Translate

28. јун 2013.

ВИДОВДАН И ИМЕНДАН Беседа на Литургији после замонашења


                                       

БЕСЕДА НА ЛИТУРГИЈИ ПОСЛЕ ЗАМОНАШЕЊА У СРЕТЕЊСКОМ МАНАСТИРУ 19. ДЕЦЕМБРА 1997.

   Господ од нас очекује верност. Верност и ништа друго. Верност Духу Божјем. Верност нашој вери. Верност Христу.
   Данас је у нашој обитељи посебан празник. Појавио се на овом свету нов монах. У јеванђељској причи, коју чусмо данас на литургији, Господ је ставио пред Себе дете и рекао: "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско."
   Сваки је монах после пострижења као дете пред Господом, као безгрешно дете пред којим се открива нов живот. Само од њега зависи хоће ли остати исто такво дете, с тако чистим срцем, како сада стоји пред Господом. А по Предању, ми знамо да је управо такав дечачић био и будући светитељ Игњатије Богоносац, који је претрпео мучеништво за Христа и остао Му веран без обзира на све невоље. Или ће изабрати нешто друго: да буде веран само својим жељама, које ће прогласити законом-и за самога себе и за цео свет. У овом другом случају ће пожелити да доскочи свима, а у ствари ће постићи само једно: обмануће самога себе...
   Господ од нас очекује верност. И од тебе, брате наш НН! Управо верност. Верност монашким заветима. Послушању. Верност у смирењу. Верност у томе да више од свега на свету заволиш Спаситеља нашега, Господа Исуса Христа, и нико и ништа на овоме свету да ти од Њега не буде важнији.


   Ако испуниш тај свој завет с Богом, који си данас дао, многи ће људи преко тебе моћи да досегну спасење и вечност. Ако се, не дај Боже, срце људско и срце монаха обрати самоме себи, ако верност Богу у њему не видимо, онда ће се десити нешто најстрашније што може да нам се деси, а то је бесмислен монашки живот. Нема ништа страшније од тога! Ево, дата су ти сва оружја потребна за победу.
   Господ те је охрабрио задивљујућим речима, чуо си их током замонашења. Сви смо се за тебе молили. Пред тобом се отвара посебан пут, испуњен борбом и искушењима, али и нарочитим смислом, који се ни са чим не може поредити: испуњен радошћу и срећом коју свет не може појмити.
   Нека би дао Бог свима нама, браћо и сестре, да чувамо верност своме призвању. Јер завет верности не односи се само на монахе. Господ, по речима Светог Јефрема Сирина, не тражи ни монаха ни мирјанина, ни учењака ни простака, ни богатог ни сиромаха, него само срце које жуди за Богом, срце испуњено искреном жељом да буде верно Њему и Његовим заповестима! Нека би Господ свима нама дао разумевање те верности. Она наш живот чини осмишљеним. Због такве верности Христос Својим ученицима даје радост, снагу и храброст за одолевање искушењима с којима се морамо суочити на нашем животном путу. Амин...

Архимандрит Тихон(Шевкунов), НЕСВЕТИ А СВЕТИ и друге приче, Информатика, Београд, 2012.



"...Како се претпоставља, Орсисије се упокојио 380. године. Управљао је двадесет година манастирима преподобног Пахомија, од чега је осам година управљао заједно са преподобним Теодором. Црква га спомиње заједно са свим подвижницима у Сиропусну суботу".

ДРЕВНИ МОНАШКИ УСТАВИ, Шибеник, 2004.


26. јун 2013.

ВАЗНЕСЕЊСКИ ЦВЕТ За велику и малу децу



                                                          ВАСКРШЊИ ЦВЕТ

                                                         Све је око мене црно,
                                                          жали се у земљи зрно.
                                                          Нема сунца,  нигде зоре..
                                                       Где је светлост? Идем горе!

                                                        Не предајем свом се јаду,
                                                        Борим се, не губим наду.
                                                        Молићу се, бар то могу
                                                      Да свим срцем тежим Богу.

                                                    Селим се из мрачног стана,
                                                      Верујем у светлост дана,
                                                       Одмор себи ја не дајем-
                                                        Идем горе и не стајем.

                                                       Верујем у светлост чуда
                                                       Па ми кажу да сам луда
                                                       Кртице и неке глисте
                                                        Које нису ко ја исте.

                                                    Пробијам се к небу, Богу,
                                                    Кад не могу-и тад могу,
                                                    Молим се и Бог ми склања
                                                    Хрпе земље, траве, грања...

                                                   Ко верује, тај не греши:
                                                   Над земљом се цветић смеши!
                                                   И у души сунце блиста
                                                   Свакоме ко нађе Христа!

                                                        Лидија Поповић
                                               "Светосавско звонце", бр.4, 2013.    

23. јун 2013.

ПЕСМА МАЈКЕ АНГЕЛИНЕ



О.АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН, ПЕДЕСЕТНИЦА

Манастир Вазнесење

Благословен јеси Христе, Боже наш, Који си јавио премудре ловце (апостоле), ниспославши им Духа Светога и кроз њих уловивши васељену, Човекољубче, слава Теби.

