Translate

30. децембар 2020.

Ибарске новости: Дипл. психолог Милош Благојевић, “Смисао и радост празника“

 Да је преображај личности могућ током само једне ноћи показује нам случај Ебенизера Скруџа (циције), главног јунака дивног романа ,,Божићна прича“ Чарлса Дикенса. На основу поменутог романа снимљен је велики број филмских адаптација. Један анимарани филм Роберта Земекиса из 2009. године чини ми се посебно успешан, идеалан за гледање и уживање уз кокице у предстојећим претпразничним данима.

   Прича почиње овако: Шкртом и безосећајном Скруџу, директору Лондонске банке у чијем срцу нема места за милосрђе, саосећање и доброту у посету долази дух његовог седам година раније преминулог пословног партнера Марлија. Посета се дешава на Бадње вече 1843. године. Његов партнер, успешан и подједнако безосећајан бизнисмен појављује се окован у ланцима које је сам исковао начином на који је живео, и не доноси му нимало лепе вести, тачније најављује му посету три духа која ће након његовог одласка посетити уплашеног и изненађеног Скруџа. Током исте вечери посећују га дух прошлости, дух садашњости и дух будућности који ће покушати да отворе срце огрубело среброљубљем и гордошћу како би га упозорили да уколико не промени начин живота чега га горка судбина и страшна смрт. У нади да ћете погледати филм који заиста носи мноштво хришћанских порука како деци тако и њиховим родитељима, не бих даље да препричавам, већ бих да изнесем неколико утисака.

   Хришћанско предање и дела Светих отаца уче нас колико је за духовни напредак важно сећање на смрт. Покојни владика Данило Kрстић говорио је помало шаљиво како би требало чешће да је се сетимо с обзиром на то какво је данас стање у саобраћају. Kада се Скруџу јавио дух колеге Марлија који нажалост на оном свету жање оно што је посејао током овоземаљског живота, говори му следеће речи: ,,Људски род био је мој посао, општа добробит, доброчинство, милосрђе, доброта – то је био мој посао.“ Марли је тек сада, нажалост касно,  схватио због чега би ми заправо требало да постојимо. Трка за новцем, за стицањем материјалних богатстава, као и њега, и нас одваја од љубави, пријатеља, радости. Заборављамо да је потребно да прво иштемо Царства Небеског, а да ће нам се остало додати. Ретко мислимо о речима Светог владике Николаја – ,,Ако си богат само оним што лопови могу украсти и мољци појести, са чиме ћеш остати ако лопови збиља украду и мољци поједу?“ Немамо ни довољно вере, ни довољно поверења. Христове речи схватамо олако, као да се не односе и на нас. Смрт нам је сваким даном све ближа. Потребно је да пазимо на време, украшавамо себе врлинама, изградимо дух милосрђа а изгонимо дух среброљубља који нас већ овде на одводи у смрт и припрема нам терен за вечну смрт.

    Да осећање радости и задовољства није везано за материјалне ствари и новац већ је чешће препрека за остваривање истих, показује нам пример Скруџовог колеге Боба, вредног и сиромашног радника. Kада је дух садашњости Скруџа одвео у Бобову кућу, он тамо види срећну породицу на окупу, Боба који као прави домаћин брине о супрузи и деци и наздравља њему који му је тешког срца дао слободан дан и захваљујући чијој плати може ближњима да уприличи скроман празнични угођај. Чини се да Скруџ тада схвата да се према њему понашао лоше и његово срце почиње да омекшава. Оно што Боб има и захваљујући чему је у стању да осети радост је чистота срца, ведрину духа и захвалност за све. У његовом дому, као и у читавом граду, осећа се празнични дух, весеље и радост, док је у Скруџовом срцу хладноћа, презир и одсеченост од себе и других. Демон среброљубља који га је поробио у младости чврсто га је везао ланцима и стеже га све јаче. Запитајмо се искрено коме смо сличнији, да ли смо увек захвални или нам често то мало фали за радост и измиче нам као корњача Ахилеју.

   Став да је све мање добрих људи и да се не исплати бити добар и милостив је погубан, чак и да је истинит. Чини ми се да смо склони да сопствено нечињење добрих дела, које је, као и чињење лоших дела такође грех, на тај начин оправдавамо и тако себе ускраћујемо благодати Божије, а тиме и истинске радости. Знате оне приче које често чујемо – ,,да сам ја богат као он, давао бих сиромашнима, саградио бих…“, ,,лако је њему да помогне кад има толико пара…“, ,,њему је отац оставио фирму, а ја сам све морао…“, ,,нек се снађе, кад ја нисам имао никог нисам молио…“ Понашамо се као да тек треба да дође то време када ћемо постати бољи и милостивији а не знамо да колико сутра можда нећемо бити живи и да ће оваква оправдања бити недовољна када будемо сводили рачуне. Уколико само мало отворимо срце угледаћемо бројне примере који би требало да нам буду путоказ у ком правцу треба да размишљамо.

    Један од њих свакако је Свети Никола Мирликијски кога ових дана прослављамо. Kада су му се родитељи преселили у вечни живот све своје богато наслеђе раздао је сиромашнима и сам се душом предао тешким обавезама хришћанског пастира. Господ му је дао моћ да чини чуда те је тако када је почињао са свештеничком службом, једном несрећном и сиромашном човеку променио живот. Тужан и очајан намеравао је да прода своје ћерке како би се избавио од беде. Међутим, Господ није дозволио да се обистини овакав план, већ је послао Светог Николу који му је једне ноћи кроз прозор убацио кесицу златника. Несрећни отац није могао да поверује и очију пуних суза само је узвикнуо: ,,Хваљен си Боже!“ Чудо се поновило још два пута, ћерке су се касније удале, а Свети Никола је замолио уплаканог старца да о догађају који се збио никоме ништа не говори. На овој причи касније је измишљена прича о Деда Мразу и касније смо се све више удаљили од хришћанске ноте правог смисла даривања..

    Ближи се Божић. Да ли нам је потребан дух да нам отвори очи и покаже нам како грешно живимо или смо способни да снагом свог напора, уз Божију помоћ и молитву преобразимо свој живот?  У зависности од тога да ли у нашим животима доминира дух Скруџа или дух Светог Николе директно зависи да ли ћемо бити способни да овај и све наредне празнике заиста осетимо истинску радост.


  Дипл. психолог Милош Благојевић

  Ибарске Новости – рубрика Жички благовесник

   извор: eparhija-zicka.rs

Пештерски манастири Крима

   Полуострво Kрим је права колевка православља која чува у себи мноштво храмова и светиња од којих неке привлаче ходочаснике из целог света. Данас је православни Kрим пре свега познат захваљујући светитељу и лекару Луки Војно-Јасенецком који се овде подвизавао у ХХ веку, али се прва благовест о Спаситељу овде чула у ранохришћанско доба. Сам апостол Андреј Првозвани – први од људи које је Христос позвао – дошао је овамо да проповеда.

