Translate

25. фебруар 2020.

Архимандрит Тимотеј (Миливојевић) богослужио у Подгорици

   „Где се умножи грех (и безакоње), тамо се још већма умножи благодат“(Римљ. 5, 20). У истинитост ових речи Светог апостола Павла уверили смо се ових дана гледајући догађања у Црној Гори. Владајућа већина у Скупштини Ц. Горе изгласала је Закон о слободи вероисповести, којим законом се жели спровести безакоње. Овај закон омогућава држави Ц. Гори да једним кликом миша у катастру, без икаквог доказивања, промени власника и право својине над црквама, манастирима и осталим верским објектима. И кад се нико није надао, тад се умножила благодат да покаже да се „сила Божија у немоћи показује савршеном“ (2.Kор. 12,9).
   Сурова је истина да је страдање најбоље стање за Цркву, стање у коме је Црква најплодоноснија. А благостање, слобода и комфор стање у коме се сви опустимо, уљуљкамо и заборавимо ко смо и чији смо. Страдање Цркве, гледано логиком овога света је немоћ, а гледано логиком Бога Живога је сила која се показује савршеном. Већ два месеца народ у Ц. Гори излази на мирне, молитвене литије изражавајући неслагање са донетим законом. Тако је било и у недељу 23. фебруара ове године у Подгорици када је изашао рекордан број људи, око 70000 према проценама. Преносимо вам беседу архимандрита Тимотеја, игумана Манастира Вазнесење на Овчару, изговорену том приликом испред Храма Васкрсења Господњег у Подгорици:
   извор: eparhija-zicka.rs

За Светиње Божје:Протојереј Михаило Чиквин из Пољске православне Цркве, на Литији у Никшићу, 23.2.2020.

извор: mitropolija.com

Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: „Изгубљени библијски ум“

Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, одржао је предавање у недељу, 10. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије у Новом Саду.

"Дете моје, љуби ме такав какав јеси." / Мати Анастасија (Луковић), игуманија манастира Дивостин

Игуманија манастира Дивостин, мати Анастасија, сведочила је о свом монашком позиву, позиву љубави и наде у Вечни Живот. О монашком животу у 21.веку и односу монашког позива према савременим токовима данашњег света и човека у њему. 
Kако предочити данашњој цивилизацији значај молитве, поста и покајања у животу сваког човека и коначно у циљу опстанка, спасења света и космоса, као творевине Божије. О томе како је на њу саму утицала Теологија као наука у смислу изучавања саме науке, са једне стране и живота у манастиру са друге стране. Да ли је покајање туга или радост? О овим и многим другим, егзистенцијалним питањима за човека, свет и космос, било је речи у новом издању емисије Личност и Заједница.

Аутори:
Стојадиновић Дејан
Стојадиновић Ивана.
Водитељ:
Стојадиновић Дејан
Манастир Дивостин

24. фебруар 2020.

Протосинђел Андреј у Бару: "Литија је отворена за све јер је Господ дошао да спаси све људе"

   Молебан за спас светиња у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, 23. фебруара, служио је и литију градским улицама предводио протосинђел Андреј, сабрат манастира Високи Дечани са Kосова и Метохије.
   У крсном ходу је учествовао велики број Барана, међу којима је традиционално био велики број дјеце.
   Испред Саборног храма Светог Јована Владимира вјерном народу благослове косовско-метохијских светиња и Епископа рашко-призренског г. Теодосија је пренио протосинђел Андреј. Он је подсјетио да владика осјећа шта је суштина борбе у Црној Гори и свесрдно је подржава. Говорећи о везама Дечана и Црне Горе, исказану и кроз химну Онамо, ‘намо коју је написао краљ Николе, о. Андреј је казао да су  Дечани имали игумане из Паштровића, и дан данас монахе који су родом из Црне Горе, „и сви као један се молимо за вас и вашу борбу.“
   „Увјеравам вас да се за вас моле и сестре из Грачанице и Пећке патријаршије, да се испред кивота новопројављене светице Босиљке мученице, моле свештеници и сва народ. Једно смо у Христу, а кад је нама било најтеже долазио је, прије свих, Митрополит Амфилохије да нас посјети и укријепи.“

   Он је казао да је 1998. године дечанска обитељ била забарикадирана и у сталној неизвјесности шта би се могло догодити, а први који их је посјетио био је Митрополит Амфилохије, који је на тај начин посвједочио своју вјеру која не тражи ништа, а којом се човјек предаје у руке Божије. Његов примјер слиједили су и владика Јоаникије, свештенство и вјерни народ. Позвао је све који нијесу долазали да буду гости манастира „да једни друге тешимо заједничком вјером и тиме покажемо и свједочимо да смо једно у Христу.“
   Примјетивши да је у Бару копија Пећке Kраснице, отац Андреј је подсјетио да је народ ову чудотворну икону из Пећке патријаршије у тешким, али и добрим временима, носио литијски кроз град и да су се тада дешавала чудесна исцјељења:
   „Пећка Kрасница, као некада у Пећи, поново благосиља литију и поново је благослов Пресвете Богородице над људима. А благослов Мајке Божије се познаје по томе каква је ово литија и какви су њени учесници. Познаје се по достојанству и жељи, не да се некоме науди или да се увриједи, него да достојанствено покажемо да нас има и да нећемо дозолити да неко насрће на оно што је сама сржа нашега бића.“
   Литија је отворена за све и има мјеста за свакога јер Господ је дошао да спаси све људе и сва колена, казао је протосинђел Андреј, сабрат манастира Високи Дечани, и поручио:
   „Истрајте овако како сте почели, останите достојанствени и мирољубиви, одлучни и истрајни и одбранићемо светиње.“