"Празник силаска Светога Духа". Изговарам ове  од детињства знане ми и блиске  речи и, гле, одједном осећам као да их први пут чујем у животу. Да, још као дете сам знао да Хришћани од давнина празнују силазак Светога Духа десет дана после Вазнесења, а то значи  педесет дана после Васкрса. И знао сам да се тај празник у Цркви зове  Педесетница, а у народу Света Тројица или Тројичин дан. На тај дан Хришћани од памтивека украшавају цркве зеленилом и гранчицама, а црквени под застиру травом. На сам дан празника верни народ, на свечаној служби, стоји са цвећем у рукама и плете венчиће.
Педесетница је ушла и у руску народну свест и у руску књижевност као осунчана и светлошћу окупана светковина, као празник општега цветања, као дан радосног сусрета човека са Божијим светом у свој његовој лепоти и благодатности.
Све религије  а међу њима и оне првобитне и најдревније  знале су за празник летњега цветања, празник првих изданака, плодова и растиња. Ако је старозаветни парњак Васкрсу била Пасха као празник пролећног васкрсења света и природе, онда би старозаветни парњак Педесетници био празник преласка пролећа у лето, празник победе Сунца и светлости, празник козмичке пуноте. Но, у Старом Завету тај фактички општечовечански празник добија ново значење постајући празник свакогодишњег сећања на дан када се Мојсије попео на гору Синај где му се у чуду неизрециве и мистичке тајне јавио Бог, и склопио са њим Завет, и предао му Своје Заповести, и обећао спасење. Другим речима, религија је престала да буде само природа и постала је почетак историје: Бог је открио Свој закон и Своје заповести човеку, Бог је открио човеку Свој план о човеку. Бог је човеку показао пут. Пролеће, лето, јесен и зима  вечни природни круг тако постаје знак и символ духовне судбине самога човека и, њему заповеђеног, узрастања у пуноту знања, живота и савршенства... И, коначно, у последњем периоду Старога Завета тај празник  у учењу и визијама пророка  постаје празник који је сав окренут ка долазећем и последњем тријумфу Бога у Његовој творевини. Ево како о томе говори пророк Јоил: "И излићу у последње дане од Духа Мојега на свако тело, и пророковаће синови ваши и кћери ваше: старци ваши сањаће снове и младићи ваши видеће виђења. Па и на слуге своје и слушкиње своје у те дане излићу од Духа Мојега, прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доле на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него дође велики и славни дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње... (Дјел. ап. 2, 16-21)".
Тако је празник природе и козмоса постао празник историје као открића Божије воље о свету и човеку, а потом и празник будуће Божије победе над злом, празник приближавања великог и последњег "дана Господњег"... Све то треба да знамо и свега тога треба да се сетимо да бисмо схватили како су први Хришћани доживљавали, поимали и празновали Педесетницу и зашто је Педесетница постала један од главних хришћанских празника.
Новозаветна књига Дела апостолских, у којој је описана историја првих Хришћана и најранијег ширења Хришћанства, управо и почиње описом онога што се догодило педесет дана после Васкрсења Христовог, односно десет дана после Његовог славног Вазнесења на небо. Дела апостолска започињу речима које је Христос рекао Својим ученицима пре Свог Вазнесења: "Не удаљујте се од Јерусалима, него чекајте обећање Оца, које чусте од Мене...".
И, гле, после десет дана  по речима јеванђелиста Луке "бејаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум с неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују...." (Дјела 2, 14).
Онима који су ово видели и нису разумели, апостол Петар објашњава смисао догађаја који се збио речима пророка Јоила које сам већ навео: "Него оно што је рекао пророк Јоил: 'И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше...'".
Педесетница, тако, за Хришћане представља испуњење свега што је у Свом земаљском служењу савршио Христос. Христос је учио о Царству Божијем и, гле, оно се открило у Педесетници! Христос је обећао да ће Дух Божији открити људима Истину и, гле, то се догодило у Педесетници!
Свет, историја, време, живот: све је у Педесетници обасјано последњом светлошћу, све је преиспуњено крајњим смислом. Педесетницом је, у свету и историји, почео велики и славни дан Господњи!

22. јун 2013.

НИКО СЕ СЕМ СРБА НЕ ГОСТИ НА ГРОБЉУ



Г.Оташевић, "Политика", 8.март 2013.

