Translate

09. август 2020.

Свети Николај Жички, ВЕРА НАША / «Вера вечна» в исполнении братского хора Святогорской Лавры

   В канун праздника Kрещения Руси хор братии Святогорской Лавры исполнил отрывок известного каждому православному человеку сербского песнопения, ставшего воистину народным — это гимн святого Николая Сербского.
Возникает вопрос: если песнопение, у истоков авторства которой стоял святитель и целая нация, становится всенародно любимым по всему миру, то какой же всё-таки народ её ценит и поёт?
   Ответ можно найти в словах, сказанных недавно митрополитом Святогорским Арсением: «Через Kрещение Руси, событие поистине эпохальное, мы не просто приобщились к Церкви Христовой, мы не просто вошли в семью православных христиан, мы стали наследниками обетования Царства Небесного».
   Именно так. Ведь, как поётся в этом гимне: «Вера сердце умягчает. Дух и воля в ней крепчают».

Запись произведена 26 июля 2020 г. в Успенском соборе Святогорской Лавры.
Регент: архим. Арсений (Ванюшин).
Солист: монах Силуан (Услистый).
Руководитель проекта и главный оператор: архим. Лазарь (Терещенко).
Монтаж, дизайн, текст описания: Мирослав Бабуков.
Операторы: Виталий Ильинский, Андрей Ткаченко, Игорь Шараков.
Звукооператор: архим. Галактион (Вуйченко).
Звукорежиссёр: Александр Хархордин...

    извор: Святогорская Лавра

Архимандрит Тимотеј, Недеља 9. по Духовдану

29.7.2019.
21.8.2016.

Света Петка / Крст на Столовима

   Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Г. Јустин  је на дан Светог мученика Талалеја и Преподобног Стефана Пиперског , 2. јуна 2018. године, осветио темеље за Kрст на Столовима изнад Манастира Жиче.
   Иницијативу за подизање Kрста је покренуло Планинарско-смучарко друштво „ГВОЗДАЦ“ из Kраљева 2007. године. Kрст је висок 33,5 метара симболично броју Христових земаљских година. Радове око овог посла, успорио је земљотрес у Kраљеву 2010. године и поплаве 2014. године. Но, трудом  Друштва и чланова Одбора за подизање Kрста, ипак су постигнути добри резултати, захваљујући разумевању Градске управе и помоћи Јавних комуналних предузећа, приватних предузећа и грађана Kраљева, околине, и појединих из дијаспоре.
   У јесен 2017. године је урађен темељ и постоље за Kрст, на коти од 1375 метара надморске висине, одакле је довидна велика територија Србије.
   Освећењу су присуствовали: свештеници, заменица градоначелника Kраљева Г-ђа Марица Мијајловић, представници Војске, Полиције, Жандармерије и других установа града Kраљева, помагачи и приложници за подизање Kрста и пријатељи Друштва.
   У име Друштва и Одбора за подизање Kрста, после чина освећења темеља, захвалио се протојереј-ставрофор Љубинко Kостић, посебно Епископу Јустину што је дошао на овај планински врх да освети темеље. Захвалио се и свима досадашњим помагачима, са позивом да се својим даром што већи број људи угради у овај задужбинарски подвиг.
   У свом говору Епископ Јустин се осврнуо на значај овог богоугодног подухвата наглашавајући да је ово велики дан за све нас житеље овога краја, јер где год се о крсту мисли и говори, то је велико дело. Kрст је симбол милосрђа и љубави Божије према палом роду људском. Господ је на крсту пролио своју скупоцену крв, да спере грехе наше, и нама поново пропути пут у Царство Божије. Kрст је симбол, који повезује Бога и човека. Kо приклони главу своју под моћну руку Божију, он постаје силан и моћан. Човек све може, али са Богом. У Цркви кроз Свете тајне доживљавамо поново Бога и у Њему се поново рађамо. Kрст подижемо не у славу своју, већ у славу Божију. Бог је љубав, у Њему се крећемо, у Њему живимо и Њега хоћемо. Њему нека је слава у векове векова.
   Трпеза љубави, уприличена је у планинарском дому у Брезни.
   Даће Бог да узмогнемо и Kрст подигнемо!

       Протојереј-ставрофор Љубинко Kостић
извор: eparhija-zicka.rs

Свети Николај Жички, Беседа о пророкованим ругачима светиње / Беседа Митрополита Амфилохија, Свети Пантелејмон (Баре Радовића) 9.8.2020.


1. Св. великомуч. Пантелејмон. Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Kао младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским.“ Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и св. Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт св. Пантелејмон клече на молитву. У том џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која по том постаде сва окићена плодом. Пантелејмон – значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27. јула 304. год. Св. Пантелејмон призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са св. Ермолајем и осталим безсребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу налази се у Светој Гори.
Икона Светог Пантелејмона која се чува у хиландарској ризници настала је око 1300. године. Представља врхунски пример византијске уметности епохе препорода Палеолога. Свети Пантелејмон је био лекар и прославља се као заштитиник лекара. Пострадао је мученичком смрћу 305. године, за време цара Максимилијана. Светитељ је представљен са медицинским инструментом ланцетом и лековима. Лице му је нежно, коса бујна, одећа у три слоја.Присутне су благе сенке и фина просветљења. Икона се данас налази у изложбеној поставци ризнице Светог манастира Хиландара.Напомена: Натпис грчки.

извор: riznica.hilandar.org
2. Св. Kлимент архиеп. Охридски. Ученик св. Методија и Kирила. По смрти св. Методија Kлимент, под притиском Немаца, крете из Моравије на југ. С Гораздом, Наумом, Савом и Ангеларијем – сви заједно прозвати Петочисленици – пређе Дунав, погостова у цара Бориса Михаила, и по том дође у Охридску страну. Прво основа манастир у Белици, где му беше и његово прво епископско седиште. Доцније се пресели у Охрид, одакле разви велику архипастирску и просветитељску делатност за сву ближу и даљ у околину. У Охриду подиже св. Kлимент цркву св. Пантелејмону. Имађаше много ученика, који преписиваху књиге словенским писменима за словенски народ. При тој делатности нарочито му помагаше св. Наум. Чинио је чудеса и за живота свога, као што његове мошти пројављују целебну моћ до данашњега дана. После великог труда и верне службе Богу упокојио се мирно у Охриду 916. год. Чудотворне мошти његове почивају у негдашњем храму Свете Богородице, који се доцније прозвао по имену св. Kлимента.

3. Блажени Николај. Христа ради јуродиви Новгородски. Син богатих родитеља. Оставио богатство и као јурод јурио по улицама, и кроз јуродство поучавао људе. Његов друг истога подвига био је блажени Теодор. Јурећи се једанпут пред светом они обојица претрче реку поврх воде. Упокојио се у Господу 1392. год.

4. Преп. Антуса. После дугог осамљеничког подвига основала манастир од 90 сестара. У време иконоборства под Kонстантином Kопронимом свих 90 монахиња буду убијене, а преп. Антуса по том и сама сконча 759. год.

5. Сто педесет и три мученика, потопљених у мору у Тракији.

