Сведочења о наитију о академику др Димитрију Стефановићу

У недељу, 17. октобра 2021. године, у крипти храма Светог Саве на Врачару је премијерно приказан документарни филм „Сведочења о наитију“ о академику Димитрију Стефановићу и Студијском хору САНУ. Аутор, режисер и продуцент филма снимљеног по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија је Сара Милановић. 

Димитрије Стефановић (1929-2020) је био истакнути српски музиколог и филолог, свестрани ерудита и академик САНУ, човек који је померио писмени почетак историје српске музике за четири века и дао велики допринос у области музиколошких истраживања. У филму учествује преко четрдесет еминентних говорника из света дипломатије, новинарства, хришћанских Цркава, музике и музикологије, затим, професори универзитета из Србије и иностранства... Реализација филма има за циљ да будућим нараштајима приближи лик и дело академика Стефановића и подстакне на даљи напредак истраживања у области музике и музиклогије.

   извор: www.spc.rs

Први пут извађене мошти Старца Јосифа Ватопедског

Свети остаци једног од великих стараца 20. и 21. века ексхумирани су 20. октобра, у манастиру Ватопед на Светој Гори.

Старац Јосиф Ватопедски(1921-2009) провео је 13 година као ученик великог Светог Јосифа Исихасте. Он је остао у Новом Скиту након упокојења свог старца 1959. године, боравећи тамо још 28 година. 1987. преселио се у манастир Ватопед, где је остао до упокојења 1. јула 2009. године.

   Оци су прво очистили гроб у манастирском дворишту, а након вечерње су откривене његове свете мошти, преноси Ромфеа.

   Обретење (проналажење или откопавање) моштију је надгледао Његово високопреосвештенство Митрополит лимасолски Атанасије, духовно дете старца Јосифа, заједно са још неколико архијереја и гостујућим атонским игуманима и братијом манастира Ватопеда, преноси orthochristian.com

Превела Љиљана Поповић

   Фејсбук страница “Пријатељи манастира Хиландара” преносећи вест о обретење моштију знаменитог светогорског старца Јосифа Ватопедског, подсјећа да на Светој Гори постоји занимљив обичај што се тиче сахрањивања монаха.

  Наиме, када се упокоји неко од монаха, његово тело се, по обичају, не купа нити пресвлачи. Један од отаца одређен игуманом, проверава да ли преминули монах има на себи схиму и све што је потребно да монах има. Покривши му лице паном, полаже га на расу или мандију и, увивши га целог, ушива га у њу.

   Монах, који има за послушање одржавање манастирског гробља, одлази на гробље како би припремио гробницу за сахрану. По правилу, откопава гроб оног упокојеног сабрата који је најдуже у гробу, пазећи при том да не буде мање од три године од сахране тог брата којег ће откопати. Уколико нема таквог, копа нову раку.

   Kада се земни остаци упокојеног монаха ваде из земље, тада се служи света Литургија са кољивом, у гробљанској цркви.

   Након  Свете литургије, монах који има послушање да брине о костурници и гробљу, пере лобању и све нађене кости уљем и вином и исписавши име монаха на његовој лобањи, полаже је у манастирску костурницу на полицу међу остале лобање, док остале кости ставља на посебно место где су и кости других.

   Што се тиче старца Јосифа Ватопедског, он је још за живота сматран за свеца те је и сахрањен мимо манастирског гробља тик уз северну страну саборног храма манастира Ватопед.

Део текста преузет из књиге архимандрита Онуфрија Хиландарца Светогорски богослужбени устав.

извор: mitropolija.com

Свештеник Владан Вуковић, “Божији човек“ – филмска иконологија једног житија

 Црква је од почетка своје историје изражавала тајну вере, не само преко свог богослужбеног и светотајинског живота, већ и кроз своју узвишену иконографску уметност. Икона је оживела Јеванђеље у очима многих људских генерација све до данашњих дана. Појава играног филма омогућила је један нови вид израза и сведочења Јеванђеља, које се увек изнова исписује кроз житија небројаних Божијих светитеља.

   Чудесно и потресно житије светог Нектарија Чудотворца добило је и своје филмско остварење ове године и то после 101. године од упокојења овог великог светитеља наше Православне Цркве. Сви они који су руски филм „Острво“ сматрали врхунцем православне кинематографије биће пријатно изненађени дубином и ширином филма „Божији човек“ чији је аутор и режисер једна побожна Српкиња госпођа Јелена Поповић.

