АРИЉЕ ДОЧЕКУЈЕ МОШТИ СВЕТОГ КРАЉА ДРАГУТИНА: ХРАМ СВЕТОГ АХИЛИЈА ПРОСЛАВЉА 720 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА!

извор: ТВ ХРАМ

У овој години Храм Светог Ахилија у Ариљу прославља јубилеј 720 година свога постојања и 700 година од упокојења ктитора храма Краља Драгутина (монаха Теоктиста). Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г-дина Јустина, црквена општина у Ариљу је припремила програм од 8. до 12. новембра. Управа храма Светог Ахилија позива верни народ да узме учешће у овој светковини и духовној радости значајној за све нас:

8. новембра – отварање сликарске колоније Краљу Драгутину

9. новембра – дочек моштију Светог Краља Драгутина испред храма Светог Ахилија у 17:00 часова.

10. новембра - Света Литургија у храму Светог Ахилија од 8:00 часова и вечерње богослужење од 17:00 часова. Истог дана од 19:00 часова промоција филма о Краљу Драгутину у Соколском дому.

11. новембра – Света Литургија у храму Светог Ахилија од 8:00 часова, празнично бдење од 16:00 часова и свечана академија у Соколском дому од 19:00 часова.

12. новембра – Света Литургија и освећење славског колача од 9:00 часова, вечерње богослужење од 17:00 часова и затварање сликарске колоније.

13. новембра – Света Литургија почиње у 8:00 часова. По завршеној Литургији свете мошти Краља Драгутина биће испраћене из храма.

БЕЈАШЕ

   У јесењој ноћи 1282. године Драгутин се тргну из сна. Пробуди га неко. Али ко би се усудио будити краља тако доцкан, и шта је тако важно ноћас. Неко већи од краља и нешто важније од свега. Драгутин седе на ивицу своје постеље, дубоко уздах­ну, одагна страх и спреман, гељајући крену из својих одаја, вођен нечим испред себе. Пошто увиде да је сам и да нема ни страже, ни деце, ни Кателине, за­гледа се у тмину испред себе и упита:

   „Јеси ли дошао да ме водиш? Спреман сам!“

   Али одговора није било. Само је немили мук умири­вао тишину бескрајног мрака, који те ноћи не дозво­ли сјају звезда и месеца да га обележи.
   Пошто му би лакнуло, што нико није дошао и што још није време, Драгутин се окрете и крену назад у своје одаје.

   „А куд би ти Драгутине?“, трже га и укопа глас иза њега.

   Окрете се, али никог не виде. Ипак одговори: „Тамо где заслужујем, тамо где се носи терет издаје роди­теља свога и где иду убоги краљеви.“
   Погледа унаоколо, хоће ли икога видети и чути, а онда да прекине туробну тишину настави:

   „И можда немам снаге колико сам имао у силини својој, али имам храбрости да изнесем што морам изнети. У понизном кајању, спреман сам да преуз­мем свој крст, на који ме разапни.“

   „А би ли Драгутине, саградио један крст?“

   „Саградио?“

   „Знаш Драгутине, тамо где ја могу да те одведем нема крстова, јер нису потребни ни као опомена ни као вера, али крстова треба овде, овој земљи, јер тешка времена долазе, људе ће разапињати, а вера ће им умирати. Требаће крстова.“

   „Како да саградим тај крст?“

   „Драгутине, има тај народ, што га је твој деда Сава добро познавао и чије тло обележио и тако заштитио духом својим, а који је мени предан на заштиту, тамо на месту где се Рзав улива у Моравицу. Тај народ ср­дачан је, захвалан, вредан је и радан, али напатиће се кроз време, недаће и несрећу. А ако се разједини, одлазиће из дома својега, јер неће имати наде да остане. На његово тло, благословено тло, долазиће нови народ, који ће се водом из свете реке умити и најести плодова здравих, и наследити све добро са тих простора, али и он ће патити и нестајати, а треба олакшати патњу, треба опстајати.“

   „Како ја могу спречити њихову патњу? Који ће народ слушати убогог краља?“

   „Не можеш Драгутине спречити патњу, јер да није патње, не би било ни радости, да није страха, не би било љубави, да није слабости, не би било снаге; али можеш им помоћи да опстану у тешкоћи и да изнесу своје бреме. Слушаће онај народ, коме даш наду, а ти ћеш им је дати. Сагради крст на оном узвишењу, тако да га из далека види путник и пролазник, нек се из далека моле док му прилазе или га обилазе, нека им је пут ка вери, јер Драгутине то је и твој пут.“

   „Мој пут? „

   „О твом ти путу не могу говорити, одлуке за живота сам ћеш доносити, будеш ли уз народ који  штитим, снагу ћу ти дати да изнесеш што мораш изнети.“

   „А хоће ли тај крст опстати у тим тешким времени­ма?“

   „Крст ће опстати, ако у себи носи веру, а веру ће му дати људи. Колико вере буду имали у себи, толико ће вере бити на твом крсту и на тој плодној, Богом датој земљи.“