Чачак – Изношење хране на гробове предака је својствено многобожачким религијама, не приличи православним Србима, нити то данас ради иједан други народ на свету. Сутра, на Задушнице, на хумке почивших ваља понети жито, вино, свећу, тамјан и молитве, а све друго није у духу православља.
Ову поруку, дан уочи великог православног празника, понавља и Владе Капларевић, презвитер на служби у Чачку, који је теологију студирао у Москви.
– Верници у Србији акценат стављају на обичаје који су у вези са одласком на гробље и, уместо о молитви, размишљају о храни, пићу и цигаретама које ће изнети на гробове својих упокојених. Тако бацају велики новац на штету, не на корист предака. Црква и свештенство СПЦ небројено пута говорили су о овом феномену у Срба, али се још одржао – каже Владе Капларевић за „Политику”.
Свештеник подсећа да типик Јерусалимске цркве, као најверодостојније богослужбено правило које користи већина помесних цркава, прописује да се у одређеним данима посебне службе певају у храму, за покој, помен и спасење упокојених предака наших, свакако православних верника који су припадали заједници цркве и учествовали у њој. Тако је установљено да се обавезно четири пута годишње ове службе обављају у храмовима, у једну од субота пред сваки пост. Изузетак је велики (васкршњи) пост када се у другу, трећу и четврту суботу пева служба за упокојене. Суштина ових служби је заједничка молитва верника који су окупљени на светој литургији и на парастосу и који се моле за „покој, олакшање, блажену успомену и спасење душа“ верних који су се упокојили пре нас, доносећи кољиво (кувану пшеницу) и палећи свеће.
Међутим, у нашој традицији то је занемарено, а одржао се пагански обичај изношења хране и пића на гробове.
Како се у сећању на мртве опходе други православни народи? Капларевић добро познаје прилике и навике међу руским верницима јер је теологију, по благослову епископа жичког Хризостома, као московски студент завршио 2008. године у Духовној академији Преподобног Сергија Радоњешког. Затим је упућен у Тројице –Сергијеву лавру у Сергијевом посаду и ту, али и у Сретењском манастиру Пресвете Мајке Божије поред Кремља, проучавао богослужбене особености Руске православне цркве, што данас користи у приређивању неких богослужбених књига СПЦ.
– Код наше православне браће у Русији, највећој цркви после Јерусалима, Задушнице се обележавају искључиво молитвом. Људи се сабирају на литургији, доносе имена својих упокојених да би их свештеници поменули у молитви и сви после литургије одржавају парастос и пале свеће у храму, за покој душа и спасење. Веома је карактеристично да у градовима не посећују гробља већ се сабирају у црквама. На гробља иду углавном верници који живе у селима или мањим местима – истиче Капларевић.
Служе ли се храна и пиће на хумкама?
– Тамо нико не износи храну на гробља, чак ни кад су сахране. То би се у Русији сматрало као велико светогрђе јер за нас хришћане гробља су светилишта. Храна се може видети искључиво о Задушницама, и то после парастоса који се обавља, понављам, у храму. Након парастоса народ се окупи у трпезарији манастира или цркве и свако донесе понешто од хране, чиме се послуже уз сећање на ближње који су сада у милости Господњој.
Свештеник препоручује и нашим верницима да сутра дођу у храм, упале свеће и донесу имена упокојених предака и кољиво које ће свештенство освештати на парастосу за покој душа, па тек онда да оду на гробље. Он саветује да се храна остави код куће а на гроб донесу свеће, кадионица и тамјан. Ко је у прилици, може позвати и свештеника да очита помен и прелије гроб вином.
– Све остало је сувишно. Апсурдно је да се у 21. веку понашамо као да је учење Цркве мит и да више верујемо у паганске обичаје него у спасење душа наших сродника и нас самих. Сведоци смо тога, нажалост небројено пута, да се задушни дан претвори у пир неумесних људи који, због својих слабости, на гробљу изгубе страхопоштовање према овом месту па на хумкама, уз храну и пиће, пале цигарете поред свећа, збијају шале и непримерено се понашају. То свакако није на корист нашим упокојеним прецима а понајмање нама самима – наглашава презвитер из Чачка.

О АКАТИСТУ БОГОРОДИЦИ Икона "Достојно јест"



Празновање иконе "Достојно јест" и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (963-996). То чудо се састоји у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао Честнејшују у келији манастира Пантократора званој сада Достојно јест. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати. Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Код нас овако певају", рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Свети Владика Николај, Охридски пролог, ГЛАС ЦРКВЕ, Шабац, 2000.

Празник у част ове иконе слави се 11.јуна по старом, односно 24. јуна по новом календару.

20. јун 2013.

О.ТИМОТЕЈ, БЕСЕДА У МАНАСТИРУ СТЈЕНИК Свети Јован Стјенички, 19.јун 2013.




Манастир Стјеник

Свети Јован Стјенички и Источни петак, 2013.
Ивањдан, 2012.

"Хвалите Господа..." (1. глас), CD МОЛЕБНИ КАНОН СВЕТОМ СТЕФАНУ ДЕЧАНСКОМ, Поју монаси манастира Високи Дечани, 2007.
                                          

18. јун 2013.

СУСРЕТ СА ХРИСТОМ


   Пре извесног времена на неким сајтовима могли смо да прочитамо интервју са оцем игуманом Петром Мешериновим из Руске Православне Цркве. Наслов текста гласи: "Тужно је што млади одбацују Цркву као терет". Тема разговора је била зашто двотрећински број деце из православних породица, која су била васпитана у православном духу, у адолесцентном периоду напуштају црквени начин живота? Где, како и због чега се губи њихова оцрковљеност?
   Одговори оца игумана били су отворени, искрени, храбри, директни. "Сурово" истинити. Истакао је да омладина не одлази из Православне Цркве, већ из савремене оцрквовљености којој недостају атрибути истинске Цркве-заједништво, љубав, солидарност, слобода, истина и храброст да се говори истина...скромност, мудрост, неподлегање стихији савременог света. Површно православље гуши сваку духовност и емоционалност. Хипертрофирана богослужбено-дисциплинарна страна црквеног живота, "мораш" и "не смеш", забране и (наметнуте) обавезе само удаљавају младе људе од Цркве. Ипак, суштинска примедба оца игумана погађа центар проблема. Зато што нису добили право хришћанско духовно и морално васпитање, није се остварио њихов сусрет са Христом, а "црква без Христа" код адолесцената-који сваки ауторитет доводе у питање-може изазвати само револт и одбацивање. Јер, ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. "Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао?" (Пс. 139, 7). Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт са Христом јачао и развијао се-истиче отац Петар Мешеринов.