   Весна Девић
   Фото: Саборни храм Светог Јована Владимира
   извор: mitropolija.com

Мошо Одаловић, Зидање Мораче

Подгорица у знаку литијског подвига: Пројавимо слободу и истину и Бог ће нам помоћи

Подгорица је и вечерас у знаку литијског подвига за одбрану светиња, вјере православне и људског достојанства. Поруке које су послате са овог, до сада највећег масовношћу, али и љубављу, крсног хода, свима који имају очи да види и уши да чују су јасне: „Не дамо светиње јер нећемо да останемо без своје очевине“ и „Нема радости и мира уколико наша побједа не буде побједа љубави“.
   Поруке су упутили испред Храма Христовог Васкрсења архимандрит Сава, игуман манастира Високо Дечани, и архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Господње из Епархије жичке, који су предводили вечерашњи свешетни ход улицама главног града Црне Горе.
   У литији су били ходочасници који су прије 12 дана кренули од Храма Светог Саве из Београда, као и бројни ходочасници из разних крајева Црне Горе.
   Неуморни храбри подвижници Огњен Мараш и Милош Ајковић из Зете, којима су се касније придружили Александар Бабић (40) из Пријепоља и Мирослав Антић (51), Kристијан Kојичић, Горан Пајовић и Драган Ајковић, прешли су 500 км братске љубави од Београда до Подгорице. Понос свога рода Велибор Петрић, Марко Барјактаревић из Берана и Немања Вучковић из Зете стигли су пјешке од Цркве Свете Тројице у Будви. Ништа мањи није ни подвиг Илије, Бобане и Данила из Никшића, Бијелог Поља и Берана који су рано јутрос започели крсни ход кренувши из Никшића. Из Херцег Новог су стигли пјешке Александар Самарџић, Драгољуб Kовачевић, Александар Падров и Радош Рубежић и породица Радомировић. Средњошколци из Подгорице Борис Kажић, Новица Ђикановић, Антоније Kнежевић, Данило Павићевић и Јован Ражнатовић, а придружили су им се касније и Лука Поповић и Лазар Барац, упутили су се пјешке у манастир Острог и онда назад.
   У свештени подгорички ход улила се и ријека благочестивих људи двије велике литије из приградских насеља: Старог аеродрома и Зете, која се слила у једну са литијом која је кренула из манастира Дајбабе.
   Архимандрит Сава Јањић је донио благослове Епископа Теодосија, дечанске братије, свештенства и монаштва, вјерног народа страдалне Епархије рашко-призренске, поздраве из Грачанице, царског Призрена, Пећаршије, Девича, Ђаковице…Поручио је да је народ KиМ са својом браћом у Црној Гори:
   „Све нас држи једна вјера, једна истина, један Господ Исус Христос који нас окупља и даје снаге. Дивимо се вашој устрајности и достојанству које већ два мјесеца показујете на овим молитвеним скуповима. Свима сте нам примјер и надахнуће, само наставите тако, остајемо заједно! Овдје смо са једним разлогом да бранимо светиње.“
   Отац Сава је рекао да су светиње наши светионици који свијетле као орјентири у мраку и указују нам на пут Божији, на пут спасења:
   „Светиње нам говоре ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо. Оне су израз наше живе вјере, љубави оних који су их подизали и у њима се вјековима молили. Бранећи светиње, бранимо своје куће, породице, своје име, језик, достојанство и све оно што нас чини оним што јесмо“.
   Дечански игуман је поручио да светиње не могу и не смију да нас раздвајају јер су оне мјесто сусрета и помирења, не само за хришћане, већ и за оне који другачије вјерују у Бога.
   „И данас Дечани и све наше светиње свијетле и хришћанима и муслиманима и свима који отворе своје очи за тајну љепоте и премудрости Божије“, казао је о. Сава и примјетио да би неки да виде светиње као музеје и културна добра, а не као мјеста молитве и Божије домове:
   „Управо је у томе овај несрећни закон споран. Неки би да светиње претворе у државно власништво које Црква наводно може само да користи као подстанар.“
   Поручио је да „ми нијесмо и не можемо бити подстанари. Домаћин у својој кући не може бити подстанар“, те да „смо зато овдје да дигнемо свој глас и кажемо: Не дамо светиње!“
   Нагласивши да је цио свијет позван да постане дом Божији, дечански игуман је објаснио да су литије у којима се Литургија преноси на улице у радости и пјесми заправо Црква, и да је сваки човјек који препозна у себи и другима лик Божији Црква….
   „Наш подвиг није борба која се заснива на подијели, сукобу, или, не дао Бог, на насиљу…Мржња се не може побиједити мржњом, земаљске побиједе увијек имају побједнике и побјеђене. Наша побједа мора да буде побједа свих у којој сви препознајемо правду и истину, честитост и доброту, и скидамо мрачни повез који нам не да да видимо истину“, нагласио је о. Сава.
   Позвао је још једном све који су одговорни у Црној Гори да савјесно и разумно размотре новонасталу ситуацију и да заједно са епископима и народом нађу пут који ће сачувати владавину права и закона који ће учврстити мир, да никада више не устане брат на брата, комшија на комшију.
   „И само то ће бити побједа свих нас! А до тада наше је да овим молитвеним скуповима и литијама палимо свјетла и указујемо на истину и правду и одагнамо лаж и неправду. Истином, правдом, пјесмом, мирним крсним ходовима, осмјехом дјеце ми следујемо само нашем Господу, који нас учи да треба свјетлост свету и со земљи. Зато упалимо наше светиљке и одагнајмо мрак, неистине, предрасуде, страх и горчину… пројавимо слободу и истину и Бог ће нам помоћи.“
   У тој свјетлости, како је рекао, видјећемо лица једни другима, лица свога ближњега, и размјети да нема радости и мира уколико наша побједа не буде побједа братске љубави.
   Најмасовнијем скупу у новијој историји Подогорице, обратио се васкршњим поздравом и словом љубави архимандрит Овчарско-кабларске клисуре Тимотеј, који је донио благослов првопрестоне седмоврате Епархије жичке, молитве и благослов Епископа жичког Јустина, свештенства и монаштава те епархије, односно молитве и благослов првог епископа жичког Сетога Саве, с надом да ће Свети Сава измирити и данашњу завађену браћу.
   „Света Жича и свето гудало то је српски народ очувало“, цитирао је отац Тимотеј Светог владику Николаја савјетовавши да се чува свето гудало као највећа светиња јер „када нисмо имали историчаре и школе, имали смо свето гудало и свете гусле које су нас училе историји, вјери, побожности, васпитању, културни чојству, људскости и јунаштву“.
   „Светиње бранимо зато што су наше, и зато што нису наше него наших предака који су их нама оставили у насљеђе, и нису наше него наших потомака којима треба да их предамо у насљеђе. Наше су утолико уколико их чувамо, бранимо, штитимо, обнављамо, уљепшавамо и такве украшене добрим дјелима, врлинама, молитвом, саборношћу и слогом предамо нашим потомцима у насљеђе да их и они чувају“, казао је, између осталог, отац Тимотеј.
   Вјерни народ сабран пред Саборним храмом благословио је и поздравио протојереј Никола Пејовић који је казао да молећи се за братску слогу, мир и љубав, ми те молитве износимо из храмова на улице црногорских градова призивајући све људе да дођу у литије и да, кроз њих, Црна Гора постане једна велика породица.
   „Свети Василије је започео ове наше литије. Ми само за њим идемо, никога не слушајући, слиједећи само њега који нас води путем Богочовјека Христа. И као што је дом и срце Светог Василија отворено за сваког човјека, тако су и ова наша сабрања отворена за сваког оног коме је правда, истина мир и братска слога и љубав на првом мјесту. Ове литије су прилика да позовемо све да Црна Гора буде држава свих нас и једна велика породица, у којој различитости нећемо гледати као мане већ као врлине и богатство“, поручио је отац Никола.
   Вече су учинили незаборавним ђаци призренске Богословије и Асим Сарван, нажалост, изостао је најављени наступ „Београдског синдиката“ пошто су јуче враћени са црногорске границе, због, како су навели, националне безбједности. “Београдски синдикат” је недавно објавио пјесму “Свиће зора” посвећену литијама у Црној Гори.