   „Значи ти ниси дошао да ме узмеш к ‘себи, него да ми помогнеш?“

   „Нисам Драгутине, није моје да узимам, моје је да штитим.“

   „А како ти је име?“

   „Ахилије!“

   Драгутин је у периоду од 1283. до 1296. године гра­дио Храм који је добио име по Светом Ахилију, гр­чком епископу из Ларисе, по коме и Ариље данас носи име.
   Због пада са коња и повреде, Драгутин је брату Ми­лутину предао власт. Како би лакше поднео своје тешке дане који су обележени губитком сина Уро­шице, своје је дете сахранио у порти цркве Светог Ахилија, иако је поред ове цркве, многе задужбине још подигао. Драгутин у последњим годинама свог живота, кренуо путем вере, замонашио се и упо­којио 1316. године као Теоктист. Вера се утемељила на саграђеном крсту и као доказ томе у доба Цара Душана, тадашња Моравичка епископија (Ариље) подигнута је у ранг митрополије.
   Време благостања, прекинуто је тешким временима. Народ је одлазио за време великих сеоба током 17. и 18. века, а нови долазио. Ариљска звона су зазво­нила поново 1833. године и најавила боља времена, која ће опет бити смењена тешким временима. На­род је ипак опстајао, вођен оном вером на крст.
   Још увек Ахилије штити овај град, света вода тече, плодови су пуни здравља, а боља времена долазе.

   Јасмина Димитријевић
   извор: arlemm.rs

Бах у ариљској цркви

   Ариље је мала варошица, где сам се родио и где сам провео рано детињство, а касније долазио са породицом, сваког лета. Људи, као и свуда, ни бољи, ни лошији. Међутим, оно што је изузетно, то је положај Ариља, које је опкољено са две лепе реке, а на челу – црква Светог Ахилија. Живело се скромно, нарочито после Другог светског рата. О уметности се није могло ни говорити, нити размишљати. Понеко гостовање аматерске позоришне групе, касније филмови и то је све.

   Ја сам у Београду био у могућности да понешто чујем о озбиљној музици. Дружио сам се са Иком Илијом Маринковићем (касније новинар Танјуга и стални дописник из Пољске), који је једно време долазио на летовање у Ариље. Познавао је озбиљну музику више од мене, па смо звиждукали Моцартов „Турски марш“ и „Влтаву“ Сметане. То су, можда, прве мелодије из области озбиљне музике, које су се излиле по трасама око Ариља. Идућег лета, могла се чути још понека мелодија Моцартова „Ајне клајне нахт музик“, или арија из „Кнез Игора“- „О, дајте, дајте ми слободу!“, коју су певушили по београдским улицама или ћошковима „егзиши“ (отпораши стегама соц-реализма, који је владао у уметности), као неку врсту своје химне. Затим, диван „Хор Јевреја“ из „Набука“… Ето, то је имало „да чује“ Ариље, средином прошлог века.
   Ја сам доста узнапредовао у интересовању за правом музиком. Распитивао сам се у Београду за врхунска дела из те области. Посећивао сам колективна слушања капиталних дела класичне музике са плоча, која су се организовала за омладину у студијима Радио Београда. Убрзо сам,
захваљујући родитељима, дошао до грамофона и до ремек дела Ј. С. Баха –„Пасија по Матеју“.