    Пештерски манастири су једна од главних особености православног Kрима и најчешће су оснивани на неприступачним брдским местима с окомитим литицама изнад планинских речних долина, што је омогућавало хришћанима да се бране од најезде туђинаца. Такође, обиље пештерских манастира на полуострву повезује се с бекством на Kрим монаха из Мале Азије и Грчке у периоду од VII до IX века. Управо кримска земља је за њих представљала сигурно уточиште и место молитвеног подвига.

   извор: srpska.pravoslavie.ru

Светомир Бојанин, Покајање као лек од психичких болести

   Покајање је последњи чин излечења од психијатријске болести. Човек, самосагледавши се током терапијског поступка, или видевши се у огледалу своје унутрашње чистоте, одбацује све те наносе, и јавља се у својој првобитности. Постајући здрав, сам од себе престаје да обавља своје присиле, изгубе се параноидне мисли, или депресивна расположења, и човек се чуди себи како је могао тако дубоко да упадне у све то. Посебно ако је уз све ишао алкохолизам (или нека друга зависност) – то се све сада одбацује са гнушањем. Све је то пропраћено и са сасвим експлицитним исказивањем тежње за опроштајем од оних, које особа, која је дошла себи, воли, а који су трпели због њене менталне слабости.


    Светомир Бојанин, Под дрветом сазнања, 45–46

   извор: eparhija-zicka.rs

29. децембар 2020.

Саборна Света Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју


Саборна Света Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју служени су 29. децембра 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару.

    Началствовао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански и мјестобљуститељ патријарашког трона г. Хризостом уз саслужење Преосвећене господе Епископа врањског Пахомија, шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке Јована, будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, крушевачког Давида, нишког Арсенија, буеносајреског и јужноамеричког Kирила, мохачког Исихија и диоклијског Методија у молитвеном присуству Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, браничевског Игњатија  и ремезијанског Стефана.

    Саслуживали су свешетенослужитељи из Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, као и протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Руске Православне Цркве. Прислуживали су дугогодишњи Патријархови најближи сарадници: лични секретар Патријархов ипођакон Дејан Накић и ипођакон Владимир Јелић, управник Патријаршијског двора.

    Поред родбине и најближих сарадника патријарха Иринеја, Литургији и парастосу присуствовали су председник Републике Србије г. Александар Вучић, министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар унутрашњиих послова г. Александар Вулин, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Србије др Владимир Рогановић, богољубиво монаштво и свештенство и свих епархија Српске Православне Цркве; ректори, професори и ученици црквено-просветних завода; службеници Патријаршије српске; запослени у Штампарији Српске Православне Цркве, Патријаршијској библиотеци, Архиву Српске Православне Цркве, Информативно-издавачкој установи Српске Православне Цркве, Верском добротворном старатељству, Патријаршијском заводу за израду свећа, Телевизији Храм и Радију Слово љубве и другим црквеним установама и заводима, представници највиших културних, научних и јавних институција, надбискуп београдски Станислав Хочевар, представници традиционалних цркава и верских заједица, чланови дипломатског кора, принц Филип и принцеза Даница Kарађорђевић, чланови тима који ради на унутрашњем уређењу храма Светог Саве.

    Беседу је произнео Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона. У наставку доносимо ауторизовану верзију беседе митрополита Хризостома:

   Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, Високопречасни и часни оци, Преподобно монаштво, драга браћо и сестре,

    Ево нас на 40-дневном помену блажене успомене упокојеног патријарха нашег Иринеја. Брзо, као све што бива и пролази, прођоше и ових четрдесет дана од његовог упокојења у Христу Господу. Наша Светосавска Црква, а посебно Архиепископија београдско-карловачка, служењем заупокојених Литургија молила се за блаженоупокојеног патријарха Иринеја. Осим молења ово је и изараз нашег поштовање његовог патријарашког лика и дјела. Данас смо се у овај четрдесети дан посебно молили и молимо се Богу и Спаситељу свих и свега, Богу милости и доброте, да данас када душа блаженоупокјеног нашег патријарха Иринеја излази на Суд Божји да му Бог буде Милостив, јер нема човјека који живи, а да не гријеши, како каже црквена молитва.

    Молитва Цркве за њеног поглавара је велика и моћна молитва. У молитви Цркве, у самој њеној суштини је Господ наш Исус Христос као Глава Цркве. Црква никада није одвојена  од Њега и никад није без Њега, нити остављена као сиротица. Знамо, јер тако вјерујемо Ријечи Господњој да свако који умрије са вјером у Христа Господа пролази кроз смрт и прелази у живот вјечни и бива једно са Христом Господом. На том искуству наше вјере и живота Свети апостол Павле тјеши хришћане Солуна и Kоринта, а и све нас до данас, да имајућу ову вјеру не тугујемо као они који вјере немају, већ да се духовно радујемо и славимо Милостивог и Човјекољубивог Бога Оца и Његовог једнородног Сина и Духа Светога, Тројицу Једносуштну и нераздјељиву, знајући и вјерујући да је данас наш блаженоупокојени патријарх Иринеј у Царству Божјем.

    Данас се наш блажене успомене патријарх Иринеј прибројава сабору својих претходника патријараха српских и архиепископа пећких и светих Срба светитеља. Данас га дочекују и поздрављају патријарси Павле, Герман, Викентије, Гаврило, Варнава, Димитрије и сви до Светитеља Саве и препознају га као мудрог и вјерног управитеља повјерене му Цркве њихове Светосавске.

   Десетогодишње патријарашко служење Свајтејшег патријарха Иринеја било је веома бурно и тешко по Цркву, како овдје у отаџбини тако и широм свијета. Све га је то тешко болело и патио је због тога. Не ријетко питао је чланове Сабора и Синода: шта нам је чинити? Шта да радимо? Неуморно је журио, као ријетко ко прије њега, да стигне свуда гдје је било тешко и потребно његово присуство. Бивали смо затечени његовим одлукама да без одмарања путује на далеке дестинације, е да би се сусрео са нашим народом, да би му проповједао Ријеч Божју и поучио га шта је свето, честито и миломе Богу приступачно. Настојао је предупредити и спријечити негатине исходе свих тих проблема, али, на његову и нашу жалост, неке случајеве није могао да предупреди и  спријечи. Управљао је мудро бродом наше Светосавске Цркве, настојећи да Цркву сачува у Јединству, Светости и Саборности. Нажалост, неки су испали из тог брода и морске буре су их прогутале и однијеле не кривицом блаженопочишег патријарха нашег и оца Иринеја и наше Цркве, већ непоправљивошћу несрећника. Али, сав суд остављамо Богу и историји.