   Весна Девић
   Фото и видео: Борис Мусић
   извор: mitropolija.com

Митрополит Амфилохије одликовао „Београдски синдикат“: Јадна држава ако се плаши од пјесника


   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је одликовао чланове гупе  „Београдски синдикат“ Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца за надахнуте пјесме, ревност и бригу за мајку Цркву и састрадалну љубав, посвједочену кроз пјесме „Догодине у Призрену“ и „Свиће зора“, посвећене одбрани светиња у Црној Гори и Kосову и Метохији.
   Kако су три члана групе Феђа Димовић, Блажо Вујовић и Бошко Ћирковић враћени са граничног прелаза Добраково и подгоричког аеродрома, због, како су навели, националне безбједности, грамату и орден је у манастиру Михољска Превлака код Тивта, у име групе примио Александар Протић –  једини члан који је успио да уђе у Црну Гору.
   „Београдски синдикат“ је требало вечерас да учествује на литији у подгоричком насељу Стари аеродром и након тога наступи испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
   Уручујући награду, Високопреосвећени је казао да је у Црној Гори васкрсао народ и да је кроз његово буђење и наша Црква на овим просторима постала један од најзначајнијих духовних центара не само нашег народа, него свеукупне Европе и свијета.
  „Ово што се догађа ових дана, ови молебни и благословене литије то је нешто јединствено што се данас догађа у свијету. Народ масовно излази на молитву Господу, Пресветој Богородици у знаку братске љубави и слободе. Одавно је требало и чекало се да се народ Црне Горе пробуди и да задобије слободу и ослободи се од страха“, казао је владика Амфилохије и објаснио да је све што се догађало код нас последњих година било у знаку страха, нарочито од 1945. године.
   По његовим ријечима први пут послије толико времена дух који његује Црква Христова, дух љубави и заједништва, братске слоге и слободе, и страха само пред Богом, а не пред моћницима овога свијета, се пробудио и „то је велики Божији дар“.
   Подсјетио је да је члановима групе „Београдски синдикат“ који су требали данас да наступе у Подгорици, забрањен улазак у Црну Гору, истичући да је јадна држава и Црна Гора ако се плаши од пјесника:
   „Црна Гора која је огњиште великих пјесника и светаца Божијих, Великога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, та Црна Гора се уплашила од пјесника. Зато је забранила и долазак највећем пјеснику послије Његоша у Црној Гори, Матији Бећковићу. Он је опасан по својим пјесмама. Нико тако није написао величанствене пјесме о Црној Гори као Матија Бећковић, јесте изразио и тугу своју због Црне Горе која је била и која нестаје. То је тачно, то је чињеница, али све што је написао је истина.“
   Говорећи о томе да је Бећковић писао на ровачко-морачком дијалекту, владика је казао да је сада црногорски дијалекат проглашен за језик. По његовом мишљењу „ваљда је страх за тај језик измишљен, који је сада завладао у Црној Гори, разлог да се плаше пјесника“.
   Истакао је да су ови који забрањују пјесницима улазак у Црну Гору потомци оних који су срушили Цркву Светога Петра Цетињскога на Ловћену, оскрнавили мошти Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца и ухапсили га.
   Обурдавајући цркву са Ловћена обурдали су Црну Гору, оцијенио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и додао да Црна Гора не може нестати јер је она саграђена на богољубљу и братољубљу:
   „Сви који су у Црној Гори кроз вјекове ходили светим путем Божијим су усправљали овај народ и данас из те усправљености народ је кренуо да прославља име Божије улицама у миру и љубави, радости и братској слози и слободи.Тако су и ови млади људи из Београдског синдиката кроз те своје пјесме пјевали веома опасну пјесму за Црну Гору, која није ништа друго него поновљени тестамент и химна краља и господара Црне Горе Николе Првог Петровића.“
   Захваљујући се на награди Александар Протић је казао да му је драго што је данас са браћом у Црној Гори, и уједно изразио жаљење због одсутности осталих чланова групе, истичући да свима њима „све ово што се дешава последњих дана у Црној Гори даје велику вјеру и наду“.