ДОЂИ И ВИДИ

   Нуклеус хришћанске вере јесте сусрет са Христом. "Дођи и види"-прве су речи које Христос упућује својим ученицима. Позива их да се сретну и "окусе" сладост Његове науке, да искусе радост Јеванђеља. Сетимо се како ученици Клеопа и, претпостављало се, Лука, после сусрета са васкрслим Господом говоре један другом: "Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма?". Слично искуство сусрета са Христом имамо и у преобраћању апостола Павла: "Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече:Ја сам Исус којега ти гониш." После тога три дана апостол Павле није видео, нити је јео и пио.
   Истински сусрет са Христом изазива тектонске, дубинске промене. Цело човеково биће доживљава преображај јер сусрет са Христом открива божанску димензију и небеску перспективу постојања. Тај сусрет открива боголикост наше личности. Пробуђена боголикост из сусрета са Христом превазилази и потискује палу природу и греховне склоности.
   "Свагда видим пред собом Господа"(Пс.16, 8) - узвикује псалмопевац. За данашњег човека, маловерног и огрубелог, овај стих је само поетска фигура, јер ко може рећи да стално пред собом види Господа. Данашњи човек заборавља да поред телесних очију, које сви имамо, постоји и духовни вид, али само код оних који траже Бога, и "који су ради стајати пред лицем твојим, Боже Јаковљев" (Пс.24,6).Стајати пред лицем Божијим јесте велики изазов и само најчистији срцем имају ту храброст, али и потребу, да стану пред Њега.


ДВА СРПСКА ВЕЛИКАНА

   Мисмо у нашој Цркви у скорије време имали два духовна великана за које се слободно може рећи да су свагда пред собом видели Господа. Били су то блаженопочивши Патријарх Павле и архимандрит Тадеј. Потписнику ових редова остаће у трајном памћењу богослужења у Саборној цркви прве недеље Ускршњег поста када је Патријарх певао и служио за певницом и када је метанисао заједно са свима нама. Својим примером показивао је шта значи смерно, скрушено и ревносно служити Господу. Као да је хтео да поручи исто што и стих "свагда видим пред собом Господа".
   Други пример из живота Патријарха Павла јесте анегдота која се одиграла у Призрену. Тада, као Владика рашкопризренски, кренуо је на јутарњу службу, а испред њега је била група ученика богословије која је ишла у истом правцу. Нису га приметили, причали су необавезно, а један од њих је гунђао и негодовао:"Докле ћу морати да устајем рано и да сваког јутра идем на јутрење!".Патријарх Павле му је пришао и рекао: "Мораћеш све док не будеш хтео". Порука у вези са темом о којој говоримо је сасвим јасна: они који су се срели са Христом не морају да му служе-они желе да му служе.
   Отац Тадеј, с друге стране, је на себи својствен начин сведочио шта значи стајати пред лицем Божијим. У својим беседама он је о Господу говорио са пуно љубави и дивљења, показујући своју веру и присност са Господом. Саветовао је: "Молите Господа као највећег пријатеља, од срца и искрено..." "Видећемо како ће Господ да устроји ствари"...  "Права истина је она коју вам Господ открије"... "Ја кад имам проблеме у манастиру и покушам сам то да решим само искомпликујем ствари, а када све своје бриге и проблеме препустим Господу све се разреши на најбољи начин"...Слушајући оца Тадеја имали смо снажан утисак да је Христос ту међу нама, да Он није далеки и скривени Бог него да је невидљиво присутан (то се посебно односило на Литургије које је отац служио). Да је са нама "у све дане до свршетка века"(Мт. 28, 20).

ТАЈНА СУСРЕТА

   Ипак, постоји мистерија сусрета са Христом. Некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били Патријарх Павле или отац Тадеј, ни јеванђелска мудрост и лепота, ни Свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота. Једноставно нема реакције. Зашто је то тако, остаће тајна. Да ли разлози леже у огреховљености конкретне личности, у њеној огрубелости, претераној рационалности, материјалистичком поимању света? У сваком случају, и поред тога што Господ стално "стоји на вратима и куца" (Отк. 3, 20), постоји нешто што држи срце залеђеним за Христа, за веру и за Његову спасоносну науку.
   Лични сусрет са Христом не може заменити ни теологија, ни обред, богослужење, морал или Света тајна. Све то добија своју пуноћу и смисао само ако произлази из личног односа према Њему. Многи ће злурадо или из охладнелог срца приговорити да "сусрет са Христом" није ништа друго до песничка слика, да је то апстрактни појам без реалног, конкретног и опипљивог садржаја. Греше. Место сусрета је људско срце. Оно након додира са Истином и Христовом љубављу почиње да се мења. Уместо љубави према себи, јавља се љубав према Богу. Уместо безбрижности и лагодности живљења-страх Божији и продоран глас савести.Уместо угађања себи, служење Богу. Уместо осуђивања и оговарања, самилост и праштање. Уместо бављења тривијалностима, осећај за свето и узвишено...Дакле, "ако је ко у Христу-нова је твар" (2 Кор.5,17).
   Порука младим људима: ако до сада нисте срели Христа, само изразите јаку жељу да се то догоди. Све остало је у Божијим рукама. Он ће одредити време, место и начин када и како ће се то десити.

Виктор Вицановић, психолог у Деветој београдској гимназији

"Православни мисионар", јануар/фебруар, 2013.

15. јун 2013.

