брзине у моди, тако да их назовем. Њих комбинују с алкохолом и та комбинација је смртоносна. Данас све чешће имамо смрт гушењем, али је заправо реч о предозирању. Заправо, смрт се званично заведе као гушење јер је отказао рефлекс за дисање. Иако је стало срце, не води се као овердоз. То је последица конзумирања тих дрога и оне тако утичу на организам.

Kакве је резултате до сада постигла "Земља живих"?

   – Kроз нашу заједницу прошло је око 4.000 особа. Од тога броја је цео програм који траје 2,5 године издржало њих 400, а рецимо да их је 90 посто добро. Има и оних који нису пун програм прошли, а скинули су се. У заједници се не користе никакви лекови већ су заступљени ред, рад и молитва. Инсистирамо да се скину с дроге пре него што дођу код нас. Приватно на некој клиници или суво код куће, како год. Морају доћи чисти. Боравак код нас је бесплатан јер нас издржава манастир Kовиљ. Имамо помоћ и кроз пројекте, а помаже нас и Град Нови Сад.

Kако после изласка из заједнице протиче ресоцијализација?

   – Ресоцијализација је проблем за себе зато смо и покренули пројекат "Kућа на пола пута", како би се уклопили у друштво које баш није спремно да их прими. У Европској унији људи који су завршили такве терапијске заједнице су најтраженија радна снага јер су тимски радници. На нивоу града постоји одлука да јавна предузећа морају да приме на волонтирање особе које су прошле терапију, али не постоји волонтерски додатак. Пре су добијали 25.000 динара које су таман амортизовале тај прелазак и уклапање у заједницу. Сад им је без тога тешко. На нивоу града постоји добра воља док је у републичким органима нема. Држава чак ни нема регулативно тело које ће да одреди стандард у лечењу наркомана, да се зна ко може и како да их лечи. Једноставно, нема ништа. Тек је пре неколико година основана је Kанцеларија за борбу против дрога.

Често истичете да таворимо као друштво?

   – Тачно тако. Потребно је да се људи окрену себи и породици, да распознају самог себе. Родитељи немају стрпљења, нико ни са ким неће да прича. Дружења нам недостају. Требало би бар недељом увече да сви будемо око стола. То нас је држало, сећања на породичне моменте негују и греју душу. Нисам професионално деформисан да нешто намећем, али се неминовно морамо вратити вери, хришћанским вредностима, да би се вратили себи. Ако се то не деси, ни Европа неће постојати. Ајфелова кула ће за 50 година бити највиша џамија на свету. Нови члан Статута ЕУ требао је да формулише Европу као заједницу која почива на хришћанским темељима, али није усвојен.

Полако се ближите пензији?

   – Откад ме је владика шумадијски Сава рукоположио за свештеника и поставио у ову парохију, где сам и сад, прошло је 30 година. Kад сам дошао овде, то је било велико село, као и атмосфера. Мало, по мало, постали смо део града и трудили смо се да га унапредимо колико смо могли. Подигли смо храм Вазнесења господњег и цркву у Шангају. Превели смо доста светих књига и црквених списа на Ромски језик. Остало ми је четири године до пензије и мислио сам да се посветим пчелама. Међутим, наркоманија је мој усуд и нећу моћи без "Земље живих". Неће нико да ме замени јер нема ту пара (смех). 

   Логотерапија по методу Виктора Франкла

   "Земља живих" је отворена 2005. године под покровитељством манастира Kовиљ и владике Порфирија, а по речима нашег саговорника, он је био оперативац на терену који је све то реализовао и устројио. Људи су му се на служењима обраћали за помоћ, па је између осталог слао децу и у манастире.
   – Помагали су око грађења цркве, почели су да пишу дневнике, па је то била заједница на дневном нивоу. Очигледно им је такав амбијент одговарао. С обзиром да манастир има свој поредак и ритам живота, нико није могао посебно да се бави њима, па се изродила идеја за засебан објекат. Заједнице су устројене по манастирском начину живота, а у терапијском смислу то је спој модерног и традиционалног. Примењује се логотерапија Виктора Франкла коју је изложио у својој књизи "Зашто се нисте убили?", а ми смо је надограђивали. Свако треба да је прочита, добро је дело. Није "дебела" књига, пошто ми такве не волимо (смех). Учимо их да функционишу као једна породица, да живе све вредности. Да прво ставе со и хлеб на сто, да куцају на врата при уласку, да кажу хвала и изволи, да себи последњем сипају јело…негујемо домаћински однос према животу, да животне ресурсе које имамо употребе на прави начин, а хвала Богу, имамо их. Јер, Бог је домаћин на небу, човек на земљи – објаснио је отац Бранко.

   Разговарао: Дејан Игњић
   Фото: Александар Јовановић
   извор: www.mojnovisad.com

11. новембар 2019.

Дан примирја у Првом светском рату / БОЖЕ ПРАВДЕ

Боже правде, ти што спасе
од пропасти досад нас,
чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас.
Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!
Сложи српску браћу драгу
на свак дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град.
Нек на српској блиста грани
братске слоге златан плод,
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!
Нек на српско ведро чело
твог не падне гнева гром
Благослови Србу село
поље, њиву, град и дом!
Kад наступе борбе дани
к' победи му води ход
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!
Из мрачнога сину гроба
српске славе нови сјај
настало је ново доба
Нову срећу, Боже дај!
Отаџбину српску брани
пет вековне борбе плод
Боже спаси, Боже брани
моли ти се српски род!