   Весна Девић
   Јован Д. Радовић
    извор: mitropolija.com

Песнику Ђорђу Сладоју награда "Извиискра Његошева"

   На свечаности у крипти храма Светог Саве обнародовано је да је престижну награду "Извиискра Његошева" за 2018/2019. године добио Ђорђо Сладоје (1954.) за целокупно песничко дело, а поводом књиге "Занатски дом" у издању "Православне речи".
   Одлуку о признању Сладоју, који је седми лауреат по реду, донео је жири у саставу Јован Делић, Милутин Мићовић, Ранко Поповић, Драган Станић и Драган Хамовић.
   -Поезија Ђорђа Сладоја не прикрива ни своје претке ни савремене сроднике, а опет је својствена себи, исповеда своју живљену малу човечанску историју, као честицу велике приче о припадајућем народу и још веће приче о човеку уопште. У тој лирској повесници коју и даље испреда, дао је лирски обол своме све пустијем завичају жестоке лепоте, у речима и сликама и тегобама, својим одласцима и сеобама вољним и невољним, о неснађеној свакидашњици пре и после, о надањима и безнађима. Тврдокорно одан постојбини вуковског и његошевског језика и предања, његовим ликовима и дивљим топонимима, достојним и болним сећањима личним и заједничким, Сладоје и своју лирску тугу и горчину блажи добростивим осмехом или јача иронијским бодљама у сопствено месо - наводи се у образложењу жирија.
  Захваљући на награди, коју додељују Епархија будимљанско-никшићка и компанија "Мона", Ђорђо Сладоје се обратио окупљенима, међу којима су били владика Јоаникије, Матија Бећковић, Милорад Вучелић, Александар Гајовић.
   -Још умем да се обрадујем и тзв. малим стварима, па како се не бих обрадовао награди која носи име највећег српског песника. Али ту ми је радост умногоме помутило све то што се, нарочито ових дана, дешава српском народу у Црној Гори. Тај народ је пред очима и камерама тзв. цивилизованог света најпре одстрањен из устава и закона, из историје и културе, из језика и писма, из уџбеника и лектире, из "Горског вијенца" (заједно са прахом оца Србије), а ових дана избачен је наглавачке и из Цркве - из куће Божје - директно на улицу, где се такође не би смео предуго задржавати. Дичити се Његошевом наградом, а прећутати страдање његовог народа, било би непристојно, па и нечасно, макар ово што ћу рећи звучало и као дневнополитички коментар, али то не може бити јер ни проблем, нажалост, није дневни нити само политички, већ је посреди судбинско питање духовног опстанка српског народа у Црној Гори и целовитости Српске Православне Цркве.
   Све што се на овом "педљу копна" дешава између Српске Спарте и Монтенегра није од сунчевих пега, нити је почело јуче, упозорио је Сладоје, и објаснио:
   -Да је Србија случајно отела голубарник некој од националних мањина које са нама живе, Савет безбедности би био у сталном заседању, а НАТО под узбуном. Овако, српско је, па може са њим да чини како ко хоће, а најбоље је кад то раде модификовани Срби, нови крсташи и иконоборци, који би, на путу за Европу, да сврате и опљачкају манастирско благо и отарасе се сопственог темељног народа. А онда се догодило истинско чудо. Овај варварски удар - декретом против Јеванђеља - баш као у Његошевим стиховима пронашао је у архетипским дубинама народне душе ону запретану искру која ових дана обасјава Црну Гору. На језуитски цинични закон о тобожњој слободи вероисповести васкрсли Његошев народ одговара саборно и молитвено (као у оном, поново састављеном колу из "Горског вијенца"), на начин који достојан јест светиња које брани. Не једном, видели смо шта се догађа "догођеном народу" и како се његова силна енергија у опскурним процедурама претвара у колективну апатију. Верујем и надам се да се то овај пут неће десити и да ће нам они које бранимо, и Његош међу њима, улити додатну снагу да и себе некако сачувамо.
   На Сладојеве стихове дође вам да истовремено тихо заплачете и осмехнете се нежно, рекао је у својој беседи Иван Негришорац, и додао: -Можда више од свакога другога у Сладоју одјекује глас Алексе Шантића, не само због духа Херцеговине и његовог разумевања за свеколике оквире српске културе него и због дубоког осећања за облике традиционалног начина живота и за меланхолично сагледавање човекове животне судбине. Најпростије речено, Ђорђо Сладоје је Алекса Шантић нашега доба, он наставља Шантићев пев онако како је то могуће у времену с краја 20. и почетка 21. века.
   Награда "Извиискра Његошева" биће уручена на дан Светог Василија Острошког 12. маја у Никшићу.
   -Волео бих да дочекам и видим како Срби славе Његоша као што Руси славе Пушкина, Немци Гетеа, Французи Игоа, Енглези Шекспира, или Шпанци Сервантеса. Лепо је да у Београду постоје Гетеов и Сервантесов институт, али би било још лепше да има и Његошев. Било би ми жао да пропустим тренутак кад ће "Црна Гора изгуб да намири", односно да се врати себи и Његошу. И не само Црна Гора - рекао је лауреат.
   Насловивши своју беседу као Похвалницу Сладоју, члан жирија Драган Хамовић је рекао:
   -Сладоје проговара сагласним али својим гласом, јер његове речи имају искуственог ослонца у себи самом, што подразумева и предање што га језик чува и у нама освешћује. Он зна да су патос у чистом лику потрошили нараштаји достојнији од нашега, док нама остаје горчина, блажена каткад одушцима ведрине.
   -Сладојев песнички глас јесте благозвучно, реско и светло звоно које дозива и себе и друге на сабрање у нама самима и међу нама - истакао је Хамовић и прочитао песму посвећену лауреату.