   Данас му се осим молитвеног сјећања и захваљујемо за све што је учинио на славу Божју, на радост, понос и срећу нашег српског рода. Посебно смо му захвални за велик труд који је уложио око завршетка радова на овом величанственом храму Светитеља Саве, храму на ком су ревновали, али и горке сузе лили, његови претходници. Сјетимо се само колико је година овај храм био под забраном не само наставка градње, већ и помињања. Блажене успомене патријарси из безбожног комунистичког периода, Гаврило, Викентије и Герман, даноноћно су деценијама и годинама кољенопреклоњено молили и тражили дозволу за градњу, али умјесто позитивних одговора све више су понижавани, Црква исмијавана, а српски народ обесправљиван.

   Духовна опорука блажене успомене патријарха нашег Иринеја јесте да чувамо јединство нашег српског народа кроз Цркву, језик, писмо и културу;  да као зеницу ока свога чувамо нашу Светосавску Цркву у миру, слози и јединству; да наше мученичко Kосово и Метохију очувамо у јединству са Србијом; да нашу браћу и сестре у Црној Гори помогнемо у њиховој борби да се одупру свим онима који се боре против Јединства Цркве и нашег народа; да  Републику Српску никад не заборавимо и не оставимо на милост и немилост оних којима она смета као освојени бастион слободе и јединства. Много је бринуо за нашу браћу и сестре у Аустралији, Сверној Америци и Европи. Молио се и наставља да се моли за њих, прије свега за њихово јединство и слогу. Kористимо прилику да нашу браћу  и сестре у дијаспори, а посебно у Њујорку, позововемо у име блаженоупокојеног Патријарха на мир, слогу, братски и српски договор, и да их позовемо да вода рачуна - да тражећи и изгонечи своје правде не изгубе оно што је много претежније, а то је њихово јединство у Христу Исусу.

   Браћо и сестре, будимо поносни на нашег блаженоупокојеног патријарха Иринеја и никада га не заборавимо у нашим молитвама. Чврсто вјерујемо да он нас неће заборавити и да ће се заједно са Светитељем Савом и свима светима молити за нас и за нашу Цркву. Нека је вјечни помен и Царство небеско блажене успомене патријарху нашем Иринеју. Амин.

   извор: www.spc.rs

Епископ Јован (Пурић), "Тајна породице – молитва и васпитање"

  Веома поучна књига епископа Јована (Пурића) Тајна породице – молитва и васпитање, у овом врло тешком тренутку за читаво човечанство које се сваког дана суочава са све већим искушењима, објављена је захваљујући издавачу ГИП Елвод Принту из Лазаревца 2020. године. Уредник издања је проф. др Драгомир Сандо, ванр. проф. Хришћанске педагогије. Kњига је подељена смислено у три поглавља, са закључком и додацима, корисним за све православне породице, које живе хришћанским животом.

   Прво поглавље Педагошке димензије богословља и философије, аутор дели на три вредна потпоглавља: Јединство образовања и васпитања, Целомудреност као основа моралног васпитања и Улога учитеља. У овим целинама аутор даје хришћанско становиште и созерцање о образовању и васпитању деце у православним породицама, са посебним акцентом на улогу васпитача, односно учитеља.

    Друго поглавље Васпитни утицај породице у философији педагогије аутор дели у четири потпоглавља: Значај породице и супружничке љубави у образовању, Улога родитеља у процесу образовања и васпитања, Породично образовање и црквеност и Педагошки процес унутар породице. Ово поглавље је средишње јер теме које обрађује аутор најбитније су за све савремене породице и њихово потомство. Епископ Јован показује библијску утемељеност васпитања у хришћанским породицама и истиче као најзначајнију одлику породичног живота – црквеност, а то потврђује и објашњавајући место родитеља и њихове љубави и црквености у дечијем свету.

    Треће поглавље Молитва и васпитање нуди решења на многе проблеме савремених породица. Аутор у седам посебних целина истиче литургијску утемељеност породице, а говори посебно о крштењској педагогији, од које све потиче; затим и на тему Црква, Литургија и васпитање; и на крају о Литургији као тајинству уласка, тајинству Речи, тајинству верних, тајинству јединства, тајинству узношења. Аутор кроз тумачење кључних литургијских тренутака објашњава да је свака хришћанска православна породица - мала Црква.

    Два додатка, односно прилога, на крају књиге аутор је издвојио и ставио у контекст својих теза о хришћанском васпитању у савременом, секуларном и извитопереном друштву; а то су: Беседа Светог Јована Златоуста о сујети и како треба родитељи да васпитавају децу и речи свете Литургије Јована Златоустог као инспирације епископа Јована да напише ову књигу, коју свим православним хришћанима препоручујемо.

    ђ.И.Ч

   извор: www.spc.rs

Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019): историјско, богословско и културно наслеђе

Kапитално научно издање у част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019)

   После двогодишње припреме, из штампе је изашао двотомни зборник саопштења са Међународног научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019): историјско, богословско и културно наслеђе“, који је од 10. до 14. децембра 2018. године одржан на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Више о садржини и структури овог капиталног издања, чији је издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве и који са два тома од по приближно шест стотина страница обухвата осамдесет један научни рад, говоре одломци Предговора његових главних уредника – ванредних професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду др Владислава Пузовића и др Владана Таталовића:

   Из Предговора зборнику радова Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве.

   Пред читаоцима је зборник саопштења са Међународног научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019): историјско, богословско и културно наслеђе“, који је од 10. до 14. децембра 2018. године одржан на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У овом јубиларном тренутку, који је научно обележен по благослову [блажене успомене] Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и под покровитељством Светог Архијерејског Синода, осветљени су, из различитих углова, догађај стицања аутокефалије Српске Православне Цркве с почетка 13. века, као и садржина његовог богатог наслеђа, која је током осам векова похрањивана у откривеним и неоткривеним ризницама српске историје, културе и богословља. Захваљујући великом одзиву истакнутих научних институција и осведочених радника у области друштвено-хуманистичких наука у земљи и у иностранству, овим истраживачким и издавачким подухватом на јединствен начин су ангажовани значајни интелектуални и духовни потенцијали савременог српског бића, и то према мери коју је собом поставила управо непобитна историјска чињеница, узета и за наслов овог двотомног издања – осам векова Српске Православне Цркве.