   Понео сам тај комплет од неколико плоча, са приложеним текстовима, у Ариље. Идеја ми је била да то дело зазвучи у ариљској цркви. Зашто? Прво, сматрао сам да „Пасија…“- муке, страдања Христова, по свом садржају, апсолутно заслужују емитовање у хришћанском храму. Друго, много сам очекивао од акустичних предности, које ариљска црква има. Ова два разлога, када се саберу – то је већ нешто. Потајно сам у себи гајио још један разлог. То је радост и очекивање да се у Ариљу зачује ово Бахово врхунско дело. Да га макар неко чује. Да се евентуално прича о овом значајном догађају, по чаршији. Пре свега, за овај план је требало добити благослов од старешине цркве, оца Луке Видаковића. Да се случајно не побуни, јер музика, поготово неправославна – у православном храму! Данас, када размишљам о овом догађају, тешко бих добио пристанак и разумевање, вероватно и никако. Срећом, отац Лука је био веома образован, а имао је пуно поверење у мене, као свештеничког сина и будућег уметника. Добро смо се и познавали, па сам одобрење одмах добио. План је био да једне недеље, после свете литургије, отац Лука објави присутном народу, да могу остати у цркви, да чују једно музичко дело, које говори о страдању Христовом. Са великим нестрпљењем и ишчекивањем, дође тај тренутак. Отац Лука објави шта ће се догодити а од народа (десетак особа), оста у цркви, поред свештеника: црквењак, попадија Слава, чика Перо потпуковник са супругом, моја мајка и две сестре Џелебџић- „славуји за певницом“, како сам их, не само ја, доживљавао. Почело је емитовање међу дебелим зидовима храма. За мене врло узбудљиво, за остале присутне, не знам.
   Бах у ариљској цркви!
   Јединствен догађај у неким вишим духовним сферама. Увек ми је духовна страна живота била водиља.
   Причало се некако у то време, о великим научним достигнућима. Једно је било интересантно, наравно, као нека хипотеза. Ево, о чему се радило: сви велики догађаји (вероватно не само „велики“), који су се десили или дешавају на Земљи, отисну се у простор, у васиону, и негде или круже у бескрајном простору, или се на неки начин „слажу“, као листови књига, формирајући тако као неку огромну библиотеку. Можда ћемо моћи у далекој будућности да „позовемо“ неки важан догађај, да нам се„одигра“ пред нашим очима, у оригиналу.
   Тако сам, у то време размишљао о, за мене, важном догађају „Бах у ариљској цркви“. Можда ће и тај догађај у будућности моћи да се понови.
   Али, нешто се ипак догодило и остварило и пре ових имагинација и очекивања, као ехо, тог догађаја. Догодило се, да наша деца, која су се посветила учењу озбиљне музике, којима се придружила и снаја из Русије, прихвате „тај талас“ из бескраја и пожеле сами, овог пута без мог инсистирања, да засвирају у Ариљу. Почели су са летњим концертима озбиљне музике у Соколском дому. Први концерт је имао неколико десетина слушалаца, што је био успех, за почетак. Већ следеће године, Ариљци су почели да се распитују, када ће бити следећи концерт.
   Ето, испунило се и треће моје очекивање, после „Баха у ариљској цркви“- почело се причати у чаршији, о концертима озбиљне музике. После неколико година, дошло се на идеју о стварању АРЛЕММ-а у Ариљу.
   Дошао је ехо из бескрајног простора, дошао је „Бах из ариљске цркве“ и засијао у лепом Ариљу.

   Мишо М. Младеновић, академски сликар и писац
   извор:arlemm.rs

Завршена обнова ариљске светиње

   Када било кога нанесе пут у Ариље он не може да буде равнодушан када пред очима угледа остатке некадашњег моравичког манастира и читав предео окружен разновременим зидинама међу којима се уздиже велелепна црква коју је Свети Краљ Драгутин посветио Светом Ахилију Лариском. Целокупан амбијент плени отменошћу и складношћу сведочећи и пролазнику и поклонику о томе где је и шта се пред лицем његовим налази.

Моравичке поуке 3

Црква Светог Ахилија, Ариље

   Тема прве рубрике у оквиру треће епизоде Моравичих поука је Христова прича о немилосрдном слуги. Затим ученица шестог разреда Доротеја Божовић говори о смислу паљења свећа и показује како то правилно треба урадити. У трећој рубрици приказани су одломци светосавске приредбе из Ушћа који нам је послала вероучитељица Јелена Драгојловић чије је то ауторско дело.

   извор: Епархија жичка

Моравичке поуке 4

Црква Светог Ахилија, Ариље

   Прича о посленицима у винограду тема је прве рубрике у оквиру које се појашњавају Христове приче о Царству Божјем из Матејевог јеванђеља. Практично и теоријски, ученица осмог разреда Марија Божовић излаже нам и показује, кроз рубрику Мали катихета како се правилно приступа свештенику и који је смисао благослова који тражимо од њега. Имјанословно постављање прстију приликом давања благослова појашњава нам свештеник Мирко Крупниковић, а кроз трећу рубрику приказани су неки сегменти часа веронауке које је држао у цркви у Рашкој тада ђакон рашки, а сада већ парох из Сирогојна отац Бојан Сујић.
   Преостале три планиране епизоде Моравичких поука треба очекивати у наредној школској години када се деца врате са распуста. Потрудићемо се да ово Божје дело до тада још више усавршимо на славу Тројединог Бога, а на корист деце Божје.

   извор: Епархија жичка

Моравичке поуке 2

Црква Светог Ахилија, Ариље

Моравичке поуке 1

  Бог је благословио нашу добру намеру да се на један симболичан начин обратимо пре свега деци, али и њиховим родитељима едукујући и једне и друге о појединим истинама и појмовима наше вере православне. Моравичке поуке су настале као прилика да деца покажу шта су то на веронауци научила и кроз то да буду мали мисионари своје Цркве како у својој тако и у другим срединама. Идеја нам је била да се повежемо и са другим заједницама и представимо и њихове поруке и поуке и њихове резултате.
   Подухват је за почетак скромних размера и може да буде преточен у један позив и подстицај за друге који то такође умеју и који су даровити и довољно креативни како би допринели ширењу речи Божје преко савремених средстава информисања, а све на корист народа Божјега жељног живог односа са Живим Богом.