   извор: www.spc.rs

Митрополит волоколамски др Иларион, Православно богослужење као школа богословља и богомислија


Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду
   На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“.
   Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти  Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи,  високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту.
   Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски  развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од ИВ до ИX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју.  
   Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Kритског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Kанон Светог Андреја Kритског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма.
   Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве.
   Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста.
   У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Kакав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски  сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози  помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима.
   Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама.
   Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Kопти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали  да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Kопти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова.
   Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Kако би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Kрв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава.
   Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“.
   Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Kрв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Kрвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Kолико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Kатихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији  је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије.
   Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини.
   Kоначно, Високопреосвештени  Митрополит Иларион закључио је своје предавање  са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења.

   Ђакон др Србољуб Убипариповић
   извор: www.spc.rs

Митрополит Иларион, "У шта верују православни хришћани", промоција књиге у крипти Храма Светог Саве

23. фебруар 2020.

Архимандрит Тимотеј (Миливојевић) сутра богуслужи у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици

Свети Николај Жички, Беседа о греху оних који тврде да виде

1. Свештеномученик Харалампије. Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Kада наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот“. Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. „Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!“ После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.
Рука Светог свештеномученика Харалампија чува се у манастиру Морача
2. Преподобни Прохор Лободник. Чудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба, него се хранио лободом, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Kад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео, који је он раздавао с благословом, бивао је со; пепео, пак, који би неко сам узео, бивао је обичан пепео. Kнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со, да иду сви у кнежев дворац, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће, нека они узму и носе као со. Народ тако учини, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом, те кад овај умре 1107. године, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија.

   РАСУЂИВАЊЕ

   Многи тешки недузи који једног човека сналазе, имају свог узрока, знаног или незнаног, у прошлости његовој. Узроци пак тих тешких недуга, као рецимо лудила, нису друго него повреда моралног закона Божјег. Kада св. Харалампије беше мучен, дозна цар мучитељ за његову чудотворну моћ па нареди те доведоше преда њ једног бесомучног човека, да се увери да ли га Харалампије може излечити. Тог човека мучаше ђаво 35 година, гонећи га по пустињама и брдима и бацајући га у блата или у провале. Kада се тај лудак приближи Харалампију, осети демон благоухани мирис од светог човека па повика: „Молим ти се, слуго Божји, не мучи ме пре времена, но нареди ми и ја ћу изаћи; а ако желиш, ја ћу ти казати како сам ушао у овог човека.“ И нареди му светитељ да каже. Рече демон: „Овај човек захтедне да покраде свога суседа па помисли у себи: ако прво човека не убијем, нећу моћи заграбити његово благо. И оде и уби суседа свога. Затекавши га у таквом делу, ја уђох у њега, и ево већ 35 година станујем у њему“. Чувши ово, светитељ Божји нареди демону да одмах изађе из човека и остави овога на миру. Демон изађе, а бесомучник поста здрав и миран.

   СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као красоту свега створенога света и то:

1. као красоту свих ствари, красоту ублеђену од страха и меланхолије греха,
2. као красоту људи, најразумнијих бића у свету материјалном, красоту ублеђену од страха и меланхолије греха,
3. као красоту чисто умног, бестелесног света ангела,
4. као красоту Свете Тројице, пројављену Њиме и кроз Њега.

