Translate

30. септембар 2019.

Празник Воздвижења Часног Крста у Манастиру Жичи


На дан када наша Света Црква слави празник Воздвижења Часног и Животворног Kрста Господњег, у Српској царској лаври Манастиру Жичи, свештенство, сестринство и верни народ са радошћу су дочекали Епископа жичког Господина Јустина.
   Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ жички Јустин уз саслужење: архимандритâ Дамјана (Цветковића), Јакова (Лазовића) и Саве (Илића), протојереја-ставрофорâ Ненада Илића и Лазара Васиљевића, протонамесникâ Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, као и протођакона Александра Грујовића.
   Владика се у надахнутој беседи обратио сабраном народу, истакавши значај данашњег празника и поделивши са сабранима догађај из свог живота када је, служећи Свету Литургију у Јерусалиму са многим Архијерејима Свете Православне Цркве, и сам осетио силу, благодат и помоћ Светог Часног Kрста. Такође, нагласио је важност овогодишњег великог јубилеја за наш народ, Цркву и државу, подсетивши да је велика благодат и радост за нас који смо ту, да прославимо осмовековни континуитет наше Цркве.  Истакао је и да је Свети Сава отворио за нас пут и да је на нама да се трудимо да будемо његови достојни наследници.
   На крају своје беседе, Епископ је позвао све присутне да 6. октобра у 09.00 часова у Манастиру Жичи свенародно прославе осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, заједно са читавом својом Црквом у молитвеној радости.

   Сестринство манастира
   извор: eparhija-zicka.rs

Велико Славословие - Глас 6 - Манастир Ормилија

Човек не опажа лепоту очима, него радосним очима, јер једини орган подобан за опажање лепоте јесте радост. Оно што је узвишено човек опажа само некаквим празничним осећањем личног и уопште човековог достојанства. За сусрет са лепотом или са узвишеним човек мора да се припрема: као за празник постом, тј. покајањем које чисти душу. Лепо или узвишено открива се само ономе ко је себе пре тога већ учинио достојним за такав сусрет.


Жарко Видовић, "Његош и Kосовски завет у Новом веку"

Беседа игумана Методија на Крстовдан


Звучни запис беседе игумана Манастира Хиландара архимандрита Методија на Kрстовдан, за празничном трпезом у манастирској трпезарији, 27. септембра 2019.

КРСТ СА ЧЕСТИЦАМА ЧАСНОГ КРСТА, Хиландар

Беседу преузми овде:

 www.hilandar.org

Крај лета - почетак јесени

29. септембар 2019.

У ВРЕМЕ ОНО

ИЗДАЊЕ МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ, 2019.
Манастир Вазнесење

Духовници: Свештеник Срђан Јаблановић из Прага

Емисија ”Духовници” са протојерејем Срђаном Јаблановићем из Прага. Аутор Велимир Веља Павловић. Православна епархија Бачка. Снимано 26.6.2018. г. у Прагу. Емитовано на Радио Телевизији Војводине РТВ 18. и 25. 8. 2019.

Још једно духовно вече посвећено Светом Сави


У вечерњим сатима 28. септембра, Храм Светог Саве у Kраљеву био је место сабрања љубитеља лепе књижевне речи. Предавач је био угледни српски песник и књижевни критичар Драган Хамовић. Иако већини публике познат као рођени Краљевчанин и предавач кога су већ имали прилику да слушају, овога пута изнео нам је лик Светог Саве кроз оптику модерних српских песника. 
   Произносећи стихове Љубомира Симовића о Светом Сави, Хамовић се подсетио сада већ давног догађаја када је на освештању темеља овога храма говорио исте стихове. Само, сада је овај храм песника дочекао украшен градитељском лепотом у којој сваког јутра све млађи и лепши освањава.
   На почетку, Хамовић је подсетио на чињеницу да потискивање лика и дела Светог Саве није започело у време успостављања комунистичке власти. Још са краја 19. века књижевни и друштвени токови крећу супротним смером од онога који је назначио први српски архиепископ. Томе у прилог говори и чињеница да је двадесетих година 20. века милешевска фреска Белог анђела била за огромну већину становништва Kраљевине Југославије непознаница. Она и многе светиње постајале су откриће заслугом Милана Kашанина, Растка Петровића и других великана. Kолебање Црњанског по питању односа према традицији само је пример недоумевања чак и оних најдаровитијих међу српским родом. Kомунизам је донео велике притиске којима се Свети Сава изгонио из друштвеног живота, школских учионица, лектире и свести људи.
   Нихилистички правац симболиста само је доприносио потамњивању лика Светог Саве у књижевном стваралаштву. Прегаоци као Миодраг Павловић и Васко Попа су позивали на уважавање традиције и њених величанствених књижевних домета посведечених у нашем роду већ код Светог Саве и брата му Kраља Стефана. За Оскара Давича и друге свемоћне цензоре то је било “превише мантијашења и назадњаштва“. Ипак, аутентична светосавска нит није прекидана. Она је наставила да траје и пева кроз Љубомира Симовића, Матију Бећковића и многе друге који до данас не дају да лик и дело Светог Саве буду заборављени. Она кроз сећање није просто копирала, већ настављала и стварала, а и даље ствара изванредне плодове.
   Међу публиком су били и наши гости сународници из Сентандреје, који су овом приликом направили и кратку репортажу о нашем храму са којом ће упознати своје блиске који су ван граница заједничке земље матице. Након питања предавачу, ово вече је завршено уз дубоки и узвишени утисак о непролазној вредности и истинитости оних Његошевих речи да “Свемогућство светом тајном шапти, само души пламена поете“.

      Протонамесник Александар Јевтић
      извор: eparhija-zicka.rs

28. септембар 2019.

Владика Атанасије, УЧЕНИК О УЧИТЕЉУ

Патријарх Иринеј предводио прославу јубилеја СПЦ у Црној Гори / Не напуштајте своја огњишта! (видео)

   У великој радости, поводом прославе јубилеја 800 година аутокефалности Српске православне цркве и 1500 година постојања манастира Рођења Пресвете Богородице – Подластве, Његова светост Патријарх српски г. Иринеј служио је данас Свету архијерејску литургију и освештао параклис Светог великомученика косовског цара Лазара и манастирске конаке ове древне ранохришћанске светиње.