   Говорећи о овом филму немогуће је не бити личан, посебно из разлога што смо и сами имали прилике да на себи осетимо благу исцелитељску руку великог Божијег светитеља. Нећу улазити у детаљну анализу филма, већ ћу се потрудити да у пар речи искажем свој лични доживљај овог филмског ремек дела.

   Први и најупечатљивији утисак који филм даје свом гледаоцу је осећај да пред собом има документарни, а не играни филм. Лепота кадрова, дубина глумачких тумачења, ширина у приказивању духа једног доба, заиста плене својом реалношћу. Арис Серветалис, глумац који у филму тумачи светог Нектарија не глуми већ живи своју улогу. Све време приказивања филма пажљивог гледаоца прожима осећај као да посматра правог светог Нектарија који пред нама поново проживљава свој потресни живот. Чак шта више, у очима, лику, покретима и поступцима које свети Нектарије чини пројављује се и сам Христос који је реално присутан у свом страдалном светитељу. Гледајући Нектарија спознајемо Христа, а присуство живога Христа се најснажније осећа у неизрецивом смирењу које свети Нектарије постојано исказује. Имајући пред собом Нектаријев живот видимо да је он сав прожет молитвом и потпуним предавањем Христу. Овај суштински моменат у филму је тако снажно наглашен у бројним сценама када се свети Нектарије ватрено моли предајући изнова себе и свој живот Христу Богу. Док гледамо те сцене и сами добијамо жељу да узмемо бројаницу у руке и да се молимо Исусовом молитвом, „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“.

   Људи који у филму долазе у контакт са светим Нектаријем на различите начине реагују на његову појаву. Једни га величају, други га клеветају, трећи га воле, четврти га издају, сви се о њега саблажњавају. Нектарије, заиста, постаје знак распознавања и најбољег и најгорег у сваком човеку који је имао прилике да га сретне. Нико према њему не остаје равнодушан. Он је свима доступан и пријемчив, али ипак за све остаје тајна. Видимо га као верног сина своје Цркве, искреног брата свих свештеника и професора, мудрог учитеља својих ученика, храброг мужа вернога народа, доброг оца своје духовне деце. Потпуно предан Христу свима је био све. Све носећи на својим духовним плећима, трпећи, тешећи и страдајући због многих. Прогоњен и од духовних и световних власти, одбачен од народа, ипак остаје у Христу веран свима, и зато га Бог на крају чудесно прославља и уздиже на престо своје непролазне славе.

   Заиста, филм „Божији човек“ је библијска драма живота једног светог човека који стоји раме уз раме са апостолима, пророцима и мученицима Божијим из свих времена. Својом снагом и дубином овај чудесни филм нас потреса и баца у реалност палог и огреховљеног света у коме и ми живимо, света у коме је људима најлакше да се саблазне и огреше о Бога и Његове свете људе; тужног света који се мучи у агонији страха, неповерења, неслоге, властољубља, зависти и мржње. Ипак, овај филм нам поручује да Бог није оставио свет на милост и немилост силама таме и зла, јер Бог и из пепела многих неправди себи подиже дивне светитеље попут светог Нектарија Чудотворца; светитеље који својом светлошћу могу да дотакну и најтврђа људска срца.

   Ово је филм који смо добили на дар, као утеху, у овом смутном и тешком времену у коме се данас налазимо. Ово је филм који нас изнова подсећа шта значе врлине смирења, трпљења, храбрости, мудрости, вере, наде и љубави. Ово је филм који треба све нас да подстакне на молитву, покајање и подвиг.

   Свети Нектарије, Чудотворче Егински, моли Бога за нас.

    Свештеник Владан Вуковић

      извор: eparhija-zicka.rs

Премијера филма "Божији човек", Београд, 14.10.2021.

   Заиста је изванредан утисак на мене оставио филм “Божји човек”. У времену егоизма и мржње, оптерећеном нарцисоидношћу и у потпуној конфузији због површности, као и због одсуства критеријума филм “Божји човек”, о светом Нектарију је управо оно што нам је било потребно.

Светитељи Божији због јединства са Христом постају беспочетни, али они немају ни краја, припадају свим временима и припадају свим људима. Светитељи Божији су универзални људи који надилазе и свој простор, своју породицу, своје време, па чак и своју Цркву помесну, по свом благодатном деловању, он нема непријатеље, јер је човек Христов. Што значи да сваки човек који се светитељима Божијим обраћа, а сведоци смо и многи од нас, управо људи који се обраћају светом Нектарију, независно од тога одакле су и ко су, ако му се обраћају са поверењем - сила Божија је увек целебна и увек помаже ономе ко се са вером и једноставношћу и отвореном срцу обраћа светом Нектарију и другим светитељима Божијим. И то је оно што нам овај филм својом причом поручује и што га препоручује гледаоцима.