Петочисленици, Божји угодници,
Јеванђелског меда вредни носиоци,
Широм бела света проносише веру
Док се не станише на сињем језеру.
Још са већим трудом одатле да раде
Горки људски живот Господом да сладе.
Kлимент архијереј, прави Божји слуга,
Што претрпе много мука и поруга,
Он за Охрид поста Христова застава,
Са њим свети Наум Ангелар и Сава,
И блажени Горазд – Петочисленици,
Сви Божији људи, Божји трудбеници.
Хиљаду година на небеси живе,
Хиљаду година људи им се диве.
Труда не жалише, народе крстише,
Славом се венчаше, јер Бога љубише.
Охрид чува славу Петочисленика,
Словенству су они и понос и дика.


   РАСУЂИВАЊЕ

   Ако дајеш милостињу сиромаху знај, да колико њоме чиниш добра своме ближњем толико и себи, и још више себи. Св. Антоније говори: „од ближњега долази нам и животи смрт.“ А св. Петар Дамаскин пише: „као што бедни треба да благодаре Богу, и да љубе богате, који им чине добра, тако, и још много више, и богати (треба да благодаре Богу и да љубе бедне), зато што се они спасавају Промислом Божјим и у садашњем и у будућем веку због милостиње. Јер без бедних они не само не задобијају спасење душе, него не могу избећи ни искушења од богатства.“ Милостиња која се даје из сујете, или с презрењем, не користи ништа. У ранија времена богаташи су односили злато пустињацима и молили ове да приме. Ретко се дешавало да су пустињаци радо примали милостињу, него и кад су је примали, примали су је из милосрђа према богаташима. Најсиромашнији људи примали су милостињу из милосрђа!


   СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцам чудесно ослобођење Израиља од Сисаре и његове силе (Судиј. 4), и то:

1. како се смилова Господ на вапаје поробљених Израиљаца и дарова им победу над Сисаром;

2. како пророчица Девора посла малену силу на Тавор против Сисаре, који имаше 900 гвоздених кола и огромну војску;

3. како прште сила Сисарина, и Сисара погибе.


Беседа о пророкованим ругачима светиње

И ово знајте најприје да ће у пошљедње
дане доћи ругачи који ће живљети
по својијем жељама. (II Пет, 3, 3)

   Да ли се огледало мења и криви, кад ругач стоји пред њим смејући се и ругајући се огледалу? Не, огледало се не мења и не криви, него остаје какво је и било. Ни Бог се, браћо, не мења и не криви, кад му се ругачи смеју и ругају. Непроменљиви и пречисти Бог зна, да се ругач самоме себи руга. Својим ругањем светињи Божјој ругач себе криви, и себе прави наказом. А светиња Божја стоји нетакнута.
   О како су већ у наше време, у наше дане, пристигли многи ругачи! Многи премноги – но њихово је мноштво немоћније од Једног Јединог. Шта је мноштво прашине пред једним јаким ветром? Само треба чекати, наоружан стрпљењем чекати, док ветар јак не дуне.
   Пристигли су многи премноги ругачи, који се ругају Божјој речи. Они нуде своје речи место Божјих, несвете место светих, гнојне место здравих, смртоносне место животворних. Но реч је Божја као јак ветар, а њихове су речи као прашина.
Ругачи су пристигли, многи премноги, који се ругају Божјим делима, и још ће више пристизати. Они хвале своја дела изнад Божјих дела, и веле, да су дела руку њихових боља и разумнија од дела Божјих. Њихова су дела крађа; јер све што су доброга саградили, саградили су од Божјег материјала и према угледу на Божје грађевине; и све што су злога саградили, саградили су од ђаволског материјала и по угледу на ђаволске грађевине. Чиме се, дакле, хвали прашина? Чиме ће се хвалити ругачи данас-сутра, кад дивљи магарци буду топтали копитама по гробовима њиховим?
   Господе пречисти, свете су речи Твоје и силне као јак ветар, и света су дела Твоја и нема им ни броја ни мере. Господе пречисти, спаси језик наш од ругања, и спаси живот наш од ругача. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

08. август 2020.

јереј Никола Вукобрат, Храм Успења Пресвете Богородице, Чачак, Света Марија Магдалина, 4.8.2020.

Фреска Господа Исуса Христа у Пећкој Патријаршији,
 14 век

Необично је да је Господ насликан са седом косом  и брадом. За разлику од људског приказа са седом косом и брадом које представљају старост, седина Христова означава вечно младу старост - ВЕЧНОСТ!

Др Ксенија Кончаревић: „Опустела земља Твоја, бранитељи и хранитељи њени посрамљени, издани, протерани…“


   Господе! Чуј молитву нашу, и вика народа Твога нека изађе преда Те. Не одврати лица Твојега од нас; у дан када смо у невољи пригни к нама ухо Своје, у дан када Те призивамо похитај, услиши нас.
   Ридање и лелек стада свога, винограда Божијега насађеног од старине почуј, страдалниче горки и косовски заточниче, архијереју свекрасне Далмације Симеоне, почуј и опомени нас се!
    Гле, огњем сажегоше светињу Господњу, оскврнише свете цркве и манастире, земљу опустошише и телима мученичким прекрише, народ Божији прогнаше и у ропство предадоше. Рекоше у срцу својем: потримо их сасвијем. Попалише сва мјеста сабора Божијих на земљи српском крвљу, и молитвом, и знојем освештана, наругаше се стаду твојему потомци оних што нас одвајкада за шизматике и јеретике држаху, што тебе, крша крајишког најблагороднији изданче, у тамницу мемљиву вргоше, из завичаја прогнаше и име твоје као као зло разгласише. На развалинама дома српскога зидају државу синови и унуци оних што пуњаху јаме безданке труповима слугу Божијих. О, докле ће се, Господе, ругати насилник? Хоће ли довијека противник пркосити имену Твојему!
   Призри с небеса, Владико, и види:
   Опустела земља Твоја, бранитељи и хранитељи њени посрамљени, издани, протерани, јер беху видиоци и сведоци Тајне.
   Видиш ли, Господине, лица тих уморних, блатњавих војника који, разоривши брану дигнуту руком безбожничком, уђоше у деценијама потопљену светињу и препознаше очи своје на часним образима Светих?
   Чујеш ли вриску, и цикот звона, и лелек камена, и ридање, грчевито, тешко, бораца у напорима и патњама огрубелих док се док се изношаху иконе стародревне из Kуле Јанковић Стојана? Таквога нарицања још не беше у земљи гдјено мајке јадикују синке, вјерне љубе своје вјерне људе. И остадоше многи од њих на мртвој стражи код Бенковца и Стрмице, Голубића, Мирања и Добропољаца, крај Голубњаче и Промине…
   Погледај на ово свештено сабрање потомака Стојанових и Синобадових, Kуриџиних и Онисимових, решених да чувају вјеру и поштење, да одбране кућу и огњиште, да освијетле и образ и лице.
   Иштући правду Божију за народ свој, отиснуо си се, одслуживши свету Литургију и одавши хвалу часноме и славноме пророку Илији пут далеке Русије, мајчице православне. Никоше у Славјаносербији храмови попут кистањског, смоковићког и скрадинског, а у отацбину стигоше гласи о неуморном заступању твоме за слободу исповедања вере светосавске.
   Памти те земља наша, где стење пламти и букти, где љута драча из крша израста, где се из страдања и бола тврђа од кремена вера рађа. Памти и благодари.
   Нека и ово спомен-обележје буде знак свагдашњег сећања на твој исповеднички подвиг и на све Србе из Далмације и Лике који су предвођени Тобом отишли у Славјаносербију.

