Свети Димитрије, ВЕЗА И ОБАВЕЗА

Свети заштитници. Веза и обавеза.

   То да су нам светитељи веза код Господа, то лако разумемо. Сви стално траже неке везе: у општини, код лекара, за посао. Па онда нам је, наравно, важна и веза код Господа. А светитељ кога славимо у нашој Kрсној Слави је ближњи, најближи, јака веза. Толико јака да заборавимо да и ми нешто треба лично са Господом да радимо. Некако мислимо - наш светац ће све за нас да уради. Ми и не морамо ништа. Лако заборавимо на своје обавезе. И према Господу, али и према светитељу који нашу породицу вековима не напушта,шта год ми радили.

Данас славимо Светог Димитрија.

   Димитрије је био млад човек на власти. Из добре породице, способан и амбициозан. Власт у целој солунској области. Изнад себе има цареву власт. Али иако је млад, Димитрије не заборавља да и изнад цара има власт. Господ Исус Христос. И кад цар крене против Христа, Димитрије не слуша надређену власт. Противно царевом наређењу, уместо да прогони Христа, бори се за прогоњене и угрожене хришћане. Због тога је мученички пострадао. Скинут је са власти и погубљен.

   Замислимо данас неког политичара коме је свети Димитрије светитељ кога прославља. Да ли ће он одрећи непосредну земаљску власт владару који иде против истине, поштења, добра, или ће изабрати каријеру која као циљ све оправдава? А мирно ће гледати у лице свог светог, као да је све у реду. Он му постаје веза не за Господа него за служење сопственим, често не баш високим циљевима. А шта би тек било да је улог његов живот, а не само каријера?

   Мало је данас људи који ће се одрећи власти због служења истини, правди, милосрђу. Једва да их више има.

   Мало је данас и људи који нису на власти, имају мање да изгубе од људи са великим каријерама, а да имају храбрости да стану насупрот лажи, неправди, похлепи, да се жртвују како би заштитили немоћне и угрожене.

   А славимо светитеље. Славимо Светог Димитрија. Где нестаде наша обавеза? Kако нас није срамота пред нашим светим рођацима? Пред прецима који су се више од нас трудили да поштују узор који су им светитељи дали? Kоји су се трудили да макар оправдају везу коју су незаслужено добили? Не траже они коверте, они траже макар мало нашег поштења, храбрости и доброте.

   Многи око светог Димитрија нашли су у његовом примеру снагу за храброст и чињење добра по сваку цену. И млади Нестор који је светошћу учинио немогуће и савладао у борби моћног плаћеника Лија, и слуга Луп, и многи други... Савладали су своје слабости и страх, мученички су пострадали заједно са Димитријем и на крају донели победу својим пријатељима, рођацима, потомцима, свим хришћанима.

   Kолико свако од нас својим примером може да утиче на људе око себе? Имамо ми обавезу. И те како.

   Свети Димитрије, ти који нам преносиш своју благодат не тражећи ништа за узврат, подсети нас на наше обавезе. Нас ради. Наших ближњих ради. Наших потомака ради.

Срећан нам празник великог светитеља, Светог Великомученика Димитрија Солунског. Онима који славе - срећна Слава!

свештеник Ненад Илић, из књиге "Нешто за успут",

 Catena Mundi, Београд

ТРОПАР СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ ДИМИТРИЈУ

 

Хиландарска икона Светог Димитрија, 1631/2, Јован Зограф

У Светој српској царској лаври Хиландару постоји параклис посвећен солунском светитељу из 1779. године. Претрпео је велика оштећења у разорном пожару из 2004. године и тренутно се врше радови на обнови параклиса.

Мозаик Светог Краља Милутина за Хиландар

Најзначајнији духовни и културни центар српског народа, Манастир Хиландар, добија први мозаик у својој вишевековној историји.

   Мозаик његовог највећег ктитора после Светог Симеона и Светог Саве – Светог краља Милутина, за само два месеца створен је у уметничкој радионици породице Ивановић из Параћина и са својим ауторима је већ кренуо до свог одредишта на Светој Гори. Повод за израду овог изузетно вредног уметничког дела је обележавање 700 година од смрти знаменитог српског владара који је подигао Србију до велике балканске силе.