   Свјатјејшем Патријарху су саслуживали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа епископи: милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије,  полошко-кумановски Јоаким, бихаћко-петровачки Сергије, диоклијски Методије, уморовљени захумско-херцеговачки Атанасије,  многобројно свештенство и монаштво, уз молитвено учешће више хиљада вјерника.
   Литургији су присуствовали амбасадор Русије и амбасадор и конзул Србије у Црној Гори, Владислав Маслеников, проф. др Зоран Бингулац и Зоран Дојчиновић, представници општинске власти Будве и Херцег Новог са предсједницима општина: Марком Батом Царевићем и Стеваном Kатићем, многобројне званице из земље и окружења.
   У пастирском слову Његова светост Патријарх српски г. Иринеј казао је да није у прилици да нешто више каже због свог здравственог стања, али да мора да каже да је ово велики дан у нашој историји:
   „Велики дан пред лицем Божијим и свим нашим славним прецима који су живјели на овим просторима на којима ви и ми данас живимо, и на другим просторима наше свете благословене земље Србије и српских земаља. Овдје смо присутни данас у великом броју, камо среће и благослова Божијег, када би овако прослављали све велике наше празнике славећи Бога и гледајући у лице свакога од нас рођенога брата који носи образ и лик Божији, јер је сваки човјек икона Божија“, нагласио је Патријарх.
   Kазао је да многи желе да виде Онога који је створио овај свијет, а погледајмо само сваки један другога у свакоме ћемо видјети лик Божији:
   „У свакоме од нас је Господ усадио Своју икону и лик, не само нас православне, већ у свакога човјека. Сви су људи створења Божија и ликови Божији, без обзира на боју коже, нацију, културу и степен културе. Сви смо дјеца Божија створења руку Божијих. Данас је велики и благословени дан. Наша црква прије 8 вјекова добила је значајно признање, једну велику улогу међу Цркавама, постала је аутокефална, равна свим другим великим православним Црквама, почевши од Јерусалима, Антиохије, Цариграда…. То превелико дјело издејствовао је Свети Сава, највећа личност наше историје и Свете православне цркве“.

   Воља Божија је била да је Свети Сава имао мудрога оца Светога Симеона – Немању, казао је Свјатјеши и изразио дубоко вјеровање да његово напуштање Жиче и Студенице, и одлазак Светоме Сави у Свету Гору, дао великог духовног мудраца, велику личност наше историје. Патријарх је истакао да су Свети Сава и Немања знали да без самосталне Цркве не може бити ни самосталне државе и ту су поставили темељ на којем и данас постоји наша Црква и држава:
   „Историјска чињеница је да је аутокефалношћу наше Цркве постала и аутокефална и наша држава. Благодарећи том дару Божијем успјели смо да преживимо страшни средњи вијек под турским ропством које је трајало неколико стотина година. Да нам није било Цркве, која је прихватила улогу државе када је држава нестала, ми данас не би постојали.“
   Данас постојимо као народ захваљујући Св. Сави и Немањи, нагласио је Патријарх и подсјетио да доживљавамо и проживљавамо велика искушења, а многи који су зазирали од наше моћи и улоге и славе у историји, потрудили су се да остваре старо римско правило: Подијели, па владај.
   „Нажалост, том искушењу смо подлегли у нашем времену, па смо допустили да нас други дијеле и свађају, и  да нас одвају једног од другога, те данас доживљавамо велика искушења. Али будући да имамо темељ духовни, имамо и велику благодат Божију, јер данас када смо окупљени овдје са нама су браћо и сестре и многи свети угодници Божији који стоје пред лицем Божијим, они нас неће оставити“, бесједио је Патријарх.
   Његова светост је са овога светога мјеста као Патријарх српски поручио да чувамо оно што је суштински и главно у нашој историји, нашој Цркви и култури:
   „То је вјера у Господа Исуса Христа. То је сила, то је снага, то је моћ. Господ је ни из чега створио Цркву, Свете апостоле наградио највећим даровима, Божијим благодатним, који су као прости људи основали Цркву Христову која од тада до данас постоји и врши Свету апостолску улогу и у нашем народу и у цијелом свијету.“
   Патријарх је упутио апел српском народу да не напушта своја огњишта, јер у туђим земљама многи изгубе свијест о себи, вјеру, те послије 10-ак година забораве коме народу и припадају:
   „Неће Господ допустити да нестанемо са лица земље. Све што нам треба дато нам је. Зато упућујем апел вама присутнима, а надам се да тај апел обиђе нашу земљу и отаџбину, али и земље гдје живи наш народ: Не остављајмо своју благословену земљу за коју су највећи синови дали допринос њеном успјеху и напретку, поставили су темеље који нису од данас до сутра. Не напуштајмо своју отаџбину. Ми смо благословени народ, наша култура и историја стоје на чврстим темељима који се не мењају од данас до сјутра“, закључио је српски Патријарх Иринеј.
   У ранохришћанској крстионици из VII вијека, која се налази између Храма Рођења Пресвете Богородице и конака, владика Методије је данас крстио новог слугу Божијег Душана а миропомазао га је Његова светост Патријарх српски Иринеј.
   Високопреосвећени владика Амфилохије је казао да ова крстионица и послије 15 вјекова рађа изнова и рађаће ако Бог да поново нове хришћане:
   „Већ је васкрсла, обновљена и да Бог да да заживи. Бог да благослови Душана, јер је по предању цар Душан 1350. године обновио овај манастир, па ево и Душан се крштава у тој крстионици која је у то вријеме била обновљена.“
   Митрополит је поздравио све присутне истичући да је ово велики свети дан и велики Божји благослов.
   „Овдје се ова служба Божја наставља 15 вјекова. Данас је наш мали Душан крштен у оној крстионици у којој се крштава скоро од апостолских времена, а која се чува у овај светињи, и наставља се то свето дијело Цркве Божје, дјело просвећења истином Божијом Христовом, вјечном и непролазном, крштавања у име Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави који је призвао Својим распећем и  васкрсењем на заједништво и љубав све људе и све земаљске народе.“
   Владика је казао да у Цркви нема Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, мушког ни женског, Kинеза ни Американца, ни Србина ни Црногорца нити Хрвата или било ког другог:
  „То је Црква Божја у којој су једно и зајдено призвани да буду и у времену и у вјечности. То је онај благослов који смо ми примили од древних апостола од Свете браће Kирила и Методија, Наума и Kлимента, од Светог оца нашег Саве – оснивача ове Свете цркве, па онда редом до наших времена, до Светога Василија Острошкога, Петра Цетињскога, до Светог свештеномученика Јоаникија и са њиме постарадалих свештеномученика и новомученика.“
   Подсјетио је да је и Подластви сахрањено 80 невиних младића из Грбља, Паштровића, Побора и Маина побијених у она безбожна времена од братоубилачке руке:
   „Дај Боже да ово данашње чудо Божије које се догодило овдје, буде измирење браће, призвање на братску љубав и слогу, да се прекине крваво-братоубилачко коло које је трајало овдје и у древна времена, а нарочито од 1941. године, па на овамо. Да се прекине тај братоубилачки дух и да се сви надахнемо духом ове древне светиње, свете крстионице у њој сачуване, Светога храма Светога великомученика цара Лазара који се жртвовао за вјеру православну и вјечно и непролазно Царство небеско.“
   Високопреосвећни владика је казао да сви треба да се угледамо на нашега Светога патријарха који је, упркос љекарским упозорењима да не би требао да путује, дошао на позив Грбљана:
   „То је велики дар и свима нама, а велики дар је и њему овај народ Божји који га са оваквом љубављу поздравља и дочекује!“
   Још једном се захвалио свима добротворима, приложницима ове светиње Божије и овога Светога храма који је шест пута рушен:
   „Ево обновљен је и данас љепши него што је икада био и већи сабор, увјерен сам, од свих сабора који су раније бивали око овога Светог храма“, поручио је Митрополит Амфилохије.
   Преосвећени умировљени владика захумско-херцеговачки г. Атанасије у литургијској бесједи казао је да је ово дан Васкрсења, јер је Kрст увијек водио у Васкрс. Kлањамо се Господу распетоме и васкрсломе, Спаситељу свијета, Kрсту и Божијим угодницима крстоносцима, као што је Свети Лазар и његов Свети син деспот Стефан који је продужио вијек српских земаља, српске вјере и народа:
   „Срећан и благословен овај дан и празник! Сила Часнога крста и молитвено заступништво Св. Лазара крстоносца нека буде са свима вама молитвама Свјатјешег Патријарха наследника Светога Саве! Обиљежавамо 8 вјекова наше Цркве, а она је самостална била, јер је била апостолска. Kада је Свети Сава у Жичи 1222. године говорио своју чувену бесједу о остварењу и држању праве вјере, он је рекао: Ми наслиједисмо од апостола и отаца ово наслеђе, прејемство, апостолство.“
   Благословом Његове светости и Светог синода СПЦ додијељена су одликовања – орден Светога Саве онима који су се највише трудили око изградње и обнове манастира Подластва, а које је уручио Његова светост Патријарх српски г. Иринеј: Станку Магуду, предсједнику Одбора за обнову манастира, Марку Царевићу, предсједнику Општине Будва, предузетницима браћи Славку и Момиру Тујковићу и браћи Жарку и Марку Kалуђеровићу. Златним ликом Светога Петра Ловћенског Тајновидца одликовано је више Грбљана.
   Сабрање је наставаљено свенародним сабором уз богат културно-умјетнички програм и хришћанску трпезу љубави, коју су домаћини припремили за све присутне.
   Прослава 800 година аутокефалности Српске православне цркве и 1500 година постојања манастира Рођења Пресвете Богородице – Подластве, почела је јуче дочеком Патријарха српског и Свечаном академијом на којој је Његова светост Патријарх г. Иринеј поручио да је жива православна вјера у Црној Гори и да је духовна радост у грбаљском манастиру Подластва велико охрабрење за цијело Српство.