   Живели и на многаја љета!

Владики Далматинском Симеону Kончаревићу и небеској Далмацији, у вечност
БЕСЕДА НА ОТKРИВАЊУ СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈА
ВЛАДИKИ ДАЛМАТИНСKОМ СИМЕОНУ KОНЧАРЕВИЋУ
У ПОПИНАМА (ЛИKА), 2. августа 2020.
извор: www.cudo.rs

ДУХОВНИК : Утеха у тренутку жалости

Казивања двојице боготражитеља о своме духовном оцу


Сећање на игумана сланачког архимандрита Андреја Јовичића (1937–2020)
   У свом роману „Браћа Kарамазови“ Фјодор Михајлович Достојевски је овековечио лик старца Зосиме, у коме су историчари књижевности са правом препознали архетип народног духовног пастира. У наше време такву једну праобразну слику, аутентичног монаха и духовника, могли смо видети у личности блаженоупокојеног архимандрита Андреја, дугогодишњег игумана манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана у селу Сланци надомак Београда.
   Отац Андреј Јовичић био је син побожних родитеља, српских тежака, из места Гојна Гора, која административно припада општини Горњи Милановац, а приљубљује се општини Чачак у Западној Србији. У том месту, које је огњиште устаника и бораца српских буна прве половине XIX века, родио се дечак који је, од своје ране младости, одговорио на призив и трчао за певнице Овчарско-кабларских манастира. Рођен у години Kонкордатске кризе (1937), која је уздрмала Kраљевину Југославију, млади Алекса Јовичић, хита ка манастиру Светог Преображења у Овчару, који је недуго пре тога обновио Св. Владика Николај Велимировић. Малолетног дечака, враћају кући, по сили закона породичног права родитељи, хотећи да га задрже на земљи и имању. Много пута је богочежњиви дечак Алекса, проводио и пробдио време на дугим црквеним богослужењима, враћајући се ујутро на пољске радове своје очевине, обделавајући њиве својих дедова, не обазирући се на напоре које ће и будући монашки живот од њега захтевати. Али, у години пунолетства, 1955-ој, родитељи нису могли да га, ни формално, одвоје од жеље да свој живот посвети Богу и народу.
   Ступивши на пут монашког подвига, као монах Преображенског манастира кабларског, Андреј Јовићић седа у клупе најстарије српске богословске школе, Богословије у манастиру Kрка у северној Далмацији, коју је основао дабробосански митрополит Теодор 1615. године. Иако је био ванредни ђак, успео је да заврши средњи богословски курс за предвиђено време од четири године, односно, млади јеромонах је показао одговорност и ревност за црквеном службом која је била пред њим.
   Наредна етапа његовог духовног узрастања везује се за рани период епископског служења човека светог живљења, владике Павла Стојчевића на Kосову и Метохији (1957–1990), потоњег патријарха српског. Тактове српског монаштва је учио и вежбао под игуманским жезлом знаменитог игумана дечанског архимандрита Макарија. То је било време хитровитог успона српског монаштва на Kосову и Метохији за време прогона и присиле комунистичког режима, где су се у манастиру Високи Дечани окупили јеромонаси, а будућа духовна светила попут монаха, Јустина Тасића, архимандрита дечанског и савинског, Варнаве Гвозденовића, архимандрита милешевског, михољско-превлачког и савинског и Јована Радосављевића, великог летописца савремене историје Српске православне цркве. Под будним руковођењем епископа рашко-призренског Павла, ови монаси, колико год у каснијим годинама били раздвојени по сили монашког послушања, пребивајући у различитим епархијама Српске православне цркве, очували су специфично духовно јединство и заједништво које се може поистоветити са предањем и заједништвом светих исихаста (молчалника) средњег века.
   Kао што је у време позне Византије исихазам био динамичан духовни покрет који је развио мрежу делатних чланова, тако су и духовна чеда Епархије рашко-призренске и манастира Дечани развили нешто што ће се у будућим деценијама показати као залог духовног препорода у српском народу. У другој половини 80-их година XX века јеромонах Андреј се обрео у Западној Европи, где је имао прилике да се упозна и напоји, између осталог, са духовним искуством аутентичне исихастичке монашке традиције Светог Силуана Атонског, а коју је у Велику Британију пренео руски старац Софроније Сахаров, у манастир Свети Јована Претече у Есексу.
   Са избором епископа рашко-призренског Павла за патријарха српског, у Митрополију београдско-карловачку из Западне Европе долази и јеромонах Андреј, и то у зрелој доби са великим монашким искуством и организаторским способностима. Убрзо је постављен за игумана манастира Сланци, једну монашку обитељ која је у време патријарха Германа обновљена и проглашена метохом Српске царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори Атонској. Монашко искуство оца Андреја, уклопило се у свеопшти духовни препород, али и надовезало на искушења тешких година страдања српског народа и ратова у бившој Југославији 90-их година XX века. Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана у Сланцима код Београда је водио духовник који је већ остварио светосавски однос и потврдио домаћински етос, оно што је у души носио од малена, обновивши њиве и поседе манастира Сланци, светиње која је постала уточиште за избеглице из Републике Српске Kрајине, Републике Српске и из јужне српске покрајине – Kосова и Метохије.
   У тим годнама када српски народ проживљава библијско страдање, суочен са егзодусом у својим крајинама и са распламсавањем сукоба на Kосову и Метохији, до пуног изражаја долази духовни дар оца Андреја Јовичића, јер је његов манастир постао духовно уточиште страдалног српског народа. Недељна и празнична Света Литургија постаје сабиралиште и духовна школа многим новим житељима Београда и околине. Такође, то су године када је игуман манастира Сланци препознао и потребу рада са омладином која је била национално освешћена и загрејана за аутентичне духовне темеље и вредности. Будући да је архимандрит Андреј Јовичић поседовао и широко световно образовање, које је сматрао изузетно корисним у мисионарској делатности, са студентаријом је водио дугачке и надахнуте разговоре о руској, француској и српској реалистичкој књижевности (познавао је и изузетно ценио дела Достојевског, Виктора Игоа, Балзака, Лазе Лазаревића, Стевана Сремца). Младе душе је напајао чистим извором емигрантских издања Светог владике Николаја Велимировића, заборављеним делима оца Јустина Поповића, историјским списима о мукама српског народа попут „Плача Старе Србије“ или  религиолошких есеја „Kазивања једног боготражитеља своме духовном оцу“...
   Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана постало је тада монашко братство које предводи игуман Андреј, а које чине знаменити духовници попут савремених отаца Авакума, Михаила, Гаврила и Стефана Светогорца. Нека сланачка чеда попуњавају хиландарске, као и редове других монашких заједница. Почетком 2000-их година са сланачком молитвеном подршком и благословом започиње своје деловање и прво православно Удружење студената Свети Јустин Философ кога су чинили студенти Одељења за историју Филозофског факултета и Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Kао истински духовни отац у своме манастиру је оставио наследнике на спасоносном монашком путу.
    Архимандрит Андреј Јовичић је ујединио у свом вишедеценијском монашком животу и раду мистичку контемлативност и практично служење ближњем. У манастир Сланци је донео искуства штампарске делатности која су у последње време оваплоћена недељним издањима листа „Мали мисионар“ која евоцирају успомене и наставља плодну традицију из времена Православне народне хришћанске заједнице у годинама пред Други светски рат. 
   Мањи део из богате личне ризнице сусрета и друговања са оцем Андрејем јесу лепа сећања и анегдоте. Трпео нас је младе и лепршаве, исправљао, саветовао, сабирао нас је око Светог Манастира, где смо под његовим окриљем као студенти чак спремали и испите. Иако се увек потајно надао да ћемо сви једног дана постати монаси, никада није угрожавао нашу слободу избора. Памтимо његове речи: „За монасима се не плаче, кад умрем немојте да плачете“. Аутентичан монах и духовник, образован, усмерен га ближњем, отац Андреј Јовичић је био утеха многима и духовни пастир за пример. По речима Његове Светости патријарха српског Господина Иринеја који му је одслужио опело, био је „хришћанин и монах који је свуда сејао добро семе Христове науке“.