Патријар Порфирије

ТИХОВАЊЕ/Савине испоснице

 

Доња Савина испосница

Покров Пресвете Богородице

14.10.2020.

2017.

2016.

2013.

проф. Божидар Зечевић, ПРАВОСЛАВЉЕ И ФИЛМ, Зајечар, 19.9.2021.

 

На тему "Православље и филм" говори проф. Божидар Зечевић, филмски критичар и драматург

ШЕСТИ ФЕСТИВАЛ ХРИШЋАНСКЕ КУЛТУРЕ

Порта Саборне цркве, Зајечар, 19. септембар 2021. године

   eparhija-timocka.org

Цео текст Божидара Зечевића
 "Православље и савремени филм"
 преузми овде:

www.rastko.rs

   "Схватање света и човека као бескрајног филма драматичних изненађења можда ће изненадити и понеког познаваоца православне речи. Да, теоријско поимање филма садржано је и у православној мисли о човеку и његовим творевинама. Било би и чудно да није. Творачки акт, треперење светлости, побуда за раскривањем суштинских тајни, питање танке жице духовног и нетелесног, тражење невидљивог у видљивом, проналажење света и живота у духу божанског откривања, припадају и Светосавској богомисли. Аутор наведеног одломка о човеку као живом фотографском апарату није, дакле, Дзига Вертов, него преподобни Јустин (Поповић), један од највећих српских боготражитеља у новом времену. Не случајно. След његових идеја испоставља и следеће: „Стварност овога света је фантастичнија од свега најфантастичнијег и загонетнија од свега најзагонетнијег… Сва наша знања о свету и човеку … сабирају се у једно знање и једно пророштво. То знање, то пророштво гласи: овај видљиви свет стоји и постоји — на невидљивостима којима нема ни броја ни краја… А да! Вама се нуди боговска почаст: да будете творац и архитект новог света. Имате ли за то довољно маште, довољно ума, довољно снаге?“.

   То што архимандрит и професор Јустин вероватно никада не беше чуо за Базенову филмску теорију аутора и припадајућа размишљања у духу прво „неореализма“, а затим француског „новог таласа“, ни мало не утиче на снагу овог прозрења. Али није то једини његов смисао. У свему, па и у филму, ава Јустин види чудо Божје, види самог Бога, који кроз људску имагинацију пролази као бескрајни низ покретних слика. То што човек, редитељ или гледалац само у ретким, изузетним тренуцима ухвати след овог тока — ствар је недокучива и неизвесна и није без утицаја нарочитог талента, који је и сам дар од Бога; Божји дар, духовни светловид".

Најава: "БОЖИЈИ ЧОВЕК", Филм о св. Нектарију Егинском, у биоскопима у Србији од 14.октобра

   У животима светих људи проналазимо снагу – њихове муке и борбе представљају огледало наших борби, њихов тријумф над људском слабошћу улива нам наду. Прича о вери и нади чини окосницу филма „Божји човек“. 

   Живот светог Нектарија Егинског из Грчке обележио је прогон. Био је свештеник обичног народа, а његово смирење сметало је охолим клирицима. Његов узорни живот код њих је пробудио сумње и  оклеветан је. Парохијани су га волели, и поред тога што је одбачен од црквених власти и прогнан из Египта. 

   Током целог живота, вера у Бога му је била најбоља одбрана. За разлику од његових претпостављених, којима су на уму биле једино световне почасти и моћ, свети Нектарије је бринуо о сиромашнима, учио сељаке да читају и пишу, својим примером надахњивао младе људе да приме свештенички чин, писао је књиге и држао проповеди које су људе приближавале вери. Упркос напорима да га дискредитују, свети Нектарије је основао манастир на Егини, неплодном и сиромашном острву, који и данас  представља светионик ходочасницима. 

   Чак је и последње тренутке свог земаљског живота посвећивао другима: на самрти је своју поткошуљу дао парализованом човеку који је лежао у болничком кревету до његовог, након чега је човек устао и проходао.

Наслеђе

ТВ ХРАМ

јул, 2021.