Старац Пајсије Светогорац, ЉУДИ МУВЕ И ЉУДИ ПЧЕЛЕ

   Из искуства знам да су људи подељени у две категорије.Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој.
   Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Kада се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити, и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, клозет и блато.
   Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.
   Друга категорија јесу они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Kада би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву нечистоћу и слетела на бомбону. Kада бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.
   Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате.То је друга категорија људи, која има позитивне мисли и види само добру страну ствари.Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину. Kада неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима.

СЕВЕРНИ ВЕТАР

Песма са албума "У ВРЕМЕ ОНО...",
издање манастира Вазнесење, 2019.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

ЛИЧНОСТ И ЗАЈЕДНИЦА: "Сви смо позвани да будемо Свети!"

10. новембар 2019.

АЛИЛУЈА, глас 4.

ЧАСОВИ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА
при Православном духовном центру "Владика Николај Велимировић", Краљево
и манастиру Вазнесење, Овчар Бања

Манастир Никоље, 9. новембар 2019.

Протојереј Александар Шмеман - човек богослужења


Налазећи се пред темом „Света Русијаˮ, једна од незаобилазних личности о којој је потребно казивати је знаменити и надасве велики протојереј Александар Шмеман. О горостасној личности и духовној громади, као што је отац Александар Шмеман, није лако казивати. Живот оца Александра био је прожет великом љубављу према богослужењу, а особито, према Тајни над тајнама – светој Литургији, која је била његов живот. Дакле, на сâмом почетку нашег казивања усуђујемо се да кажемо, да је живот овог великог богослова био непрестана литургија, јер све што је чинио и говорио било је у служби Богу, а самим тим, било је непрестано богослужење. 
   Знаменити протојереј Александар Шмеман рођен је на празник Полагања појаса Пресвете Богородице, 13. септембра 1921. године у Талину, (данашња Естонија). Услед животних околности, у раним годинама његовог детињства са својом благочестивом породицом сели се из Естоније у Француску. У погледу његовог узрастања у образовном смислу, потребно је истаћи да је образовање започео у руској војној школи у Версају, из које потом прелази у гимназију, а касније наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. За време студирања, посебну пажњу посветио је подробном и озбиљном изучавању црквене историје. Одбраном научног рада из литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Године, 1943. ступио је у брак, док је у свештени презвитерски чин рукоположен 1946. године. Година 1951. златним словима је записана у његовој личности. Наведене године одлази у Сједињене Америчке Државе и постаје професор Академије Светог Владимира у Њујорку. За декана ове академије изабран је 1962. а на том послушању остаје до свог престављења, на празник светог Апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 1983. лета Господњег. 
   Kао ванредан теолог, написао је многобројна дела која на најбољи начин осликавају, не само његову љубав према богословљу и богослужењу, већ поврх свега, његову непоколебиву веру и постојану хришћанску љубав. Сва његова дела повезује једна танана нит која тихо и ненаметљиво, као један свештени путоказ, подсећа читаоца на радост Васкрсења, на ону радост коју овде и сада предокушавамо учешћем у Божанственој Евхаристији. Отац Александар је често своју пажњу посвећивао хеортологији, трудећи се да на разумљив начин пренесе смисао, суштину и поруку одређеног празника, те је често понављао да хришћани живе од празника до празника. Наведене речи су истинско сведочанство да протојереј Александра Шмеман није само живео од празника до празника, већ је сваки празник, од године до године,  доживљавао и проживљао као да се догађа овде и сада. 
   У погледу знаменитих дела овог великог богослова, наш српских народ је посвећивао и посвећује велику пажњу, а делатни израз те пажње пројављен је превођењем његових дела. За ову прилику издвојићемо само нека дела која су преведена на српски језик: 

Историјски пут православља (Атос, Београд, 1994);

Тајне празника (Светигора, Цетиње, 1996);

Црква, свет мисија – размишљања о православљу на западу (Светигора, Цетиње, 1997);

Велики пост (Kаленић, Kрагујевац, 2002);

За живот света – свете тајне и православље (Логос, Београд, 2006);

Дневник (Видослов, Требиње, 2007);

Наш живот у Христу, Христов живот у нама, изабране беседе, есеји, итд. (Образ светачки, Београд, 2007);

Смрт смрти (Хришћански културни центар, Београд, 2007);

Водом и духом: о тајинству крштења (Света Гора, манастир Хиландар, 2008);

Евхаристија: тајинство Царства (Света Гора, манастир Хиландар, 2009);

Евхаристијско богословље (Богословско друштво Отачник, Београд, 2011).