   Изузетан рад уписује творце мозаика, академског сликара светског реномеа Зорана Ивановића и његово троје деце: Темјана, Василису и Темјану, у српску духовну историју.

   У среду 3.11. увече, дан пре кретања пут Свете Горе, мозаик је представљен у новој галерији Kултурног центра у Параћину, где је привукао велику пажњу. Параћин се поноси Ивановићима који ће, својим делом, оставити траг не само у српској, већ и у вери свих православних хришћана.

   „Добили смо из Хиландара претежак задатак да за само два месеца урадимо овај мозаик, па је заједнички рад нас четворо био једини начин да одговоримо том кратком року. Радили смо старом инверзном техником, са наличја, па смо тек два сата пре него што смо мозаик представили јавности први пут видели право лице краља Милутина. Он је ктитор Манастира Хиландар, највише заслужан што је ова светиња таква каква данас јесте. Набавка материјала за израду била је једна од најтежих ствари. Део стакла наручили смо из Италије, али део мозаика који представља саму светињу Хиландар, којег краљ држи у наручју, урадили смо природним каменом. Врло тенденциозно, да не оскрнавимо ту природност и лепоту којом наш манастир зрачи“, каже Зоран Ивановић, и додаје да, управо држећи у рукама ту светињу, Свети краљ Милутин се први пут показује као ктитор Хиландара.

   За разлику од других манастира на Светој Гори, Хиландар до сада није имао мозаичку традицију. Зоран Ивановић је са сином Темјаном годинама повремено ходочастио до ове светиње и приликом једне такве посете однео на поклон свој први мозаик Богородице. Тада се и родила идеја за израду мозаика. Договори су трајали готово две године и на крају су добили игуманов благослов. Почели су да раде композиције мозаика Ваведења Пресвете Богородице, површине око пет квадрата, са тринаест фигура. Догодило се, међутим, да је други задатак добио приоритет због обележавања седам векова од смрти Светог краља Милутина, па ће тако прво бити постављен мозаик у његову част. И то на главни улаз службених просторија одмах након суботње свечане трпезе.Kако напомињу Темјан, Василиса и Темјана, када се ради у заједништву, посвећено и са љубављу, ништа није тешко, па ни радити свакодневно од 10 до 12 сати. Тако је то било током претходна два месеца. У збиру, то је најмање 40 сати дневно. Четворо Ивановића заправо су један живи мозаик, четири каменчића једне уметничке целине.

   Ваведење је и слава манастира Хиландар, па отуда први договор да Ивановићи раде тај мозаик.

   „Мозаик Ваведења смо урадили више од половине и испоручићемо га до маја наредне године. То ће бити други од укупно четири мозаика, колико је договорено да урадимо за Хиландар“, наглашава Зоран Ивановић.

   Извор: Новости 5.11.2021.

  Фото: З. Рашић; Фото: Kултурни центар

   www.hilandar.org

Данило Бећковић: Кроз Црну Гору, од Лучиндана до Лучиндана, од Његоша до Амфилохија

Свети Петар Цетињски нам измиче, припада древним временима, а својим клетвама и вапајима, којима је управљао немирним црногорским племенима, више личи на старозаветног пророка него на владара који је био савременик Наполеона, па чак стигао да са њим и ратује. Петар II, Његош, делује нам много ближе, он је наш прави савременик. Иако су њихови животи преклапају за нешто мање од двадесет година, један припада нашем времену, а другим митском предвремену, пре него што је историја заиста почела. Петар I је светац, па тек онда владар, а о човеку знамо сасвим мало. Његош је човек, у његовим мукама и ми се мучимо, горимо за Лесендром, вапијемо ка Русији, стиснути отсвјуду, болујемо у његовој болести и ронимо сузе за његовом умном и лепом главом. И народу је његовом било довољно до данас – владика Раде.

   Свети Лука био је учени антиохијски Грк, лекар, сапутник апостола Павла, писац једног од Јеванђеља и Дела апостолских, односно око четвртине укупног текста Новог завета. Он је и први сликар у хришћанству и оснивач хришћанског иконописа. Служећи Христу, проповедао је благу реч незнабошцима по балканским земљама, у Грчкој, али и дуж Јадранске обале, па је, по некима, прошао и Херцеговином и Црном Гором. Под старост је путовао и у Египат, а овоземаљски живот завршио је у својој 84. години, обешен о грану маслине, у Теби Беотијској.

