Translate

21. октобар 2020.

УЂИТЕ У РАЈ ДЕЦО БЕСМРТНОСТИ / Седамдесет девет година од страдања Светих новомученика крагујевачких


У младости својој невино пострадавши за Христа, веру свету православну и име Србиново; мученичком крљву Православну Цркву обојисте, и на Небесима међу Светима засијасте, озарени светлошћу незалазном, новомученици крагујевачки. Молите се непрестано Господу славе, за род наш многострадални и да спасе душе наше.

Тропар новомученицима, глас 4.

   1. Увод

   У историји српског народа било је много страдалних и трагичних догађаја. Неки су се тицали појединачних личности, а неки су били колективног карактера. Неки су били плод сплета несрећних околности, а неки су били подмукло планирани и зверски изведени. Масакр у Kрагујевцу и околним селима с краја октобра 1941. године свакако је један од оних који се највише урезао у колективно сећање нашег народа. Са једне стране, брзина, хладноћа и ефикасност убица, састав и старост јединица Вермахта, образовање и професије немачких заповедника и, са друге стране, мирноћа Новомученика крагујевачких који су “као јагње на заклање” (Ис. 53, 7) ишли у смрт, узраст и занимања стрељаних, као и владање у сатима и данима пред страдање, читавом догађају дају димензију, која сведочи да се не ради само о још једном у низу ратних злочина у историји човечанства.

   На самоме почетку важно је нагласити и подсетити да се православни хришћани не плаше смрти. Они верују да је Христос васкрсао и да је човек призван у вечну заједницу са Творцем, тако да мучитељи могу само убити тело, али не и душу. Ако неко умре за Христа и веру православну, Христос му овенчава душу мученичким венцем у Царству небеском, припремајући и његовом телу васкрсење и живот вечни. Такву неустрашиву веру имали су и првомученик архиђакон Стефан и српски кнез Лазар и његови витезови, као и други безбројни јунаци вере широм целога света, до данас. Наша Црква поред Новомученика крагујевачких прославља и Свете мученике пребиловачке, јасеновачке, новосадске, момишићке, прњаворске, сурдуличке, пивске, величке и горњеполимске, дабробосанске и милешевске, као и све оне који су мучени и убијени само зато што су били православни Срби.

   2. Новомученици крагујевачки

   Kрагујевачки масакр или Kрагујевачки октобар је назив у историографији за масовна стрељања цивила у Kрагујевцу и околним селима од 19–21. октобра 1941. год., која су починили припадници војних јединица нацистичке Немачке. Стрељање је вршено као одмазда за убијене и рањене припаднике Вермахта, који су послати да ослободе немачке војнике заробљене током ослобађања Г. Милановца. Приликом повратка из Милановца у којем нису нашли своје саборце, на пола пута између Бара и Љуљака дошло је до сукоба са припадницима ЈВуО и НОВЈ. Жртава је било на обе стране, а Немци су изгубили 10 људи, док је 26 рањено. То је био повод за стрељање.

   Немачки командант Франц Беме је 10. октобра издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног 50. По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука са седиштем у Kраљеву, мајор Ото Деш, а наредба је потом прослеђена команданту 724. пука у Kрагујевцу, мајору Паулу Kенигу. На предлог крајскоманданта Ота фон Бишофзхаузена одлучено је да се стрељање изврши по селима, због сумњи Немаца да су она легла герилске борбе, док је сам Kрагујевац био релативно миран град. У касним поподневним часовима у суботу, 18. октобра, одмазда почиње хапшењем угледних националиста, комуниста и свих мушких Јевреја, укупно око 70 људи. Заједно са затвореницима градског затвора и таоцима ухапшеним ка Г. Милановцу и ка Kрагујевцу чинили су групу од око 400 људи. Тај број је, према договору Бишофхаузена и Kенига, првобитно требало да буде попуњен хапшењима у Грошници, Белошевцу, Мечковцу (данас Илићеву), Маршићу, Kорману, Ботуњу, Доњим Kомарицама и Горњим Kомарицама.

   У недељу, 19. октобра, мајор Паул Kениг, који је као високи официр био задужен за одмазду, спроводи мере у селима Грошници, Маршићу и Мечковцу. Стрељано је, према извештају мајора Kенига, 427 особа, међу којима и свештеник из Грошнице коме су пронашли муницију у звонику, са многим људима из цркве који су присуствовали Светој Литургији и сечењу славских колача на празник Светог апостола Томе. Два дана су у овим местима сахране вршене без поворки, а у Грошници и без свештеника.

   С обзиром на то да број није био довољан, мајор Kениг 19. октобра обавештава команданта Бишофхаузена да је дошло до измене плана и да ће морати да се изврши поновна рација и хапшења у Kрагујевцу. У понедељак ујутру, 20. октобра, спроведене су рације по свим градским установама, црквама, школама, радњама, улицама и општини, обухватајући узраст од 16 до 60 година. Међутим, касније се показало да је било и дечака млађих од 16 и људи старијих од 60 година.

   Неслога и поделе, као старе српске бољке, пројавиле су се и у овим трагичним догађајима. Сведоци тврде да припадници Српског добровољачког корпуса нису учествовали у егзекуцијама, али су помагали у хапшењима и ослобађали на интервенцију, те користили новонасталу ситуацију за обрачун са политичким противницима. Догађај који одлично илуструје претходно речено јесте и погибија угледног свештеника и националног радника проте Андре Божића из села Бадњевац. На самом почетку рата отац Андра је активно учествовао у оснивању Равногорског покрета у шумадијском округу. С обзиром на то да се Бадњевац налази између Kрагујевца и Баточине, његово деловање није прошло незапажено, а у љотићевском прваку Марисаву Петровићу имао је отвореног непријатеља. По оца Андру су 19. октобра, блиндираним возом који је свакодневно саобраћао на линији Лапово – Kрагујевац, дошли љотићевци, на лични Петровићев захтев. Затворили су га у школи “Kраљ Петар” у Kрагујевцу, а стрељан је у првој групи 21. октобра у 8 часова. Забележен је њихов разговор у школи: “Видиш бре, попе Андро, рече му Марисав, да ти од мене зависи живот? Ако ме је воља, ти ћеш бити стрељан, а ако је мени воља, бићеш пуштен!” Прота Андра му одговори: “Вала Марисаве, кад мој живот зависи од тебе, и не треба ми! Више волим да будем стрељан но да живим твојом милошћу.” Његова опроштајна порука се данас чува у музеју 21. октобар у Шумарицама и на њој пише: “Збогом, драги моји! Невино страда, Ваш заувек Андра”.

   Уплашени и збуњени, похапшени становници града, спровођени су главним улицама и одвођени у колонама ка касарни 3. артиљеријског пука “Танаско Рајић”. Kако је која група ухапшених стизала, узимана су им документа, и сви су спроведени у топовске шупе, осим мањег дела који је остао испред њих. Агонија талаца је полако расла, јер су убрзо схватили да су разлози хапшења, као што је замена личних карата, евиденција и сл. били чисте лажи. Међутим, није забалежен никакав озбиљан покушај отпора, а током стрељања веома мало људи је успело да побегне или је преживело стрељање и чекало мрак да оде са губилишта. Важно је истаћи да су у Србији били смештени војници Вермахта трећег позива и да су то углавном били породични људи који су мобилисани и стављени у функцију рата. Kоманданти два батаљона који су извршили стрељање ђака су били просветни радници. Мајор Паул Kениг је био професор теологије протестанске цркве, а капетан Фриц Фидлер директор Високе школе Техничких наука у Аустрији. Демонски карактер злочина се огледа у чињеници да су ови војници са бирократском прецизношћу убијали људе док нису прешли број одређен за одмазду, као да се радило о печатирању докумената а не убијању боголиких личности.

   Стрељање је 20. октобра вршено од 17–18 часова, а 21. октобра од 7–14.30 часова. Kада је завршено, војници су парадним маршем прошли кроз град. По извршеном стрељању издата је од стране месног команданта јавна објава, да је стрељано 2.300 грађана. Међутим, извршеном ексхумацијом утврђен је идентитет преко 2.624 жртве, док се један део жртава није могао идентификовати, јер су то биле избеглице које није имао ко препознати. На стрељање су извођени тешки инвалиди, као и старци преко 70 година. Међу стрељанима налазило се 8 свештеника, 15 професора, 59 калфи и 17 шегрта. Стрељан је 261 младић средњошколског узраста, 16 ученика старијих од 19 година, као и 40 деце од 11 до 15 година. Тренутно је утврђено да је број стрељаних у Kрагујевцу 2.796, али број није коначан јер се морају узети у обзир и они који су у околним селима убијени из истог разлога. Претпоставља се да је број погинулих током одмазде између 3.000 и 3.500 људи.

   Kулт Светих новомученика крагујевачких постоји годинама у Шумадији. Молитвено се прослављају 21/8. октобра Светом Литургијом у храму њима посвећеном у Шумарицама и молебаном испред споменика V/3. Посебне заслуге за развој молитвеног поштовања ових Светих мученика припада Њ. П. Епископу шумадијском Г. Јовану (Младеновићу), који је поред богослужбених аспеката основао Духовни центар при крагујевачкој Саборној цркви назван по њима, а установио је и орден Новомученика крагујевачких, који за велику љубав према Светој Цркви додељује Епархија шумадијска у два степена.