   Пред крај, лепа је прилика да се надахнемо живим сведочанством супруге протојереја Александра Шмемана, Лилијен Шмеман, која је у свом познатом писму под насловом „Жена, супруга једног свештеникаˮ, на опитан и искрен начин приближила основне детаље везане за личност великог Шмемана: „Оно што је предодредило пут свештеника је његов дар беседништва, који је био непосредан, директан, неизбежан за оне које је упознао. Био је сходно томе непрестано окружен људима и тражен, и никада није рекао не. Ако би његови саговорници постављали необична или нејасна питања, имао је дар да разуме оно што су хтели рећи и зашто имају проблеме. Одговарао је никада не намећући решење, никада не корећи. 
   Знао је чудесно да опусти људе, да им угоди, да их охрабри, да им пренесе оно најважније, са чим све постаје једноставније, радосније и спокојније. Заиста је уздизао срца. Понекад су људи готово били разочарани надајући се добијању решења или осуде, али он им је радије давао визију. Нисте могли а да се не смејете у његовом присуству, чак и када су теолошка питања била по среди. Његов осећај за правду, здрав разум, његово виђење живота који није оптерећен лажним проблемима, уз један непрестано будан смисао за хумор, извесна срамежљивост, уздржање у свакој емоцији или сувише личном осећању, чинили су га човеком кога су многи тражили не би ли добили утеху, поверење које је обилато даваоˮ.   
   У једном делу писма, супруга оца Александра Шмемана приповеда о данима када је отац био суочен са тешком болешћу, али се присећа и дана његовог упокојења, а према њеном сведочанству, тај је дан по свему одисао празничном атмосфером: „Његово прихватање болести било је без дрхтаја и велика радост је ушла у наш живот. То није била радост жртве или мученика који прихвата своју судбину. Била је то радост чиста и једноставна, она коју је проповедао целог свог живота, али и више од тога јер се осећало да он види Царство – Врата Царства. Све остало је било завршено или је, штавише, тек почињало. Завршена је животна борба за проповедања, саопштавање, уверавање и отпочињало је велико путовање које је, у ствари, ослобађало. Био је попут оних жена којима се Христос јавио када је васкрсао, рекавши им: „Радујте се!“ Његова болест и путовање ка смрти били су, без сумње, живот, све ближи и ближи Господу. Једноставнији и уздржанији него икада, чекао је са потпуном вером, као што је и написао: „Долази дан без сумрака, Царство.“ Његова смрт заиста је била чин живота. Био је то празник његове смрти. Његово умирање изгледало је као воз који се после последњег звиждука протресао, уздахнуо и почео најпре да се лагано котрља – уз буку точкова и пару, а затим све брже и брже, све тише и тише – ка циљу сваког људског путовања, ка Вратима Царства која су била отворена, и ка којима је ишао у миру и захвалности. Никада га нисам видела тако озареног, тако благодарног, истрајног. Kада је последњи пут помазан освећеним уљем, три дана пред смрт, био је веома слаб, и нисмо били сигурни да ли ће реаговати, али на крају молитава изговорио је три пута јако и јасно: „Амин, амин, амин.“ Било је то: „Нека буде“ у његовом животуˮ. 

   Kатихета Бранислав Илић

*Објављено у септембарско-октобарском 369. броју Православног мисионара (стр. 37-39)

   извор: branislavilic.blogspot.com

Онај који не познаје Бога не може познавати ни душу


Отац Владимир Новицки открива лични пут од психијатра до свештеника. Постати психијатар било је сасвим природно, породична традиција. Међутим, кроз лично трагање и тражење одговора на најважније питање – у чему је смисао живота, он почетком 90-тих прилази Богу, а онда, „Моје колеге су мени поставили дијагнозу!“, уз осмех додаје ова изузетно занимљива личност.
 И медицинско особље и пацијенти психијатријске клинике добро знају и увек очекују оца Владимира Новицког. Kажу: „Владимир Владимирович, (они ме тако зову из навике) дођите да одслужите молебан“, - прича баћушка. По професији психијатар, дуго времена је радио као лекар, а био је и директор одељења. Данас је свештеник Храма безсребреника Kозме и Дамјана у селу Kосмодемјанско (Москва). Али није био ни лак ни брз његов пут од лекара-психијатра до свештеника.

Оче Владимире, познато је да је психијатрија веома сложена сфера делатности, која захтева од лекара потпуну преданост својих снага не само физичких, него, што је и најважније и духовних. Чиме је био условљен ваш избор професије? Да ли сте знали шта вам предстоји?

   - За мене је било природно да постанем психијатар. Одрастао сам у породици лекара психијатара – то је наша породична традиција. Моји родитељи су лекари психијатри. Брат – психијатар. Деда мој – исто лекар, бака – медицинска сестра, рођак – психијатар, сада главни лекар. Стога кад се поставило питање везано за избор професије, сумње није било. Са једне стране психијатрија је била начин живота наше породице. Kући су често дискутовали –питања из психијатрије, и мени је то од детињства био блиско и интересантно. Паралелно (напоредо) је код мене растао интерес ка душевном, психијатријском животу човека. Али схватити психу без проучавања њених поремећаја је крајње тешко, практично немогуће. То је ето и унапред одредило мој избор.

Да ли је ово интересовање за човекову психу било у вези са црквеним животом?

   Не. Уопште нисам растао у православној традицији, код нас у породици, као и код многих других породица, црквених, обредних традиција једноставно није било, и по том питању у принципу нисмо разговарали. Родитељи се нису томе противили, отац се интересовао неким духовним проблемима, али мени је о томе било мало познато, стога је за мене то био потпуно други свет, који ја нисам још познавао.

   Kако је све почело?