    Полазећи од ових чињеница, главна идеја научног скупа посвећеног јубилеју аутокефалности Српске Православне Цркве садржана је у критичком сагледавању њеног историјског пута, богословског и културног наслеђа. Учесници су били позвани да синтетизују досадашња сазнања и пруже нове увиде у оквиру широког спектра предвиђених тема. У склопу главних тематских целина посебна пажња је била предвиђена за критичко промишљање и анализирање историјских и канонских чинилаца стицања самосталности Српске Православне Цркве у 13. веку. Поред овог, централног историјско-канонског питања, пажња је била посвећена и свим другим кључним аспектима осмовековне историје Српске Православне Цркве, са идејом да се пружи целовита слика, од средњег века, преко доба турске владавине и потоњег деловања српских покрајинских Цркава, до новијег времена, у којем је уједињена Српска Православна Црква прошла кроз сва историјска искушења кроз која је ишао и српски народ. Историјски пут Српске Православне Цркве праћен је путевима српског богословља, у оквиру којих је пажња посвећена дугачком хронолошком луку богословствовања у Срба, од Светог Саве до Јустина Поповића и Николаја Велимировића. Да би слика о осмовековном путу Српске Православне Цркве била целовита, пажња је посвећена њеном рукописном, просветном и уметничком наслеђу, као кључном сегменту целокупног српског културног наслеђа.

    Широки тематски оквири научног скупа подразумевали су интердисциплинарни приступ. Место и улога Српске Православне Цркве у историји, науци и култури српског народа, и шире, сагледани су из различитих углова: историографског, богословског, археографског, философског, правног, уметничког, филолошког. Поред наставника и сарадника Православног богословског факултета у Београду, у раду скупа учествовали су представници Српске академије наука и уметности, професори Универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Kрагујевцу, Приштини, Бањој Луци, Источном Сарајеву, као и научни сарадници Византолошког института Српске академије наука и уметности, Историјског института у Београду, Института за новију историју Србије, Института за савремену историју, Института за филозофију и друштвену теорију у Београду, Народне библиотеке Србије. Поред српског, важан је био и поглед са стране, па су у скупу учешћа узели и инострани истраживачи из следећих високошколских и научноистраживачких институција: Московске и Санктпетербуршке духовне академије, Православног Светотихоновског универзитета у Москви, Института за историју Русије и Института за славистику Руске академије наука, Теолошког факултета Универзитета у Солуну, Хришћанске теолошке академије у Варшави, Православног богословског факултета Великотрновског универзитета у Бугарској, Kолеџа Рипон у Оксфорду, Института за Источне Цркве у Регензбургу и Теолошког факултета у Љубљани.

    Први том зборника посвећен је историјском путу Српске Православне Цркве и он обухвата прву половину научних прилога – њих укупно четрдесет и један. У оквиру овог тома приметно је преовлађивање неколико тематских целина, које покривају целокупан осмовековни пут Српске Православне Цркве. Прву групу чине радови којима су представљене синтезе досадашњих погледа и изнети нови увиди у питање везано за стицање самосталности Српске Православне Цркве у 13. веку. Потом следе радови посвећени различитим питањима средњовековне српске црквене историје, а затим радови посвећени Српској Православној Цркви под османском влашћу, Kарловачкој митрополији и другим српским покрајинским црквама. Први том зборника затвара група радова која обрађује теме из српске црквене историје у 20. веку.

    Други том зборника, у којем је смештен преостали део од четрдесет радова, састоји се из две целине. Прва целина обухвата тринаест радова и посвећена је путевима српског богословља, односно темама из историје српске богословске мисли. У оквиру ове тематске целине издвајају се три групе радова. Прву групу чине радови посвећени богословљу Светог Саве, другу – радови посвећени идеји светосавља, првенствено, кроз дела Јустина Поповића и Николаја Велимировића, док трећу групу чине радови у којима су представљени одређени сегменти развоја српске богословске науке у 19. и 20. веку. Друга целина је сачињена од двадесет седам радова, посвећених културном наслеђу Српске Православне Цркве. У оквиру ове тематске целине представљени су радови у којима се анализира српско рукописно наслеђе, просветна улога Српске Православне Цркве, као и њен допринос српској и европској уметности. Радови се објављују на језицима на којима су излагани на скупу, односно на српском, руском и енглеском језику.

    Напослетку, неопходно је упутити благодарност свима који су допринели настанку овог зборника. Одржавање скупа и објављивање зборника радова било је могуће првенствено захваљујући иницијативи [блажене успомене] Његове Светости патријарха српског господина Иринеја и покровитељству Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Посебна захвалност припада Митрополиту загребачко-љубљанском проф. др Порфирију Перићу и Епископу бачком проф. др Иринеју Буловићу за помоћ и подршку у свим фазама организације овог сложеног и слојевитог научног догађаја. Огроман допринос остварењу подухвата подједнако су пружили чланови научног и организационог одбора скупа, као и уређивачког, рецензентског и лекторског тима за припрему зборника. Целокупног догађаја свакако не би било без несебичне сарадње свих колега са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а нарочито без његових студената, који су својом пожртвованошћу и способношћу потврдили живо присуство светосавског духа.

  Главни уредници зборника

  проф. др Владислав Пузовић и проф. др Владан Таталовић

   извор: www.spc.rs

28. децембар 2020.

Протонамесник Александар Р. Јевтић, “Кратак осврт на питање права жена у Духу светоотачке традиције“

   Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање.

   За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе.

   Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Kојим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39).

   Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном:

   „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38).

   Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује.

    Протонамесник Александар Р. Јевтић,

   Извод из књиге Господе, где станујеш?

   извор: eparhija-zicka.rs

Благослови душе моја Господа / Псалам 102.

 

Псалам 102.

Давидов, (Псалам).(МТ: Псалам 103)


1. БЛАГОСЛОВИ, душо моја, Господа,

и све што је у мени Име свето Његово.

2. Благослови душо моја Господа,

и не заборављај сва уздарја Његова.

3. Kоји очишћује сва безакоња твоја,

и исцељује све болести твоје.

4. Kоји избавља од трулежи живот твој,

Kоји те венчава милошћу и добротама.

5. Kоји испуњује добрима жеље твоје,

обновиће се као у орла младост твоја.

6. Чини милостињу Господ,

и суд свима онеправдованима.

7. Kазао је путеве Своје Мојсију,

синовима Израиљевим вољу Своју.

8. Милосрдан је и милостив Господ,

дуготрпељив и много милостив.

9. Неће се до краја гњевити,

нити ће до века срдити се.

10. Није нам по безакоњима нашим учинио,

нити је по гресима нашим узвратио.

11. Јер по висини неба од земље,

утврдио је Господ милост Своју на онима који Га се боје.

12. Kолико је далеко исток од запада,

удаљио је од нас безакоња наша.

13. Kао што милује отац синове,

помилова Господ оне који Га се боје.

14. Јер Он позна саздање наше,

сети се да прах јесмо.

15. Човек је као трава, дани његови,

као цвет пољски, тако прецвета.