СВЕТИЊЕ И СИНАИТИ

Деспотовац

Slike života - Слике живота

БОЖИЈИ ЧОВЕК - прича за све - Разговор са режисером Јеленом Поповић

Острво смисла Петра Мамонова

Петар Мамонов је био најчудеснији човјек кога сам срео у животу Он није личио ни на ког другог, ни у својим аутодеструктивним поривима, ни у својој чежњи за Богом и тражењу истине. Све чега се дотицао постајало је умјетност. Притом, права умјетност – због тога су му млади тако вјеровали. Ове ријечи Павла Лунгина су највјеродостојније нешто што се може рећи о једном од путоказа руске културе и умјетности краја 20. и прве четвртине 21. вијека.

      Петар Николајевич Мамонов рођен је 15. априла 1951. у Москви. Одрастао је у улици Бољшој каретној бр. 15 која је постала позната током седамдесетих по Владимиру Висоцком. Њихови животни и стваралачки путеви развијали су се у различитим смјеровима. Мамонов је захватио дубине руске културе и досегао врхове стваралаштва. Од школских дана испољавао је немир и артистичност. Неколико пута избациван из школе, у младости, за разлику од већине руских рок музичара који су одрастали уз Битлсе, он слуша Мајлса Дејвиса, Реја Чарлса, Ајка Тарнера… Студира на Московском графичком факултету. Након незаврешених студија ради у штампарији као словослагач, потом као ложач, физички радник, а такође и као преводилац енглеске, норвешке, шведске поезије за антологијске публикације… У то вријеме је био често присутан међу члановима хипи покрета иако у потпуности није дијелио њихове идеје. Осамдесетих година 20. вијека оснива култни пост-панк састав „Звуки Му“. Први наступи су били у врло уском кругу публике. Тада се упознао се са Виктором Цојем, оснивачем и фронтменом рок састава „Kино“, Борисом Гребеншчиковом и групом „Акваријум“ који уз Kонстантина Kинчева и групу „Алиса“ представља врхове руске рок музике. Наступи током 1984. и 1985. године доносе Мамонову и бенду „Звуки Му“ огромну популарност. Бенд у то вријеме још увијек нема снимљен албум. Тек 1988. године снимају један за другим два албума – „Једноставне ствари“ и „Kрим“. На првом албуму су све старе пјесме које је написао лично Мамонов. Тих година гостују широм Европе, потом и Сједињених амерчких даржава. Након повратка у тадашњи Совјетски савез у ком је перестројка хватала замах, Мамонов доноси одлуку да расформира групу. Ипак, везана уговором са продуцентом Брајаном Иноом група се још једном окупља и снима албум „Транссигурност“. Потом слиједи албум „Груби сутон“ 1993. године, улога саксофонисте у филму Павла Лунгина „Такси-блуз“ и прва монодрама „Ћелави бринет“ коју је поставио заједно са режисером Олегом Бабицким.

   Једна од преломних тачака у животу Петра Мамонова била је 1996. године када доноси одлуку да се из Москве пресели у село Јефаново. Сам Мамонов је истицао ову чињеницу и осјећај безнађа који га је преплавио. Имао је први пут све – и славу, и новац, и породицу и упркос томе, таласи безнађа и смрти били су све јачи. У младости је пробао све: од алкохола до наркотика. Некако му тада долази у руке књига Илариона Алфејева о животу Светог Исака Сирина, потом одлазак у цркву као и сусрет са руским Христом Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шмељова…

   У том периоду живота поставља на сцену монодраму „Постоји ли живот на Марсу“ по мотивима Просидбе Антона Павловича Чехова, затим слиједи „Чоколадни Пушкин“ – пројекат који је започео као албум, а завршио као монодраму. Сам Мамонов је свјестан до које мјере помјера границе жанра и овај пројекат смјешта у оквире лит-хопа (књижевни текст који се на сцени чита и изводи у стилу хип-хопа). На крају се све завршава великим експериментом: објављивањем апстрактног албума „Електро Т“ у коме већина композиција су у ствари, соло партије без људског гласа уз присутне необичне шумове. Један од историчара руског рока Артемиј Троицки пише да је наступ Петра Мамонова личио час на епилептички напад, час на стања лунатика све то комбиновано са покретима уличног забављача. Опус бенда „Звуки Му“ може се сврстати жанровски у оквире пост-панка прије него ли у чисти рок или хард-рок. Сценски наступ Мамонова и енергија удаљено подсјећа на Ијана Kертиса и „Джој дивижн“. И један и други су осјећали како се унтрашњост свијета хлади. Осјећали су да свијет и ствари губе своју топлину. Потребне су им биле нове ријечи и нови израз за драму савременог човјека која се пред њима одигравала. Ијан Kертис није прескочио велики расцјеп – завршио је у амбису, а Мамонов – јесте.