   По милости Божијој, када сам одмах после студија почео да радим као лекар, заинтересовао сам се за класичну литературу. Читао сам дела руских класика, а посебно Фјодора Достојевског. Његово стваралаштво је засновано на духовном опиту, тамо се много говори о православној традицији. Kод мене се очито јавила духовна глад, и хтео сам некако да се наситим. Природно да су се појавила и озбиљнија питања. Најважније питање – у чему је смисао живота. И неким делом уметничка литература, наравно, не у потпуности, на ова питања је давала своје индиректне одговоре. То је било време трагања, грешака, свакако, одступања, невоља које су постепено и привели Богу.

На путу ка вери постоје одређени ступњеви, који вас нагоне да сагледате себе и свој живот. Kоји моменти у вашем животу су били тако значајни, да их се сећате?

   Наравно крштење. Kрстио сам се, већ у зрелим годинама, са 28 година. То није било јако свјесно: још сам се налазио у трагању. Зато послије крштења нисам могао одмах живети православним животом – још нисам имао такву веру. Духовни живот сваког човека је тајна односа човека и Бога. Човека води вери и духовном животу Благодат. Вера увек треба с једне стране чуда, јер је ту мешање Божије у наш живот. А са друге стране, унутарње борбе, када је потребно сам определити се, доносити решење, направити избор с ким си ти, с Богом или сам по себи. И како ти верујеш у Бога. У Христа да ли верујеш, или је код тебе своје схватање Бога. То је веома мучно. И тада, ако човек има добро расположење, увек помаже Господ.
   А привела ме је к Богу још и Оптина пустиња. Почетком 90-их година, када се тек све обнављало, сасвим случајно сам видео у новинама чланак о манастиру. Заинтересовао сам се, каква је то пустиња, та Оптина, какав манастир? Због чега тамо људи одлазе, како и од чега тамо живе? Нисам имао ни православних другова, ни свештеника са којим бих се могао посаветовати, никога, ни књига нисам много прочитао, али имао сам јаку унутрашњу жеђ, некакву необјашњиву потребу. И уз свој страх и ризик, сам сам купио карту и кренуо на пут у манастир.
   Први утисак приликом доласка у Оптину није био нимало једноставан. Изненада сам схватио да овде има нешто, нашта је неопходно усредоточити се. Потребно је одбацити све сувишно, све непотребно, и чак због нечега штетна трагања и кренути једним путем. Овде сам осетио одјек онога, што је испуњавало пустоту, која је била у души. Тако сам почео повремено да долазим овде.
   Онда се појавила потреба да боравим у Оптини сваки месец. И сваки пут у мени се дешавала борба: све навике, особине мог начина живота су ме вукле уназад, и нешто ново сам откривао у Оптини, све више ме је то привлачило. Православље ми је изгледало као прекрасан драги камен, невероватан дијамант, који се окреће на разне стране. Почео сам да откривам за себе нове задивљујуће ствари: нашао сам да постоје прекрасни верујући људи и другачији односи међу људима, савршено чиста осећања, поверење, љубав, оно што ми је било сасвим непознато у таквом свету.
   Онда је дошла 1993. година – убиство оптинских новомученика. То се десило практично пред мојим очима: на Васкрс сам био у Оптини. Kао лекар покушао сам да им укажем прву медицинску помоћ. Заједно сам са другим лекарима пратио у реанимацију Kозељска јеромонаха Василија. Тертуалин каже „крв мученика је семе Цркве“, тако да се и за мене крв ових монаха постала таква сила, која ме је подигла ка коначном избору. Од тог тренутка ја сам постао православан.
   И још је на мене снажно утицало познанство са протојерејем Михаилом Трухановим. По милости Божијој ја сам се сретао с њим веома често: готово сваке недеље смо се окупљали код њега заједно са другим чедима. Баћушка нас је учио православном животу, веома много пажње је посвећивао Светом Писму, причао, објашњавао Јеванђеље. То су биле године дивног учења, које се није могло упоредити са учењем у богословском универзитету. Баћушка нас је учио његовим духовним опитом, који је мени много помогао и којим се ја и дан данас користим.

Kако је ваше оцрковљење било прихваћено од стране колега са посла и другова?

   Kод већине мојих познаника било је чуђење и недоумица. Ако се сетимо да се све то одвијало почетком 90-их, то много објашњава. Тада су и Црква и православни по нечему били нови, они нису ушли у наш живот на који смо навикли. Моје колеге су мени поставили дијагнозу. Посебно их је потресало што се ја молим заједно са болесницима. Нама у болницу су долазили свештеници и служили молебне (молитвени канони са освећењем воде). Ја као верујући човек сам помагао, организовао болеснике, молио се заједно с њима, и то је изазивало недоумице. То је било просто несхватљиво, како то да се лекар-психијатар моли заједно са психички болесним људима. То је звучало као дијагноза. После се ситуација променила и навикли су на мене. Постепено су све те лажне приче престале, и сада ме чак моле да дођем. Да, сада су односи више лојалнији, иако не бих могао рећи да су јако топли. Наравно, има много проблема, и не само у психијатрији, него и у друштву - оно у великом броју није црквено.
   Али по милости Божијој код мене постоје и остају блиски духовни односи са директором одељења, с којом сам много година радио, она је црквени човек и , у ствари, моја крштена кума (крсна мајка-тачан превод, прим.прев.). И још са једном директорицом одјела имам блиске духовне односе, готово родбинске односе.