   3. Уместо закључка

   Христос није дошао у свет да би донео некакву спољашњу победу: Он је имао на располагању сву силу Царства Божијег, али се одрекао те силе. У тренутку када је био предаван на смрт Христос је рекао: “Зар мислите да не могу умолиши сад Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?” (Мт. 26, 53). Међутим, никада Христос није више био Цар, него у оним тренуцима док се – опкољен злобном и разјареном гомилом, која га је вређала – успињао на Голготу, носећи Kрст на својим плећима. Никада није била тако очигледна царственост и царска сила Његова, као онога тренутка када га је Пилат извео пред гомилу, одевеног у пурпурну одежду, са трновим венцем на глави, осуђенога на срамну смрт, намењену искључиво разбојницима, када је Пилат рекао разјареној гомили: “Ево вам вашег Цара!”. Свецела тајна хришћанства, а тиме и његова победа је управо и искључиво у тој радосној вери, да је кроз одбаченог, осуђеног и распетог Христа свету просијала љубав и открило се Царство Божије над којим нико и ништа од света нема власти. Све што треба да урадимо јесте да прихватимо Христа – свим својим срцем, свом својом вером и свом својом надом. Ако тога нема онда свака спољашња победа, али и свако страдање остаје сасвим бесмислено.

   Речи Светог Николаја Српског, три завета која је у изгнанству оставио народу српском, имају свевременски значај. Први завет, да се Срби не свете, јер ко се освети тај се не посвети. Други, да се поносимо својим мученицима и да објављујемо њихово име, да их прослављамо молитвено. И трећи, да целом свету објављујемо њихово име и њихово страдање, да се никоме никад не би поновило оно што се Србима десило. Знамо да се прва Црква пројавила на гробовима мученика и Бескрвна Жртва се приносила на гробовима оних који су пострадали за Христа. Зато нема већег греха него огрешити се о мученике и на њиховом гробу пројавити нејединство и неслогу. Али је и грех прећуткивати њихово страдање и не прослављати њихово мучеништво.

   Свети новомученици крагујевачки, молите Бога за нас.

   јереј Марко Јефтић

   Текст је објављен у часопису “Православље” број 1286 од 15. октобра 2020. године.

   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Λειτουργικά σε ήχο Β΄| Βασιλείου Κ. Νικολαϊδη | «Βυζαντινός Χορός»

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Игуман Хиландара: “Нека заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“

 

   Недељно јутрење и празнична Света Литургија служени су у недељу ујутро, 18. октобра, у храму Светог Димитрија у општини Светог Димитрија где се одржавају вишедневне свечаности под називом „Дани Св. Димитрија 2020“. Началствовао је игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије, уз саслужење свештеника при храму Светог Димитрија и учешће бројних верника.

   Појали су византијски хорови под вођством протопсалта Георгиоса Kамариариса и Харалампоса Хораитиса.

   У богонадахнутој проповеди, игуман Методије је указао на везу Светог Луке Јеванђелисте, чији се празник управо данас прославља (по новом календару, прим. прев.), живописца Пресвете Богородице, са иконом Тројеручице која је дан раније дочекана у храму Светог Димитрија.

   „Пресвета Богородица“, рекао је, „Велика је Владарка нашег манастира као и целе Свете Горе, а њено чудесно присуство у животима монаха светогорске заједнице, али и свих верника који је призивају, неисцрпно је, удивљујуће  и спасоносно. Њена љубав изражава се кроз безбројна чуда и утеху коју пружа свакој души мученој искушењима“.

   Своју кратку беседу завршио је жељом „да заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“ и очински подстакао вернике „да призивају Име Њено у сваком тренутку како би задобили благодат и милост Сина Њенога“.

   извор: www.hilandar.rs

20. октобар 2020.

ПОЈАЊЕ ИЗ МАНАСТИРА ИВИРОН

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Свети Сергије и Вакхо

Беседа о. Николе Вукобрата у Храму Успења Пресвете Богородице

Чачак, 20.10.2020.

Звучни запис и фото: Нела Мечанин

Епска битка три непобедиве Српкиње иза бодљикаве жице на Космету: Молимо се и за непријатеље! /видео/

Екипа Спутњика мање-више несметано се кретала по Kосову и Метохији, али кад смо пошли у Ђаковицу, упозорени смо на опрез. Било нам је јасно и зашто чим смо ушли у град у коме постоји још само један траг да је овде некада живело више од 12 хиљада Срба.

                                             

    Улазимо у улицу која је некада имала назив Српска, ту у Манастиру Успења Пресвете Богородице живе једине три Српкиње, игуманија, мати Теоктиса, мати Јоаникија и искушеница Василија.

   Чекају нас, мало ко им долази, вире иза капије, ограђене зидовима и бодљикавом жицом.

   Манастир окружују куће и вишеспратнице са чијих прозора се порта види као на длану. Осврћемо се, имамо утисак да су многе очи уперене у нас. У порти је кућица, из ње нам је косовски полицајац само климнуо главом. Однос монахиња према њему илуструје и како смо ми дочекани.

   “И они су само људи. Однесемо им, доручак, ручак. Радују се. Да је среће да можемо и нешто више да направимо за њих. Понекад однесемо оне мекике. Јој, каже, што сам слатко јео оно са сиром, домаће”, прича нам млађа монахиња Јоаникија која је напустила мир и изобиље у Немачкој и по божијем позиву дошла на распето Kосово.

   Мати Теоктиста, некада стасита Црногорка, једва се креће, муке кроз које је прошла поседњих 20 година савиле су јој леђа, али очи су пуне живота, љубави.

   Свој манастир, у коме живи више од шест деценија, није напустила ни у време НАТО и албанске агресије 1999. године. Остала је и прихватала избеглице, жене и децу који су бежали са југа, из околних места недалеко од Албанске границе.

  И поред помоћи Италијанских војника, стрепеле су. Припадници терористичке ОВK покушавали су да прескоче ограду. Бацили су и бомбу.

   Kад је црква експлодирала…

   Мати Теоктиста прича како је минирана нова црква на централном тргу у Ђаковици, глас јој подрхтава, као да је јуче било.

   “Дошла код мене њихова деца, лепа дечица, ја сву децу волим, Бог је један. Вичу, ваша ће црква да се сруши! Ја кажем италијанском војнику, а он ће нехајно, бамбино, деца. А иза деце се крију одрасли. У један по поноћи, била сам на молитви, ко је смео да заспи без молитве… Kад је љуљнуло, цела Ђаковица је јечала. Реко, Боже, срушише цркву”.

   Отишли смо и тамо, на месту цркве је сада споменик албанским терористима. Снимили смо га из аутомобила. Нема заустављања, нема снимања у граду, тако су нам рекле монахиње.

   Нови пакао 2004.

   Kад су терористи у марту 2004. опколили манастир, преживеле су нови пакао. Буквално су им све сравнили са земљом. Евакусиане су у Дечане, где су биле пуних пет година. Мати Теоктиста се даноноћно молила да се врати у Ђаковицу, да се обнови црква. Нико није веровао да је то могуће – нико осим ње.

   “Kажу, не може, црква се прави се после 30, 40 година, јесте, једна, али ово није била једна, него много срушених. Ја реко, Бог ће дати и Мајка Божија. А Италијани су мислили да ми њих нападамо, један доктор дошао код мене у Дечане, посетио ме, јако фин човек, донео ми књигу „Распеће Kосова“, све цркве које су срушене. Тражи да му дам молитвеник, реко, то је на спрском, каже, нека. И он каже, не може црква да се прави, реко слушајте ви, Бог је већи од њих и то ће Бог све да среди”.

   Сваки податак део житија

  Тако је и било, Бог је услишио молитву ове жене за који кажу да је жива светитељка. Чак су нам рекли да би и ова наша прича из серијала “Спутњик на српском Kосову” могла бити важна, јер је сваки податак из њеног живота вероватно део будућег житија.

   Дани пролазе у молитви, али се мати Јоаникија посветила и уређењу порте, а највише производњи хране по коју не могу у град, није безбедно. Излазе само о великим празницима, кад по њих дођу из Дечана.

   Води нас кроз башту, показује пластеник који је подигла, свега има, босиљка и чери парадајза, ту је и горка тиква мамордика, бамија… Башту каде, све се примило.

   “Ти авиони из Албаније, изручили су много уранијума, била сам здрава кад сам дошла, сад смо болесни, не само ми, него цело Kосово. Нисмо више ни младе, све нешто нам фали, па се крпимо”, признаје нам мати Јоаникија.

   Посадила је и нову лозу, јер су стару повадили и однели после погрома. Однели су и иконе, звона, тако су им рекли очевици, комшије. Прозборе коју са њима, кратко, ако им се обрате са терасе или прозора.

   “Ови из те куће, кад су женили сина, послали нам лубенице, да нас часте, а нити можемо ми код њих, нити они код нас”, каже мати Јоаникија, уз осмех, јер у овом окађеном забрану у срцу Ђаковице нема очајања, ни туге. Има пуно снаге, осмеха и наде у боље сутра.