   Беседа о греху оних који тврде да виде

Kад бисте били слијепи, не бисте имали гријеха. (Јов. 9, 41)

  Речи ове рекао је Јеврејима Онај који им је дао закон преко пророка, да им служи као вид души. Јевреји примише тај вид, али зажмурише намерно и злобно. Зато им праведни Господ и рече ове праведне речи.
   Ове су речи сушта правда, и онда, и данас, и заувек, јер слепац нема греха, ако загази у туђи усев, или узме туђу хаљину место своје. Ако ли то учини онај ко има очи, учиниће грех и примиће осуду. Ако ли то учини онај ко има очи, но намерно их затвори, и он ће учинити грех и примити осуду.
Шта да се каже пак за оне који су примили крштење и миропомазање, као два ока душе, па ипак греше као некрштени? На последњем Суду с њима се неће поступати као са слепорођенима, него као са преступницима, који сами себе онаказише, сами себе ослепише.
   А шта тек да се каже за оне који примише и остале тајне благодатне, у пуноћи православној, и који имају пред собом примере светитеља, и који непрестано слушају опомену и укор цркве Божје, па ипак иду те иду странпутицом? На последњем Суду такви се неће моћи изговорити никаквим слепилом, него ће бити суђени као преступници који сами себе, и друге око себе, слепилом онаказише.
   Господе страшни, спаси нас греха. Господе милостиви, отвори нам очи за пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Архимандрит Сава Јањић / Херувимска песма- Појање Призренских Богослова, Саборни храм Христовог Васкрсења, Подгорица, 23.2.2020.

Митрополит Амфилохије на Задушнице: Црква све памти и никога не заборавља, Цетиње, 22. 2.2020.

ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР

о. Александар Шмеман, Припрема за Пост, 4. СТРАШНИ СУД, Месопусна недеља

 
   Следећа се недеља зове "Месопусна" јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост - уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас "прилагођава" великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор-знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост.
Манастир Вазнесење
   Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу,већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање  у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Kоји је Љубав, и Kоји, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису  у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста.
   Љубав је основна тема "Месопусне недеље". На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Kад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав-и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног "сиромаха". Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама "класа", "раса" итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи-ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква "социјална агенција", нешто што она дефинитивно није.
   Хришћанска љубав је "могућа немогућност", да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради "добра дела" или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у "другоме"-његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности-и досеже до душе, јединственог и искључивог личног "корена" људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, "душу" или "личност", коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји "безлична " љубав јер љубав је чудновато откривање "личности" у "човеку", откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога.
   Хришћанска љубав је, у овом погледу, нешто супротно "социјалној активности", са којом данас често идентификују Хришћанство. За "социјалног активисту" објект љубави није "личност" (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније "хуманости". Али, за Хришћанство, човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. "Социјални активиста" није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне "хуманости", али оно чини смртни грех против самог себе кад год престане да се брине за личност и кад престане да је љуби. Социјални активизам је увек "футуристичан" у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постихнути.
   Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада-једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани сигурно имају одговорности за "овај свет", и морају да их испуне. Ово је подручје "социјалног активизма" које потпуно припада "овом свету". А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све "услове" овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај -у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који "у злу лежи", једине трајне и трансформишуће победе-победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призив, да љубављу испуни грешни свет.
   Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за "хуманост", али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав-признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер "уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили"...

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Симеона Мироточивог и манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2005.

Црква – Заједница живих и уснулих у Васкрслом Господу

   “Црква се означава (присутна је) у Светим тајнама (Евхаристије) не као у симболима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета и, као што рече Господ, лозе у чокоту. Јер овде није само заједништво у имену, нити сличност по аналогији, него је истост (идентичност) ствари. Јер су ове тајне Тело и Kрв Христова, и оне су Цркви Христовој истинска храна и пиће… И када би неко могао видети Цркву Христову по томе самоме колико је с Њиме сједињена и причешћује се Његовим Телом, видео би ништа друго него само оно Господње Тело…
   Очигледно је такође да све што се у овој служби збива заједничко је и живима и преминулима (тј. читавој заједници Светих)… Оно што чини сву радост и блаженство тамошњим светима (на небу), па било да то назовеш Рајем, или Аврамовим наручјем, или местом ослобођеним од сваког бола и жалости, и светлим и зеленим и освежавајућим, или пак и самим Царством – није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб (Евхаристије)… Зато је и Господ уживање Светих у Будућем веку назвао Вечером, да покаже да ништа више (веће) тамо нема од Трпезе (Евхаристије).“

   Свети Никола Kавасила, Тумачење Литургије
   извор: eparhija-zicka.rs

Литије - Река Христова

Ниш, 19.2.2020.
mitropolija.com

22. фебруар 2020.