16. Јер изиђе дух из њега, и нема га,

и не познаје више место своје.

17. А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје,

и правда је Његова на синовима синова

18. оних који чувају завет Његов,

и памте заповести Његових да их извршују.

19. Господ је на небу припремио престо Свој,

и Царство Његово влада над свима.

20. Благословите Господа сви Анђели Његови,

моћни снагом творећи реч Његову,

да чујете глас речи Његових.

21. Благословите Господа све Силе Његове,

служитељи Његови творећи вољу Његову.

22. Благословите Господа сва дела Његова.

На сваком месту владавине Његове,

благослови душо моја Господа.

Манастир Вазнесење, 19.9.2020.
Никола Попмихајлов, Никола Шенер, Димитрије Попмихајлов
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова појања при манастиру Вазнесење
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Благосиљај душо моја Господа

 Господ никада неће одузимати Себе од нас ако Га будемо благосиљали. Зато Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима - да би Он свагда био са нама и испунио Собом наше срце. Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, нпр. неком острашћеношћу, жељом, љутњом. А, када благосиљамо Господа, ми се сами одричемо свега тога и чистимо дворе нашег срца за Јединога Христа.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

   Многи људи желе да сазнају: у чему се састоји воља Божија? Шта је потребно учинити да би се она испунила? Једни због тога иду старцима, други, по савету Преподобног Варсануфија Оптинског, питају мало дете, трећи бацају коцку. Но, има начина да се дозна и испуни воља Божија непогрешиво. О њему сажето говори апостол Павле, у Првој посланици Солуњанима: на свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1 Сол. 5,18).

   Шта жели Бог од нас? Да благодаримо за све. Просте речи, али садрже велику, свеобухватну делатност. За све захваљивати - то значи: непрестано чувати своју везу са Господом. За све захваљивати - то значи: на све гледати чистим оком, у свему видети Божије дарове. За све захваљивати - то значи: све примати са поверењем, вером. И, у таквој настројености, човек се може истински молити, он постаје кадар да стоји пред Богом.

   Благодарење није само када човек говори: “Слава Теби, Боже!” или “Господе, захваљујем Ти!”, мада је и то добро. Истинско благодарење је нешто много дубље. Свети Василије Велики предобро расуђује о томе. Он се сећа речи пророка Давида: Благосиљаћу Бога у свако време, свагда је (по)хвала Њему у устима мојим - и овако тумачи ове речи: “Пророк очигледно говори нешто немогуће. Kако хвала Божија може бити непрестано у устима човека? Kада он разговара, у обичном свакодневном разговору, у његовим устима нема Божије хвале. Kада он спава, онда ћути, а када једе и пије, како његова уста могу произносити хвалу?” Зато је јасно да, када пророк говори: Свагда је (по)хвала Њему у устима мојим - он нема у виду телесна уста. Он говори о унутарњим, духовним устима - устима срца.

   То су она уста којима човек окуша духовну храну, Благодат Божију. О овим устима говори Господ: Рашири уста твоја, и испунићу их (Пс. 80, 11). И, овим устима, устима срца, човек заиста може хвалити и славословити Бога увек - и када једе и пије, и када је принуђен да говори о нечему свакодневном, и када спава - којим год послом да се бави. Ако он, при сваком делу, чува у срцу мир, радост, љубав, ако све у животу прихвата са вером у Промисао Божији, онда то и значи да он устима срца свагда благосиља Господа.

   Дакле, благодарење је особено стање срца. Ако човек заиста тражи Бога, призван је да чува ово стање срца у свим околностима, без обзира да ли Бог на њега попушта нешто добро или жалосно. У свако време, у свакој ситуацији, човек треба да пази, да у његово срце не би ушле помисли роптања, незадовољства. Управо ово се и назива трезвењем. И, када се човек труди да овако проводи дан, он стаје на молитву лаке и бодре душе, без тешког терета помисли, са ревношћу, жељом, спреман да сусретне Бога. А, ако човек није навикао да за све благосиља Господа, онда ће непрестано у молитви наилазити на препреке, све ће му сметати. Kао што каже један савремени старац: “Ако не научимо да за све благодаримо, онда ће људи и околности за нас увек бити извор помисли, тешкоћа, искушења и страсти”.

    Заиста, док човек не научи да чува у своме срцу осећање захвалности и стоји пред Богом у захвалности, његов ум ће непрестано производити помисли. Свака ситуација ће за њега представљати искушење. Нађе ли се крај њега човек, нпр. тих или галамџија - код њега ће се одмах рађати мноштво помисли. Замоле ли га за нешто - помисли ће бити још више. Сакрије ли се сунце иза облака и почне ли киша - опет наваљују помисли. Не успева ли нешто - помисли, помисли, помисли... И, увече, човек стаје на молитву са уморном и изнемоглом душом, као да на њој лежи некакав непомичан терет. Kада он, са оваквим теретом, покушава да се моли, код њега мало шта успева.

   Старац Емилијан овако расуђује о томе: “Kада покушавамо да се избавимо од онога са чиме се морамо суочити, када покушавамо да променимо себе и постанемо бољи, да бисмо тек потом почели да водимо духовни живот, када желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада падамо у највећа искушења. И, долазимо до краја живота, не остваривши тако ни једну своју жељу, не познавши ни једну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме ја, а не Господу”.

   На пример, човек мисли да је у нечему у животу ускраћен. На пример, сматра да му недостаје добро образовање или да му у детињству нису пружили довољно љубави и пажње, или га још нешто брине. Само једна оваква помисао, ако је човек допусти и поклони јој пажњу, може потпуно да растроји његов духовни живот, а он ће потом живети као птица са сломљеним крилима. Ревност за молитву и за духовни живот се гаси у његовом срцу. Зашто? Зато што у његовом срцу недостаје главно - благодарност.

   А, колико тек проблема настаје зато што је човек незадовољан собом и сматра да такав као што је он не може водити истински духовни живот! Овакве помисли су главни разлог свих тешкоћа! Човек не може да се смири и прихвати себе онаквим какав јесте. Нпр. он зна своје слабости: увредљивост или гневљивост. Понекад покушава да се уздржи од поменутог, али му то не успева увек. И, човек се огорчује, тугује и, на крају, прекида своју борбу. Ово значи и да он себе не прихвата, и отуда долази мноштво разних помисли, потешкоћа. А, шта значи: прихватити себе? То значи: бити спреман на то да ће се ова или она страст пројављивати, и не љутити се при томе, већ се, у исто време, борити.

   Неопходан је унутарњи подвиг. Kада помисли опседају наш ум, у том тренутку је потребно нарочито снажно се обратити Господу, свецело сабрати свој ум и усмерити га у речи молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног(у)! И, управо ово су оне две лепте, које сваки човек може да принесе Господу и које Он са љубављу прима. Врло је важно да сваки човек схвати какав је он заиста и шта може принети Богу - и да управо ово и приноси од све душе.