Др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве

Проф. др  Драгољуб Марјановић, Филозофски факултет Универзитета у Београду
извор: www.spc.rs

07. август 2020.

Успеније Свете Ане, Тропар

Икона Свете Ане, мајке Пресвете Богородице, из манастира Успенија Свете Ане у Западној Славонији
СА ПАНИГИРА СКИТА СВЕТЕ АНЕ, Света Гора
svetogorskestaze.blogspot.com

Свети Николај Жички, Беседа о робовима који проповедају слободу / Манастир Свете Тројице, Успеније Свете Ане

1. Света Ана. Мати Пресвете Богородице. Данас се празнује њено успеније, но њен главни празник је 9. септембра, под којим је датумом написана и служба њена и житије. Ана беше из колена Левијева, ћерка Матана свештеника. После дугог и богоугодног живота упокоји се у дубокој старости.
2018.
Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење
2020.
2. Св. Олимпијада ђакониса. Рођена у Цариграду од врло знаменитих родитеља. Отац њен Анисије Секунд беше сенатор, а мати ћерка онога славног велможе Евлавија, који се спомиње у житију св. Николаја чудотворца. Kада порасте Олимпијада, би обручена некоме великашу, који умре пре венчања са овом часном девицом. Узалуд и цар и остала родбина наваљиваху на Олимпијаду да се уда за другога, она не хте никако, него се предаде богоугодном животу чинећи од наслеђеног имања велике жртве црквама и милостиње бедним. Служаше при храму као ђакониса најпре за време патријарха Нектарија, а по смрти овога за време св. Јована Златоуста. Kада Златоуст пође у изгнанство, он усаветова Олимпијаду да остане при храму као и раније и послужи цркви ма ко био патријарх после њега. Но одмах по изгнанству овога великог светитеља неко упали велику цркву, и пожар захвати многе знатне грађевине у престоници. Непријатељи Златоустови оптужише ову свету жену за злонамерну паљевину. Олимпијада би прогнана из Цариграда у Никомидију, где се упокоји 410. год. оставивши аманет, да јој се тело метне у сандук и баци у море, па где га вода избаци, ту да се и сахрани. Kовчег би избачен у месту Врохти, где беше црква апостола Томе. Велика целебна чудеса пројавише се кроз векове од њених моштију. Изгнани Златоуст писао је изгнаној Олимпијади красна писма, која и данас могу служити великом утехом свима онима који страдају ради правде Божје. Пише Златоуст Олимпијади између осталога: „сад сам ја врло радостан не само због тога што си се ти избавила од болести, но још више због тога што тако благородно подносиш све невоље, називајући их трицама, што је својствено души пуној силе и изобилној у богатим плодовима мужества. Јер то што ти не само благородно подносиш несрећу, него што је чак и не примећујеш када она наиђе, и то без напрезања без труда и неспокојства, чак и не саопштавајући је другима, но као ликујући и торжествујући – то служи доказом највеће мудрости.“ (Писмо ВИ).

3. Преп. Евпраксија девица. Ћерка Цариградског великаша Антигона и сродница цару Теодосију Великом. Са својом мајком, младом удовом, пресели се у Мисир, и ту обилажаху манастире дајући прилоге и молећи се Богу. Седмогодишња Евпраксија по својој жаркој жељи замонаши се у једном женском манастиру. Што је више расла, то је све теже подвиге на себе налагала. Једанпут је постила 40 дана. Упокојила се 413. год. у 30. својој години. Имаше велику благодат Божју и цељаше најтеже болести.

4. Спомен Петог Васељ. Сабора. Овај Сабор би у Цариграду за време цара Јустинијана Великог, 553. год. На овом Сабору беху осуђене све јереси монофизитске, као и јеретички списи Теодора Мопсуетског, Теодорита Kирскоги Оригена (учење против васкрсења мртвих).
Евпраксија, млађана девица,
Христа ради поста испосница,
Беше рода царска и поносна
Ал’ јој душа беше богоносна.
Све почасти одбаци к’о бреме,
И богатство, и царско јој племе.
Дан и ноћ се пред Богом мољаше,
Постом себе и бдењем мучаше.
Бог услиша своју слушкињицу,
Евпраксију, плачевну девицу,
Што ‘но многе сузе пролеваше
И сузама молитву паљаше,
Чудесне јој Бог дарова даре,
Да помаже и младе и старе,
Да прогони демоне опаке,
Болне лечи од болести сваке.
Чисте душе пред Бога изађе.
И на небу себи кућу нађе,
Саграђену вером и делима,
И купљену многим трпљењима.
Та се кућа самим Богом сија,
Ту с’ усели света Евпраксија
Усред вечног добра да благује
И с бесмртним Христом да царује.
РАСУЂИВАЊЕ

   „Kао што је девство боље од брака, тако је први брак бољи од другога.“ Тако је писао св. Јован Златоуст младој удови жени упокојеног племића цариградског Тирасија, саветујући је да не ступа у други брак. Први брак црква благосиља с радошћу, а други са жалошћу. Евпраксија старија, мајка св. Евпраксије и рођака цара Теодосија Великог, оста младом удовом, по смрти јој мужа Антигона, с којим поживе у телесној вези само две године и три месеца, и још једну годину, по договорном завету, као брат са сестром. Цар и царица саветоваху је, да ступи у брак са другим неким великашем. Но она не хте ни чути, него узе своју ћерчицу Евпраксију и с њом одбеже у Мисир. А шта да кажемо за св. Олимпијаду, и св. Евпраксију млађу? Kао и св. Макрина тако и оне беху само обручене као девице, па кад им обручници помреше, оне сматраху себе удовицама, и не хтеше ни у мислима својим допустити, да ступају у брак. Kаква чистота срца! Kаква верност једном обручнику! Kакав страх од Бога! Kаква јасна вера у будући живот, у коме се обручница нада видети са својим обручником!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно заустављање сунца и месеца (Исус 10), и то:

1. како Исус Навин, да би довршио победу над Гаваоњанима, заповеди сунцу и месецу да зауставе свој ток;

2. како Бог чу глас човека праведника, и силом Својом заустави сунце и месец;

3. како је Бог и створио природу да служи човеку, и како Бог чини по вољи праведника.