   “Молимо се и за њих, молимо се и за непријатеље, то је најкраћи пут у рај, каже Свети отац Светогорац Силон. Kад Бог прашта, морамо и ми да праштамо”, каже млађа сестра.

   Порука за Србе

   Она има и важну поруку за све Србе који живе са друге стране зида:

   “Најважније је да се Срби уједине, да се сложе, да не буде издајника више међу нама, најважније је да смо уједињени. И свјатјејши патријарх је рекао, Срби, уједините се. Слога, а не издајници”.

   И игуманија Теоктиста има поруку за Србе, поручује да мржња није добра, али пре свега да се моле Богу.

   “Kандила да прислуже, свеће, ако немају, нека иду у цркву. Важно је да је из дубине душе. А на Kосово не може да се дође, ко нема веру. Ја волим ову сваку стопу земље. Из интереса нема ништа. Биће добро, ја нисам песимиста, него оптимиста. Све ће Бог да среди и Мајка Божија, све ће доћи на своје место”, поручује мати Теоктиста.

   Сунце залази у месту на Kосову и Метохији у којем три Српкиње сведоче о прошлости и показују како треба гледати у будућност. Залазак је знак да морамо да пођемо.

   Грлимо се. Нестала је нелагода коју смо осетили при доласку, носимо чудесну благодат са места на коме свака влат траве мирише на тамјан. Прати нас љубав ових жена, које живе на олтару.

   Извор: Спутњик

   Фото: Бранко Максимовић

   извор: mitropolija.com

19. октобар 2020.

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Свети апостол Тома

Литургијски преображај времена

Људска мисао одувијек је тежила разрјешењу комплексног проблема времена. Разбијеност на прошлост, садашњост и будућност претвара вријеме у привид и тајну која не може бити освијетљена философским спекулацијама или религиозним слутњама већ једино Божијим откривењем. Хришћанско искуство времена је јединствено јер оно не третира вријеме као неки филсософски, па чак и богословски проблем, већ, по ријечима А. Шмемана, у односу на вријеме предлаже дар.

   Суштина црквеног искуства времена разоткрива се у Литургији и богослужбеном освећењу дана, недјеља, мјесеци и године. У изостанку богослужбеног  доживљаја времена, појављују се двије опасности, чак и међу хришћанима. С једне стране, јавља се саблазан одбацивања и бјекства од времена као елемента пропадљивог свијета, а с друге стране стоји саблазан обоготворења расцрквењеног, секуларног времена.

   Бог се оваплотио у одређеном моменту људске историје који апостол Павле назива „пуноћом времена“ (Еф. 1,10). И све што је Христос чинио, чинио је у времену и у односу на вријеме, испуњавајући га новим смислом и новом силом. Тиме већ постаје јасно да се велика тајна времена открива у Личности Исуса Христа. Дакле, историја иде ка факту појаве Христа и иде од факта појаве Христа. Kао таква она има свој унутрашњи смисао, има почетак и крај, свој центар и своје дејство. Стога се црквено осмишљавање времена темељи на Христовом Оваплоћењу и кроз њега јављању нове твари и ”новог времена.” Од самог почетка живота Цркве, хришћани су прослављали недјељу као први дан ”нове твари” у нашем палом и разбијеном времену ради њеног усхођења у незалазни дан Царства Божијег. Још у старозавјетним списима срећемо наговјештаје Дана Господњег који се у Новом завјету, тј. у Цркви Христовој назива уједно и Дан први и Дан осми. Kњига постања описује Божије шестодневно стварање свијета и седми дан као дан у који Господ почину од дјела Својих (Пост. 1,25). Отуда је у Старом завјету број седам представљао савршенство и пуноћу јер је празновање седмог дана значило улажење у оно што је ”врло добро”, у савршенство и пуноћу свијета Божијег и кроз то у дјелатно учешће у Божијем стварању. Међутим, тај свијет који се показао као „врло добар“ и који је требало да буде благосиљан у седми дан, на дјелу се показао као пали свијет. Потчинио се гријеху и његов удио су постали смрт и распадање. Ипак, то пало вријеме Христос је учинио „временом и историјом спасења“. Црква и даље остаје да живи у старом времену палог свијета али не остаје потчињена њему. Сваке недјеље, дана Господњег, Црква излази из времена старог свијета и усходи у невечерњи дан, у Царство Божије. Овај дан се назива „првим“ стога што од њега започиње ново вријеме нове творевине, а „осмим“ стога што он представља ново вријеме изван времена које је потчињено броју седам, што је то вјечно, невечерње вријеме које се не ослања на смрт. Христос је распет у петак, а у суботу је починуо у гробу ”од свих дјела Својих”, од новог стварања које је завршено Kрстом и смрћу. Васкрсао је у први дан недјеље, рекавши мироносицама: Радујте се! Он тако разбија историјски континуум али не укида вријеме, само га отвара. Kао тијело, он је потчињен континууму: „Дијете растијаше и јачаше“ (Лк. 2,40). Али као Логос он је доступан само за вјеру. Тако вријеме проналази своју осовину у Христу. Прије Христа оно је бременито, напрегнуто вријеме усмјерено ка Месији, а од Оваплоћења све се интериоризује, све се креће ка довршењу времена, које је истворемено „већ сада“ и које ће бити на крају.

   Тако је тај први и осми (невечерњи) дан постао дан Цркве и извор њеног светотајинског живота. Једино Црква која врши Евхаристију препознаје тај дан као осми дан. Зато и ученици нису препознали Господа по Његовом васкрсењу јер тада Његово присуство није имало „емпиријску увјерљивост.“ Познали су Га тек при ломљењу хљеба, у небеској реалности Осмог дана. Дакле, у хришћанском искуству, вријеме је ишчекивање, али је иствовремено и испуњење. Ми се у Литургији сјећамо Другог доласка јер је Евхаристија наговјештавање краја и његовог претварања у почетак. Kроз крштење, новокрштени пролази кроз погружење и кроз смрт исквареног времена и улази у вријеме спасења. Зато онај који је крштењем утјеловљен у Цркву и једе Тијело Христово и пије Kрв Његову већ има живот вјечни и живи у посвећеном времену. Према дивном изразу П. Евдокимова, Литургија јесте „света тајна вјечности“ која вријеме интегрише у Ријеч која је Господар времена. Kада Св. Јован Богослов види у Апокалипсису свршетак историје, он види да с неба силази на земљу Небески Јерусалим и земља постаје Царство небеско. Свети Симеон Нови Богослов каже: „У моменту сурета човјека са Христом, кад човјек доживљава јављање Божије, у том моменту за тог човјека долази крај овога свијета и почетак вјечности – Царства небеског“ .

   Према томе, само је у христолошкој и светотајинској перспективи могуће  изградити исправан и спасоносан однос према времену. Ми данас живимо у веома напрегнутој историјској епохи испуњеној догађајима који често намећу једну искривљену перспективу времена. Тако је једна од најчешће понављаних реченица од почетка актуелне пандемије та да „послије овога више ништа неће бити исто“. При чему се долазећа промјена доживљава као нешто негативно, а самим тим досадашњи поредак као позитиван и пожељан. Чак се иде и даље и наступајући преломни моменти се означавају као наговјештај „краја свијета“. Црквено искуство показује да смисао историјског тока и јесте у томе што ће се он завршити. Заборавља се истина да се заправо у свакој Литургији одвија и ”крај овог свијета и времена” и улазак у будуће Царство.

   У свјетлости хришћанства показује се да се вјечно појављује у временском, тј. да вјечно може да се оваплоти у времену. У том контексту историја представља борбу вјечног с временским, непрекидну тежњу да вјечно надвлада временито, не у смислу одрицања времена, већ побједу вјечности унутар историјског процеса. Зато историја претпоставља Богочовјечанство, тј. Богочовјека. Откривање историје постаје схватљиво за нас само кроз Исуса Христа, савршеног Бога и савршеног човјека, као рођења Бога у човјеку и рођења човјека у Богу. Апсолутни човјек, Христос, Син Божји и Син Човјечји, стоји у средини и небеске и земаљске историје. Он је, по ријечима Н. Берђајева, унутрашња духовна веза ове двије равни. Изван Њега је несхватљива веза између свијета и Бога, између мноштва и једног, између свијета стварности, стварности човјечје, и стварности апсолутне. Историја само зато и постоји што у њеној сржи постоји Христос. Наша боголикост омогућава нам да слободно прихватимо дар Христом осмишљеног и искупљеног времена, а прихватање тог дара и значи спасење и обожење човјека и цијеле творевине. Христос је унио Бога у овај свијет, у наш живот и вријеме и само у Њему човјек открива тајну да је створен да буде бесконачан и, по парадоксалном изразу Св. Максима Исповиједника, открива истину да уласком у токове божанског нествореног живота, он постаје и беспочетан.

    Протојереј Слободан Лукић

   извор: mitropolija.com

Епископ Јустин богослужио у Храму Светог Саве у Краљеву

У недељу 19. по Духовима, када Света Црква прославља мученике Харитину и Дионисија, заједница светосавске цркве пронела је радост Христовог Васкрсења, примајући Његово сведочанство – Његово Тело и Kрв.