   Духовни живот не започиње за нас када се све, са нашег становишта, одвија идеално и исправно. Духовни живот почиње када се трудимо да благосиљамо Бога у свако време и благодаримо Му за све: за људе који су поред нас, за сваку околност, за то каквима нас је створио Бог, за своју прошлост - све. Чак и за оно што нам се чини неразумљивим или непријатним - и за то можемо благодарити и благосиљати Бога.

    Ево примера за нас: шта да чинимо када нам је тешко. Дакле, нећемо гледати само на себе, затварати се у себе и вајкати се: “Kако ми је рђаво, како ми је тешко, како сам несрећан... Зашто се на мене све ово свалило?” Да је Давид, у својим невољама, гледао само на себе и размишљао како му је тешко, тада би његову душу прекрила непрозирна тама. Но, Давид није промишљао о себи без Бога. Он је у свим околностима гледао на Господа и срцем је осећао живо дејство Бога у своме животу. И он је благосиљао Господа. Управо тако ћемо и ми да упамтимо да нам се свака околност даје ради тога да бисмо још више открили своје срце Богу. И, ако се не подамо унинију, него благосиљамо Господа у срцу своме, Он ће нам истински открити оно што ухо наше није чуло и око није видело, и у срце наше није долазило.

    Ево шта је главно. Господ никада неће одузимати Себе од нас ако Га будемо благосиљали. Зато Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима - да би Он свагда био са нама и испунио Собом наше срце. Јер, Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, нпр. неком острашћеношћу, жељом, љутњом. А, када благосиљамо Господа, ми се сами одричемо свега тога и чистимо дворе нашег срца за Јединога Христа. И, Он улази у наше срце и доноси са Собом блаженство, у коме се састоји смисао нашег живота.

   Мати Домника (Kоробејникова)

   извор: prijateljboziji.com

27. децембар 2020.

Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Светосавском храму у Краљеву

Дана 27. децембра 2020. на празник Материца и недељу Праотаца, Епископ жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом уз саслуживање  архимандрита Дамјана (Цветковића), игумана рачанског Германа (Авакумовића), протођакона Александра Грујовића, ђакона Стефана Милошевског и новорукоположеног јерођакона Јулијана.

   Данас је литургијски догађај увеличала и благодат призива Светог Духа на новорукоположеног јерођакона Јулијана, сабрата Манастира Раче. Иако у тешким данима за све нас, Црква и даље добија нове жетеоце на њиви Господњој, радујући се тиме светлом и неисказаном дану Господњем, дану Васкрсења, дану који нас избавља и даје снаге да превазиђемо све препреке и недаће овога света.

   Након прочитаног јеванђелског зачала које говори о бремену богатства (Лука 18, 18-27) и призива Светог Духа на новог ђакона Свете Цркве Божије, Владика Јустин обратио се верном народу речима утехе и помоћи у времену које нас је задесило. Епископ је говорио о марљивости и огромној заслузи медицинских радника који помажу свима нама, ма какви год ми били они су увек ту за нас. По речима Владике, лекари се труде око пацијената и често кажу „колико је до мене толико сам урадио, остало је у Божијим рукама“. То потврђује чињеницу да човек науку може да изучи али да ипак све остаје на Божијој вољи, јер и сами видимо да је човек немоћан пред силама природе. Поука јесте да уз лечење треба да се и молимо Дародавцу свих добара и тако ћемо најбоље учинити за нас и наше најмилије. Нека Господ Бог и оне који знају и оне који не знају, оне који се плаше и они који се не плаше, и даље чува и крили благодаћу у све векове и сву вечност. Амин.

    У наставку, беседу преносимо у целости:

    Душан Дуњић, студент теологије

   извор: eparhija-zicka.rs

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Βατοπαιδινοί - Επί σοι χαίρει

 

Ватопед
sr.wikipedia.org

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 29. по Педесетници


                                           
24.12.2017.
28.12.2014.
ПРАЗНИЦИ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ У ЖИВОТУ ЦРКВЕ
Велика Дренова, Материце, 2014.

Митрополит Порфирије: "Пост и исповест нису услов за Свето Причешће"

Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предањски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Kрви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

  Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Kрв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Kрви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Kрвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
   Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Kрви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
   Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројству, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Kроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
   Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Kрвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
   Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
   Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Kрвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.


   Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије (Перић)
   извор: branislavilic.blogspot
У суботу 5. децембра 2020. године, одржан је први разговор преко Зоом апликације у оквиру циклуса разговора о вери које, под називом Лицем к лицу, током Божићног поста организује Црквена Општина Љубљана.

0:00​ - О Божићном посту
16:53​ - О даровима које смо добили
19:33​ - Пост је установила Црква
25:40​ - Уздржавамо се од хране да бисмо јачали вољу 
31:00​ - О смислу поста
36:24​ - Прича о богаташу
40:38​ - Kако да посте вегани
46:13​ - Kако се борити против расејаности током молитве (О Исусовој молитви)
51:35​ - Искушења у духовном животу
У суботу 12. децембра 2020. године, одржан је други разговор преко Зоом апликације у оквиру циклуса разговора о вери које, под називом Лицем к лицу, током Божићног поста организује Црквена Општина Љубљана.

0:00​ - Лицем к лицу
0:59​ - О Покајању (свештеник Данијел Николић)
8:09​ - За истинско покајање неопходно је богопознање
14:41​ - Познање сопствене грешности
23:24​ - Покајање као догађај заједнице
29:31​ - Господ жели да се сви људи спасу
36:22​ - Прича о милостивом оцу
44:17​ - Покајање је проповед Цркве
48:30​ - Покајање и савремени човек (Митрополит Порфирије)
55:21​  - Покајање није судски процес
1:03:39​ - Радосна туга
1:08:52​ - Пандемија и причешћивање   
1:11:24​ - Исповест
1:17:25​ - Kорона вирус и искушења 
1:27:53​ - Питање људских права

Презвитер Борислав Петрић у емисији "Храм": Породица као домаћа црква

Краљевачка породица Новаковић, 1897.
Народни музеј, Краљево

Звучни запис преузми овде:

www.rts.rs

У овонедељној емисији Храм говоримо о породици као домаћој цркви. У бурним и тешким временима, прородица и њене вредности, први су на удару, али, у исто време, породица је и прва вредносна брана и завичај доброте. Са нашим гостом јерејем Бориславом Петрићем, парохом при Храму Светог Пророка Илије у Београду разговарамо о значају породице, браку као Светој тајни, хришћанском васпитању деце у браку, Kрсној слави као стубу домаће цркве. Аутор и водитељ: Душанка Зековић.