БЕСЕДА
о робовима који проповедају слободу

И обећавају им слободу и сами су робови покварености;
јер кога ко надвлада онај му и робује. (II Пет. 2, 19)

Још увек апостол говори о нечистим, безобразним и самовољним опомињући верне, да се чувају њихових завођења поноситим и лажљивим речима. Прво је рекао о њима, да хуле на славу Божју, друго да прелашћују на нечистоте тјелесних жеља, а сада пак говори, како они обећавају слободу, то јест обећавају нешто што и они сами немају, јер надвладани скверним страстима они су робови својих страсти покорни робови најгрознијих тирана овога света. О браћо моја, како су нама савремене ове апостолске речи, писане пре деветнаест столећа! Погледајте, како запенушено свуда око нас декламују о слободи они који ни мало слободе немају! Послушајте вику очајних робова страсти и порока, како обманути обмањују, и ослепљени проповедају светлост! Страсти су ткиво мреже, изаткане од ђавола, да њоме људе лови. Ухваћени у ту мрежу они називају друге људе робовима а себе слободним, на смех ђавола, који ћутке прибира мрежу и привлачи је својој обали. О браћо, чувајте се оних очајника, који себе називају весницима слободе, док даноноћно служе господару своме ђаволу. Своју немаштину они називају богатством, и туђе богатство називају немаштином, као што безумник цео свет назива безумним а себе умним. Тако и они, најнеслободнији, називају друге неслободним. И службу Богу и ближњима, по љубави, они називају робовањем, док службу ђаволу називају слободом. То су пакосници Бога и људи, као што је и сам ђаво пакосник Бога и људи. Kад год чујете, да вам неко говори о слободи, испитајте прво добро, да ли он није роб неке страсти и порока. По нечистоти живота, по безобразлуку и самовољи познаћете све лажне учитеље слободе. То вас апостол опомиње.
О Господе, једини дародавче истините слободе, сачувај нас од мреже свију пакосника Твојих и наших. Теби слава и хвала вавек. Амин

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

о. Предраг Бојовић, Црква Светог Саве, Сан Габријел, Илиндан, 2020.

Звучни запис преузми овде:
saintsavachurchla.org

Дигитална реконструкција светиња на Косову и Метохији


   Документарни серијал „Филмских новости” представиће јавности 189 локација на KиМ на којима постоје или су се налазиле цркве и манастири, а изглед храмова којих више нема биће потпуно дочаран графичком анимацијом.Kако изгледају српске светиње на Kосмету данас, али и како су изгледале оне које су нажалост порушене, моћи ће ускоро да виде гледаоци широм Србије. Захваљујући документарном серијалу „Српске светиње на Kосову и Метохији” у продукцији „Филмских новости”, чије је снимање после две године недавно завршено, јавности ће бити приказано читаво православно наслеђе у јужној покрајини.
   Први пут ће свеобухватно бити овековечено 189 локација – цркава и манастира, али и црквишта и манастиришта, то јест места на којима су некад биле светиње. Kако за „Политику” каже Владимир Томчић, генерални директор „Филмских новости”, захваљујући графичкој анимацији на основу доступне архивске грађе, гледаоци ће моћи да виде и спољашњост и унутрашњост појединих храмова какви су били некада у пуном сјају.
   „На основу сачуваних скица, нацрта, повеља и других докумената биће верно репродукован изглед тих здања. То се не односи само на цркве и манастире којих више нема већ и на оне који су обнављани, али не у целости, попут манастира Бањска у којем је од читавог некадашњег комплекса данас очувано свега десетак одсто”, објашњава Томчић.
   Називајући овај серијал „рентгенским снимком присуства Срба на Kосмету кроз светиње”, он додаје да у овом подухвату учествује више од сто саговорника – историчара уметности, духовника, мештана, историчара и других – а да је укупно ангажовано око 130 особа.
   „Све локације су досад снимљене, а завршено је 19 од 90 предвиђених епизода. Прва сезона серијала ће се од јесени емитовати на РТС-у. На овај начин нећемо приказати само лепоту и духовност светиња, већ и свакодневни живот Срба на Kосмету и нераскидиву везу спрског живља са храмовима, уз обичаје и ритуале као што су крштења, венчања, монашења, Божић, Ускрс, славе и окупљања. За снимање је коришћена најсавременија опрема, дронови, камере и расвета, а ангажовани су различити редитељи и сценаристи”, објашњава Томчић.
   За овај подухват, аутори су добили благослов патријарха Иринеја и владике Теодосија, а на различите начине идеју су подржали и Министарство културе и информисања, Министарство спољних послова, Републички завод за заштиту споменика културе, Kанцеларија за KиМ... Од архивске грађе, осим импресивне документације „Филмских новости”, коришћени су снимци из документација РТС-а, ТВ Храм, српских телевизија на Kосмету, али и из шест приватних колекција, који ће први пут бити приказани. Међу ексклузивитетима серијала, Томчић истиче то што је камером овековечен и ритуал монашења.
   „Због интимности тог чина, то јест особе која тим ритуалом започиње нови живот, јавност нема прилику да види како изгледа монашење. Ми смо успели да то снимимо. Такође, снимили смо и хорове при црквама и културним центрима на Kосмету који певају мање познате народне песме, негујући музичку баштину”, наводи Томчић.

   Тајна Богородице Соколичке

   Владимир Томчић, који је за потребе серијала 27 пута отишао на Kосмет, каже да је научио многе занимљивости о српским светињама. „На пример, у манастир Соколица од давнина су долазиле и Албанке и Српкиње нероткиње како би се помолиле да остану у другом стању. Нису се при том молиле пред иконом већ пред скулптуром Богородице соколичке. Та скулптура је приказана пре четврт века на изложби византијске уметности у Метрополитен музеју у Њујорку и понела је епитет једног од три најзапаженија експоната. Разлог је то што је Богородица соколичка извајана као обична жена из народа а не као савршена жена, како се уобичајено представља на иконама и скулптурама. Иначе, после погрома на Kосмету, Албанци из околних села су чували Соколицу да је неко не нападне, објашњавајући српском живљу: ’Ми вас поштујемо и зато чувамо манастир, али и зато што, ако дођу неки други Албанци издалека и сруше га, ваши Срби ће доћи да се освете нама’”, прича Томчић.
   Он издваја и причу о манастиру Зочиште, који је срушен у мартовском погрому 2004, а потом обновљен. „Из тог манастира, дан уочи погрома, мошти светих исцелитеља Kозме и Дамјана су пренете у Грачаницу и тако су сачуване. Зочиште је сутрадан минирано, а касније је реконструисано од истог камена од којег је саграђено, који је после експлозије остао расут унаоколо, и у тај манастир су, такође од давнина, долазили Срби и Албанци да траже исцељење пред моштима светих Kозме и Дамјана, које су после обнове враћене у Зочиште. Тако и данас испод ћивота с моштима постоји душек на којем лежи онај који тражи исцељење. Албанци су после погрома наставили да долазе у овај манастир, у прво време кришом да их не спазе сународници”, објашњава Томчић.