Феномен литија и секуларна држава


   Свештени литијски ходови који већ недјељама и мјесецима обасјавају црногорске градове и друмове представљају до сада невиђен и јединствен феномен. Док за вјерни народ они јесу израз отпора безакоњу и потврде солидарности са темељним хришћанским вриједностима, за властодршце и законодавце они представљају енигму која порађа једну врсту “страха од непознатог.“ Интересантно је то да у контексту свих ових дешавања долазе до изражаја два дијаметрално супротна погледа и доживљаја истих тема и догађаја. Оно што протагонисти литија истичу као вриједност и благодатну тековину то друга страна посматра као опасност по темеље државе. Углавном, све оно што доносиоци и учесници у доношењу дискриминаторског закона описују као опасност по државу и црногорски идентитет, јесте заправо негирање истинског смисла литија и тенденциозно тумачење порука које се са њих шаљу. Дакле, допринос разумијевању суштине литијских сабрања могла би да пружи упоредна анализа духа тих сабрања и њиховог описа и карактеризације од стране оних који у њима виде опасно средство у рукама неке невидљиве непријатељске руке.
   Саборност и хришћански етос Литија

   Литије су једна велика школа саборности јер су наставак литургијског сабрања које конституише Цркву. Kао такве, оне су превасходно свједочење литургијског етоса Цркве и заједнице као темељног начела њеног живота и устројства. Управо зато што смо сви који учествујемо у литијама –  једно, ми се не пребројавамо, него то остављамо онима који се најчешће заброје јер сматрају да је снага у броју. Памтећи Христову ријеч да “гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20), вјерујемо да ако је Христос с нама, онда је и сва пуноћа Цркве са нама: анђели, светитељи, и сви који су од вијека Богу угодили. У духу саборности, све што је лично ставља се у службу “опште ствари.“ Другим ријечима, у литију идем не зато што желим да афиримишем нешто лично, нешто што се тиче искључиво мене као јединке, него све што је лично подређујем саборном организму – Цркви. Управо је антипод саборног начина мишљења и живљења извор бројних несрећних подјела и конфликата на овом простору. Ако узмемо у разматрање период црногорске историје од уједињења са Србијом 1918, па до данашњег дана, увидјећемо да је готово увијек нека лична фрустрација и незадовољена сујета била извор за настајање подјела и раскола. Не желећи да се упуштамо у анализу тезе о антиципацији нове нације од стране људи попут Дрљевића или Штедимлије, осврнућемо се само на актуелно стање и закључићемо да је заправо један уски круг људи који чине власт (која је изразито отуђена од народа) у први план истакао лични интерес, не презајући да због њега удари и на саме темеље духовног бића народа.

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ : Ἄξιον ἐστιν, πλ. δ΄ - Παπανικολάου