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ АТОНСКИ

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ АТОНСКИ, ЖИТИЈЕ И ЧУДА
МАНАСТИР ЖИЧА, 2012.
ПРЕВОД СА ГРЧКОГ: Марина Вељковић
136. А о Очевој обдарености саосећањем, брижношћу и промишљањем и старањем о потребама својих сународника, колико би тога само човек имао да каже како би га достојно похвалио? И много је тога другог чиме се Отац одликоваше а доста тога претходно наведосмо. И још једно ћу ускоро навести. Мислим на његову бригу и велико старање о онима који бејаху потпуно презрени и свега лишени, зато што је највише њих желео да спасе, дакле, оне које су други одбацивали као непотребне: због болести, или старости, или због некаквог другог недостатка. Чинећи им добро на сваки начин, он сам признаваше да је и имао велику корист од тога и васпитаваше своје послушнике да исто чине говорећи: "А са онима који су способни за рад, свако би пожелео да са њима буде све време, и ко не би волео да скупа са њима живи и (ко их не би) радо изабрао за пријатеље у овом животу. Међутим, они који се налазе у јадном стању и муче се, на пример, ако је неко лепрозан по телу и души, ако је неко блудник, или нечист, или пијаница или воли да краде, или постоји (код њих) нешто друго што мења природно стање човеково, и колико год да је тешко да било ко са снисхођењем подигне њихов терет, утолико ће већу корист и награду задобити. Али да се притом не заустави само на томе, него да крене и у подизање душе, не само речима него и делима, лечећи је сваким лекарским обичајем. То је оно што се тражи, ради чега се и било које дело чини и ради чега и речи бивају изговорене, а од које нема узвишеније службе Богу. То вреди много више од свега осталог: то, дакле, да пресаздаш грешника у богољубиву душу, пијаницу у трезвењака, гневљивца и разметљивца у смиреног и одмереног (човека). Ово је највиша мудрост, ово је философија, ово значи оно: бити саздан-колико је то човеку могуће-по образу и обличју Божијем.Који немоћи наше узе и болести понесе. Јер шта је друго такав један човек који чини да од недостојног постане достојан, него сама уста Божија, уста Онога Који пресаздава и образује лик "по образ", одајући част праобразу? О, уистину боголепне дарежљивости!
137. "Дакле, дужни смо", говораше, "да се својим рукама и ногама, као што се каже, о свима али посебно о оваквим људима, ако не из другог разлога, онда барем стога што смо исте природе, о њима старамо као да су то наши сопствени удови с помишљу да ћемо се можда и ми сами некада наћи у искушењу, као што вели велики проповедник Павле. Но, шта је боље, да ли да састрадавамо са онима који пате, или избегавши ово, да паднемо у исту страст због наше немилосрдности? И шта је пожељније: ми да будемо лекари другима или да сами будемо препуни рана? Дакле, шта ћемо бити? Спасиоци и пристаниште, светлост и со, или оно супротно? Ниједан разуман човек не би пожелео оно супротно? Јер колико год је то пожељније, за оне разумне и истински богомудре људе, да се човек злопати него да дела, утолико више је за похвалу, а и (зато што је то) блаженије да чини добро, него да се злопати. Ништа више није својственије нашој људској природи, и ништа тако Бога не радује као милосрђе и саосећајност према онима који су исте природе као и ми".
138. И ово је говорио из васпитних разлога и ради моралног назидања монаха, бодрећи их да стичу духовну мудрост, али и да помажу и исправљају браћу која нису здрава. Међутим, оно што бејаше посебно красно и што је било јединствено за њега јесте да је он чак и човека обезвређеног некаквим животним удесом успевао да на неки свој начин исправи, учинивши да постане користан за самог себе а такође и за многе друге. Одређивао је, дакле, да такви помажу онима који су радили у кухињи, да секу хлеб и поврће које се припремало за јело, а други да служе у ковачници. За оне пак који су били слепи али телесно здрави, одређивао је да не раде сами него да држећи ковачки мех помажу онима који раде. Јер знао је да је нерад, у највећем броју случајева, извор сваког зла, и да се они који не раде ништа у све мешају, зато што разумеде оно место из Светог Писма где се каже "тешко вама који мислите да је далеко зли дан; чинио је тако с циљем да и они сами имају корист од свог труда и добро осмишљеног рада а и како би братству најбоље допринели. Тако премудра домишљатост много пута добро зна да преобрази и природни недостатак у успех, а оно некорисно да претвори у оно корисно.
Манастир Жича

МИСИОНАРСКИ ДОПРИНОС ХРИШЋАНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2013.
мисионарско гласило српске православне цркве за младе

тема броја: ХРИШЋАНСКА КЊИЖЕВНОСТ

МОЛИТВА

Да утопим се у плаветнило твоје,
Господе, жедан ја.
И радост моја теби, дародавче,
руменилом да окади просторе.

И молим ти се,
урвина твојих кроз понор
бистра ме проведи,
у мени да се небеса твоја огледну.

И ветри твоји
да крше ме земљи, прегибљу,
снези на мени презиме.
И тице, крилати створи
хитро да ми са грана
даљини твојој полећу.

Блажен у теби да занемим.
И од нема мене
стена да прозбори гори,
гора цвећу.
И радост наша теби, дародавче,
Руменилом да окади просторе.

Момчило Настасијевић, у: Поезија, Одјеци

пева: Небојша Мастиловић, ЧУВАРИ, CD "ОТВОРИ ВРАТА", 2012.   
  