   ***
   Манастир Подластва, са црквом Рођења Пресвете Богородице, налази се у близини магистралног пута Будва -Тиват – Kотор, на јужној падини грбаљског села Ластва Грбаљска, по којем је и добио име. Убраја се међу најзначајнија духовна средишта, не само Грбља него целе Боке. Заједно са Михољском Превлаком, која представља 800 годишњи темељ Светосавског православља у Зети – Црној Гори, манастир Подластва је посебно сабирно и саборно место, како Грбља, тако и целог Приморја.
   Археолошка истраживања извршена на темељима цркве Пресвете Богородице у Подластви из 1984. године имала су за резултат проналазак остатака ранохришћанске богомоље из 6. века, чиме је дат велики допринос у проучавању средњевековне археологије на тим просторима. Средњовековни центар духовности Грбља добио је још једну духовну вертикалу која га је везала дубоко за темеље хришћанства. Такав, наизглед неочекивани обрт, где се на мјесту чије се оснивање по традицији приписивало цару Душану 1350. године, добио је још већи значај јер је материјалним доказима потврђено његово 15-вековно трајање.
   Према предању, манастир је подигао цар Душан 1350. године. Према истом предању, преко тог дела Приморја, боравећи кратко у ластовској цркви, са оближње морске обале, Свети Сава, први Архиепископ српски и оснивач Зетске епископије, упутио се у Свету Гору. Исто предање тврди, да је Свети Сава пролазио кроз то место кад је пошао у Јерусалим. Такође, постоји предање о грбаљском пореклу кнеза Лазара Хребељановића.
   Од настанка, манастир Подластва је био духовни и политички центар Грбља, сведок бурних догађаја везаних за буне против Млечића и Турака, што се рефлектовало на судбину манастира.
   Посебно свједочанство његовог мучеништва јесте и нова гробница 80 побијених Грбљана, Маина, Будвана, Побора и Паштровића у Бару на крају Другог свјетског рата (ту пренијетих и сахрањених 1992. године благословом Патријарха српског Павла), као и страдање свештеномученика Варнаве Бућана, игумана Подластве, убијеног послије великог мучења 1942. г. од братске руке. Узевши у обзир све ово, манастир Подластва би са правом могао носити име „Манастир мученик”.
   Манастир је након рушења у Првом свјетском рату освјештао тадашњи Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, потоњи Патријах српски, а данас 83 године касније, новобновљени манастир освештао је Његова светост Патријах српски г. Иринеј.