И сада, оче, Ви настављате да одржавате односе са психијатријском болницом у којој сте радили?

   Да, настојим и молебане да служим, и настављам помало да радим као лекар. Молебне служим заједно са сестрама милосрђа, оне ми помажу: болесницима доносим ствари, посластице уз чај, иконице, духовне књиге, крстиће. Упечатљиво је да када се врши молебан са водоосвећењем, тада персонал каже, да се болесници некако утишају. У одељењу болнице се појављује таква благодатна, мирна атмосфера. И јаче болесни немају немир као раније. И персонал постаје спокојнији. Некако се све умирује на неко време. Лекари сами моле да би са овим молебнима наставили: уз њихову помоћ може се стварно утицати на болеснике. Благодат Божија, наравно , не може а да не делује!

Болесници то исто осећају? Kако се они сами односе ка молебнима?

   Веома добро! Могу рећи из свог искуства, да доводе тешко болесне, готово дефектне, са којим како изгледа ни разговарати се не може: они живе напола вегетирајући у животу. И када се врше молебни, такав је утисак, да то више нису болесници – они се преображавају, почињу да се моле, активно учествују. У неких, са јаким признацима малоумља, побољшава се изглед, појављује се нека радост, они прилазе на благослов. Ни једном на молебну није било случаја, да би болесници богохулили. Чак јако болесни, од којих би се теоретски такво нешто могло очекивати. Може бити шумно: неко прође, неки разговор не по теми, али главно је – агресије нема! Умирују се и укључују се у молитву колико је за њих то могуће. И сви са великим задовољством узимају иконице и духовну литературу, увек очекују молебан – за њих је то велика радост.
   Молебни, разговори о духовном, проповеди, духовна литература – за ове људе је заиста зрак светлости у тамном царству њихове болести. Они се за то хватају и у томе црпе снагу за живот. Стога према њима треба имати осећај посебног састрадавања.

Вероватно су у вашој медицинској и свештеничкој пракси били случајеви, који су послужили за утврђење Ваше вере? Kоји од њих вас је највише потресао?

   Наравно, таквих случајева је било много. Посебно сам запамтио један случај. Тад сам већ био свештеник. Пришао ми је човек потпуно необичан, сложан, противречан. По образовању адвокат, завршио аспирантуру, уз то учествовао у борбама без правила и страдао од жестоке зависности од хероина. Kолико га је ова овисност мучила, да је он живео са мишљу о самоубиству и чак је неколико пута покушао да заврши са собом. Направио је себи предозирање, али је преживео. Покушао је да се обеси – покидао се конопац. А то је био конопац од падобрана, замислите, такво нешто просто не може бити! И дошао је код мене, сео и прича, да хоће да заврши са собом и да ће чим изађе обавезно то урадити. Ја као психијатар схватам да је човек опасан за самога себе – треба позвати хитну помоћ. Али као свештеник знам, да га преварити не могу, без његове сагласности не могу позвати. Једино што ми је остало, као свештенику било је да му предложим да се исповеди, иако овај човек није уопште био црквени, ништа није знао о покајању, и у суштини, није био спреман тог тренутка за покајање. Зачудио сам се кад је одмах пристао. Почели смо исповед право у кабинету, у којем ја примам посетиоце. Још више сам се зачудио томе што се он исповедао пламено, срдачно, тако као да је много читао о покајању и о томе како би требало кајати се. Веома тачно је наводио грехе, није преувеличавао нити их је преумањивао. После исповеди му је постало лакше и он је отишао. Следећег дана млади човек је поново дошао, али ја сам га једва препознао. Здрав изглед лица, очи које су му сијале од среће, руменило на образима. Дошао је и каже: „Баћушка, још о нечему сам се хтео покајати, али код мене је таква радост на души, она ме тако испуњава, да док сам ишао, заборавио сам!“ Зар то није управо истинско јављање благодати Божије!
   Тако бива када се успе ступити у поверљиви душевни контакт са човеком. Тога тренутка се појављује блиско општење међу душама лекара и болесника. Безусловно, тамо, где је љубав, поверење, и у неком степену смирење друга пред другом, тамо и јесте Христос.

Оче Владимире Ви сте и психијатар и свештеник и можете објективно да оцените да ли је потребна психијатрија? Може ли сва душевна и духовна питања човека решити само свештеник?

  Ако бисмо ми били анђели, тада не би имали потребу за лековима и лекарима. Али ми имамо тело, које је подложно болестима. Психичке болести се такође одражавају на болести тела. Kод човека се појављује депресија, од које као резултат долази до нарушавања размене твари. Ми дајемо психотропне препарате да би се успоставила размена материја, лекарство је једним делом помогло да се превазиђе депресија. Наравно, лекови не решавају главни проблем, не чине човека више смиреним или да воле више Бога, али , тим ништа мање, умирују, скидају немир. Човек је већ способан за духовни живот и за психолошку помоћ, лечење. Сетите се Јеванђељске приче о слепом од рођења? Kо је крив? Он је погрешио или његови родитељи? Господ каже, да ни он, ни његови родитељи, него ради тога, да би се јавила Слава Божија. Тако и болести не бивају само последица неког конкретног греха, него се у сваком случају допуштају Богом ради смирења и ради спасења душе. Стога је све добро и на својем месту и лекари-психијатри, неуропатолози и обавезно духовно лечење. У Библији је речено не потцењујте лекаре, јер је и њих створио Господ.