РЕЧ УРЕДНИКА

Један од задатака које савремена теолошка мисао данас има пред собом јесте прилагођавање свог речника савременом човеку, али тако да порука остане "сољу осољена" (Кол. 4,6) и да не изгуби своју оштрину и дубину. Мали је број теолога (попут старца Софронија Сахарова, рецимо) успевао да у наше време пренесе пуну димензију богословског доживљаја приступачним, упечатљивим, јасним речима-далеко је више компликованог, философског речника који одвраћа већ на почетку, и нема продорност до срца и ума. Додуше, постоји опасност и друге врсте која је ништа мањи проблем, а то је избегавање сложених и тешких питања да би се придобиле "масе"-ни тако се ништа не решава осим што се уводи популистички приступ на широка врата. Колико у овој проблематици књижевна форма може бити од помоћи?
   На пољу мисије Цркве (како унутрашње тако и спољашње) аутентична хришћанска књижевност је несумњиво важан савезник. Она је одувек успевала да привуче Христу многе људе који немају додира са црквеним животом. Данас овај жанр има посебан значај у домену верске наставе-уношење његових елемената у час веронауке је један од најважнијих креативних задатака који стоје пред вероучитељима.
   Хришћанска књижевност има доста представника, али за нас православне има једно посебно знамење које се именује кратко и јасно: Достојевски. Бриљантне анализе људског духа и испитивање најтежих питања су у делима овог писца до данас остале непревазиђене. Његова дела су показала убедљивост хришћанског кључа за откључавање суштинских проблема која муче човека свих епоха. Ко зна колико је људи управо Достојевски својим делима привео православном хришћанству: вероватно далеко више него сви сувопарни савремени катихизиси и штуре академске теолошке расправе.
   Поред Достојевског, ваља истаћи и значај западних хришћанских писаца (иако нису били православни) попут Толкина и Луиса. Неко ће, додуше, приметити да у Господару прстенова и Летописима Нарније нема оног јасног хришћанског одговора као у Браћи Карамазов, те да, осим тога, она садрже и доста нехришћанских, митолошких елемената. Ти аргументи имају своју тежину, али тек пошто се увиди јака вредносна нит хришћанског карактера која се провлачи у тим делима и која је често скривена иза разних метафора и симбола. То суштински разликује Толкинова и Луисова дела од постмодерних квазидуховних штива која су им само споља слична (попут Хари Потера), а која немају поменуту хришћанску вредносну црту, већ у својим дубинама носе пагански, нехришћански (а понекад и анрихришћански) дух.
   На крају, треба истаћи и крајње домете хришћанске књижевности у погледу човековог спасења. Та тачка је тренутак када хришћанин почиње целосно да се предаје подвигу умносрдачне молитве, за шта је потребно да очисти ум од фантазије и да га чува од помисли и било каквих представа уобразиље. Наиме, добро је примећено од стране неких православних теолога да читање светоотачких дела чисти ум од маште с обзиром да су она настала под директним надахнућем Духа Светог (па макар та дела имала форму поезије, попут стихова Светог Симеона Новог Богослова), док читање књижевних дела (па била то и хришћанска књижевност) развија машту. С тим у вези се објашњава и разлог због кога Оци нису писали ништа што би могло да се сведе под хришћанску књижевност у ужем смислу, осим у веома ретким случајевима. Хришћанска књижевност стога има велики значај за покретање инертног човека и његово довођење до предворја Светиње-одатле је природно да руковођење преузму дела облагодаћених учитеља побожности.

С љубављу у Христу Господу,
презвитер Оливер Суботић

14. јун 2013.

СВ.АВА ЈУСТИН, БЕСЕДА 2 НА ВАЗНЕСЕЊЕ-СПАСОВДАН Манастир Ћелије, 1967.




Тропар Ави Јустину
                                                                                Аранжман: Андреј Андрејевић
                                                                     Музички састав Ступови са гостима, 2012.

ХРАМОВНА СЛАВА МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ


Манастир Вазнесење, 13.јун и 9.фебруар 2013.

мелодија и текст: Свети Владика Николај
аранжман: Андреј Андрејевић, Милинко Ивановић
Музички састав Ступови са гостима, 2012.

    Хор "Сабор српских светитеља", Бања Ковиљача



12. јун 2013.

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

РАД ДУШАНКЕ КРУПНИКОВИЋ
ДАР МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ

После Васкрсења Исус се јављао својим ученицима више пута. На четрдесети дан их "...изведе напоље до Витаније, и подигавши руке своје благослови их. И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом. И беху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога. Амин" (Лука, 24, 50-53).

ТРОПАР

Вазнео си се у слави Христе Боже наш, радост учинивши ученицима обећањем Светога Духа,
као што си раније благословио; јер си Ти Син Божији, избавитељ света.


СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА, БЕСЕДА НА ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДА И БОГА И СПАСИТЕЉА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА

   1. Јудејци су по Закону празновали Пасху, односно прелазак из Египта у Палестину. Ми празнујемо еванђелску Пасху, тј. прелазак наше природе у Христу из смрти у живот, из пропадљивости у непропадљивост. Која би реч могла да изрази различитост у узвишености између онога што је старим законодавством било установљено као светиња и повода за наше празнике? Људска реч, наравно, не може да изрази такво превасходство и стога је сада уипостазирана Премудрост највишег Оца, превечни и надсуштаствени Логос Божији Који се човекољубиво сјединио са нама и настанио код нас, делима показао повод за празник и јасно означио висину тог превасходства. Ми сада празнујемо прелазак наше природе у Њему, али не из подземне сфере (преисподње, подземља) на површину земље, него са земље на небо - небеса, а затим и до престола Онога Који влада над свима.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, СПАСОВДАН-ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ




    Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.
   Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

10. јун 2013.

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, О. ТИМОТЕЈ, Недеља Слепога, 9. јун 2013.



МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ
ДЕЛИЋ МОШТИЈУ СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЖИЧКОГ

Прођите се поуздања у немоћне и смртне људе. Вратите се Богу живоме, у коме је спасење.

Свети Николај Жички 


7. јун 2013.