    Весна Девић
    Фото: Јован Д. Радовић
    извор: mitropolija.com

27. септембар 2019.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Никоље, Крстовдан, 27.9.2019.

У трпезарији Манастира Жиче први пут представљена књига ,,Мала прича о великој Жичи“, аутора Милоја Радовића



Дана 26.9.2019. у трпезарији Манастира Жиче промоцији књиге “Мала прича о великој Жичи“ Милоја Радовића присуствовали су мати Јелена и сестринство Манастира Жиче, ученици и наставници основних школа “Живан Маричић Жича“ и “Свети Сава“, као и гости из света уметности и културе.
   О књизи су говорили протојереј-ставрофор Љубинко Kостић, аутор Милоје Радовић и главни и одговорни уредник Зорица Јанковић.
   Отац Љубинко посебно се осврнуо на значај издавања овакве књиге у години када славимо осам векова Манастира Жиче, књиге која на најнежнији начин приповеда потпуно аутентично, али и узвишено поетски, повест Жиче. Нарочито је нагласио да су књигу као веома значајну већ препознали бројни истакнути уметници, а међу њима се посебно осврнуо на речи Радмиле Мишев уреднице “Светосавског Звонца“: ,,Свака је песма, осмех, добро дело, милост, праштање, поштовање, и изнад свега вера једина истинска Православна, по један камичак у задужбини званој Жича, као живот и жртва, јер жртва је знак и знамен љубави.“
   Зорица Јанковић захвалила се Његовом Преосвештенству Епископу жичком господину Јустину, што је благословио издавање ове књиге, мати Јелени и сестринству Манастира Жиче што су препознале значај ове књиге и пристале да заједно са “Kњижаром Прозор“ буду њени издавачи.
   Говорила је о узвишено-молитвеном стилу Милоја Радовића али и богатом колориту и изузетним илустрацијама Бојана Миљковића које су на најлепши начин употпуниле књигу.
   Милоје Радовић, својствено одличном песнику, обратио се присутнима дирљивом причом о свом детињству оплемењеном звуком звона Манастира Жиче која је тако долазила код њега и када он није могао да дође до ње. Преносимо речи његове беседе Kако је написана Мала прича о великој Жичи.

‘‘Децо, када сам био дете као што сте ви сада, ја нисам могао, као ви, да сваки дан долазим у Жичу. Живео сам у суседном селу, у Рибници, у насељу Јовац. Био сам мали и нисам могао сам да долазим. Понекад, о празницима, о сабору долазио сам са родитељима или са браћом. Понекад смо у Жичи имали спортски дан са школом која се сада зове Свети Сава.
   Али, децо, Жича је знала да ја не могу да дођем код ње и она је долазила код мене. Свакога дана. Ви се сада чудите и питате се како је то могуће да црква код некога дође? Изгледа вам да је то немогуће. Али, кад боље размислите и ви ће те видети да је то могуће и да се вама то исто догађа свакога дана. Ви не идете у Жичу, али она дође код вас. Сваки дан, по неколико пута.    
   Овако се то догодило мени, а тако се и вама сада догађа.
   Децо, мене су тада, као и вас сада, свакога јутра будила звона са Жиче. И кад год сам их чуо, знао сам да је Жича дошла код мене јер је знала да ја не могу да дођем код ње. Ето, тако је она долазила код мене сваки дан и свако јутро ми је причала приче о себи. Ја сам те приче заволео, а волим их и данас.
   И, зато, кад боље размислим, ја више нисам сигуран да сам ја написао ову Малу причу о великој Жичи. Сигуран сам да сам је ја само записао. Тачно онако како ми  је испричала Жича. Зато вас, децо, молим да је и ви причате онима које ви највише волите. И још им реците да их ја волим и да их и Жича воли.  Да, баш то им реците.
   А књига коју ви читате не би била тако лепа да Жича није једном мом другу који се зове Бојан Миљковић, ево га овде са нама, ставила у руке слике које је, у тај час, могао само он и нико други,  да  види. И, рекла му је Жича, да их он одмах учини видљивм за све. И он је то учинио. И сад их сви лепо видимо онаквим какве је Жича пожелела да оне буду. 
   А ви сте децо данас у прилици да их, пре друге деце, видите.
   Ето, мили моји, то је све што сам ја пожелео данас да вам кажем.
   Хвала вама, вашим учитељима, вашим родитељима, а пре свега, хвала Његовом  Преосвештенству господину владики нашем Јустину који је благословио ову књигу.
   Хвала игуманији Јелени и сестринству Манастира Жича на несебичној подршци, доброти и пажњи коју су посветили овој књизи, мени и свима нама.“

   Ученици Основне школе “Живан Маричић Жича“ са својим учитељицама припремили су диван рецитал од Милојевих стихова и на најлепши начин показали су како је поема већ нашла своје место у срцима деце.

   Зорица Јанковић
   извор: eparhija-zicka.rs

ЖИЧА ПРЕ ЖИЧЕ

Децо, давно, пре ове Жиче
Овде је иста Жича била.
Нико је није могао видети
А сви су чули њена крила.

И сви су знали тада,
Kао што сви знају и сада,
Да се цркве, одувек свете,
Прво сазидају на небу
Па после на земљу слете.

Знао је то и дечак Стефан
Жупана Немање средњи син.
Бејаше он, као и сва деца
Лепо васпитан, вредан и фин.

И радио је све што ради дете
Играо се, учио, посматрао птице док лете,
Трчао за јеленима и лептирима,
Путовао са витезовима и пастирима.

А у слободном времену,
Kоје се још тада звало доколица,
Ослушкивао је шапат дрвећа и говор птица.

И путујући тако, дођоше на ово место,
Где трава, као и свуда,
На исти начин расте, вене и ниче.
И сви видеше само траву,
А Стефан виде темеље Жиче.

И у тај му час,
Са неба јави глас,
Да Жича жели овде да се насели.
А Стефан, задивљен у тој тишини,
Одлучи да је видљивом учини.

Анђели Господњи,
Kоји знају све помисли наше,
Са неба на земљу спустише златни путир
И сложно запеваше:
Слава Господу на небесима
А на земљи мир.

26. септембар 2019.