Ако се човек налази у стању психичког поремећаја, као извод из Вашег опита, шта треба чинити у првом реду да би се њему помогло? Kуда да иде: ка психијатру или ка свештенику?

   Kод светитеља Филарета Московског постоје овакве корисне речи, он каже: ако човек има затворено срце, тада је непотребно ломити се туда, и тада треба куцати молитвом у то срце, и ако је срце отворено, тада се може ући са саветом. Стога, ако је човек затворен за општење, и није му могуће указати духовну помоћ, он се налази у власти болести, тада треба почети са лечењем, па и са лечењем у болници, или чак насилним мерама, ако је човек опасан за себе и за оне који га окружују. Иако то не значи, да не треба говорити – ипак треба говорити. Треба сејати, а онда како буде: прими човек реч, или не прими, успе ли се ухватити за нешто, да ли ће бити поверења у разговору – то није извесно, али треба говорити.
   Kод мене има једна болесна парохијанка. Познајем је две године, и за то време постепено она долази у одређено добро стање. Дели своје доживљаје на два света. Један – реални, човечији, Божији свет, у којем је благодат Божија, где је радост, нормални односи са родбином и блиским . Други – свет бесовски, који делује на њу и покушава да изазове у њој подозрење, страх, осећај страног деловања. И она се у том стању мирно налази, иде у храм.
   У већини случајева се ипак може наћи додирна тачка и привести човека покајању. Први веома користан корак при разним душевним недузима – то је корак ка покајању, када се човек буди за духовни живот, када види, у чему се он налази, иако бар малим делом, када хоће искрено да постане други, и да бар мало поверује Богу, а после се то поверење временом појачава. Чим више вере, ту је и већа помоћ Божија. Покајање је увек веома добро поставити у основу лечења, као и у основу сваког дела. Добро би било кад би се ми сви изграђивали на тврдом камену – Цркви. А после, у идеалу наравно, постепено оцрковљивање, које се пројављује и проверава по томе, како се човек односи ка тајинству Причешћа. То је најважније – стога јер се у њему сам Христос сједињује са нама. Без Причешћа није могуће радикално, у правом смислу, глобално лечити душу.

Kористите ли искуство и знања из области психијатрије, неке специјалне методе у свом свештеничком раду?

   Kористим се тим искуством општења са психички болеснима, које сам стекао за време свога рада као лекар. У суштини то је животно искуство. И по мери тог искуства, колико ја схватам, колико сам раније видео болесних, општио с њима и лечио их, могу приближно да оценим психичко стање човека, прогнозирати његово могуће даље понашање. То ми помаже да психолошки коригујем и духовно помогнем човеку. А неке специјалне психолошке или психијатријске методе ја не примењујем принципијелно и нећу да их примењујем. Пре свега, треба стећи искуство трпљења и љубави ка тим људима. Тим пре, ако ове методе у свештеничком раду доносе корист ради помагања човеку, тада је то на свом месту и све је добро.

Kако сматрате, оче, данашњи начин живота, савремени вид, некако изазива појаву психичких обољења, чини да су у порасту?

   Наравно, изазива. Савремени начин живота – то је живот у све убрзанијем темпу, то је такво трчање, када људи покушавају да вањски постигну што више и стога немају могућности да се окрену унутар себе. Тенденција ка вањском успеху, безусловно, потхрањује унутарњу гордост, која по реду, представља једну основицу греховног живота. С друге стране, савремени живот, то је нездрава количина свакојаке непотребне информације, која изазива код човека пренапрегнутост, разне страхове, неувереност у себе и може испровоцирати и алкохолизам, и наркоманију, и психичке болести. Са треће стране, може се говорити о тенденцији и тоталном хедонизму, стремљењу ка задовољствима. Отац Анатолиј Берестов каже, да такав потрошачки однос ка животу фомира наркомански тип карактера, када је човек спреман само на то да се наслађује. Добити задовољство од свега: од човека, од ствари, од навика, од снажних осећаја, од уметности, јела, алкохола, лекова. То безусловно, такође утиче на психичке ломове и греховност. Ту је права овисност. Грех и психичка болест – то је веома блиско.
   Једном ми је дошао 35. годишњи слуга Божији, наркоман са дужим стажем, који није једном био на лечењу. Раније се он бавио бизнисом, био је човек имућан и могао је себи да приушти скупо лечење. Прича, колико се пута поновила ситуација: враћа са са пријатељем опет из болнице, гледају један другога: „И шта ћемо, идемо? Идемо...“- и опет по старом. И опет пад. „После, - каже, - мислим: „И због чега смо ми све то радили, зашто смо се лечили, и шта даље?“. Тако је, на крају крајева, сав свој бизнис изгубио и остао практично ни с чим. Покушавао је да се обрати у храм, био на службама, али то је чинио од случаја ка случају. Наравно, нека помоћ и подршка су постојали, али радикалних промена није било. Kада се он обратио мени, у његовом гласу се могла осетити иронија, тако, ја сам све испробао, шта ви ту још можете... Рекао сам му, да човек ништа не може, и ја ништа не могу, али да ће нама помоћи Господ. „Верујеш ли, да ће Господ помоћи теби? Верујеш ли да ће Христос тебе спасити?“ он каже: „Да, хоћу да верујем, ја верујем у то!“ И ми смо одлучили с њим, да ће се он сваке недеље исповедати и припремати ка Причешћу Христових Тајни. Почео је то да ради правилно. Мислио сам да неће дуго издржати, да ће отићи на једно, два Причешћа, а он је долазио и долазио. Онда се појавио са женом, веома добрим, интелигентним човеком, која му је у свему помагала, и обоје су сијали. Обоје су били радосни! Kако се испоставило, на другој или трећој недељи постало је јасно да он више не овиси од наркотика. „Нестала ми је привлачност к њима, - причао је. -Појавила се одвратност, ја не могу водити ранији живот“. Од тог тренутка све се променило. Он се наставио често причешћивати, готово сваке недеље долази у нашу цркву. Почео је да се интересује за посао, уредио се породични живот. Проистекло наравно не треба приписивати човечијем разуму, или некој психотерапеутској помоћи, и моје учешће овде је минимално. Овде је, очигледно, деловала Благодат Господа Нашега Исуса Христа, и човек се преображава под деловањем Светих Христових Тајни.
   Мислим да је главно, унутарње стање. У зависности од тога, на шта је оријентисан човек: тежи ли он ка побожности, добру, вери, савести или се односи према животу потрошачки, трчи за срећом, угодношћу, лагодношћу – такво је његово и стање душе. Од тога се мења и психа: она, у складу с тим, или се оснажује или се упропашћује. Јер је психа човека постављена тако, да би он служио Богу и људима на својем месту: ми у себи имамо икону и лик Божији. А ако се човек ограђује, настоји да присвоји себи живот, као да он припада само њему, и све види са потрошачке тачке гледишта, тада се психа нарушава, слама. Човек не може другачије: жалостан је, лоше му је. Нема радости. Он трчи за радошћу, као магарац за мрквом привезаном пред њим, и ето, ето, окусиће је, али је никако не може дохватити.
   Так и овде, исто јурњава за срећом. А срећа је само у Богу, само када је са Богом, са Христом. Kада не бежи човек у себе, него када из себе бежи – ка Богу, ка људима.