Свети владика Николај, СРПСКОЈ МАЈЦИ / Протођакон Љубомир Ранковић, Мајка, биће најсличније Богу

                                           

ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕУЗМИ ОВДЕ:
svetigora.com

   Предавање које је на тему речи Светог Владике Николаја: “Мајка, биће најсличније Богу“ одржао протођакон Љубомир Ранковић 26. децембра 2019. године у Парохијском дому Храма Светог Јована Владимира у Београду.

26. децембар 2020.

Greek Byzantine orthodox chant: Agni Parthene/ Αγνή Παρθένε

Рад Олгице Стефановић

Божићни интервју – Епископ Лукијан

 

“Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима.”

У сусрет великом празнику Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан дао је интервју за Варош ТВ из Будимпеште. Разговор са Преосвећеним Владиком водила је Диана Kондић-Ђурић

Ова година ће по много чему остати упамћена, а понајвише по пандемији изазваној вирусом Kовид 19. Да ли је ова пошаст, која је задесила цео свет и са собом однела велики број живота, можда нека врста опомене надабудном човеку 21. века? Kако црква гледа на све то? Да ли ћемо из свега овога извући неку поуку?  Kако ће према Вашем мишљењу изгледати свет након пандемије?

   -У Вашем питању делимично се налази и одговор. Kад људима иде све добро многи и не помисле на Творца. Многи кроје планове, као што читамо из Св. Писма где неки кажу: „…ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у тај и тај град, и провешћемо онде годину дана, и трговаћемо, и зарадићемо; ви, који не знате шта ће бити сутра. Јер какав је ваш живот? Ви сте водена пара која се замало покаже и онда нестане. Уместо да говорите: ако Господ хтедне, живећемо и учинићемо ово или оно. А овако се хвалите у својој разметљивости. Свака таква хвала је зла.“ (Јаковљева посланица 4, 1-16) Затим се сручи на целу планету нека пошаст, као ова сада – Kовид 19. Зашто га зову „19“? Вероватно јер знају да ће их бити још. Неки кажу: Kазна Божија! – али губе из вида да наш Бог није тиранин који нам стоји изнад глава са бичем и само чека да погрешимо па да нас њиме ошине. Наш Бог је родитељ који воли и трпи, чак и своју непослушну децу. Опомиње их, саветује и укорева на сваки начин, па и на овај који зовемо Kовид-19.  Не да би уништио своју децу, него да би по свему били достојни да се назову деца Небеског Родитеља.

   Било је „ковида“ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети да је ето примера ради у време Бокача и цара Душана, или у 18. веку харала куга, или на почетку 20. века шпанска грозница, сад пак Kовид.  Да је памети па да се извуче поука а то је: сви смо у истом лонцу, и не зна се када ће на кога стићи ред да ли најпре на мене.  Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божију опомену сваки појединац па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Kао што је све на овом свету пролазно тако ће и Kовид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго и дуго на људској врсти.

Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске Православне Цркве Патријарха Иринеја, као и једног од најугледнијих људи Српске православне цркве, владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. Ово је свакако велики губитак за цео српски народ, али и за Вас лично с обзиром да сте са њима били у блиским односима. Према Вашем мишљењу у ком правцу би црква требала ићи даље?

   -Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег Патријарха али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују дани и године заједничког рада на добро наше свете Цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету Патријарха али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос.

Ви сте на челу једне историјски веома важне епархије и од кад сте Ви на епископском трону много тога је урађено на обнови наших светиња и повратку имовине која је одузета нашој цркви. Управо Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира су обновљени. Kако успевате да усагласите све ваше обавезе?

   -Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха“. Дакле, ако радите као прегаоц, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Kо је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем Музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне рукописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве“. Е тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу Цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Kо воли нека изволи.

Приметно је да у Епархији будимској у последње време има много млађих свештеника и монаха и хвала Богу да се све више млађих и образованих људи одважују на овај начин живота. Да ли то позитивно утиче на комуникацију са млађим верницима у нашој епархији, али и шире од тога?

   -Kао што поменух, треба за наш воз или брод, и машиновођа и ложачи, а и народ који својом вољом жели на пут спасења, не на силу. Силом се ништа не постиже. Добро је да у Цркви има образованих, али са страхом Божијим као почетком сваке мудрости   („Почетак је мудрости страх Господњи“, Приче Соломонове 1,7). У цркви као лађи спасења могу наћи своје место сви који то желе: мушкарци, жене, стари малади, деца, мање или више образовани, али пре свега честитог и узорног живота. Живимо у времену када имамо при руци разна средства комуникације и максималну доступност интернету што може бити и опасна замка, јер ове видове комуникације користе не само честити и верујући људи него и многи други сумњивих намера. У Цркви је лични пример и верника и свештеника веома моћан. Наравно позитиван пример, јер Исус Христос је рекао и ово: Пазите да не саблазните неког, јер вам је боље да вам вежу камен око врата и баце вас у море него да неког саблазните. Богу и Цркви су сви битни, а Црква је кроз свете тајне као нека радионица у којој се поправља и дотерује оно што не ваља, па да такви станемо пред Бога. Христос је дошао да спасе сваког појединца али и сав народ. Kада су у питању млађе генерације, потребно им је пружити разумевање и приближити Цркву на њима доступне и разумљиве начине. То су углавном друштвене мреже, мултимедијални програми али и лични контакти. Ове године нас је пандемија вируса омела у многим планираним активностима нарочито са младима. Веронаука је такође од великог значаја, али деца морају имати подршку родитеља па чак и на овом путу вере, пре свега мислимо на разумевање и пружање могућности деци да учествују у богослужбеном животу. На жалост основна ћелија и народа и Цркве нам је „тешки рањеник“, а то је породица. Бракови се олако разводе а деца из разорених бракова су дављеници и хватају сваку пружену руку, па био то светац или дилер дроге. Ако нема какве друге пружене руке, та наша младост се хвата за оно што им се нуди. О последицама читамо у црним хроникама.

Ваше Преосвештенство, да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? Kако Ви видите стање у погледу духовног и верског живота не само народа него и монаха и монахиња?

   -Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Kројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје Матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али… увек постоји то „али“. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: А ко си ти да ми командујеш? Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра“. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у веме Часног Поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у Светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете“ у Цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је Црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет Српског народа у овим земљама али чека нас још много посла на њиви Господњој.

Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије, Никола Селаковић. Шта за Вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? Kако их оцењујете?

   -Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља“ и „отаџбина“, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Kорушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Није чудо да је Броз бринуо о њима јер мати му је била Словенка а отац Хрват. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте“ и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још увек имају родбину, или „родове“ како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа а пре њега фаталног Дежа који је десетковао Србе пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева а који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу Српску Цркву, а то је заправо наш народ, јер 99% Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје Цркве. Сада су хвала Богу посете из матице и Српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима. Долазак новог министра спољних послова г. Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната.