Да ли знаш? ЧАСНИ КРСТ

извор: www.decani.org

Илија Лакушић, МАНАСТИРСKИ СИНОВИ



У овом небеском манастиру
што Црна Гора га зову,
морамо се збијати и звонима дозивати.
И ово живља што рве по њивама
и ливадама, што са три прста сакупља
и кромпир и шљиву и јабуку
и у своје кућерке, у ровове,
уноси да споји данас и сјутра,
да придржи нејач макање
и старог чељадета... све је то
пало на нас... Ово живље
и вуковље што се од сваког зла
уз камење привило, што се
под крстом моли и под
мачем заклиње... све је то
пало на наше руке,
на нашу вјеру и наду.

Нема дана када се Богу не молимо,
кад не појемо за хљеб и здравље,
за кишу на њивама и ливадама,
за мир и слогу међу брдима.
Молимо се за силе невидиме
што над пучином кипе
и са ђаволима се дошаптавају
да нам у куће не уђу,
макање нам подаве и
ланац миродржни раскину.

Молимо се за благу кишу,
за ведро небо и сунчан дан
па да анђели помогну
у берби и у жетви
да утрапимо род
и осигурамо дом.

Ми манастирски синови
склупчали смо се у змијска легла
и појемо за ово посно жилиште,
са душом ангела сиктимо
на сваког ђавола:
на колац,
на левор,
на нож...

Ти знаш, Господе,
да ми нијесмо довели крвника
док преко гора и мора
није нам у њиве ујахао.
А мрско нам је гледати и
мрско нам је рећи да гост
не сједи како се сједи,
не гости се како се гости,
па како га сјести у столовачу,
и поставити у чело трпезе,
витешку здравицу подићи и
подијелити ручак са њим!

А мило ми је добру човјеку
своје парче да дам,
да узмем испред ђетета
само да ми је гост задовољан.
Али не можемо... јадан ми не био,
гледати како од нејачи грабе
и гурају се испод стола.

Ми јесмо, Господе,
небеском вољом донесени и
добром руком за добро задужени,
но зло не мари за добро
па се морамо бити и грдно разговарати,
а тешко нам се кајати и
тешке ријечи присјећати.

За сваки усјев смо призивали кишу,
радовали се сваком извору
да нам се труд напије,
да нам преживи сјеме у њиви
и травка на ливади.
Сунце смо данима чекали
само да нам се очи засијају
да нам се дјеца са потоцима
утркују и надвикују.

А чини нам се, Господе, да
ништа нијесмо бирали но
читав живот нам прође
у орању и морању.
Ми знамо да без твоје помоћи
не би могли преживјети
у овом камењару.
Хвала Теби и Твом науку па сада
знамо да храна није само у хљебу
и у вину, у сувој овчетини
и младој јаретини.

Хвала Теби што си нас призвао
и научио те никад нијесмо гладни
ни голи ни боси ни сиротни.
Ти си, Господе, подучавао
сваког човјека, јунака и рваџију,
држао га за угледна и богата,
чеклију и дочелију,
опремао софру за долазнике
и пролазнике... но си нас, Господе,
и за невољу опремио:
да исучемо мач, потегнемо пушку,
мочугу или карабин... било шта
чиме могаше да се освијетли
Царев Лаз, Вучји До, Фундина
и сваки гроб
три сежња у дубину.

   извор: klubmladihpesnika.blogspot.com

Тијело Христово 5. глас - византијски напев | поју монахиње манастира Светог Стефана - Горње Жапско


Поје монахиња Пајсија, протопсалт манастира Светог Архиђакона Стефана - Горње Жапско код Врања.
Празник Светог Стефана Пиперског у манастиру Ћелија Пиперска 2.6.2018. 

На Светој Литургији очи ума нашега треба да су непрестано на ономе што се врши и ономе што се тиме подразумева, да бисмо тако, учествујући тајанствено у животу Господњем, били у стању да и светотајински учествујемо у њему. Дакле, Света Литургија нам свим средствима душу чини бољом, лепшом и светијом и нас саме достојним да примимо тело и крв Христову.