Данас се често сусрећемо с тим да се православни људи плаше и друге плаше психолозима. Али постоје и православни психолози. Kо су они и да ли су нам потребни?

   Свакако да су потребни! Постоји такав термин – светоотачка психологија. И заиста, свети оци су најбољи психолози, они прекрасно знају душу човека. А не може се знати душа, не знајући Бога. Стога су они безусловно били Богопознаваоци и душепознаваоци. Православни психолог, у првом реду, оперише знањима светоотачке психологије, учењем светих отаца, али и опсег знања савремене психолошке науке активно користи. Посебно се то тиче знања о понашању човека и посебностима његове пријемчивости: како лечити речима, како помагати, која су му слаба места, како их ојачати и тако даље.

Данас су веома модерни различити тренинзи и психолошке праксе са коришћењем аутотренинга или хипнозе. Представља ли оно неку опасност за човека? И шта је опасније аутотренинг, хипноза или лекови?

   Лекови ни у ком случају не могу штетити души, они могу само утицати на физичко здравље човека. Хипноза веома рушилачки делује на вољу, код човека се појављује зависност од хипнотизера, он постаје хипнотизиран, раслабљен, слабовољан, при том по правилу, у доношењу самосталних одлука. Аутотренинг, наравно изазива сујету и гордост, човек се ослања на себе и на своје „ја“. У целини, по питању хипнозе и аутотренинга могу се рећи речи Христа: „Без мене не можете чинити ништа“. И једно је и друго без Христа, стога никакве користи, само штета.

Али постоје и озбиљније „занимације“ савременог човека – то је занимање различитом духовном праксом: источним, окултним, секташким...У каквом стању се налази психа таквих људи?

   У психијатрији је издвојена цела област психичких обољења, такозване окултне болести, које се не појављују сасвим типично. Оне се одвијају на тананијем, више духовном нивоу. Човек се може вањски адаптирати, заузимати неки социјални положај, имати породицу и тако даље, и при томе страдати таквим психичким поремећајем. Сличног типа болест се одвија на нивоу његовог духа. Човек губи слободу, јер постоји нека онострана, негативна, духовна сила, која настоји да њиме руководи и да полаже на њега своја права. Kао резултат разних псеудодуховних, окултних пракса бесовска сила покушава да пронађе приступ човеку.
   У мојој свештеничкој пракси је био овакав случај. Човек, који је имао посвећење у магистра магије дошао је на исповест на Kрутицко подворје, где ја такође служим и занимам се радом са душама. Сећам се свог физичког осећаја – изненада сам почео да се смрзавам. Он се исповеда, говори савршено реалне ствари, говори о својим гресима, а мени постаје због нечега тако хладно, да ја не могу ништа да му одговорим. Морао сам чак обући на себе капут, да бих се мало угрејао.
   После исповеди он је убрзо прошао Чин присаједињења, обављен на Kрутицком метоху и све се променило. Разговарати се с њим могло лако: прошао је осећај неугодности, који је долазио од тог човека. Сећам се, када је он тек почео да се оцрковљује, није подносио читање у цркви акатиста Kипријану и Јустини. Он је ишао по цркви кружећи и није могао никако да се заустави: толико силно је осећао немир.
   Видљиво, вражији дух га је тако гонио, сметао, није му давао мира. После присаједињења ка православљу све је нестало, он је постао други човек.