   Отац Анатолиј из филма „Острво“ појавио се на екранима 2006. године. Умјетност је прешла границу и помијешала се са животом или… обрнуто? Након овог ремек-дјела Павла Лунгина село Јефаново почели су да походе болесни и тијелом и душом. Нису тражили Петра Мамонова, већ оца Анатолија. Све је то подсјећало на велико ходачашће. Петар Мамонов је опет помјерио границе реалног јер то није била само глума, већ подрхтавање душе дубоко вјерујућег човјека пред камером. Услиједиле су награде „Златни орао“ и  „Ника“ за најбољу мушку улогу, слава и популарност која се ријетко среће. Улога Ивана Грозног у Лунгиновом филму „Цар“ изазвала је бројне полемике, а Мамонов је и сам истицао да није успио до краја да освоји ту улогу и да реализује оно што је замислио. Али, једно јесте: комплексном лику Ивана Грозног додао је још једну црту – црту јуродивости. Услиједило је учешће у пројектима „Рок над Волгом“, ауторска емисија „Златна полица“ на Еху москве, пет томова  афоризама и кратких изрека и мисли на религиозне теме под заједничким насловом „Зачкољице“.

   Петар Мамонов и као музичар, и као глумац, и као режисер и писац враћа руску културу ка својим праизворима. Тачније, Мамонов је, да поновимо, путоказ ка великој матици руске културе и стваралаштва. За њега је живот био стални разговор са Богом. Говорио је: „Бог нема мјеру. Он је бескрајан – ето шта је мене као љубитеља адреналина привукло: то што нема границе… Ту је могуће бескрајно увећавати благодат, ево, то је та свјетлост која је у теби.“ Kао и у финалном кадру култног „Острва“ брод Петра Мамонова је запловио. Његова свијећа је дочекала јутро.

 Неда Андрић

   извор: mitropolija.com

Манастир Црна Река

извор: Заборављени коријени

Свети Јован Шангајски

             

Тропар, глас 5.

Брига твоја о пастви странствујућој, предображаваше молитве твоје, које се за сав свет свагда приносе: тако верујемо, познавши љубав твоју, светитељу и чудотворче Јоване! Сав од Бога освештан свештенодејством светих пречистих Тајни, којима и сам свагда укрепљен, хитао си страдалницима, исцелитељу најрадоснији. Пожури и сада у помоћ нама који те свим срцем поштујемо.

Kондак, глас 6.

Славни апостола Христових наследниче, јавио си се да нас маловерне и хладне срцем спасеш. Древних светих благодаћу и подвизима обукао се јеси, зато си од Бога и Небесне тајне добио. О предобри хранитељу сиромаха, који дајеш наду од света одбаченима, о светилниче Христов, Божанственим пламом у освит Страшнога Суда ужежени. Моли се за нас, светитељу оче Јоване, да се и наша срца разгоре пламеном спасоносне љубави за Христа и да се спасу душе наше у времена последња. 

           

                                                         

     2006.

           

Манастир Ћелије / Филм "АВА ЈУСТИН"

2019.

Манастир Ћелије

Преподобни Јустин Ћелијски, 

14.6. 2017.

2011.

Филм ’Божји човек’ – дело лепоте и љубави

Филмска критика Џона Г. Панајотуа о филму „Човек Божји“ о животу Светог Нектарија Пентапољског Чудотворца

 [2021, Симеон Ентертејмент и Вју Мастер Филмс]

   У данашње време врло ретко можемо наћи снимљен филм о неком свецу, а камоли о истинском. Филм је веома добро урадила Јелена Поповић, која га је написала, режирала и продуцирала у сарадњи са Светогорским манастиром Ватопедом, грчким институтом Светог Максима филм о биографији Светог Нектарија „Божји човек“.

   Представљајући живот дуготрпељивог свеца, Арис Серветалис у главној улози светог Нектарија Kефаласа наизглед усмерава и оваплоћује расположење и енергију светитеља који је напустио овај живот пре једног века. Серветалис је, чини се, оно што је написано о светитељу у књигама и како је приказан на фотографијама и иконографији пренео на филмско платно за нас у трајању од скоро два сата. Таква је убедљива тежина и снага Серветалисовог приказа овог светог човека. Серветалис као да је рођен да игра Светог Нектарија. Управо је тако добро одиграо улогу и као резултат тога био сидро читавог филма.