ШКОЛА ПО МЕРИ ДЕТЕТА Разговор са др Светомиром Бојанином, дечијим психијатром


Манастир Вазнесење


Школа је





 изгубила   привлачност и углед у друштву, изгубила је свој морални   интегритет васпитача и изгубила је поверење родитеља, који је више не доживљавају као помоћ у образовању и васпитавању своје деце. Мисија вероучитеља је да удахне нови дух у школу, да сарађује и заједнички осмишљава наставу са осталим професорима. Деца која иду на веронауку мотивисана су да се запитају колико се доброте десило у свету.
Ускоро се навршава годину дана од трагичног самоубиства нишког тинејџера који је подигао руку на себе због вршњачког насиља. После више месеци физичког и вербалног злостављања које је трпео од седморице својих вршњака у ОШ „Сретен Младеновић“ у Нишу, Алекса је скоком с трећег спрата свог стана окончао свој живот. Мада су месецима уназад биле видљиве последице дуготрајног физичког и психичког злостављања – имао је потрес мозга, ногу у гипсу, психијатријску дијагнозу „посттрауматски синдром“, школа није предузела ништа да спречи злостављање над Алексом, али ни над другим ученицима. Има ли правде за Алексу Јанковића (14), да ли је ова трагедија опомена за све школе, јесу ли наша деца у школи сада више заштићена од физичког и вербалног насиља вршњака разговарамо са др Светомиром Бојанином, чију је књигу "Тајна школе" издао Одбор за верску наставу Архиепископије београдско- карловачке с благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Аутор је своје ставове пре десет година изнео у књизи "Школа као болест" у којој је ширу јавност упозорио на неприкладан однос савремене школе према менталном здрављу деце и омладине која их похађа. Најновија књига "Тајна школе" је одговор на повећану кризу савремене школе и анализу стања у нашем школству. Професор Бојанин је представио модел школе коме би требало као заједница да тежимо, у којој се инсистира на најдрагоценијем – ваннаставним активностима, стварању пријатељства и солидарности међу децом и постављању школе која негује образовање по мери детета у средиште друштвеног живота ученика.

Можемо ли констатовати да у школи, као институцији у коју смо полагали наду, постоји видљиво одсуство намере да се школа и запослени у школи суоче са тешким пропустима у свом раду, понесу личну и заједничку одговорност и започну са унапређењем рада? Колико је верска настава оправдала поверење?

– Школе су организовале предавања о вршњачком насиљу, сматрајући да је то решење проблема. Мене чуди да надлежни у Министарству образовања и школама не знају да се предавањима не врши никаква превенција – ни вршњачког насиља, ни наркоманије код адолесцената, ни малолетничке деликвенције. Живимо у времену у коме се десио слом идеје пријатељства и другарства. Школа је изгубљена и не сналази се добро, упркос томе што има добре инструменте којима може да негује пријатељство и другарство међу децом кроз секције и да на тај начин сузбија проблем агресије. Угрожена новим технологијама едукације и новим приступима потреби за знањем у складу са потребама уско специјализованих индустријских грана на којима се заснива моћ друштва, школа је изгубила привлачност и углед у друштву, изгубила је свој морални интегритет васпитача и изгубила је поверење родитеља, који је више не доживљавају као помоћ у образовању и васпитавању своје деце.
Вероучитељ у зборници и на часу сведочи о томе да смо се вратили себи, у ред градитеља европске културе, чије је основно обележје право на властито самопоштовање и самосвојан, индивидуалан избор погледа у будућност. Катихета који предаје веронауку са колегом који предаје историју, може ученике да поведе на излет у неки од манастира, који ће бити фамилијаран. Деца ће научити о историји и црквеној уметности у атмосфери пријатељства и другарства на занимљивији начин од стерилне атмосфере у разреду. Мисија вероучитеља је да удахне нови дух у школу, да сарађује и заједнички осмишљава наставу са осталим професорима. Наука и религија се не потиру, оне се прожимају. Ако је школа демократска, и она мора томе да служи. Вера је понашање. Ми можемо веронауку у вербалном смислу да унапређујемо, али ако се понашамо мимо тога ништа нисмо урадили. Катихета може само својим понашањем да покаже да је он аутентични човек, што значи хришћанин.
Школа која нема разноврсне секције, клубове или друштва као облик ваннаставних активности које се заснивају на добровољности и спонтаности, у којима ће деца проверавати своја знања из теорије, кроз неговање пријатељства и другарства међу тим младим људима – будућим песницима, писцима, истраживачима је лоша школа. Треба се дакле вратити на организовање наставе у природи, клубове према хобију, удружења извиђача или скаута, организације горана или група за еколошку заштиту, уметничке секције, економске и новинарске секције, секције веронауке, секције физичке културе и сл. То је скупљи начин рада, али на децу мора да се троши.

Да ли је инклузија синоним за квалитетно школовање?