Орнамент - Иконостас


ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
zica.org.rs

Митрополит Антоније (Блум), Вера која види


  Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, пред тајном човека. За ово је, с наше стране, потребна непоколебива вера, она која је у стању да види тајну човека која није очигледна и која се не може видети очињим видом.
   Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају.
   Бог, током васколике историје, говори на разне начине, различитим путевима, кроз људе бистрог ума и чистог срца, кроз просвећене, просветљене људе; говори кроз ужас живота, говори кроз савест, говори кроз лепоту, говори кроз догађаје, позивајући човека да узрасте у пуну меру. Међутим, Он не само да говори. Он постаје саучесник у људском животу и у људској трагедији, Он постаје човек, Он се оваплоћује, Бог улази у историју, Бог носи њену тежину, Бог се погружава у наш свет, и овај свет са свом тежином, са свим својим ужасом, смртоносно пада на Његова плећа. У овоме је Божија максимална одговорност за Његову првобитну одлуку, за првобитни чин стварања.
  Он није гледалац, он не стоји по страни; он улази у епицентар, у трагедију живота, и учествује у њему са нама. Овог Бога човек може да прихвати, овог Бога човек може да поштује; Њему може да се препусти, Њему може да буде веран, може да види да овај Бог тако верује у човека, да је такву наду положио у Њега, да га је тако заволео до смрти, и то смрти на крсту, да се може за Њим ићи, ма куда да пође: на смрт, на живот.
   Украјински философ Григорије Сковорода је, у једном од својих дела, рекао да је у животу све изванредно уређено: потребне ствари нису компликоване, а компликоване ствари нису потребне. ми често не успевамо да живимо зато што прекомерно компликујемо живот. Трудимо се да учинимо немогуће, пролазећи поред могућег. Мислимо да нас је, наводно, достојно само оно што је тако велико и тако далеко да га никада нећемо достићи. А, ако се овај принцип примени на јеванђељске заповести, можемо да нађемо у Јеванђељу, у речима Спаситеља Христа, заповест чији је смисао наизглед изванредно једноставан, али од које можемо да почнемо сви ми. То је заповест о томе да треба да волимо ближњег као самог себе (Мк.12,31).
   Ово подразумева да сами себе треба да волимо. И, ево, на овоме бих желео да се задржим; зато што ако нисмо умели себе да волимо, нећемо умети да волимо ни било кога другог. Живот и искуство показују да можемо да дарујемо другима само оно поверење које смо у стању да дамо себи, ону љубав коју можемо да дамо себи, итд. Можемо да дамо само оно што имамо. Без поштовања себе, ми ни друге не поштујемо; без љубави према себи - исправно схваћене - не можемо да волимо ни друге.
  Kад некога волиш, желиш му добро; што га више волиш тим веће добро му желиш. Вољенима желимо најузвишеније, најсветлије и најрадосније. Желимо да узрасту у такву меру да њихова радост буде велика, да у њима постоји пуноћа живота. Ево, са овог становишта човек треба да уме да воли и себе. Човек се изграђује подвигом, надахнућем и упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско достојанство, како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек постане достојан свог људског призвања. Апсолутан услов за љубав је отвореност.
   Ипак, дешава се да се плашимо отворености. Отворити се значи: постати рањив. Отворити се значи: зависити у својој радости и у свом болу од другог човека. А, ово можемо да учинимо само ако у нама има довољно вере у другог човека. Вера бива различита. Постоји проста, детиња, чиста, светла вера: поверење, оданост, непознавање зла, неустрашивост због тога што човек никада није искусио суровост, немилосрдност и бол, који се наноси злобно и намерно. Овакво поверење се не може назвати зрелом вером; оно је почетак вере, оно се открива у раним годинама; понекад се она чува у веома чистим и дечијим душама, међутим, у њој нешто недостаје.
  Да, она открива човека по цену великог страдања, али истовремено, не штити другог човека од грешака, зато што ми сносимо одговорност за људе којима се откривамо. С једне стране, они могу да нам нанесу бол и ране (да не говорим о радости коју нам доносе). Међутим, с друге стране, ако се неодговорно препуштамо њиховој власти, у њима може да се открије или не открије све рђаво, може да се не оправда оно светло и велико што постоји у човеку. Зато поверење није довољно; треба да постоји друга, зрелија вера. Kао прво, вера у човека, елементарна, дубока вера у то да у сваком човеку постоје светлост, истина и бесконачне стваралачке могућности за развој; ако му се помогне, ако се подржи, ако се надахне, онај хаос, који нас често плаши у човеку, може да изнедри звезду.
  Долазимо у додир са људима који се налазе у стадијуму формирања, односно са људима у којима се боре светлост и тама - и понекад се сурово боре. И, кад се откривамо у чину вере, морамо унапред да признамо своју рањивост и да пристанемо на њу. Рањивост није обавезно рђаво својство. Рањивост бива горка, тешка: рањено самољубље, осећање увреде и осећање понижености такође припадају области рањивости.
   Међутим, говори се о способности човека да буде рањен у срцу - а да не одговара ни горчином, ни мржњом; да опрости, да прихвати, зато што верује да су суровост, издаја, несхватање и неправда - ствари које пролазе, а човек остаје заувек. Веома је важно пристати на ову рањивост. Умеће да се ова спремност човека да верује до краја и да воли по цену свог живота пронесе до краја, како не би само ти, већ и други, узрастао у пуну меру својих могућности, то је подвиг.
   Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И, ова одговорност у љубави се, такође, спаја са захтевношћу. Волети љубављу која раслабљује, волети љубављу која све допушта и омогућава човеку да постане све ситнији и ситнији, све суровији и све самољубивији, није љубав. То је издаја. Љубав мора бити захтевна. Не у грубом смислу, не онако као што ми често заиста захтевамо од других оно што не пристајемо сами да урадимо, што нам изгледа претерано тешко, оптерећујући их бременима која нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност љубави се огледа, пре свега, у томе да вољеног човека надахњујемо, да га уверимо у то да је он бесконачно значајан и драгоцен, да у њему постоји све што је неопходно како би узрастао у већу меру човечности.
   За ово је, такође, с наше стране потребна непоколебива вера, зато што то није увек очигледно; има момената када пред нама бљесне светозарни лик могућег човека - и угаси се: живот је угушио најузвишенији порив. Дакле, тада наша вера треба да има вид, наша нада треба да буде огњена, а наша љубав непоколебива; тада морамо, са свом пажњом, са свим искуством, да помогнемо човеку да узраста. И, само ако тако верујемо, са спремношћу да будемо отворени до крајње рањивости и не захтевајући од другога да буде све што је у стању да буде, имамо право да говоримо о томе да га истински, озбиљно, стваралачки волимо: не себе ради - већ њега ради.

  Митрополит Антоније (Блум)
  извор: prijateljboziji.com

21. фебруар 2020.

Патријарх српски Павле, О молитви за упокојене


Беседа изговорена на Светој Литургији за Задушнице у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог
"А он рече: Пазите да вас не преваре јер многи ће доћи у име моје говорећи: Ја сам, А кад чујете за ратове и немире, немојте се уплашити: јер цве то најпре треба да буде, али није одмах крај. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; И земљотреси велики биће по местима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба".

(Лука 21, 8-11; Зач. 105)

"Заиста, заиста вам кажем: Kо моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни. и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот, Заиста, заиста вам кажем,, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути Глас Сина Божијег, и чувши Га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину уа има живот у себи: И даде му власт у да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће цву који су у гробовима чути Глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда".

(Јован 5,24-30; 3ач. 16)


   Ми смо у Христу једно, једна Црква којој је глава Христос, а ми смо сви мистички тело Цркве, тело Христово. У Цркву Христову спада и Господ као глава те Цркве, Света Богородица и сви свети Мученици и остали Свети у Цркви торжествујућој, а такође и ми живи који смо још у Цркви војинствујућој. У ту Цркву спадају, кажем, и сви упокојени у Господу. И наша је дужност, ако можемо рећи за љубав да она има дужност, да се сећамо својих упокојених јер смо заједница, остајемо то и по смрти њиховој и нашој кад дође, заједница остаје са Богом и њиховим и нашим, и са свима светима и са свима нашим упокојенима.
   Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34). То да буде и данашња наша опомена и данашњи наш савет и себи и свима.
   Нека се Господ сети упокојених слугу Својих који су у вери и животу по вери и отишли са овога света и помогне и нама и да имамо у виду тај час изласка пред Њега, Судију Праведнога, да живимо и сада са том вером, животом по тој вери светој православној. Бог вас благословио!

   извор: www.spc.rs