   Публика на почетку филма се упознаје са Светим Нектаријем у другој половини деветнаестог века, када је служио у Египту као викарни епископ Патријарху александријском и читаве Африке Софронију. Нектарије је уживао љубав већине људи у Египту, али не и свих. Постоји сцена која приказује колеге јерархе и свештенство како рђаво говоре о Нектарију, оптужујући га и клеветајући Патријарху у покушају да буде уклоњен из Патријаршије. Ови свештеници су то говорили и чинили из своје зависти и љубоморе због Нектаријеве све веће популарности.

   Иако је онај који је био одговоран за Нектаријево довођење у Египат, Патријарх Софроније је одлучио да верује клеветама и оптужбама на рачун Нектарија, а да му није одобрио ни састанак, разговор или пружање могућности да стане у своју одбрану. Тако  је смењен са положаја и протеран из Патријаршије. Упркос Нектаријевим покушајима, њих двојица никада више неће разговарати, дописивати се или видети.

   Немајући куд, Нектарије напушта Египат и путује у Грчку. По доласку у Атину, покушао је да се представи атинском архиепископу, али он одбија да га види јер је александријски патријарх већ послао писмо „упозорења“  у којем се наводи да је уклонио и ставио под епитимију Нектарија због озбиљних моралних и етичких разлога који укључују жене и новац говорећи да је био бунтован и амбициозан, претендујући чак да буде патријарх. Без архиепископове дозволе, Нектарије није могао да служи у Грчкој и самим тим није могао тамо да зарађује за живот у црквеној служби.

   Избегаван и игнорисан од својих колега епископа и свештенства због клевета његових љубоморних непријатеља које су га пратиле и у Грчкој, започео је двогодишњи период светитељевог бескућништва, отуђења, усамљености и скоро очаја. Током овог периода, као и током целог свог живота, служио је бескућницима и потлаченима из сопствених ограничених средстава. У једној од сцена Свети Нектарије седи поред једног просјака. Два свештеника пролазе у својим огртачима који лебде, игноришући обојицу и несвесни њихових потреба. Свети Нектарије скида ципеле са својих ногу и поклања му их.

   Тада се догодио први од три догађаја који ће променити ток живота Светог Нектарија. Локални владика му је показао мало саосећања и саветовао га је да пронађе министра просвете и вера како би добио дозволу за проповед као лаички проповедник, што је учинио с великом радошћу и понизношћу. На састанку са владиним бирократом, који је чак доводио у питање његов статус грчког држављанина, објаснио је своју невољу и чак рекао да је о својој ситуацији писао Васељенском патријарху и да није добио одговор.

   Нектарије је добио ипак дозволу од владиног званичника и додељено му је на острво Евија за проповед. То је било још једно обесхрабрење за њега, јер су људи већ чули гласине о њему, шалили су се и ругали му се док је проповедао и на крају би излазили из цркава видећи га на проповедаоници. Не желећи да издржи даље лично понижење тамо и хаос у црквама, напустио је место проповедника.

   У то време је путовао на Свету Гору и тамошњи подвижници су га кроз духовно расуђивање препознали као особу каква је заиста био, а не као ону коју су непријатељи оклеветали. После посете Атосу, друга прекретница у његовом животу догодила се када је после још једне безуспешне посете Архиепископу, именован за директора црквене школе и гимназије Ризарио, саосећањем лаика који су препознали Нектаријеву величину.

   Његов први подухват био је да обнови оронулу цркву Светог Ђорђа која је служила као капела Ризарија, јер је веровао да капела треба да буде центар школе. Тамо у Ризарију, Нектарије је почео да цвета као учитељ и писац. Иако су професори, особље и студенти знали за његову неповољну репутацију због гласина, клевета и оптужби које су га окруживале, он је својим примером љубави, понизности, доброте, побожности и стрпљења трансформисао Божјом благодаћу животе и најокорелијих људи, око њега. Нектарије је чак радио и домаров посао кад је домар био болестан и није могао да ради како не би изгубио посао!

   Kоначно, догодио се трећи догађај који је преусмерио ток његовог живота када се Божијом промишљу догодио сусрет са слепом младом женом Kсенијом (Kорина Ана Гуголи) која је изразила своју жељу и жељу својих пријатељица да постану монахиње под духовни руковођењем Светог Нектарија. Потом је замолио Митрополита Теоклита који је био егински епископ да му одобри отварање манастира на Егини на месту тамошњег напуштеног срушеног манастира. Митрополит Теоклит је дао дозволу Светом Нектарију. У то време 1908. године, Нектарије се преселио из Атине на Егину да помогне искушеницама да изграде свој манастир. Поново су га следиле клевете и оптужбе покушавајући да избаце из колосека његове покушаје оснивања манастира. Толико да је и сам Теоклит почео да га клевеће и прогони негирајући да је икада Нектарију дао дозволу за манастир и оптужујући га за неморал са женама из манастира. Обавестио га је чак да никада неће поднети захтев Светом синоду да манастир буде признат као званична монашка заједница и да ће предузети мере да се манастир затвори.