– Пре него што је пре три године уведена инклузија у школе, требало је сетити се речи стручњака који су говорили да специјално школство специјално васпитава децу да би неспецијално живели и да би се могли боље укључити у друштво вршњака, нарочито у одраслом добу у неким пословима. Инклузија, односно интеграција је била циљ педагошког школског рада, а сада је циљ претворен у метод, што је потпуно бесмислено. Довели смо децу са посебним потребама у једну непотребну и незавидну ситуацију. Вршњаци их не разумеју, углавном неће да се друже са њима, на излетима не желе да седе поред њих. Родитељи те деце су очајни због одбацивања своје деце у групи. Треба знати да деца узраста 15 година још увек имају сазнајни и емоционални егоцентризам. Она не могу да се уживе у туђу ситуацију. Ми не можемо од њих да тражимо да доживљавају оно што не могу. Школа практично симулира, обмањује децу да су сви једнаки. Адолесценти су према деци са хендикепом или сажаљива или агресивна, чиме им стављају до знања да их одбацују. Верујемо да смо хумани јер изједначујемо децу у школи, иако се зна да је подсмех из вршњачке групе много трајнији за то дете него када га прекори и повреди његов наставник. Деца која су хендикепирана на менталном плану дају одговоре који не одговарају стварном стању ствари које уче у разреду и група се подсмехне њиховом одговору. Хендикепирана деца трпе што их не издвајамо.

Код нас се све више развија култура насиља, која се промовише као легитиман начин постизања друштвено прихватљивих циљева. Насиље у школи и породично насиље су у порасту. Трећина ђака бар једном месечно буде жртва насиља од својих вршњака. Деца се све више обрачунавају преко друштвених мрежа, снимака телефонима који грубо дискредитују, агресивни су и када играју видео–игрице. Како спречити пораст насиља међу ученицима?

– Школа је у лажном односу према деци. У празнину између школе као институције и очекивања родитеља и деце нагомилане су многе звучне речи и фразе. Говори се о толеранцији, о другарству, разумевању, људским правима, о искрености, истинољубивости, чега уопште нема у савременим државним школама. Вршњачког насиља би било мање када би децу у школи доследно мотивисали за учење и животодавно понашање. Колектив, групу, разред треба знати водити, а младе наставнике нико не обучава за групни рад са адолесцентима. У школи која је отуђена од сопствене суштине нема прихватљивог приступа младости, код куће их дочекују немоћни родитељи који говоре о црној хроници, беспарици и криминалу на послу, а на телевизору сијасет филмова о убијању и силовању – где млади човек да открије нешто друго?Деца која иду на веронауку мотивисана су да се запитају колико се доброте десило у свету. Ми децу морамо да васпитавамо нашим понашањем и деловањем, а не нашим речима. Школа ће испунити свој задатак када буде имала довољно могућности да има најразноврсније групице деце која се друже мотивисана љубављу и добротом, а не морањем. Црква кроз катихетско образовање сведочи, између осталог о потреби за неговањем традиционалне моралности, о поштовању религијских уверења и одбрани доброте откривајући тајну пријатељства и другарства.

Чији је утицај у васпитавању важнији – школе или породице? Школе су затворене за родитеље, уместо да раде на међусобној сарадњи.


– Школа се наметнула као природна појава. Њен задатак је да васпитавањем настави онај ток развоја моралности у бићу детета који је започет у породици и у култури којој та породица припада. Велики број породица је разорен, због немаштине и алкохолизма је све више насиља у породици и занемаривања деце која имају лош успех у школи. Школа би морала да буде способна да помаже породицу, а не да је осуђује. А породица треба да буде способна да припреми децу за школу, а не да се школи руга и да обесмишљава њен значај. Данашњој школи се не може веровати. Она нема никакав дослух са породицом. Родитељи су углавном јако заинтересовани за учешће у школском животу, али их школе у великој мери не препознају као партнере. Између школе и породице постоји велико неразумевање.
Сваки трећи родитељ у Србији верује да је „батина из Раја изашла“ и физички кажњава своју децу. Шта је теже за децу – физичко или вербално злостављање?

– Свако кажњавање је тешко. Да је батина била добра остала би у Рају! Физичко кажњавање је страшно за дете, јер оно говори да је нико и ништа, да је слаб, да нема никакво право. Батинама понижавате дете. Деца строгих родитеља су покорне слуге кад год се нађу у таквој ситуацији. Вербално злостављање је такође неморално. Само злостављање је плод садизма насилника и рађа осветољубивост повређеног. Решење је у разговору са децом. Не смете га тући. Батина никоме није помогла, она чини децу покорном, али не послушном. Деца су послушна када воле. Послушност је ниво зрелости детета. Када он својом вољом себе подреди својој љубави.

Наркотици су доступни младима и у школском дворишту. Истраживања кажу да је трећина младих пробала дрогу. Професор Девете београдске гимназије осумњичен је недавно за продају дроге ученицима. Може ли школа да помогне?

– Узалуд полицајци поред школа, узалуд брига родитеља, узалуд нестручна предавања у школама о факторима ризика после чега се све сведе на то да је марихуана мали мангуплук. Предавања не заустављају наркоманију. Наркоманија, алкохолизам и криминално понашање младих могу се зауставити само онда ако деци откријемо пријатељства, ако усмеримо њихову радозналост на праве ствари, ако им помогнемо да успоставе монолог са собом око питања шта је добро, шта зло. Тек тада схватимо колико је морални принцип динамичан и утицајан на наш ментални склоп. Хришћанство може да нас обнови и препороди. Родитељи су најпозванији да пруже помоћ и заштиту детету. Као родитељи често смо неодговорни, пратимо своје амбиције и жеље, а не пратимо могућности детета. Тако да деца подносе више него што могу и више него што разумеју, а то је на корак од уласка у ризике зависности од алкохола, опијата, агресије.

Славица Лазић, "Православље", број 1103, 1.март, 2013.
иди на везе блога:

ВЛАДИКА ЈОВАН ПУРИЋ, ФИЛОСОФИЈА ВАСПИТАЊА У ДЕЛУ СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

СВ. КЛИМЕНТ АЛЕКСАНДРИЈСКИ, ПЕДАГОГ