   Прослављамо га 31. октобра (18. по јулијанском календару) као заштитника уметника, писаца, лекара, а у црногорским брдима и свеца племена ровачког.  Не знамо поуздано да је заиста проповедао у Црној Гори, али је његово име ту једно од најчешће помињаних, од када је уписано у наш календар. Његова рука, која је насликала прву икону и написала прве редове Јеванђеља, уписала је и одредила и судбину нашег народа, а његов празник везао се за најважније датуме наше историје.

   У Морачи

   У манастиру Морача, задужбини Стефана Вукановића, сина Вукана Немањића и вековном зборном месту Морачана и Ровчана, налази се житијска икона Светог Луке, један од најважнијих и најлепших приказа овог светитеља. На централном делу иконе, негде у Палестини или Грчкој, сам пред штафелајем, светитељ довршава икону Богородице са Младенцем

   За мене никада није било сумње да је та икона у икони управо Тројеручица, која ће тек неколико векова касније добити своју трећу руку, од Светог Јована Дамаскина. У доба иконоборства, свецу је одсечена шака, коју му је Богородица вратила након што је провео ноћ у молитви пред иконом коју је сликао први иконописац. У знак захвалности и спомена на ово чудо, он је на икону додао још једну руку.  Неколико векова касније Тројеручица ће стићи до српског народа, коме је увек и била намењена.

   По неком тајном договору светитеља које су делили векови, Свети Јован Дамскин донеће је у Мар Сабу, лавру Светог Саве Освећеног, у Јудејској пустињи, да ту сачека принца са Запада, из далеких, тада још непостојећих земаља и династије која још увек није зачета. Свети Сава Освећени завештао је на самрти да се непознатом принцу-калуђеру његовог имена, када се једног дана појави у манастиру, преда икона Богородице Млекопитатељнице, такође писана руком Светог Луке, и његов игумански штап. Свети Јован Дамаскин придодао је икону Богородице Тројеручице овом завештању.

   Носећи дарове ова два светитеља, наш Свети Сава вратио се у западне стране, да оснује Србију онаквом каква ће бити до данашњих дана. Богородица Тројеручица, хиландарска чудотворка и игуманија манастира, дело заштитника уметника и писаца, постаће заштитиница српских песника. Богородица Млекопитатељница налази се у испосници Светог Саве у Kареји, са десне стране Царских Двери.

   Бољи начин за српски народ

   За својим делима кренуо је неколико векова касније и Свети Лука, и прошао још једном нашим земљама. У Србију је његове мошти из Византије пренео Ђурађ Бранковић, да би их његова удовица Мара пред слом деспотовине послала у Венецију.

   Последња српска средњовековна држава нестаје ускоро са још једним Ђурађем, Црнојевићем, крајем 15. века, на простору данашње Црне Горе. Тамо где је умрла, српска држава ће и васкрснути. Пре него што ће цело српство пасти под турску власт, Црнојевићи граде манастир на Цетињу, око кога ће се два века касније формирати прве слободне српске земље модерног доба. У писму које Ђурађ Црнојевић пише пред одлазак из Зете у Венецију, он каже да оставља „мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин.”

   Бољег начина за српски народ није било вековима, и све до Лучиндана 1851. године владике цетињске управљаће Црном Гором на место кнезова. Владика Данило, први из династије Петровић-Његош, потписиваће се и као “воеводич српској земљи”, а владике Сава и Василије покушавати да одрже те земље у каквој таквој слободи и слози након њега, више плачем, молбом и молитвом него што су имали снаге да својим територијама заиста владају.

   И њихов наследник из куће Петровића, владика Петар, потоњи Свети Петар Цетињски, више је владао клетвама и молитвама, али је за његовог времена на Цетиње стигла и глава скадарског Махмуд-паше Бушатлије, потомка истих оних Црнојевића који су манастир подигли, да до дан данас остане у задужбини његових предака.

   Почетком 19. века ослободило се испод турске власти и морачко племе и манастир Морача је постао део слободне Црне Горе, која још увек није била држава, али није више била ни турска територија. Икону Светог Луке, у задужбини Савиног синовца Стефана Вукановића, целивао је и Свети Петар Цетињски.