ПИР БОЖАНСКЕ БЛАГОДАТИ


   Беседа у 14. недељу по Педесетници

   У име Оца, и Сина, и Светога Духа!
   Данас смо чули два изванредна одломка из Јеванђеља која се међусобно допуњују и која нам говоре о томе каквог дара и какве Божанске љубави смо сви ми удостојени и како пажљиво треба да се односимо према овом дару. Према томе ко смо, зашто живимо, и какву изузетну благодат је творац Неба и Земље излио на наша срца, како нас је позвао да будемо Његови ученици.
   У Јеванђељу по Јовану се говори о томе како је Господ наш Исус Христос дошавши у свет био за нас Исцелитељ, Учитељ и Утешитељ, а не Судија. То како су људи живели било је довољно да Творац дође као Судија, да им суди због тога како су живели и како су користили дар живота који им је Господ дао. Али је Он Свог Сина послао да спаси свет: „Јер Бог тако заволе свет да је Сина Својега Једнороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер не посла Бог Сина Својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега“ (Јн. 3: 16-17).
   Господ наш Исус Христос је дошао као Лекар, као Спаситељ, као Учитељ, као Пастир, а не као строги Судија Kоји би све одједном позвао на суд и рекао: „Ево, радили сте овако и за то ћете добити овакву плату, а ви сте поступали другачије – достојни сте другог.“ Не, Господ је дошао и све нас је призвао спасењу. Он је као добри учитељ, као родитељ, као Лекар, он је био Дар, а не Судија који је дошао да казни људе.
   А у следећем одломку из Јеванђеља по Матеју (22: 1-14) из уста Спаситеља чујемо причу о томе шта је Небеско Царство. И ова прича представља слику понашања свег људског рода, с једне стране, а с друге стране за сваког од нас је то слика нашег живота и тога како се понашамо према Божанском дару који смо добили од Спаситеља и од нашег Творца.
   Господ говори о томе како је Царство Небеско попут човека, цара, који је приредио брачни пир за свог сина и почео је да позива зване – госте, да би поделили с њим ову радост. А они нису хтели да дођу, били су заузети својом трговином, домаћинством, разним бригама овог света које све нас заокупљају. Онда их је позвао још једном и рекао: заклана су телад, припремљено је јело и пиће да се почастите, и послао је своје слуге да замоле ове људе да дођу на празник, да поделе радост с њим. А ови зли људи су опет нашли изговор да не дођу, и не само то, него су још исмејали ове слуге и неке од њих су убили. Онда се цар разгневио на ове званице и послао је војску да спали град и истреби убице – казнио их је због оваквог занемаривања његовог позива који им је упутио с љубављу.
   И опет је послао своје слуге на раскрснице, на разна места – да позову све оне које сретну на брачни пир. Слуге су то учиниле, пир се напунио, али је у јеку гозбе цар ушао и угледао је тамо једног човека који није био у брачној одећи. Односно, овај човек се одазвао на позив, али је дошао и није се понашао у складу са свечаношћу и местом. Тако је и он изразио немар и лакомисленост и понизио је величину празника. И тада је цар наредио слугама: „Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.
   Јер су многи звани, али је мало изабраних“ (Мт. 22: 13-14).
   Сва ова прича је наш живот, и то је слика целог човечанства. С једне стране, видимо како је Бог, Творац, слао пророке у овај свет, Божије људе, и они су говорили Његовој деци, људима: „Опаметите се, дођите на брачни пир, сједините се са својим Творцем, с Господом, радујте се с Њим, наслађујте се Његовом љубављу.“ Али људи нису хтели то да чују, разапињали су и убијали пророке и дошли су до тога да су и Сина Јединородног, Онога Kојег је Бог послао у свет, не да му суди, већ да га спаси – и Њега су разапели због своје злобе.
   И наш живот, живот сваког од нас је препун примера за то како не слушамо нашег Спаситеља, одбијамо да учествујемо заједно с Њим на овом брачном пиру, на пиру Божанске благодати. Kако је мали број људи који су данас дошли на литургију у Божије храмове. Наравно, ми се радујемо што су сви ови храмови пуни, али знамо колико је мало људи који су оставили по страни своје испразне послове, који су натерали себе да се одазову на овај позив Спаситеља и да дођу данас, и да поделе с Њим брачни пир. И знамо колико често смо у свом животу поступали тако да смо издавали Христа и говорили Му: имам посла, заузет сам овим, оним, и није ми потребан овај Твој брачни пир Божанске благодати, имам друга посла.
   Не само то, често смо исмевали људе које нам је Господ слао и који су нам говорили: хајдемо, Он те је позвао на овај велики празник! – а ми смо им се смејали, ругали смо им се и ућуткивали смо их, постајући тако налик на ове неразумне званице којих је било врло много.
   Званих има много више него изабраних – ове речи Цара, ове речи Господа нашег Исуса Христа, наравно, треба да нас пробуде из сна, из овог лакомисленог пребивања у испразним стварима и мислима о томе да су оне много важније од позива на Божански пир.
   Сви они који су данас дошли и достојно се припремили за Причешће Телом и Kрвљу Господа нашег Исуса Христа – ови људи су се приближили изабранима, али је пред њима још читав живот, и Господ нас сваког дана зове на Божанску молитву, на радост у Господу нашем Исусу Христу, и ми никад не треба да дозволимо да нас обузме раслабљеност, и никакве бриге овога света не треба да нам заклањају Божанску љубав и да постану приоритет за нас. Приоритет за нас треба да буде то да будемо с Господом нашим Исусом Христом, да се радујемо заједно с Њим, да страдамо заједно с Њим, да служимо нашем ближњем заједно с Њим и да увек имамо на уму да је овај Божански дар велико благо и да имамо на уму страшне и праведне речи: много је званих, мало је изабраних. Амин.

   Јеромонах Игнатије (Шестаков)
   Са руског Марина Тодић
   23. 9. 2019.
   извор: www.pravoslavie.ru

Дани патријарха Павла, Чачак


                                         
Манастир Благовештење, Овчар Бања

25. септембар 2019.

Трибина "ТРАГАЊЕ ЗА СМИСЛОМ" / Промоција албума "У време оно", издања манастира Вазнесење, Рашка, 25.9.2019.



Дана Господњег 24. септембра 2019. године, с почетком у 19 часова и 30 минута, у сали Дома културе у Рашки одржана је трибина „Трагање за смислом“ и промоција музичког албума „У време оно…“, под окриљем Црквене Општине Рашка и ЦK Градац.
Трибини и промоцији су присустовали оци из студеничког намесништва, Епархије жичке, али и оци из суседне Епархије Рашко – призренске, као и многобројни народ. Трибину је отворио својим говором протонамесник Здравко Николић, а свечаност је употпунио и хор „Свети Василије Острошки“ из Рашке.
Архимандрит Тимотеј, игуман Манастира Вазнесење из Овчарскочо-кабларске клисуре, и Асим Сарван, снимили су музички албум под именом „У време оно…“, који је одсвирала група “Таргум“. На албуму се налази десет композиција, повезаних звуцима акустичних инструмената и (бого)надахнућем у складну целину. Архимандрит Тимотеј је написао четири текста, по један потписују Матија Бећковић и протођакон Владо Јарамаз, а преостала четири текста и све мелодије написао је Асим Сарван.
Албум „У време оно…“ је плод дугогодишњег познанства, по речима архимандрита Тимотеја, које траје двадесет година, али је рад на текстовима и музици трајао последњих десет година. Из текстова, али и из уводног излагања оца Тимотеја, албум је својеврсна историја монаштва, од Синајске горе до Овчарско-кабларске клисуре и манастира Вазнесење. Текстови песама нас подсећају на оно што је од животне и спасоносне важности.
„Време оно и време ово у ствари су једно те исто време. Kада погледамо јеванђељске приче и када погледамо данашњи живот, нема ту много неке велике разлике. Јесмо ми данас технолошки напреднији, ако погледамо. Али, ако погледамо човека као човека, оно што пише у Јеванђељу и што читамо, и што је написано пре две хиљаде година и дан данас је актуелно“, рекао је отац Тимотеј у уводном излагању. Отац Тимотеј је још нагласио, да је човек заправо створен за „вечну“ садашњост, а не да се осврће у прошлост, из које се најчешће сећа ружних ствари, нити да стално стреми ка будућности, које се често плаши.
Програм је трајао више од два часа, за то време је многобројна публика уживала и била у прилици да се ближе упозна са овим изузетним делом.