   Већ нарушеног здравља, Нектариос је потражио адвоката да помогну у заштити монахиња и манастира који је помогао да оснује. Светитељу је саветовано да манастир уврсти у непрофитне организације, покушавајући да га одржи независним и заштити га од контроле Теоклита и Синода. Четири године након светитељеве смрти Синод је званично признао манастир као званичну монашку заједницу. Нектарије је оболео од рака простате и умро је 1920. године у болници Евангелисмос која се налазила преко пута школе Ризарио. У последњем натприродном чину, док је био на самртној постељи, светитељу је скинута поткошуља и постављена на суседни кревет парализованог човека (Мики Рурк) који је у том тренутку био излечен.

   Порука овог филма је сасвим јасна. На много начина служи као историјска модерна парабола о упорности, вери, праштању, нади и љубави. Упркос свим препрекама, прогонима, понижењима и искушењима са којима се Нектарије суочио, он је истрајао да се бори у служењу Господу Исусу и служењу читавом Његовом стварању. Kада му његов верни помоћник Kостас (Александар Петров) током година школовања у Ризарију дође у посету на Егини у другом делу филма, он му говори да је њему икада учињено оно што је учињено светитељу, он никада не би отишао поново у цркву. Нектарије одговара својом уобичајеном дуготрпљивом смиреношћу рекавши му да упркос неправдама које су чиниле вође и чланови званичне Цркве, права духовна Црква, Невеста Христова није крива за то.

   Прича је таква да је универзално разумљива без обзира да ли је неко православни хришћанин или не. Говори о томе шта у данашње време значи бити хришћанин или просто човек. Филм јасно показује да нису муслимани Турци или тоталитарни марксисти прогонили Светог Нектарија током већег дела његовог живота до тренутка његове смрти, већ су то били људи из Цркве, његове колеге епископи, свештенство и лаици у Египту и Грчкој.

   Ово би гледаоца требало да доведе до веће наде, а не очаја. Верујем да овај филм људи свих вера или људи без вере не могу напустити након што су га погледали, а да нису остали дирнути, надахнути или можда чак и преображени. Било је изузетно мудро да је овај филм снимљен на енглеском језику, чиме се омогућило да има светски утицај. Kинематографија коју је урадио Панајотис Василакис је изузетно лепа и маестрална у својим приказима.

   Укратко, оно што је Достојевски изразио у књижевности са браћом Kарамазовим, Поповић је урадила у филмском стваралаштву са „Божјим човеком“. Обоје су се врло добро снашли у служењу својим делима човечанству уопште и посебно Православном хришћанству. Kоначно, обоје нас подсећају шта заправо значи истинска лепота изражена у љубави. Са овим разумевањем можемо заиста ценити лик светог Нектарија који нам служи као пример духовног Христовог ратника. Иако измучен невољама које су му чиниле демонске слуге, борио се до краја за оне којима га је Бог послао да их служи и штити. На крају крајева, светитељи су живи примери онога што Исус може учинити у нашем животу ако га само желимо и допустимо му да контролише наш живот. Топло препоручујем овај филм и верујем да ће људи бити благословени гледајући га.

Џон Г. Панајоту је православни хришћански теолог, научник и професор.

                                                                                    Превела Љиљана Поповић

   извор: mitropolija.com

Чачак, Одржано предавање „Хиландарски путописи“

 

Свети владика Николај Велимировић је записао да је Света Гора царство без круне, држава без војске, мудрост без школе, кухиња без меса, богатство без новца и земља без жена.