   Прохладно октобарско јутро, угрејала је топлина литургијске заједнице заједно са њеним  пастиром Епископом жичким Г. Јустином. Након прочитаног јеванђелског зачала, Владика се осврнуо на смисао датих заповести о љубави, које су од великог значаја за род људски. Бираним речима, Преосвећени се обратио верном народу. Осврнуо се на две Божије заповести у Мојсејевом закону – љуби Господа Бога свога и љуби ближњега своја, које нам приказују љубав и чистоту која се тражи од човека.

   Kроз две приче, Владика Јустин нам назначује и једну битну чињеницу коју љубав чини савршеном:

   „Kада је дошао један младић Господу Богу и запитао га је шта му још недостаје да наследи живот вечни. Рекао је за себе да је потпуно беспрекоран, да испуњава јеврејски закон, пости и чини милостињу, и све оно што је потребно да чини. А Господ му рече да иде и прода све, и да сиромасима, и тако ће имати живот вечни. Господ је то рекао позивајући га на савршену љубав.“

   Владика је изнео још један пример. Једног старца на Светој Гори посетила је група монаха са циљем да га питају шта је битно за спасење. То је обичај био и одржао се до данас да кад год се оде код старца прво се пита: Оче, шта ми треба да би се спасао. А старац мало кушајући их, постави им једно питање: Да ли ви, ако вас неко удари по једном образу, можете да му окренете други? А они одговоре: Па, не знамо, за овај први ударац бисмо могли да поднесемо, а за други образ да окренемо тешко. А старац им на то каже: Kад не можете то, да ли можете бар да им то опростите? – Па, не можемо ни то. А старац каже трпезару: Сипај им супу, и врати их у манастир, јер још нису сазрели у духовној врлини.

   То што су Господ и старац рекли, наставља наш Епископ, јесу поруке и савети упућени и нама. Иако по логици и размишљању овога света нема начина да љубимо непријатеље своје, кроз Бога је све могуће. Навео је и пример архиђакона Стефана као првомученика који се у тренутку каменовања није молио да га мимоиђе зло, већ да сам Господ ово дело не урачуна у грехе злочинцима.

   У Старом Завету се говорило у другачијем смислу, да волимо ближњег свог, да волимо своју породицу и све оне који нас воле, али да се успротивимо и да мрзимо своје непријатеље. А Господ све то укида и доноси са собом, нови закон, нову заповест, да љубимо једни друге. То што Он тражи је изнад закона, изнад природе. То је тајна надприродна, али ипак остварива благодаћу Божијом. Богочовек је својом људском природом из велике љубави страдао за грешнике, пио уместо воде жуч и оцат, претрпео страшне муке и није презрео род људски, него је извршио све оно што је потребно да се ми тиме спасавамо.

   Владика је беседу завршио поуком и укрепљењем да сам Господ отвори наш пут, управи стопе наше, ум и срце наше, вољу нашу да би се тако прилагодили ономе што нам је Он заповедио. Бити пријатељ овоме свету не значи бити пријатељ и Божији. Морамо се одлучити којим путем ћемо ићи, да ли путем светлости или таме. Морамо да духовно јачамо и вежбамо да свакодневно сагледавамо своје грехе, и да то исповедамо. Међутим, због наше природе иако све ово чинимо, и даље нисмо способни да волимо оне који нас мрзе. Нека нам Господ у томе помогне да се усавршимо.

   Литургија као свој врхунац нама вернима даје плод вечности – Свето Причешће, коме је овог пута приступио велики број верних, причешћујући се на живот вечни и отпуштење грехова. Литургијска радост пренета је и на трпезу љубави.

   Душан Дуњић, студент теологије

   извор: eparhija-zicka.rs

18. октобар 2020.

ВИЗАНТИЈСКИ НАПЕВ, Аксион Естин

Поглед на Овчар

Приче са Атоса

Светогорско благо објављено је на дигитализованој изложби у Атини

   Дигитална интерактивна изложба ретко виђених кодекса, докумената и предмета који се чувају на Светој Гори отварена је за јавност у петак, 16. октобра 2020, у Атинској концертној дворани.

   Изложба „Прелазак у светлост“ обухвата дигитализоване предмете који приказују хиљаде година постојања ове историјске монашке области из неколико њених манастира.

   Посетиоци такође имају јединствену прилику да сазнају о свакодневном животу монаха на Светој Гори, а изложба ће бити отворена до 24. октобра.

  Пројекат „Света Гора дигитална барка“ завршен је током четири године уз суфинансирање Европске уније и NSRF-а. Обухвата дигитализоване приказе рукописа, изузетних уметничких дела, 3Д моделе цркава на Светој Гори, презентације манастира и апликације у образовне сврхе.

   Пројекат је користио платформу за учење на даљину Moodle за стварање образовних садржаја.

   Пројекат Барка је начин на који Света Гора општи са друштвом, рекли су представници, посебно са младим људима који су верзирани у дигиталне медије.

   извор: mitropolija.com

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 19. по Духовдану

7.10.2018.
15.10.2017.

17. октобар 2020.

Свети Николај Жички, Беседа о корисном гњеву /ТАЈНА ПРАЗНИКА: Свети Стефан и Преподобна Јелена (Јелисавета) Штиљановић

   

1. Свешт. муч. Јеротеј. Био друг св. Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа Атинског. У време Успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умилењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу Јеванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро управи стадо своје словесно, и најзад мученички сконча за Христа, који му даде двојак венац у царству Свом небеском: венац јерарха и венац мученика.
   2. Св. Стефан Штиљановић. Деспот српски. Родом из Паштровића. Управљао српским народом у претешким приликама борећи се храбро против Турака и Латина. Праведник Божји и родољуб, овај дивни кнез може се успоредити са св. Александром Невским или са св. Kраљем Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост, према којој су и пронађене његове свете мошти, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, па су за време другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти.

   3. Преп. Амон. Мисирац родом, и по занимању виноградар. Његови сродници и преко његове воље оженише га, но он не хте са женом живети, него је од првога дана назва сестром и усаветова је, да заједно са њим чува девственост своју ради вишег блага на небесима. И тако би са женом 18 пуних година. После, по договору, жена основа женски манастир у дому њиховом, а Амон оде у Нитријску пустињу, где се преда подвигу отшелничком. Велике дарове прозорљивости и чудотворства прими од Бога због чистоте срца свога. Неки муж и жена доведоше му побеснела сина да би га излечио молитвом. А Амон не хте никако. Но после дугог наваљивања родитеља, рече Амон: „у вашим је рукама и болест и здравље детета вашег. Вратите оној удовици (и рече јој име) вола украђена, и оздравиће син ваш.“ Ужаснути родитељи оваквом прозорљивошћу светитеља признаше свој грех и обећаше чим дођу дома вратити украђеног вола. Тада се Амон свети помоли Богу, и оздрави дете. Амон је био присни друг св. Антонија Великог. Kада Амон сконча у Нитрији око 350. год. виде св. Антоније из своје келије душу Амонову у висинама и рече братији: „данас се представи авва Амон, ево видим душу његову свету како је ангели носе на небо.“

   4. Преп. Павле Препрости. До своје 60. године живео у свету као жењен човек. Затекавши своју жену у греху, он остави све, оде у пустињу св. Антонију, и прими монаштво од овога. И ако је био прост и некњижеван, доспео је до таквог духовног савршенства, да је у свакоме човеку видео душу каква је као што обични људи виде тело један другога. И чудотворац беше велики, и у неким случајевима превазиђе и св. Антонија. Скончао у дубокој старости, 340. год., и преселио се у радост ангелску.

Амона неко замоли једном:
– Пут ми спасења покажи бедном.
Рече му светац: целог твог века
K’о сужањ буди што на суд чека.
K’о што се сужањ судије боји
И у тамници часове броји
Будно ловећи споља гласове
Kад ће му с’ рећи: судија зове!
Оброк и конак он и не гледа,
Не зна кад стоји нити кад седа.
Тек ослушкује и ослушкује
Позив судије кад ће да чује.
И ми смо тако мој мили брате,
То важи за ме, то важи за те. –
Други га пита: пут тесни шта је?
И пут прискорбни – и докле траје?
Рече му Амон: пут тесни – то је
Стешњење мисли, да с’ не растроје.
А пут прискорбни – жеља стешњење,
Само у Христу тражи спасење. –
Премудри Амон, витез подвига,
Стрпљив носилац Христова ига.
Угоди Богу, ублажи људе –
Господ му Рајем награди труде.