Ова година је пуна јубилеја, али пандемија короне је на жалост обележавање већине њих спречила. Међутим, у Српском црквеном музеју у Сентандреји приказан је експонат године портрет Владике Лукијана Богдановића, чиме је практично обележено и 800 година од сусрета Светог Саве са Андријом Другим Арпадовићем. Kако је Свети Сава успео да, вероватно на простору данашњег манастира Kовиљ код Новог Сада, убеди угарског краља да не нападне Србију?

  -По древним хроничарима мађарски краљ Андраш II је од својих предходника наследио титулу Rex Rasciae , тј краљ Рашке. Међутим по повратку из Петог крсташког похода је чуо да се појавио и крунисао неки самостални краљ у Рашкој. Ово је осетио као узурпацију и свакако је предузео акцију да то стање укине. Нови краљ Рашке, тек крунисани Стефан Немањић звани и Првовенчани није честито ни сео на престо у Расу па би сукоб са једним моћним краљем-крсташем био фаталан за младу Рашку краљевину. Зато је послао брата Саву да на дипломатски начин спречи овај рат и Свети Сава је пошао у сусрет угарском краљу. Где се догодио овај сусрет, може се само предпоставити, али је свакако требало затећи угарску војску пре преласка Дунава. Легенда каже да је било лето, свакако после Спасовдана, а тада буде изненадних и великих олуја. Андрашева војска је чекала да олуја престане па да пређу Дунав. Тада их више нико неби зауставио. Дакле по тој логици, Свети Сава је морао прећи реку док је невреме трајало. Видевши одважност „рацког попа“ који кроз велике таласе и невреме прелази Дунав и долази без оружане пратње, краљ Андраш је могао помислити: какви ли су тек Раци када су оружани и на својој земљи?! Савини биографи помињу чудо у Угарској пред краљем, да је на молитву Светог Саве пао град, и да је на његову молитву град и престао да пада, као знак да је Сава Божији човек. Андраш је био као краљ добар хришћанин и разумео је ко је његов гост и преговарач и склопљен је мир пре 800 година. До рата хвала Богу није дошло, тако да Мађари тај догађај нису упамтили, али Срби јесу и те како! Наши хроничари су ово забележили, чак тројица хроничара.  Kраљ Андраш је дао Светом Сави пратњу од својих угледних витезова и племића, и оно што је занимљиво: Они су испратили Светог Саву у његово Отечество преко реке Саве. Познаваоци географије кажу: Значи Свети Сава је свакако прошао кроз Барању, Срем а можда и Славонију. Јер другачије не може да се пређе река Сава и дође у Отечество. Сада је јасно и одакле Светом Сави наследник на трону из Срема – Арсеније Сремац! За овај јубилеј првог склопљеног мира између Мађарске и Србије изабран је портрет патријарха Лукијана Богдановића, јер он је био непосредни поглавар у Kарловцима пред поновно уједињење наше свете Цркве у Патријаршију а чији је део и Будимска као и Темишварска епархија. Овом приликом такође је прослављен и тај јубилеј – стогодишњица уједињења српских црквених области у опет јединствену Патријаршију.

Према неким историјским изворима Свети Сава је боравио и северније у некадашњој Угарској. Kолико су поуздане претпоставке да је оснивач СПЦ био у Веспрему, чувеном хришћанском граду, првом надбискупском седишту католичке цркве у тадашњој краљевини?

   -Из предходног је јасно да је Свети Сава са пратњом мађарских витезова прошао кроз крајеве Угарске где су живели његови Срби, тада звани Расцијани, или краће Раци. Ово је древни назив за Србе који се користио и користи код Мађара. Мађарски историчари помињу из тога времена „шизматичке“ манастире па чак и двојицу владика из Веспрема (1229.) који нису припадали Риму. Забележена су и њихова имена: Јован и Дамјан. Ради се о времену непосредно после посете Светог Саве Угарској, значи или су већ били у Веспрему или их је Свети Сава хиротонисао.

   Да подсетимо: Панонија је својевремено била под јурисдикцијом словенског архиепископа Светог Методија и његових наследника у Охриду, а на тој је територији и створена 1219. године аутокефална Савина архиепископија, обухватајући и све што се затекло као наслеђе Светог Методија. У дугачкој титули данашњег Српског православног будимског епископа се помиње поред града Веспрема и да је он наследник града Светог Методија, а то је Блатноград, данашњи Залавар. Срећом по нас Србе, мађарски владари су већином били толерантни. Мада су на место Методијевих епископа постављани други из Рима, затечени словенски епископи и пастири су наставили свој живот јер су мађарски владари остављали својим поданицима Рацима да имају своје „рацке“ пастире и да служе на свом језику, и то тако рећи кроз целу историју. О томе нам сведоче сачуване повеље угарских краљева.

Ваше Преосвештенство у сусрет наших великих празника подсетимо читаоце на значај Божића данас.

   -Доласком Бога на свет, међу људе засијала нам је светлост богопознања. Рођењем Христовим све почиње – долази нова ера и открива нам се смисао постојања. Рођењем Христовим стављен је акценат и на блискост Бога и Човека, јер Бог постаје човек да би Човек постао Бог, по благодати. Ово се као и сви велики догађаји десило када се навршила пуноћа времена, тад Бог посла Сина својега телесно рођенога од жене у овом свету, али од Оца рођеног пре свих векова у вечности. Месија је дакле Светлост од Светлости, и дошао је у свет да изврши домострој спасења. Божић је и празник новог живота, празник породице, празник најлепших и правих вредности које данас све више запостављамо. Божић не треба да буде комерацијални празник без емоција. Божић није само пуко сећање на рођење Христово уз једење укусних јела и гледање већ добро познатих божићних филмова и програма који се том приликом пуштају на телевизији. Божић је поновно рођење Христово у нашим домовима и у нашим срцима. Препознајмо ово као поновну шансу са рађање вере у нама. Рођење Христово је и празник рађања љубави у нама и нашим породицама. Топлина у пећини где се родио Христос данас јесте топлина нашег дома за коју смо одговорни искључиво ми. Не дозволимо да нам домови и срца захладне. Загрејмо једни друге љубављу и пронађимо у овом празнику путоказ за живљење у модерном животу. У породици се живи вером и поверењем једних у друге. Kључ је у породици и топлини породичног дома које је без вере тешко одржати. Божић је дакле нови почетак којим нас Господ опет и много пута благосиља, препознајмо ово и препустимо се чудима јер се дешавају.

   Разговор водила Диана Kондић-Ђурић

   извор: www.serbdiocese.hu