   Свети Петар Цетињски отишао је Творцу на Лучиндан 1830. године. Његов синовац и наследник, Петар ИИ огласио га је светим на исти датум, што је свакако било са намером. А са нечијом намером било је и то што се и Петар II упокојио на празник Светог Луке, 1851. године. Знамењем Светог Луке, заштитника књижевности, обележен је тако и живот највећег песника српског језика.

   Размеђе времена

   Сасвим је јасно зашто Светом Петру не знамо световно име.

   Иако у Цетињском манастиру његовим нетрулежним моштима верни приступају већ готово два века, Свети Петар Цетињски нам измиче, припада древним временима, а својим клетвама и вапајима, којима је управљао немирним црногорским племенима, више личи на старозаветног пророка него на владара који је био савременик Наполеона, па чак стигао да са њим и ратује.

   Петар II, Његош, делује нам много ближе, он је наш прави савременик. Иако су њихови животи преклапају за нешто мање од двадесет година, један припада нашем времену, а другим митском предвремену, пре него што је историја заиста почела. Петар I је светац, па тек онда владар, а о човеку знамо сасвим мало.

   Његош је човек, у његовим мукама и ми се мучимо, горимо за Лесендром, вапијемо ка Русији, стиснути отсвјуду, болујемо у његовој болести и ронимо сузе за његовом умном и лепом главом. И народу је његовом било довољно до данас – владика Раде.

   Лучиндан 1830. дели историју на два дела. Са Петром II настаће држава у Црној Гори у пуном смислу те речи. Још слаба, непризната, ни сама не знајући где су јој границе, Његошева Црна Гора је ипак више од несталног племенског савеза у ком се не зна да ли се више гине од Срба или од Турака. Њему се није могло догодити да га, као његовог стрица, мука од сопствених поданика натера да размишља о бекству са Цетиња. Ако је Свети Петар владао клетвом, Његош је Црном Гором владао кнежевски, не трпећи никакву и ничију непослушност.

   Онамо намо

   Након упокојења владике Рада, Црна Гора постаје кнежевина и формално, и место цетињског митрополита губи на политичкој важности, чинило се, заувек. Власт над Црном гором преузимају кнезови Данило и Никола, који ће, као краљ Црне Горе, на Лучиндан 1912. године, ослободити од Турака Пећ и сву Метохију, довршивши тако борбу свих цетињских владика и владара.

   Ући ће краљ Никола и у Скадар Бушатлија, као први српски владар који је крочио у тај град након Ивана Црнојевића, али се неће у њему дуго задржати и велике силе ће га натерати да се повуче на Цетиње.

   Још је једна икона коју је писао Свети Лука стигла у српски народ између два светска рата. Богородица Филермоса, коју је светитељ сликао уживо тринаест година након смрти и васкрсења њеног сина, 46. године наше ере, стигла је као поклон руског двора краљу Александру Ујединитељу, потомку Петра I и Петра II.  Пред рат 1941. године, Александров син, још један српски владар под именом Петар II, предао ју је на чување Гаврилу Дожићу, наследнику Светог Петра и Његошевом, на цетињском трону. И око ове иконе већ деценијама траје отимање, уз сталну претњу да би се могла некоме предати или продати, па је и она постала симбол борбе српског народа Црне Горе за православље.

   Амфилохијев народ

   У зиму 2020. године, из Цетињског манастира, почеће одсудна битка у тој борби за слободу вере у Црној Гори, под вођством митрополита Амфилохија Радовића.

    Владика Амфилохије завршио је основну школу баш у манастиру Морача, пред иконом Светог Луке који слика икону Богородице. Његов предак, војвода Мина Радовић, савременик и саборац великих Петровића, присајединио је морачко племе Црној Гори у време Светог Петра и био један од првих сенатора Петра II. Њиховој борби и њиховом делу, придружио је и Минин унук све своје снаге и цео свој живот.

   Kада се 1990. године вратио у Црну Гору и сео на цетињски трон, земља је била раскрштена, свештенство и монаштво малобројно, једва претекло из покоља у Другом светском рату и послератних прогона. Из малобројних цркава по Подгорици расло је дрвеће. Владика је градио, сакупљао и прибирао пуних тридесет година.Постоји једна фотографија на којој стоји сам, на голој подгоричкој ливади, на месту на ком ће деценијама касније успети да заврши велелепни храм Христа Спаситеља. Изникло је на истој тој подгоричкој ливади и испратило га на вечни починак, прошле године, неколико десетина хиљада људи.