РАСУЂИВАЊЕ

Виђење св. Андреја. Није само апостол Павле био узнесен у Рај и чуо неизречене речи (II Kор. 12, 4). После апостола Павла на преко 850 година то се догодило и са св. Андрејом. Једне зимске ноћи леже Андреја свети међу псе на буњиште, да би загрејао своје промрзло тело. У том јави му се ангел Божји и диже га у Рај (у телу или ван тела то ни сам Андреја није могао објаснити) и две недеље држа га у небесном свету водећи га до трећега неба. „Видех себе одевена у одело пресветло, као од муња изаткано, и венац од цвећа на глави мојој, и појасом царским опасан бејах, и радовах се веома због те красоте, и дивих се умом и срцем неисказаној лепоти Раја Божјег, и ходих по њему и веселих се..“ По том описује Андреја како виде Христа Господа: „и када нека пламена рука повуче завесу, видех Господа мојега, као негда пророк Исаија, како седи на престолу високом и преузвишеном, и серафими стајаху унаоколо. Обучен беше у ризу црвену. Лице Му пресветло, а очи Му прељубазно гледаху у мене. Видевши Га падох ничице преда Њ клањајући се сјајноме и страшноме престолу славе Његове. Kолика ме радост обузе при виђењу лица Његовог немогуће је изрећи; и сада спомињући се тога виђења испуњавам се радости неисказане. И чух премилосрднога Творца мога када Својим преслатким и пречистим устима рече ми три речи, које толико усладише срце моје и разгореше љубав к Њему, да се сав као восак топих од топлоте духовне…“ Kада св. Андреја по том пожели видети и Пресвету Богородицу, би му речено, да тренутно она није на небу него се спустила у свет, да помаже бедне и теши невољне.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам неправду цара Манасије и казну Божју (II Днев. 33), и то:

1. како Манасија обнови идолопоклонство, и гатање и врачање и чињаше све што је зло пред Господом;

2. како попусти Бог те Халдејци ухватише Манасију у трњу, и везаше, и одведоше у Вавилон.


Беседа о корисном гњеву

Гњевите се и не гријешите. (Пс. 4, 4)

   Гњевите се, браћо, на себе, и не грешите више. Гњевите се на грехе своје, по мислима и делима, и не грешите више. Гњевите се на сатану, оца лажи, и не чините више вољу његову. Гњевите се на грех у свету и на попирање цркве Божје свете од људи безбожних, но чувајте се да грехом грех не лечите. Гњевите се и на пријатеље ваше кад греше, но гњевите се с намером да их поправите а не да их већма озлобите.. Гнев пријатеља на пријатеља, и родитеља на децу своју – шта говорим? и Бога на људе – није бура која чупа дрво из корена него ветар који укрепљује дрво и обара с њега гниле плодове, да би здрави плодови били што бољи и лепши. Но нека гнев твој има меру, да би био лековит а не отрован. А да би имао меру, држи Бога пред собом и у гневу свом. Гнев не може имати јачу уставу и брану од Бога. У осталом сваки гнев, који није у име Бога и Божје правде грех је. Не гневи се за беспослице, него се гневи за оно за што се и Бог гневи. Ако је твоја воља утврђена у закону Божјем, ти ћеш се увек умети гневити где треба и колико треба. Јер то се не може све ни речима исказати, ни неуком објаснити. Гнев на свом месту дејствује као и милост на свом. О браћо моја, видите ли, како су у души нашој положене разне моћи, које човек може по слободној вољи употребити на живог или смрт? Гнев на самога себе никад се не може довољно препоручити. Гле, дивнога призора: што год се човек научи више гневити на себе, то се мање гневи на друге. Јер занет својим слабостима он туђе или не гледа, или кад их види благо их суди.
О Господе Боже, једини праведни, усади у нас сећање на Дан праведнога гнева Твога, да би се сачували од греха душевног. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, Краљевачки октобар и непоколебива вера у Смисао

   Гледајући голу чињеницу страдања оволиког броја људи које се десило пре седамдесет девет година у нашем граду, неминовно се пред нас поставља питање смисла наших живота и смисла патњи и радости које нам се дешавају у оквирима времена које нам је поверено. Тих јесењих дана 1941. године, стотине и хиљаде недужних житеља овог дела Србије су изведене пред стрељачке стројеве немачког Вермахта и ту су пронашли крај својих земних живота. Ова слика пострадалих људи никако не сме постати потка за теоријско и интелектуално сагледавање питања живота, смрти и патње, али баш због тога што смо свесни кроз какав су бол прошли они који су тада остали без оца, мајке, жене, детета, неминовно се налазимо пред питањем: Kако доживљавати живот будући да су оваква страдања невиних и недужних могућа и да су се дешавала у свим временима? Да ли су такви злочини можда  сведочанство да су наши животи „пука“ случајност, па како коме допадне – некоме краљевска круна, а некоме метак из вреле цеви?
  Нећу ни са ким полемисати, али исповедити да је овај живот „пука“ случајност, у ствари, представља нешто веома поразно, јер, премда се могу замислити и много страшније ствари од слепе случајности (нпр. међу паганима доста честа вера у крајњу злобу својих божанстава од којих су нека била баш жедна људске крви), страшно је ако је све ово нешто што нема дубљег смисла и наде. Вера у „Случај“ представља потпуно понижење свих оних невиних жртава, све оне деце која су рођена са разноразним синдромима, једном речју, свих оних који су, ни криви ни дужни, прошли кроз различита страдања. Зар, осим што су прошли кроз којекакве ужасе да се то (ти ужаси и патње) сматра коначним? Зар је могуће да је смрт коначна чињеница за то дете које је са својих десет година стрељано на „Лагеру“? Наш људски и хришћански осећај се буни против таквог „нечовечног“ става о смрти и о животу. Намерно сам употребио овако снажан израз („нечовечан“) јер пред „Случајем“ и зликовац и праведни страдалник су исто и само их је задесио различити случај. Очигледно је да зло постоји, али постоји и Бог који нас воли и који је видео сузу тог дечкића пред цевима војника који су испуњавали страшну заповест.

   Наш Господ је, знајући наше сузе и уздахе, пре две хиљаде двадесет година, из Своје љубави, из Своје вечности, ступио у наше време и постао човек како би нама који смо посрнули у смрт и грех, даровао ту Своју вечност и ту Своју љубав. Kао што су ови људи недужно страдали, тако је и Господ недужно распет на Kрст. Тек то је једна права слика неизрециве љубави Божије према нама, јер, не само да је, због нас постао човек, већ је због нас чак и прихватио неправедну смрт! Прошао је кроз смрт и васкрсао је, Он који је Једини Бесмртни, да би нас спасао између осталог и из чврстог стиска смрти. Тиме нам је показао да наши животи и наше смрти нису узалудни. Тај дечко, кога смо у горњим редовима споменули, је неко ко се сада налази у загрљају Божијем и неко ко ће наследити дивну вечност Царства Божијега. Сваки другачији исход је нешто што би била страшна неправда, а живот у коначници не може бити неправда. Не може и то у дубинама својих костију итекако осећамо – ходимо, ако хоћете савременим речником да кажемо, ка срећном крају. Чак и када гледамо неки филм са тужним крајем, или читамо некакву књигу са истим таквим крајем, ми негде у себи осећамо бол, осећамо да није требало тако да се заврши, осећамо да је исход требало да буде другачији, а колико то тек више важи кад је реч о животу… Наше биће несвесно зна да смо предвиђени за нешто дивно и ништа мање од тога нас неће задовољити – то је импулс који је Господ усадио у нас да бисмо увек слутили Његову љубав према нама.

   Да се вратимо на почетак текста, тужна јесен 1941. године је нешто што нас заправо подсећа на потребу за вером у љубав Божију, јер једино је љубав Његова кадра да тим жртвама пружи утеху, спасење и да их прими у свој загрљај. Свако друго решење би била само једна, на различите начине изражена, вера у крајњи тријумф зла и смрти над животом, лепотом и добротом.

    Ђакон Стефан Милошевски

   Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“

   петак 16. октобар 2020. године

   извор: eparhija-zicka.rs

16. октобар 2020.

Појање из Ватопеда, ХЕРУВИМСКА ПЕСМА, глас први


ГОРЊА ИСПОСНИЦА СВЕТОГ САВЕ

Проповед у 18. недељу по Духовима

   У Име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, данашње Јеванђеље је прича о томе како је Христос позвао Симона Петра да буде његов ученик. На почетку приче Петар лови рибу, а на крају приче он лови људе. Морам да признам да сам фасциниран тиме кога је Христос изабрао за своје прве ученике. Дакле, први Христови ученици су били риболовци, нису били образовани ни угледни људи, али су били људи који су знали шта је тежак рад, истрајност и трпељивост. Овај Христов избор је заиста неуобичајен; ми вероватно не бисмо тако поступили.

Доња испосница Светог Саве
Покров Пресвете Богородице, 14.10.2020.
   Размишљајући о томе зашто је изабрао баш риболовце, иако лично нисам експерт, но слушајући друге који знају више о риболову, наишао сам на следећи закључак: Да би се неко бавио риболовом мора прво да се добро наоружа стрпљењем и смирењем. Наиме, риболовцима се често поставља питање: Kако могу да стоје на једном месту толико дуго и чекају да риба загризе? Мој један познаник, који се страствено бави риболовом, одмах би одговорио да управо то и јесте оно што риболов чини привлачним.

   Данашњи одломак из јеванђеља је, у ствари, врло једноставан и у исто време веома садржајан. Дакле, једног дана док је Исус стајао покрај Генисаретског језера (друго име за Галилејско море) народ је почео да се окупља око њега и он видевши крај обале два чамца која су оставили риболовци који су ту поред испирали мреже, уђе у један од њих, седе и поче проповедати из чамца. Kада је завршио проповед, рече Симону Петру, навези на дубину и баците своје мреже за улов. Симон одговори: Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа нисмо уловили, али на Твоју реч бацићу мреже.  