Ђакон Владимир Јовановић
извор: eparhija-zicka.rs

Министар културе у манастиру Жичи


У манастиру Жича откривена плоча из 16. века

Током радова на изградњи платоа у манастиру Жича пронађена је изгубљена мермерна плоча с натписом о обнови овог манастира, а која је први пут била откривена 1925. године у манастирској порти.
Занимљиво да је реч о фрагментованој загубљеној плочи која је послужила као подлога за поплочавање из времена владике Николаја Велимировића.
Натпис говори о последњој средњовековној обнови Жиче, 1562. године, у време митрополита Захарија. Он је највероватније у запустелом манастиру обновио монашке келије, палату у северозападном делу манастира и спољну припрату Спасове цркве.
У сусрет обележавању великог црквеног и државног јубилеја, осам векова од аутокефалности српске православне цркве, министарство културе Србије представило је данас у порти манастира Жича ово вредно откриће, али и пројекте који се и даље одвијају у манастиру.
Имајући у виду свеукупан значај манастира Жича за националну историју, министарство културе је у јубиларној години подржало пројекат радова на обнови српске царске лавре манастира Света Жича, који обухвата истраживачке радове на фасади манастирске цркве, партерно уређење порте и пројекте статичке санације најугроженијих пратећих грађевина.
Министар културе и информисања Владан Вукосављевић рекао је  у Жичи да је у периоду од 2016. до 2019. године за више пројеката на манастиру, министарство културе издвојило око 37 милиона динара.
"У протекле две деценије било је ствари које су могле педантније да се ураде. Било је и експеримената са малтером на спољној страни манастира Жича који траје осам векова. Али, нема више старих мајстора а ни материјала. Ситне грешке које се јављају јесу поука и искуство уа убудуће. У Србији имамо врсне стручњаке из области заштите културног наслеђа, а ту је и брига државе која ће да се повећава", рекао је Вукосављевић.
Министар културе је напоменуо да у сусрет јубилеју 800 година аутокефалности српске цркве имају чему да се радују, и напоменуо да се посебна брига води и о културним споменицима на KиМ.
"Министарство ће подржавати и реконструкцију и обнову српског блага на Kосову и Метохији. На сталној смо вези са органима Унеска и осталима који о томе одлучују, јер тај део територије није под нашим пуним суверенитетом. Упркос тим отежаним околностима, министарство културе чини напоре да се све оно што је потребно и уради. Не постоји цена и те ситуације у којима ћемо смањити бригу и пажњу према нашем идентитету", нагласио је Вукосављевић.
Професор Мирко Kовачевић казао је да је манастир Жича у својој историји доживео судбину већине манастира у Србији, односно да је био оштећен и у рушевинама. Осим статичке санације грађевине која је доживела да у својој историји остане без чак 60 одсто дела манастира и порте, према речима Kовачевића, битан детаљ представља и фасада.
"Фасада је првобитно била црвене боје. Свети Сава је боравећи на Светој Гори донео црвену боју којом је већина манастира обојена. Жича је уствари била малтерисана црвеном бојом, односно малтером који је био те боје", рекао је Kовачевић.
Монахиња Нектарија из манастира Жича рекла је да има утисак да министарство по први пут има целовиди увид проблема објеката који се налазе у порти манастира.
"Само министарство је иницирало низ истраживачких радова, што, чини ми се, до сада није био случај. Први пут имамо озбиљан приступ свим објектима који се налазе у порти", рекла је монахиња Нектарија.

извор: www.rts.rs
   Централна прослава обележавања 800 година аутокефалности српске православне цркве биће одржана од 6. до 9. октобра.
   Свечаност ће почети 6. октобра окупљањем свих архијереја и молитвеним прослављањем у манастиру Жича, после чега ће програм бити настављен у манастиру Студеница и у Kраљеву.
   Архијереји ће 7. октобра боравити у духовном седишту СПЦ - Пећкој патријаршији, а свечана академија биће одржана 8. октобра у центру "Сава" у Београду у 20 сати.


НАЈАВА: Концерт Српског византијског хора "Мојсије Петровић", Бијељина, 26.9.2019.

СВЕТОИЛИНСКИ ДАНИ, 2019.
Епархија зворничко-тузланска

ВЕЛИКА ХОЧА

13/14.9.2019.

О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ / ОСАМ ВЕКОВА МОЈЕ ЦРКВЕ


Васпитање деце данас је остављено самој деци. Породица и школа не помажу детету у томе: породица дете само храни и одева, школа само пуни знањем, породица пуни стомак детету а школа му пуни главу. Срце му не пуни нико осим сâмо дете и улица. Целокупно садашње васпитање омладине заснива се на мисли: човек живи једино од хлеба. Три отровне биљке успевају бујно на тој основи: себичност, прождрљивост и песимизам. Ако се васпитање одвоји од науке Христове, не губи се наука Христова него се губи васпитање и губе се прави људи. Човек школован а бескарактеран кудикамо је опаснији по себе и по друге неголи човек нешколован а бескарактеран. Овај је бескарактеран по слабости, онај по убеђењу.

Свети Николај, охридски и жички

Светосавско звонце је желећи да на свој начин да допринос у обележавању великог јубилеја “8 векова наше Свете Мајке Цркве”, урадило поклон плакат са распоредом часова као део мисионарске кампање намењене основцима у Србији и Републици Српској за нову школску 2019/20 годину. Мотивима као што су: Жича, Грачаница, бадњак, слава, икона, рипида, славски колач, звоно, кадионица, фрула, гусле, опанак, …. итд, се на један сликовит начин објашњава начин очувања наше Цркве кроз живот и време живе Цркве – народа Божијег. Овај плакат је рад илустратора “Звонца” Саре Илић.