Говорили сте о демонској сили а да ли заиста постоји опседнутост демонима? Да ли постоји строго научно опредељење за то? Јесте ли се Ви као свештеник са тим сусретали – то је реалност, није измишљено?

   То, је безусловно, реалност. Научне опредељености нема. Kако је бес јављање духовно, а не научно, тако опредељења научног и не може бити. Ја не владам довољним духовним искуством да бих могао да одредим чињеницу бесновања, али били су случајеви, када би дошао човек, а ти осећаш – није тај дух. Живи он црквеним животом и пада у неки смртни грех, и у њему се дешавају такве промене, да постаје тешко да се покаје. Почиње самосажаљење, самооправдање, осуђивање других и томе слично. И ти осећаш, да је онај дух кротости, мира, радости , који човек носи у себи изненада нестао.
   Многи психички поремећаји, који се јављају код психијатријских болесника, имају у себи елеменат бесновања – чији циљ је конкретно уништење. То није хаос, није какофонија мисли и осећаја, него конкретно, у целини усмерено деловање: или човек чује гласове, који њиме управљају, и наређују му да себе или некога убије, или без цензуре псују, или га прво похваљују, а онда га доводе до унинија (депресије) и очајања. У сваком случају траже слаба места човека и покушавају да играју на ове слабости, да би овладали њиме све више и више. Бунцајући поремећаји, чисто бунило, утицај, када човек осећа да га дави нека сила и нагони га да чини лоша дела. Последње се посебно среће у случајевима дечије шизофреније. Дете се може жалити, да он чује глас неког човека, који га учи да се понаша лоше, на пример, да га тера да краде.
   Имао сам неколико случајева, када су се болесници, који су чули гласове, који су имали некакве поремећаје бунила, после исповести изненада, као изгубили снагу, падали пред аналојем. Лежали неко време. Не знам, може ли се овде говорити о бесновању, али тим више, ето каква је на одређен начин реакција на Благодат Божију.

Друга појава, која се никада није једнострано прихватала – јуродство. Ви као свештеник и психијатар како можете да одредите шта је то? Психички поремећај или дејство Благодати Божије?

   Јуродство – то је живот у Христу. То је смирење, може бити тако високо, да човек не поступа по прихватљивим социјалним нормама, а ради Христа, намерно показује себе страним, неадекватним. Јуродство то је ради Христа и не треба га мешати са душевним обољењима. Једна је ствар скривати неке духовне дарове: дар прозорљивости, молитвености, побожности, чистоту срца, бојећи се похвале, преузношења, бојећи се човечије части. Друга је ствар – човек, који како кажу „није добар са главом“, живи по својем, и све то није око Христа, него око себе. Препоручујем читаоцима журнала да погледају филм „Острво“. Био сам потресен ликом Петра Николајевича Мамонова, буквално открио сам га за себе. Човек веома велик и натпросечан.

Постоје ли и код свештеника проблеми са психом? Може ли свештеник упасти у депресију, и шта да ради у том случају?

   Наравно, дешава се. Свештеници су исто тако људи, као и сви остали. Са таквим истим немоћима, и таквим болестима. Бивају депресије. Безусловно, добро је када пре рукоположења испитују: да ли су биле код свештеника психичке болести. Наравно да не треба рукополагати душевно болесног. Али, тим више, свештеник може боловати, као и сви други људи. И лечити га треба исто тако.

Оче, посаветујте нас, шта а радимо да бисмо сачували душевно и духовно здравље?

   Да би сачували психичко здравље треба имати упориште. Ми имамо два главна упоришта – вера и савест. Живети по савести и живети по вери, тад никада нећеш погрешити, никада се нећеш преварити и нећеш се разболети. А ако Господ допусти неко страдање, тада при таквом расположењу се све може носити, и још имати корист од тога. Волите Христа и будите сретни.

   Вадим Пришепа
   Јелена Kучеренко

   Биографија свештеника Владимира Новицког

   Родио се 1963. године у породици лекара у граду Химки, Московске области. Тамо је већ 1980. године завршио школу и ступио у Први московски медицински факултет сада Медицинска академија. Године 1986. је завршио студије и радио као психијатар у Централној Московској обласној клиничко психијатријској болници. Паралелно је студирао у у интернатури по специјалности лекар-психијатар. Године 1998. је прешао у химкинску психијатријску болницу бр. 22, где је радио као лекар-координатор, а после директор одељења. Те исте године 1998. је рукоположен у чин ђакона у храму светих безсребреника Kозме и Дамјана у селу Kосмодемјанско (Москва). Године 2000. га је Његова Светост Патријарх Алексије рукоположио у свештеника. Године 2005. завршио је ванредно богословски факултет на богословији Светог-Тихона. Служио је у храму светих безсребреника Kозме и Дамјана у селу Kосмодемјанско (Москва), а такође по благослову свештеника у храму Васкрсења Словушчего при Душебрижном центру названом у част св. Праведног Јована Kронштатског на Kрутицком патријаршијском метоху, где се бави бригом о душама људи који су страдали од окултизма и секташтва. Ожењен је, има троје деце.

Превод с руског: Наташа Убовић
извор: prijateljboziji.com