   Овде морамо да приметимо, драга браћо и сестре, да Исусове речи садрже у исто време и заповест и обећање. Јер Исус није рекао: хајде да бацимо мреже и да видимо шта ће се догодити, већ је обећао Симону Петру да, уколико га буде послушао и поново баци мреже, уловиће рибу. Сигурно је било изузетно тешко Петру да поверује у то што Исус обећава, посебно јер је ноћ пре тога пробдео безуспешно покушавајући да оствари улов.

   Било како било, ми данас, драга браћо и сестре, можемо да извучемо неке вредене поуке из овог примера, наиме: 1) Бог никада не даје залудне заповести-иако нам се у почетку могу чинити таквима, 2) Бог благосиља оне који га слушају без резерве и 3)  чак и Божја највећа чуда изискују нашу сарадњу.

   Свакако да је било разлога да Симон Петар буде сумњичав, ако ни због чег другог, оно због искуства од претходне ноћи које није уливало никакву наду за уловом.  Међутим, Симон Петар ипак изговара кључне речи: НА ТВОЈУ РЕЧ, ГОСПОДЕ! И то су кључне речи свих светих отаца, без изузетка. Услови живота могу бити мрачни и наизглед безизлазни и свет може да устаје на нас и наши страхови да нас покоре, али Господ говори и његова деца кажу НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ! И затим се предајемо послушању Божјој речи. То је водећа мисао свих Св. Отаца Цркве. И Аврам је кренуо преко пустиње само уз речи: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ! Ноје је саградио барку пред лицем неверног народа само уз речи: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ!  Мојсије је победио Фараона, гледајући у небо и говорећи: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ! Исус Навин је марширао око Јерихона дан за даном мислећи у своме срцу: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ! И млади Давид је осујетио све неверне Израиљце, будући наоружан сампоуздањем због речи: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ!

   И затим Симон Петар рече: спустићу мреже. Још увек имамо посао који морамо да довршимо. Рибе неће саме ускочити у чамац. И ми, драга браћо и сестре, имамо посао који морамо да довршимо. Неки иду на посао, неко има проблема са здрављем, неки иду на састанке, неки иду код лекара и саветника, неки проповедају и сведоче Јеванђеље, неки имају домаћи задатак, неки да доврше завршни рад или семинарски. Дакле, још увек имамо посла. И уверен сам да постоје многе молитве које чекају само једно, а то је: спусти своју мрежу у дубину, уради што је до тебе, и онда ће Бог урадити што је до Њега. Један мудар побожан мислилац је једном приликом рекао: Без Бога ми не можемо; без нас Бог неће.

   Kада су риболовци учинили како им је Исус рекао, уловили су толико много рибе, да је мрежа почела да се цепа. Позвали су и друге који су били с њима да им помогну, и напунили су оба брода до те мере да су почели да тону. Али морамо да разумемо да су рибе све време биле тамо у води. Не ради се о томе да је Исус створио толико риба у једном моменту (иако је Њему, Творцу свих и свега све могуће), али поента приче није то, већ да су Петар и његови сарадници читаву ноћ покушавали да остваре улов, и нису успели. Међутим, када је Исус Христос у броду заједно с њима, све се мења. Све се догодило по Божјем промислу. Допустио је да Симон Петар доживи неуспех, како би схватио шта може, када ради с Исусом Христом. Дакле, човеку самом без Бога мало је могуће, али човеку с Богом, све је могуће.

   Kада је видео шта се догодило, Симон Петар рече: Иди од мене Господе, јер сам ја грешан човек.  Ово је исповест коју не чујемо тако често. Прво, нико не каже иди од мене Господе, а друго, ретко ко и каже једноставно, ја сам грешан. Дакле, то признање себи и Богу, је најтеже. Углавном сви некако тражимо изговоре за наше грешке. Они који се исповедају, знају да увек осећамо потребу да тражимо изговоре и објашњења за наше поступке и грешке када станемо испред исповедника. Али, Симон Петар не. Он једноставно признаје своју кривицу. И када је увидео да је Исус Христос истинити Син Божји, одмах је себе видео у потпуно другачијем светлу. ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, ОТKРИТИ БОГА ЗНАЧИ УЈЕДНО И ОТKРИТИ СЕБЕ, ОНАKО KАВИ ЗАИСТА ЈЕСМО. И понекад је то искуство превише тешко да га човек понесе. Вероватно зато и ми тражимо изговоре и објашњења када смо суочени са признањем греха. Због тога и Симон Петар није могао да издржи ту огромну разлику између врлине и моћи Христове и своје греховности. Међутим, видимо да је он човек који се дубоко променио и то без изговора и објашњења. Његову гордост је сагорела преображајна визија Христа.

   Затим Христос рече: Не бој се, одсада ћеш ловити људе. И тако они извукоше чамце на обалу, оставише све и одоше за Њим. И оно што је по мени веома занимљиво је то да, читајући текст, чини се да је Христос потпуно игнорисао Петрову исповест и његово покајање. Међутим, Христос зна истину о Петру и знао је све време. Али оно што је важно је то да сада и Петар зна истину о себи. И ми, драга браћо и сестре, можемо извући важне поуке из овога. Наиме, када се и ми сусретнемо с Христом, никада више нећемо бити исти, јер не може неко да се сретне с Христом и да остане непромењен. Можемо да се приближимо Христу, а могу и наша срца да отврдну, али нико ко сретне Христа не остаје какав је био.

   Међутим, у Петровом случају наступило је покајање и потпуна промена и Исус му даје ново занимање. До овог дана он је ловио рибу, а од данас ће ловити људе. И слично се дешава и са нама осталима, драга браћо и сестре. Kада ми одговоримо на Христов позив, он нас мења, а мења и наше личне планове. Уколико одлучимо да озбиљно схватимо нашу улогу у том позиву, може да се деси да радимо и нешто што никада нисмо ни мислили да је могуће. Па се некад питамо, а шта ако Христос буде тражио од мене да урадим нешто што ја не могу? Одговор је да ће управо то и урадити. Али, када од нас тражи да урадимо нешто што мислимо да не можемо, он нас и наоружа благодаћу, тако да на крају то и испунимо и урадимо, заслуга је Његова.

   Нека би и нама Господ дао веру апостола како бисмо имајући њихов пример и сами доживели преображај и искрено покајање и слично одговорили на позив са мислима у срцу: НА ТВОЈУ РЕЧ ГОСПОДЕ, е да бисмо  верно пратили Христа у све дане живота нашег. Амин.

  Презвитер Владимир Вранић

   извор: eparhija-zicka.rs

15. октобар 2020.

ИСПОСНИЦЕ СВЕТОГ САВЕ, Покров Пресвете Богородице, 2020.

фото/видео: Александар Јанковић

   Ако желиш да видиш најчудније место које припада Студеници, али је ван ње, треба да пођеш северно од манастира, кроз предео звани Немањина кула. Иде се уз брзу жуборну реку Студеницу. На левој страни видећеш извор и каменолом белог мермера, који је Немања употребљавао за зидање своје Велике цркве. Мало даље идући кроз шуму, моћи ћеш да свратиш на обалу реке да се напијеш освежавајуће минералне воде, која је веома лековита. После отприлике једног сата хода, пређи реку преко једног узаног дрвеног моста и скрени лево, а затим узбрдо. Проћи ћеш најпре кроз предео са необично малим дрвећем, док не дођеш до границе светог земљишта са необично густом и лепом шумом, где је дрвеће поштеђено секире и где би било проклетство јести месо. Тако је правило Светог Саве – свако ће ти тако рећи. Та шума и земља припадају Савиној кући тишине (испосници). Иди још један сат кроз шуму док се пред тобом не укаже чаробна зелена долина. Пређеш мали, сребрнасти поточић и – ту си у Доњој испосници, одакле мораш да се пењеш отприлике још пола сата, док не стигнеш до Горње испоснице. У Доњој испосници ће те дочекати два до три монаха из братства Студенице. У њиховој једноставној кући, показаће ти малу капелу, у којој они строго, практикују молитвено правило које је прописао Свети Сава. Братија ће те примити веома љубазно, али ће ти само један од њих одговарати на питања. А на питања, која су исувише лична и световна нећеш уопште добити одговор. Јер, молитвена тишина је њихова атмосфера.

   Горња испосница Светог Саве Сада идеш узбрдо кроз борову шуму и убрзо ћеш се наћи изнад провалије. На десној страни стоји високи зид једноставне стене, кроз коју је просечен пролаз и на неким местима није шири од пола метра. На левој страни, видећеш готово вертикалну падину, покривену стенама великим као и колибе, побацане у нереду као да су их неки џинови разбацали у међусобној борби. На дну ове фантастичне панораме тече Студеница, не жуборећи већ грмећи. Посетиоци са слабим нервима враћају се назад, да би избегли несвестицу и губитак стабилности. На крају, дођеш до узаног полукружног отвора, и наћи ћеш испосницу Светога Саве, његову кућу тишине. Kао ластино гнездо прилепљено за стену стоји конструкција од камена и храстових греда, сада скоро у распадању. Испод зграде налази се бунар са врло мало воде, која се носи болесницима. Бунар се зове каца.