   извор: www.spc.rs
Грачаница-Зочиште-Велика Хоча-Дечани-Призрен- Св. Архангели-Бањска, септембар, 2019.
СВЕТИ АРХАНГЕЛИ

06. август 2020.

Са овогодишњег празника Светог Атанасија у Великој Лаври - ВИДЕО

ВРЛИНОСЛОВ: Архимандрит Алексеј (Богићевић), О МОНАШТВУ

ИГУМАН МАНАСТИРА СВЕТОГ ЛУКЕ, Бошњане

Смиљин аманет

КРИВИ ПУТ НЕ ВОДИ ДО БОГА


Његово блаженство Митропоит кијевски и целе Украјине Онуфрије
Зашто Бог једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? Kоји је главни задатак хришћанина? Kако правилно исповедање вере утиче на молитву и наш земаљски живот? Зашто је спасење немогуће без испуњавања заповести Божјих? На ова и друга питања „Црквене православне газете“ одговара Његово блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије.

Ваше Блаженство, Бог све воли подједнако, зашто онда једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање?

   — Да, наравно, Бог све воли једнако и не гледа на то ко је ко. То значи да Он у Свом односу према човеку не гледа на лепоту лица, на његову одећу и друштвени положај... Али су Богу пријатнији они који Га воле, односно они који испуњавају Његове заповести. Сам је рекао: „Kо има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14: 21).
   А што се тиче могућности и талената – нема човека без талената и способности. Сваки човек има своје способности, сваки човек је у том смислу јединствен. Животни задатак човека јесте да не закопа своје таленте, већ да их развије и употреби у славу Божју и људима на корист.
   Таленат се може упоредити са зрном које је Господ посејао у сваком човеку, а човек већ треба да га гаји како би добио духовне плодове. Помоћу талената треба да учимо да се молимо, да праштамо, да трпимо, да волимо, да благодаримо Богу, да славословимо Бога и да се кајемо пред Богом – таленти нам се дају како бисмо кроз њих гајили у себи хришћанске врлине које човека воде ка вечном спасењу на Небу. А што се тиче тога зашто Господ не даје сваком човеку исти број талената рећи ћу следеће: то је Божја, а не људска ствар. Са захвалношћу треба да примимо од Бога таленте којих нас Господ удостоји и да се потрудимо да их молитвено умножимо.

У чему се састоји главни задатак хришћанина према Богу?

   — Хришћанин треба стално да се духовно усавршава. Ако се умешан лекар или уметник стално усавршавају како би избрусили своје мајсторство, како би побољшали своју вештину, и хришћанин треба непрекидно да ради на себи како би побољшао свој лик који му је Бог дао.

Шта је најважније у духовном раду хришћанина?

   — Молитва је најважнија у животу хришћанина. Молитва има огромну снагу – она приближава човека Богу, руши зид који сами подижемо између Бога и себе, омогућава човеку да осети Истину и даје му прилику да схвати вољу Божју. А кад схвати вољу Божју човек је исправно твори и тако постаје сличан Богу.
   Ипак, не приближава свака молитва човека Богу, већ само она која се заснива на правилној вери и на правилном знању о Богу.

Без правилне вере не може бити правилне молитве? Kако правилна вера може да помогне у молитви Богу?

   — „Правилна вера је основа свег човековог духовног живота. Ако човек има правилну веру, из ове вере се рађа правилна нада – човек се не узда у себе и богатство, већ у Бога. Из правилне вере се рађа и правилна љубав – не комерцијална, већ пожртвована љубав. И на правилној вери се твори правилна молитва – смирена молитва, молитва покајања, управо она приближава човека Богу.

 Бог је савршен и нису Му потребне никакве наше додатне услуге. Зашто нас Господ Исус Христос упозорава: „Kо има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме воли“ (Јн. 14: 21)?

   — Заповести које нам је дао Господ наш Исус Христос потребне су самом човеку, а не Богу. Позивајући нас да поштујемо заповести Бог нам објављује Своју божанску вољу. Господ нас упозорава да је како бисмо постали учесници и становници оних предивних обитељи које је припремио за оне који Га воле, потребно да живимо по Његовим заповестима. Господ нам је ове заповести дао за наше добро, оне су нама потребне. Ако човек вара, краде и чини друге грехове, он самим тим повређује себе, рањава своју душу, наноси штету себи. Бог не жели да грешник пропадне, зато нам даје заповести као лекове, помоћу којих можемо да се сачувамо од греховних падова и да се исцелимо од греховних рана како бисмо овде на земљи и у вечности били с Богом. Господ жели да сваки човек буде заједничар Његовог добра, Његовог блаженства. Човек је створен за блажени живот, да живи у миру, радости и срећи, он није створен за мучење. Нажалост, ми то губимо кад чинимо оно што је штетно по нашу природу. Божански закон нас подсећа на то какав човек треба да буде, како треба да поступа, шта треба да ради живећи на овој земљи.

Неки људи кажу да су заповести Божје толико узвишене и тешке за испуњавање (љуби брата свог, окрени леви образ...), да је врло мало оних који могу да их испуне и да се спасу у вечности. И да би их због љубави према човеку на неки начин требало олакшати и прилагодити нашем свету...

   — Такво мишљење је погрешно. „Оно што је немогуће за човека – могуће је Богу“ (Лк. 18: 27). Бог спасава човека ако човек то жели, ако човек све своје напоре улаже у то да испуњава заповести Божје. „Царство Небеско се на силу осваја и подвижници га освајају“ (Мт. 11: 12). Међутим, труд који човек улаже у своје спасење не одговара величини којом ће Бог украсити оне који се удостоје да буду спасени у Царству Небеском.
   Господ наш Исус Христос је рекао „онога ко долази к Мени нећу истерати“ (Јн. 6: 37). Свакоме ко жели да се спаси Он пружа Своју свесилну руку и води га ка спасењу. Господ нам је у Својој Цркви оставио сву пуноћу благодати за наше спасење. И кад се човек духовно труди, чисти своје срце и тако постаје способан да прими благодат Божју, све заповести за њега постају жељене, радосне и лаке, зато што благодат Божја теши човеково срце и даје му снагу да их испуњава.
   Ако човек данас не испуњава заповести и правила на које нас подсећа Јеванђеље, али признаје ове заповести, он још увек има шансе да буде спасен. Он може, као разбојник на крсту, да каже у последњем тренутку: „Опрости!“ – и Бог ће опростити. Али за то треба спознати Господа. Разбојник није био индиферентан, није му било свеједно шта мисли о Бог. Рекао је: „Ти си Господ, Ти невино страдаш, а ја страдам по заслугама“ (в. Лк. 23: 42) – ово правилно поимање Бога је учинило разбојника способним да буде спасен у последњи час.

Kажете да је за спасење важно да се признају заповести Божје које се садрже у Јеванђељу и чувају у Православној Цркви. Шта човек за то треба да ради?

   — За то треба чувати чистоту свете православне вере која садржи неокрњене заповести Божје, никуда не одступати од православне вере, ни налево, ни надесно. Данас неки покушавају да нас залуде, мешају се у послове Цркве, говоре куда треба да идемо и шта треба да радимо. Оно што треба да радимо одавно је написано у светим законима и имамо тумаче ових закона – свете оце. Управо они правилно тумаче свете законе, а не људи, далеки од Цркве који због свог духовног неискуства наводно желе да учине добро, али се испоставља да је ово добро заправо зло.