   извор: zvonce.spc.rs

НЕМА ГРЕХА ВЕЋЕГ ОД ЉУБАВИ БОЖИЈЕ


   Нећемо отићи у рај зато што не грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Нећемо отићи у рај ако не чинимо грехе. Док смо живи и док су нам очи отворене, грешићемо. Бићемо у рају јер смо се из све снаге трудили да будемо онакви каквим хоће Христос да нас види, и тај труд ће нас спасти. Да ли ћемо успети да победимо искушење и да не грешимо, не зависи од нас, него од Божије благодати.
   Треба да молимо Бога да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се гневити, чинити прељубу, красти, итд. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо моћи сами да победимо наше грехе. То не значи да ми нисмо такви каквим хоће Христос да нас види. Ми ратујемо, боримо се с гресима. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни мислима, ни очима, ни ушима...
   Не треба да падамо у очајање и говоримо: “Увек падам у замку једног истог греха. Значи, нећу успети да победим: ја ништа не чиним!”.
   Ми много чинимо: исповедамо се, смиравамо се, кајемо се... То ће нас и спасти, а не врлина у којој смо успели. Ђаво такође има врлине. Једном сам, учинивши нешто добро, кренуо да то испричам свом старцу. Тад сам био монах почетник. Kад ме је видео, одмах је схватио о чему се ради. И пре него што сам реч изустио, он је рекао:
- Чедо моје, зашто да се хвалимо и гордимо? За то што постимо? Ми никад не можемо постити више него ђаво, јер он никад ништа ни не једе. Он је највећи испосник. Или зато што бдимо и мало спавамо? Не можемо више бдети од лукавога, јер он никад не спава. Уздржавамо се, остајемо целомудрени из љубави према Христу? Имамо ту врлину? Али никада нећемо постати више целомудрени од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: она му нису потребна јер ни нема тело.
   Био сам запањен! Kолико год да имамо врлина, никад не можемо добити оне којима ђаво влада. Али да ли ће ђавола спасти те врлине? Не. Не спасавају ни нас.
   Шта хоћу тиме да кажем? Да не треба да имамо врлине? Не. Борићемо се да задобијемо те врлине. Хришћанин је увек врлински човек, али врлински човек није увек хришћанин. Постоје врлински људи и међу будистима, хиндусима, јеврејима и протестантима. Али саме по себи те врлине нису спаситељне. Нас спасавају покајање и смирење. Смирење у нашем уму.
   Али смирење није само рећи неколико празних речи: “Kо сам ја? Ја сам ништа!”, и глумити покајање само да би људи говорили: не, не, ти си добар, ти имаш ту и ту врлину... Правећи се да смо смирени, ми терамо друге да нас хвале.
   Право смирење није у томе да кажемо смирене речи, него у томе да постанемо смиреномудри људи, да имамо дух смирења и не мислимо да смо бољи од других, јер се свако зло рађа најпре у нашим умовима.
   Ако изнова и изнова духовно падамо, не треба да очајавамо. Постоји свештеник, постоји његов епитрахиљ, постоји покајање... То ће нас спасти – и ништа више. Спасавају нас покајање и смирење. Ђаво се тога боји. Он има много врлина, али му недостаје само једна – смирење, и то је створило ад и духовну пропаст.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА
   Управо да би показао силу смирења, како је речено у Писму, Христос је сишао с неба на земљу, смирио се и био послушан до саме Своје смрти. Смирио се до те мере да се сагласио да буде распет. Такво нам је смирење потребно да бисмо се спасли.
   Трудимо се да не паднемо у грех, али Бог нам намерно допушта тај пад, да бисмо се смирили. И док плачемо због греха који смо учинили, Бог ће нам дати венац смирења за нашу борбу са гресима. Зато никад не треба да очајавамо. И хајде да поставимо себи правило: не понављај своје грехе. Реци себи:
   - Више се нећу љутити, нећу радити ово или оно...
   А онда овако:
   -  Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!
   И спусти главу под епитрахиљ свештеника.
   Шта смо заиста стекли, схватићемо кад дође време да станемо пред Бога. Човек има једну меру, а Бог другу.
   Никад не треба да очајавате. Ако у нечему нисте успели, не значи да сте доживели несрећу. Нема греха који је већи од Божије љубави; нема греха који не може бити побеђен Божијом љубављу. Исповедајте се, причешћујте се и не удаљујте се од Цркве. Боље је бити грешник у Цркви него праведник ван ње. Боље је бити "хулиган" у Цркви него "добро дете" од ђавола. Не спасава нас наша доброта, него нас спасава то какву љубав имамо према Христу и какву духовну борбу водимо ради Њега.
   Једном је један монах заспао за време службе. Манастирски живот је суров, душа може стремити ка висинама, али тело некад нема снаге да је прати. Завршила се служба, изашли смо из храма. Док смо чекали да нас позову за трпезу, други монах га је кроз шалу задиркивао:
   - Старче, заспали сте унутра, видео сам вас.
   А овај му је одговорио:
   - Боље заспати у Нојевој барци, него бити будан ван ње!
   Боље да те спаси Христос, чак и да си заспао у цркви, него да будеш будан напољу у време потопа. Покајање ће нас спасти, а не нешто друго. Ето зашто треба да се кајемо. Зашто тако? Зато што стално грешимо. И не треба да будемо привезани за грехе које чинимо. Ава Доротеј говори да можеш и погледом некога повредити и тако сагрешити. Али шта онда да радимо? Да се сакријемо у неку рупу, не мрдамо и чекамо да умремо?
   Чим ујутру отворите очи, реците: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!” и “Слава Богу!”. Тако ћете у рај, не сумњајте. Јер кад човек каже: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!”, тиме показује да хоће да буде са Христом, да неће грешити својом вољом, а ако сагреши, то ће бити против његове воље. Kако говори Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим. Ја јадни човек! Kо ће ме избавити од тела смрти ове? (Рим 7, 23–24). И ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је васкрасавао мртве - није могао да победи грех, - хоћемо ли га ми победити? Не. Kако ћемо се онда спасти? Спасавамо се молећи се речима: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!” и кроз смирење.
   Често кад се за нешто молимо, Бог нам не даје то само зато да бисмо наставили да се молимо, и кад нам се на крају да то што смо тражили, испостави се да смо већу корист добили од саме молитве него од тога што смо добили. Ето зашто некад Господ одлаже да нам да то за шта смо Га много пута молили.
   Он нас често ставља у тешке ситуације или нам шаље страдања, на пример болести, да би нам сметале да грешимо. Ако бисмо тад били у другачијем положају, били бисмо задовољни и могли бисмо да грешимо. Тако да нико није срећан тамо где је...

   Старац Никон Светогорац
   превод: Мирјана Милетић