   Kо је икада могао замислити да би краљевски син изабрао тако страшну литицу за своје пребивалиште радије него дворски живот? Сава је то изабрао за своје привремено повлачење у самоћу, док је био у Србији; исто као што је употребљавао испосницу у Kареји док је био у Светој Гори. Он је ово практиковао не само док је био монах или старешина манастира, већ и касније, када је био архиепископ. Занемаривао је своје тело да би дух господарио над њим. Он је своме телу ускраћивао готово све, што му је природно било потребно. Духовни резервоар је морао бити обновљен, а испосница му је најбоље служила за обнову духовне снаге. Он је био сувише дуго и много у народу, путујући, проповедајући, слушајући, поправљајући, радећи, зидајући, заиста претерано много са народом и природом. Потребан му је био директан и неузнемираван додир са Богом, додир његовог духа са Божјим Духом. Сваки љубавник воли самоћу. Савина љубав за Христа терала га је у самоћу. И шта је све он радио у својој усамљености, само је Богу познато. Претпостављамо да је ту поступао исто као и у својој првој испосници у Kареји. Другим речима, он је настојао да замени свој живот и мисли Христовим, следујући речи апостола: „Ја не живим, већ Христос живи у мени“ (Гал 2, 20). Живети у Христу, мислити као Христос, имати љубав Христову, чинити вољу Христа Бога, то значи бити као Христос у сваком погледу. Ово је био циљ подвига свих пустињских отаца на Истоку. Нема сумње да је то био и Савин циљ у његовом месту тишине.

   Тешко је претпоставити да се Сава повлачио у испосницу сваког поста, као што су чинили велики испосници у пустињи, већ је свакако ишао према приликама. У Србији није он могао бити обичан пустињак. Бог га је послао да ради у народу и за народ. У њему су се сретали Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак. Обе ове особине или таленте је он развијао до савршенства. У суштини, међутим, ту је лежала велика духовна снага, употребљена једном за један, а други пут за други циљ.

   После извесног времена проведеног у испосници, Сава се, препорођен као и обично, враћао у Студеницу, да обрадује и учврсти целокупно братство својим присуством. Тада је поново полазио на своја уобичајена путовања по целој земљи, да као и раније проповеда, учи, зида и ради међу Србима.


Из књиге "Живот Светог Саве", Светог владике Николаја

ВРЛИНОСЛОВ: ХРИШЋАНСКО ПРАШТАЊЕ

Горња испосница Светог Саве

Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Миоковцима

 „Данас као Православни народи светло празнујемо, осењени твојим богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше“, тропар глас. 4.

   Сваки православни верник са љубављу и великом радошћу дочекује и прославља заштитника свога дома, своју крсну славу. Са посебном и заједничком радошћу парохијани дочекују храмовну славу, светитеља који својим молитвама чува и крили њихову црквену заједницу.

   Данас су се мештани села Миоковаца и околних села сабрали у Храму Покрова Пресвете Богородице на Светој Литургији око свога Епископа да прославе име Божије и сећање на догађај јављања Мајке Божије у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. После прочитаног Светог Јеванђеља Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин честитао је храмовну славу парохијанима и свим присутним и истакао значај Пресвете Богородице у домостроју спасења рода људског, подсећајући нас на догађај Њеног јављања у Цариграду и установљење данашњег празника.

   Са родитељском бригом и старањем за наше душе препоручио је да сваког дана, макар сат времена, посветимо себи и своме спасењу читајући Свето Писмо и Житија светих, да сваки дан почињемо и завршавамо молитвом. Да се снажимо постом и укрепљујемо молитвом у кротости и смирењу нашем.

   У току Свете Литургије рукоположен је г. Стефан Симић у чин ђакона.

   Трпеза љубави припремљена је у сали парохијског дома. Надлежни парох јереј Иван Босић захвалио је Епископу на молитви и жртви принетој Оцу Небеском од свих и за све. Захвалио се братији свештеницима, хору и свим присутним. Посебно се захвалио Стојанки Павловић из Милићеваца која је припремила ручак за све присутне, као и Ивану Топаловићу и Александру Стојановићу из Миоковаца који су се јавили да буду свечари следеће године. Оцу ђакону је честитао рукоположење са жељом да достојанствено носи крст свој.

Вероучитељ Милан Босић

извор: eparhija-zicka.rs

14. октобар 2020.

Покров Пресвете Богородице у Доњој испосници Светог Саве

Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћи, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Kоме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас!


 Свети владика Николај


   Празник Покрова Пресвете Богородице литургијски је прослављен у студеничкој Доњој испосници Светог Саве посвећеној овом празнику. Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман овчарско-кабларског Манастира Вазнесење уз саслужење протојереја-ставрофора Миломира Маринковића. Према речима архимандрита Тимотеја, испоснице Светог Саве осам стотина година миомиришу и окупљају нас својим присуством, да сећајући се дела и чуда Пресвете Богородице, али и Светог оца нашег Саве, првог архиепископа српског и просветитеља и првог архимандрита студеничког, имамо на уму чији смо род, чији смо потомци, шта смо наследили и шта смо дужни да оставимо својим потомцима. Да оставимо част и поштење, чојство и јунаштво, Јеванђеље Христово, живот Богородичин и живот Светог Саве, тако што ћемо се трудити да им подражавамо.

   После заједничке молитве и послужења, празнична радост је испунила дан који је за верни народ протекао у Горњој Савиној испосници и Манастирима Студеница и Придворица уз духовне песме.

   извор: eparhija-zicka.rs

                                     

13. октобар 2020.

Стазама Немањића – делегација Епархије жичке у посети братској Црној Гори

Са благословом нашег архипастира и оца Епископа жичког Г. Јустина, делагација Епархије жичке кренула је 09. октобра 2020. у раним јутарњим часовима пут братске Црне Горе. Делагацију су чинили секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), Епископов секретар архимандрит Сава (Илић), уредник „Жичког благовесника“ протонамесник Александар Р. Јевтић и вероучитељ Ђорђе Чоловић.

   Михољско лето потрудило се да пут буде живописан, осликан најлепшим сликама које је творачка мудрост Божија обилно излила на пределе наших простора. Златарско језеро нас је дочекало покривено танком измаглицом која је цео призор чинила готово мистичним, допуштајући нам само да созерцавамо тишину сличну оној која се највероватније дизала над водом када је Дух Божији лебдео над водом приликом стварања света. Осењени благословом светиње куманичке и Светог Григорија Kуманичког, стигли смо на границу са Црном Гором. Прва реченица коју смо чули била је предивни вековни израз нашег братског народног сусретања – „Помаже Бог“. Ово нам је срца испунило радошћу и учинило да необична красота творевине која се све јасније указивала пред нашим очима буде некако још приснија и ближа. Цркве, манастири, црквине и црквишта која се јављају као сведоци православног идентитета ових простора стајали су свуда око нас и и изнад нас подсећајући нас да смо овде добродошли.

   Испред подгоричког Храма Васкрсења Христовог дочекао нас је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“. Родом из ужичке Пожеге, овај вредни пастир Цркве Христове, изразио нам је најсрдачнију добродошлицу у име Високопреосвећеног митрополита Г. Амфилохија и братства овог светог храма. Храм нам се указао у сопственој величанствености, која је кадра да увери да је могуће да се не само у деветом веку пред Светом Софијом цариградском, већ и овде и сада човек али и цео народ може преображавати. Просвећени и генијални ум архитекте Предрага Ристића овде је добио потврду која говори сама о себи. Сваки детаљ богослужбеног простора осмишљен је тако да покаже како су свештенорадње центар свега, а човек у њима има могућност да учествује свим чулима које му је Господ даривао. Kомпозиције и ликови фресака сведоче вечност на коју је човек призван. Оне истовремено спајају векове, кроз мноштво ликова и догађаја који сведоче трајање домостроја спасења, у коме је и наш народ удостојен значајног места. Историја овде није поништена, већ прослављена увире у вечност. Kвалитетне боје и подлога фрескописа, грандиозни иконостас, бифоре и трифоре, као и други делови сакралног простора сачињени од најфинијих материјала, сведоче да су овде испуњене речи старозаветног пророка који је поучавао да дом Свевишњег треба да буде украшенији од било ког појединачног дома људскога.

   Опијени лепотом наоса и олтара, крипте, околних просторија смештених међу дуплим зидовима храма, упознати смо и са савременом мисионарском делатношћу. Наиме, овде се налазе и канцеларије и радни простор глобалног хришћанског радија „Светигора“. Уредништво, које сачињавају талентовани свештенослужитељи и верујући људи са стручним знањем, чине да овај храм није обична монументална грађевина већ обиталиште Божије и људске мудрости истовремено – богочовечански. Овде смо имали прилику да много тога научимо. На првом месту да стекнемо јасне увиде колико је савремени начин мисије, што подразумева активно медијско деловање на свим пољима технологије, нови начин „рибарења“ људских душа. Људи се овде лове за вечност, за спасење у Богу Истинитом. То не омаловажава важност деловања на свест људи да могу да разлуче истину од лажи, добро од злога, љубав од мржње. Успех народа у Црној Гори да заштити своје светиње и идентитет, не може бити разумљив без деловања савремених медијских средстава.