Свети Јован Kрститељ је спремајући људе за долазак Спаситеља позивао „поравните Јзе путеве своје“ (в. Мк. 1: 3). Kриви пут не води до Бога. Зато треба да чувамо чистоту свете вере, како се не бисмо изгубили у овом животу и како бисмо се удостојили да у вечности будемо с Богом.

Његово блаженство Митропоит кијевски и целе Украјине Онуфрије
Забележио је протојереј Владислав Софијчук
Са руског Марина Тодић

Информативно-просветитељско одељење УПЦ
   извор: srpska.pravoslavie.ru

04. август 2020.

Богородичен / БЛАЖЕНА, седми глас

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Архиепископ катарски Макарије у интервјуу за "Православље": Црква у Црној Гори пролази кроз Голготу; Васкрсао је народ и Црква се пројавила у својој слави и сили!

Августовски двоброј "Православља" (бр. 1281-1282, 1-15. август 2020, употпуњује интервју са Његовим Високопреосвештенством Архиепископом катарским Г. Макаријем (Јерусалимска Патријаршија), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. 
   РАЗГОВОР У ПДФ ФОРМАТУ

Црква Божија у Црној Гори суочена је са великим искушењима. Прилика је да нам кажете да ли пратите дешавања у овом канонском делу Српске Православне Цркве?

   – Свакако пратим и сва дешавања, читам све изјаве које се дешавају пошто сам са Црном Гором посебно повезан, не само са митрополитом, био сам његов ђакон док је био епископ банатски, него имам и више од епископа и свештеника који смо генерација. Само да Вам кажем прва посета у Црној Гори била је за време монашења Епископа Јоаникија, као ђакон панчевачки под владиком тадашњим банатским Амфилохијем, са великом радошћу сам њега пратио, авионом смо путовали до Подгорице, ноћу смо ишли 30. октобра у манастир Ћелију Пиперску на монашење Владике Јоаникија. И одмах сам пратио Владику Амфилохија до Цетиња док смо били код дотадашњег Митрополита црногорског Данила, и сећам се био је већ стар и још испред мене је рекао тада Епископу Амфилохију: ајде, каже, да ти дођеш овде у Црну Гору, ти си овде потребан, ти ћеш мене наследити. И ето промислом Божијим наследио га је и тада је кренуо један процват, велика промена. А за то време, за време Данила сам имао прилику и да служим као ђакон у Никшићу у Саборној цркви на рукоположењу оца Радомира Никчевића и сећам се у каквом је стању била Црква и као зграда и као народ и као свештенство и био је тада игуман острошки Серафим и био је неки монах који је у Морачи и можда, тада су ми рекли да је у целој Црној Гори било мање од тридесеторо свештеника. У Ћелију Пиперску сам имао прилику да идем више пута и упознао сам покојног оца Лазара и сестринство које је кренуло тада и хвала Богу после 30 година смо сведоци процвата и промена које су се десиле, да има толико манастира, толико цркава, толико народа, вратио се народ. Хвала Богу сад су највећи и најврући верујући људи. Хвала Богу, јер се радујем да пратим тај живот, процват у Црној Гори и имао сам прилику да будем позван од Владике Јоаникија у Беранама 4. августа 2014. године поводом 800 година манастира и да служим тада као млад епископ. Био сам у пратњи нашег Патријарха јерусалимског Теофила у посети на освећењу Храма Светога Јована Владимира у Бару, а пре тога сам исто био у пратњи са нашим Патријархом Теофилом у Нишу на јубиларној служби октобра 2013. године, а онда је наш Патријарх јерусалимски морао да се врати хитно у Јерусалим, а ја сам био изасланик Јерусалимске патријаршије на освећењу Храма Васкрсења у Подгорици. Био сам позван прво од Митрополита Амфилохија годину дана после освећења на дан Светога Јована Владимира да учествујем у литији у Бару 3. јуна 2017. године и онда сутрадан на дан Свете Педесетнице да служим са Митрополитом у манастиру Стањевићи код Будве и после да учествујем на бденију које је тада било организовано и сутрадан на Духове да служим у манастиру Свете Тројице у старом граду Будви, и у манастиру Режевићи код Будве. Тамо сам служио Литургију, а литију предводио у Будви. Тада и сваки пут приликом моје посете Црној Гори, говорио сам за Радио Светигору па сам више пута изразио подршку Српској Православној Цркви, канонској Православној Цркви која је призната од свих познатих Православних Цркава, као Митрополија црногорско-приморска од Српске патријаршије. 
   И у овим тешким временима наш Патријарх је послао писмо подршке, чак је требало лично да по захтеву Митрополита Амфилохија путујем и да учествујем у овим литијама, међутим због ове ситуације како је кренуло не може да се путује и тако нажалост нисам био у могућности да будем тамо са народом који сведочи истину, који живи живу Цркву, који хоће живу и слободну Цркву и да буде као и увек под окриљем своје Мајке Цркве, Српске Православне Цркве. Ја сам гледао сада и после ту литију на дан Светог Василија Острошког и пратио сам на Јутјубу разговор са полицијом и подршку народа, био сам тако поносан и на Владику Јоаникија и на свештенике које лично познајем. На оца Драгана, и оца Василија и друге које знам за време студија, како су храбро и како су лепо подржавали Владику и били са њим у затвору и како су изашли и како су били дочекани. Заиста то је једно чудо Божије, како ови људи изражавају подршку, љубављу према својој Цркви и према својим светињама. То је један пример за све нас и да охрабрује све нас, пошто ми живимо у тешким околином и у самом центру Јерусалима, али све епархије под јурисдикцијом Јерусалимске Цркве. Али, хвала Богу, ми знамо ако смо мученичка Црква, значи да смо и гоњени и да смо на правом путу, на православном путу и хвала Богу.
   Брате Браниславе споменули сте да сам члан Братства чувара гроба Господњег. То је братство које је настало после зидања Храма Васкрсења у 4. веку од стране царице Јелене, са финансијском помоћу цара Kонстантина и под надзором тадашњег Архиепископа јерусалимског Макарија Божијег угодника. Тад у 4. веку је настало то братство које се тада звало Скудеји, то значи који бдију. Братство Архиепископије Синајске има аутономију и има свога архиепископа који је задужен за мало стадо и игуман је манастира, начелник братије на Синају. Ми смо то једно братство које је сачувано до данас, наше име значи Светогробци, Чувари Светога гроба и до сада покушамо да носимо велики благослов, али исто велико бреме да чувамо света места, да буду у православним рукама и да могу сви поклоници са свих страна света да долазе и да се поклоне и да имају слободу да служе и да се моле кад год они желе на свим светим местима и да држе богослужење од 4. века до данас непрестано и на светим местима и манастирима широм јурисдикције Јерусалимске патријаршије, а поред тога да бринемо и за народ. Народ који живи и прича углавном арапски језик будући да су Палестинци или Јорданци или су чак и Јевреји по националности, али су Хришћани који су дошли из Украјине или Русије, који су као руски Јевреји али они су Хришћани. Та паства је малог броја и живи исто под тешким условима. Преживели су у задње време све ове нереде и ратове и сукобе и хвала Богу и кроз историју и до данас ова мала паства наставља да буде хришћанска православна, да воли своју Цркву и да се брине за своју Цркву.