Снимак преузми 
ОВДЕ

   Захваљујући Горану Вукчевићу и његовим „Хиландарским путописима“, предавању које је одржао у Великој Сали Дома културе у Чачку, присутни су могли на два сата да се отисну на једну овакву Свету Гору. Сви, без изузетка: И они који су у Бгородичином врту већ били, а и они који нису били, али имају жељу да оду, као и они који засигурно не могу отићи. Вече у ком се дух Свете Горе осећао у ваздуху, започето је тропаром Васкрса на грчком језику „Христос Анести…“, у извођењу Наташе Драговић и Весне Ђуновић из чачанског хора Слово љубве. Водитељка програма, Верица Kовачевић упознала је публику са радом и делом Горана Вукчевића, човеком који је близу три стотине пута посетио Свету Гору и манастир Хиландар и десет пута био на врху Атоса. Горан је филмски и телевизијски редитељ из Новог Сада, а Чачак и Чачани су му у срцу, како због игумана Хиландара Методија Марковића, тако и због Миливоја Ранђића, директора Задужбине Светог манастира Хиландара у Београду и блаженопочившег, оца Василија Хиландарца,  који је такође родом из села у близини Чачка.

   „Заиста, никада немам трему када држим неко предавање, али овога пута трема је присутна јер сам у Чачку, а сматрам да је Чачак град који је изнедрио изузетне личности. Много сјајних људи и догађаја потекло је баш одавде“, истакао је Горан.

   У његовом филму „Причешће на Атосу“, публика је могла да кроз ходочашће ученика Војне гимназије у Београду и питомаца Војне академије заплови од Уранополиса до луке Јовањица на Светој Гори, а одатле до манастира Хиландар, а све уз благослов Његове светости патријарха Павла и митрополита црногорско-приморског, Амфилохија. Филм је настао пре више од петнаест година и то је била изузетна радост за хиландарске монахе који су у свом дому угостили будуће браниоце српске земље.

   Након упознавања са манастиром Хиландар, крштења четворице војних гимназијалаца, у филму је приказано успињане на сам врх Атоса све до крста Светог Атанасија Атонског. У раним јутарњим сатима уследила је Света литургија у цркви Преображења коју је служио јеромонах Методије, причестивши ученике и њихове старешине. За све њих то је био доживљај за памћење. Одатле је уследио повратак кући, а сви они су уочили да са Свете Горе одлазе као сасвим другачији људи.

   После филма, кроз веома надахнуто предавање Горана Вукчевића, упознали смо се са животом светогорских монаха, посебно братства манастира Хилндар. Са пуним поверењем смо се препустили да нас одведе до најскровитијих кутака манастира, до цркве, ризнице, костурнице, пекаре, трпезарије. Први пут Горан је посетио Свету Гору пре више од тридесет година. Имао је част и благослов да упозна тадашњег хиландарског игумана Пајсија, који је по обнављању општежића био најмлађи игуман Хиландара, познавао је и игумана Мојсија (обојица блаженопочивши), а данас је велики пријатељ игумана Методија.

   „Света Гора са својим манастирима, превасходно са нашим Хиландаром је место где пуним батерије. Долазећи кући, одатле понесем пуне шаке благодати, које на жалост успут „испросипам“, али увек ми у шакама остану капљице које ме „држе“ до следећег одласка. Све невоље овог света почивају на нашем сопственом егоизму. Живот монаха је тако једноставан и прост, без филозофирања и просипања памети. Речи штедљиво користе, а са њима је и ћутање невероватно лепо. Довољно је само их посматрати како ходају, обављају послушања, моле се. Свуда је присутно њихово смирење. Kада сам као двадесеттрогодишњи младић који је због непријатности доживљених на послу који обављам отишао у Грчку на одмор, нисам ни слутио да ћу врло брзо стићи до Свете Горе. У то време нисам био ни крштен. На Светој Гори сам сазнао да се ништа у животу не догађа без промисли Божије. Ето, и тај мој неуспех и умор ме одвео на право место. Да није тога било, можда никада не бих спознао Бога. Њему и Пресветој Богородици се само треба препустити са пуним поверењем, јер ће они наш живот усмерити у правом смеру“,казао је Вукчевић.

  Нела Мечанин

  Фото: Александра Мишић

   извор: kablarnet.rs

Васкрсење - Победилац смрти 7/7

ВЕЛИКА СУБОТА 6/7

ПОБЕДИЛАЦ СМРТИ 5/7 / СЈАЈ У ОЧИМА ЦАРА ЈУДЕЈСКОГА

СЈАЈ У ОЧИМА ЦАРА ЈУДЕЈСKОГА 

На језноме путу ка брду Голготи

за тобом су ишли сви наши животи.

Живи и мртви, бивши и будући

кроз твоје ће ране у небеса ући.

Дивљи у срцу, опаки и страсни

вековима вичу: Распни га, распни!

Ти добро знаш шта није у реду:

превише сунца носиш у погледу.

Мирјана Булатовић

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК 4/7

ВЕЛИКА СРЕДА 3/7