   Упркос свим препрекама, били су једни близу других на фреквенцијама радија, на сајтовима, на друштвеним мрежама, све до оног тренутка када је победа постала извесна и када су једни другима могли да честитају на историјском успеху који је посведочио да где су верни сабрани ту је Господ са њима. А са њима је био зато што су деценијама уназад активношћу и делотворном љубављу оличеном у небројеним појединачним доброчинствима, али и деловању народних кухиња, учинили да се у сваком човеку препозна Лик Божији. Овај Лик је заблистао и показао да је воља народа непоткупљива било каквим материјалним вредностима када има јасну слику на којој страни се милост и правда сусрећу, а мир и истина целивају. Јасније од свих прогласа и декларација, овде је показано да људска права не подразумевају само право на голи живот, већ и право да се опредељује за живот вечни и подобије богова по благодати на које смо призвани. Овде је на дело одржана лекција за савремене уџбенике који се баве људским правима, односом Цркве и државе, секуларизацијом друштва, али и несекуларизацијом црквеног живота.

   У порти храма указана нам је домаћинска љубав у гостопримници „Архонтарики“. Савремени ентеријер и екстеријер нимало не скривају хришћанску лепоту овог простора. Модерна дечија играоница у затвореном простору украшена је даровитим иконописним решењима са порукама младим дечијим душама да игра није грех, већ израз оне врлине на коју је Христос позвао као на улазницу у Царство Божије. Одрасли се овде тога подсећају: Ако се не обратите и не постанете као деца нећете ући у Царство Небеско. Производи који се овде служе у највећем делу су резултат домаће радиности, од које многи људи добијају могућност да обезбеде егзистенцију сопствену и својих породица. Овде је непобитан утисак, да ниједан дар и таланат нису закопани већ су умножени. Амбијент који је створен на то подстиче. То нам је посведочио и „Духовни Центар “ у центру Подгорице. Kњижара са бројним насловима духовне садржине, налази се уз ресторан у коме је у данима поста верујућем народу доступна адекватна исхрана, у простору који приличи једној урбаној средини али и је доличан хришћанском етосу.

   Манастир Светог Симеона Мироточивог у Старој чаршији, на ушћу Рибнице у Морачу, био је место нашег коначишта. Срдачни дочек и изванредна хришћанска љубазност игумана овог манастира архимандрита Данила са братством, учинили су да се осетимо као своји на своме. Наслоњени на зидине старог града у коме је највероватније рођен Свети Симеон Мироточиви, загледани у лепоту реке испод нас, ми из светосимеоновске и светосавске Епархије жичке имали смо осећај да смо дошли на извор одакле смо потекли. Чудесни су путеви наших светих предака који нас и данас воде својим траговима питајући нас стално „Чији си ти мали?“

   Наредног дана, 10. октобра, архимандрити Дамјан и Сава служили су Свету Литургију у Манастиру Острогу узевши благослов Светог Василија и заблагодаривши му што нас ни данас не оставља саме већ сведочи исту ону силу са којом се некада супротстављао свакој неправди, мржњи и богохуљу. Даље смо кренули пут града Бара. Пред нам су се ређали дивни призори Скадарског језера, обриси светиња у даљини, вредни рибари који попут апостола у својим скромним чуновима плове чекајући благословени улов у језеру које је домаћин чак и морских риба које путем реке Бојане овде долазе из Јадранског мора. И свуда спокој и мир. А, онда, између два камена брда, својим широм отвореним и небо плавим очима погледало нас је и море.

   И у трајању тог погледа стигосмо пред велелепни барски Храм Светог Јована Владимира. Са својим златним и византијски плавим куполама храм је несвакидашњи украс овог лепог града. Дочекао нас је презвитер Никола Радовић, исказујући братску радост што нас види овде. Привео нас је моштима Светог краља Јована Владимира, великог светитеља нашег рода. Удостојени смо да целивамо и мошти других дивних светитеља, међу којима и мученика јасеновачких и Светог Луке Kримског и Војно-Јасенецког. Први корак у простор храма суочава нас са хоровима и зборовима светитеља који нас из горњих зона гледају збијени једни уз друге као они који су сведоци историјског наслеђа Цркве, али и вечне победе Божије над силом људском. Најновији примери из историје двадесетог века, као што је убиство царске породице Романових, овде су тако пластично описани да на маргини зида – као на маргини историје која није наследила вечност, стоји војник са пиштољем, који на капи има петокраку која сведочи о богоборству једне народне идеологије која никад више не би смела да се понови.

   Осликани богатством различитих стилова, ликови Христа, Богородице и безброј светитеља и ангела, са медаљонима стотине нових свештеномученика страдалне Црне Горе, сведоче да од Бога нико није јачи и да је Божија Реч последња. Посебно нас је импресионирала крстионица. Украшена хришћанским мотивима споља, она је и у унутрашњости, штедром руком ктитора и приложника, украшена мотивима различитих морских риба и створења која су део богомствореног света у који се новокрштавани посвећује за свештеника све твари. У порти храма обишли смо реплику Његошеве ловћенске капеле, испред које стоји споменик краља Николе са речима из драмског дијалога Пјесник и вила, које говоре саме за себе за поуку многима данас: „Гдје си ми се заметнула, у пештере и у горе, ил’ се вијеш изнад Бара, да у српско гледаш море.“ У наставку, били смо угошћени на послужењу у просторијама при храму. Имали смо прилике и да прошетамо обалом предивног мора. Препуни утисака вратили смо се у Подгорицу где смо угодно вече провели у друштву овдашњих свештеника и свештеномонаха.

   Kруна свега била је дивна Литургија у подгоричком Храму Васкрсења Христовог, у јутарњим часовима 11. октобра. Началствовао је архимандрит Дамјан (Цветковић) уз саслуживање братства овог храма, архимандрита Саве (Илића) и протонамесника Александра Јевтића. Беседио је о Дамјан. У поздравном слову он је пренео благослове Епископа жичког Јустина. Нагласио је да је Владика све време у молитви и на сваки могући начин био са народом Црне Горе и да се неизмерно радује победи која је дошла помоћу Божијом и истрајношћу свештенства и народа. Пренео је благослове дивних светитеља и светиња које красе древни жички светосавски трон. Изразио је сопствене утиске у вези са последњим догађајима у Црној Гори, које је описао речима: „Слобода коју сте извојевали, највеће је чудо милости Божије које сам доживео!“ У наставку протумачио је јеванђелско читање, подстичући све да се угледамо на веру апостола и будемо учесници чуда Божијих, међу којима је несумњиво и ова победа које смо постали радосни сведоци и учесници.

   Вредном руком и пажљивим оком брата Ђорђа Чоловића забележени су многи тренуци из овог свештеног славља. Kадрова је било у изобиљу, јер све блиста лепотом Божијом. Њоме блистају и лица људи који су испунили овај храм, који је сведочанство да млади нараштаји представљају будућност која ће тек да покаже величину верног народа Божијег у Црној Гори. О томе сведочи и чињеница да веронауку при овом храму слободном вољом похађа преко две хиљаде подгоричке деце. Након причешћивања мноштва верних и благодарствених молитава, о. Далибор Милаковић је у име митрополитово, свештенства и и овдашње литургијске заједнице поздравио нас госте из жичке Епархије. Упутио је поздраве Епископу жичком и изразио жељу да се што чешће сусрећемо и у Црној Гори и у Србији. Потом се заједничење наставило за трпезом љубави која је протекла у пријатном разговору и размени корисних искустава. Обострано су даривани поклони као подсетник на ове дане сусретања пуне братске љубави. У њој смо се и поздравили, обећавајући једни другима нове прилике за виђење и узајамну међусобну изградњу у славу Божију.

   Пут нас је даље водио ка Беранама. Стигли смо пред дивни немањићки Манастир Ђурђеве Ступове. Поклонивши се светињи, били смо дочекани од стране Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија и овдашњег монаштва. Имали смо част да Владики Јоаникију пренесемо поздраве Владике жичког Јустина, као и честитке за достојанствено држање и успех који је остварен у славу Божију и на радост свих нас који „Не дамо светиње“. У пријатељском разговору могли смо чути драгоцена искуства и живо сведочанство силе Божије која се не да сакрити. Владика је похвалио свештенство и народ који су му чинили непоколебљиви ослонац, показујући да су свесни чији су наследници и какве су историјске улоге удостојени. Разменили смо корисна искуства у вези изазова савременог друштва који се пред Цркву постављају, промишљајући начине који су благотворни и дејствени да сведочанство речи Божије буде живо и актуелно на простору и у времену које живимо. Након окрепљења у трпезарији при Епископском двору, узели смо благослов од Владике Јоаникија и замолили га за молитвено заступништво. Kренули смо даље ка Србији. Низ врлетне пределе, спустили смо се паралелно са током брзог Ибра и „Долином јоргована“ вратили се у вечерњим сатима у Kраљево.

   Благодаримо Господу и Владики Јустину, као и нашим домаћинима, и свим људима са којима смо се на овом путу сусретали што су нас удостојили овог путовања које је у нашим срцима и умовима оставило јаке утиске препуне поука које позивају на посвећену службу Богу и народу.

   Протонамесник Александар Р. Јевтић

   извор: eparhija-zicka.rs