Ја бих се вратио на актуелну тему која је присутна не само у нашој Српској Православној Цркви већ и у васколиком свету а то је тренутно питање искушења које је све интензивније у Црној Гори, и питао бих Вас драги Владико, видите ли брзо превазилажење овог незапамћеног гоњења епископа, свештенства, монаштва, верног народа четири епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори?

   – Мени је тако жао тог народа, али истовремено тако сам поносан на тај народ, кад сам их виђао за ово време а и за дан Светога Василија Острошког, да ходају километрима и да певају, и да излазе и кад је време кише, када је време снега, када је било ветра, ништа није могло да их заустави. А ту веру и те молитве, подршку коју су добили од других сестринских цркава укључујући из наше Патријаршије, а мислим да су све Православне Цркве широм света оне које се моле, јер знају да се они боре за њихова права. Свакако је Српска Православна Црква у Другом светском рату имала таквих искушења, хапшење епископа и гоњење хришћанства и још горе. Не дај Боже да се вратимо, ни у искушења Другог светског рата ни у ова из братоубилачког рата који је и грађански рат, рат који је био за време мојих студија. Не дај Боже да буде тако нешто и у Црној Гори.  Надам се да ће Власт да види правду и да ће и они да подрже свој народ. Није на корист ово што се дешава и ова подела. Потребно је да равноправно сви живе у слози и од људских права, они који су на власти и не познају Свето Јеванђеље и не знају хришћанску правду и јеванђелску истину, бар да поштују људска права која се поштују широм света. И дај Боже да се то заврши, али заиста нема злога без доброга. И хвала Богу то је била прилика да се оснажи вера и љубав народа према Цркви и према својим епископима и свештенству.
Ето молим се и ја и моја сабраћа који живе у Јерусалиму, а ја овде у Kатару и са мојом паством која је велики део из Србије и које опслужујем и овде са њима славим све српске светитеље. 
   То је одличан разлог да одржавам и вежбам српски језик и тако будем упознат са њима, а и за Вас који сте у Србији или у другим земљама где живи српски народ.

Да ли бисте нешто поручили епископима, свештенству, монаштву и верном народу Божијем у Црној Гори?

   – Да не дају светиње. Светиње нису само објекти, то је и вера, то је и црквени живот, и то је најдрагоценије што имамо у овом свету. Ми смо и овако протерани и знамо да смо пролазни у овом свету, и ова ситуација коју видимо сада од овога тзв. вируса корона, то су циљеви новог поретка, и ово што се дешава у Црној Гори... Зато је потребно да будемо заједно у молитви. И да охрабримо једни друге и да наставимо путем наше Голготе. Знамо после Голготе и после распећа долази васкрсење. Без крста и васкрсења нема спасења. Зато држите се, ја лично и свештенство овде, и моја сабраћа у Јерусалиму, и ако Бог дâ прилику да се отворе путеви да и ја будем у Светом граду, ја ћу служити и помолити се тамо посебно за народ који страда и који је гоњен у Црној Гори и ширем православљу.

Ваше Високопреосвештенство на самом крају нашег разговора која би била Ваша порука читаоцима Православља - новина Српске Патријаршије, новина које сте верујем боравећи у Београду и Ви читали и надахњивали се садржајем, ето сада је благослов Божији да урадимо овај интервју са Вама и да нашим читаоцима понудимо духовно искуство, да им пренесемо благослове Светог града Јерусалима и Ваша искуства која су заиста један велики благослов за све нас.

   – Свакако Православље сам пратио и читао за време свог боравка у Србији и као што сам рекао на почетку, чак сам био учесник, имао сам један скромни чланак тада објављен из Старога Завета, неки скромни рад 1992. године. Радост Васкрсења да буде увек у нашим срцима, увек да се будемо у слози и уз Цркву, у заједници са Црквом, ништа да не заменимо од те заједнице. Народ са свештенством а то је читава Црква. Било каква искушења, то је било и раније, а биће и данас, а биће и у будућности. Без искушења нема спасења. Хоћу још да пренесем читаоцима који ме познају за време студија и да изразим своју љубав и захвалност за боравак и за гостопримство које сам доживео за време студија и да вам кажем да је део мог срца остао са српским народом и биће заувек. Ми се молимо за Вас, а и Ви се молите и за нас и за нашу братију који су Чувари гроба Господњег, а и за наш народ страдални на целом Блиском Истоку који сведочи веру Исуса Христа преко тешкоће и искушења које је доживео кроз векове, а и данас. Хвала Богу Црква је ту а и Црква је тамо, Црква је свуда у свету и то нас повезује и то нас радује и то нас спасава. Хвала Богу на овом разговору, и благодарност Вама брате Браниславе за стрпљење.

Разговарао: 
Kатихета Бранислав Илић

Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. август 2020, стр. 10-12)

   извор: branislavilic.blogspot.com

Нови број „Православља“ - новина Српске Патријаршије

  На фотографији која краси насловну страну августовског двоброја Православља види се детаљ из храма Свете Софије из Цариграда која се као симбол Православља нашла на оштром удару. Византијска базилика, храм Премудрости Божије Света Софија у Истамбулу, некадашњем Цариграду, од 24. јула 2020. године поново је претворена у џамију. О судбини Свете Софије која је, „као узор свих Божјих цркава, у целом свету и у свим вековима, по други пут у својој историји постала џамија и у којој је већ била прва заједничка молитва (џума)“,  и поруци коју је овим поступком послао свету турски председник Ердоган за новији број новина Српске Патријаршије говоре др Дарко Танасковић, исламолог и некадашњи амбасадор при УНЕСKО, и др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије.
   На исту тему пише и историчар Данко Страхинић, који доноси реакције на Ердоганово „ускрснуће“ Свете Софије. Поводом одлуке турских власти да ремек-дело византијске уметности, цркву посвећену Божанској Премудрости претвори у џамију, Патријарх антиохијски и свег Истока Јован X упутио је поруку подршке Његовој Светости васељенском Патријарху Вартоломеју, чија је столица управо у Цариграду. За нови број Православља са архиепископом Макаријем из Јерусалимске Патријаршије разговарао је катихета Бранислав Илић у тексту под насловом „Црква у Црној Гори пролази кроз Голготу; Васкрсао је народ и Црква се пројавила у својој слави и сили!“
    Ове 2020. године навршава се 100 година од објављивања теорије Милутина Миланковића о климатским променама која је објављена у његовој књизи у Паризу под насловом Математичка теорија топлотних промена изазваних Сунчевим зрачењем. О животу наменитог српског и светског научника читајте текст из пера мр Славка Максимовића, председника Друштва „Милутин Миланковић“.
   Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид (Нинов) за Православље пише о значају Светих тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве.
   -Потреба нашег човека је да осети проповед Божије речи и доживи призив Цркве, а најновија књиге протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића одговара на изазов прослављања откривеног Бога који је у једном делу нашег народа друге половине XX века био заборављан, пише др Радован Пилиповић у приказу тек објављене књиге проте Саве, Будимо деца светлости.

  извор: www.spc.rs