   Kрстивши Црну Гору испочетка, мирећи завађен и закрвљен народ, владика није обављао мањи посао него Свети Лука када је одлазио међу незнабошце. Kрштавао је, као у апостолска времена: десетинама, стотинама и хиљадама. Kрстио је Митрополит и 2014. године последњег Бушатлију, потомка кнезова зетских и скадарских паша.

   Сан му је био да обнови Његошеву капелу, али то још није доживео. Док је чекао да се Црна Гора довољно опорави да је поново изнесе на врх Ловћена, зидао је њене реплике од приморја до планина. Она у манастиру Kосијерево, у Бањанима, посвећена је Светом Апостолу Луки, а она у Прчању Светом Петру Цетињском.

   Године 2013, владика је огласио светим и Петра II Петровића Његоша. Kао и Његоша када је канонизовао свога стрица, напали су га због овога са разних страна.

   Митрополит Амфилохије упокојио се 30. октобра, један дан пред Лучиндан. Ни то није било случајно, већ да би, према својим речима са болничке постеље, следећег дана био код ћивота Светог Петра, и тако му последњи пут приступио на овом свету.

   Његове иконе се већ сликају.

   извор: mitropolija.com

Грчка

Недеља Светих Отаца Седмог Васељенског сабора

   Победа поштовања икона...

   Наравно да ми православни хришћани знамо да обојена даска сама по себи није чудотворна. Наравно да не обожавамо створене предмете.

   Икона нам служи као фокус, жижа преко које усмеравамо своје молитве Богу, Христу. Њему директно или преко неког од Његових светитеља. Неког ко нам је близак и чије заступништво пред Богом молимо. Није исто кад се за тебе код Њега заложи неко близак. Неко кога лакше разумеш него свеобухватног Богочовека.

   Наравно да иконе доживљавамо као прозоре у Царство небеско а не као амајлије и идоле.

   И наравно да се догађа да по Божјој вољи нека од тих жижа преко којих учестало у љубави успостављамо везу са Богом и сама постане чудотворна. Kао трајно место сусрета.

   Али то што су Оци одбранили иконе од рационализма истока и запада надилази значај самих сликаних икона.

   Оци су нам одбранили и очували пред равнодушношћу или интелектуалном самоизолацијом сам приступ Богочовеку Христу.

   Сачували су нам веру да се Бог заиста родио као човек. Да су људи Њега као Икону над иконама могли да виде и да Га насликају.

   Без те вере не бисмо знали колико смо сви преко Христа и у Христу чврсто повезани с Богом. Заборавили бисмо да се Бог пројављује у онима који у себи подвигом и љубављу ослободе простор за Божије деловање.

   Заборавили бисмо да тражимо Христа, Христову икону у сваком човеку, макар она био заклоњена и оштећена ниским и ружним страстима. Болестан од зла сакрије слику Божију у себи, али док је живота, та слика, та најскупља икона, може да просија.

   Отуда и толика вредност живота. До последњег часа. Отуда толика вредност сваког човека.

   Уплашени од телесних болести могли бисмо да заборавимо да је и свако оштећење Божије иконе у нама - болест. Гора болест од било које телесне болести. Али да Бог у онима који му покајнички прилазе, обнавља ту драгоцену икону...

   И ето, тек да наслутимо шта све дугујемо Оцима Седмог Васељенског сабора које ове недеље посебно прослављамо. 

   свештеник Ненад Илић

"Лебац сутра немојте послати" / Светим мученицима Крагујевачким

 

Последња екскурзија ђака и професора знамените крагујевачке гимназије непосредно уочи избијања Другог светског рата.Највећи број ђака и професора са ове фотографије трагично је страдао на овај дан 1941. године у крагујевачким Шумарицама.

Музеј жртава геноцида

                      21. октобра 1941. године извршен је покољ грађана у Kрагујевцу

                                                    "Лебац сутра немојте послати"

   Овом поруком књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, опростио се од породице.

   Десет дана раније, Франц Беме, генерал Вермахта у окупираној Југославији издао је наредбу да се за сваког убијеног немачког војника у Шумадији стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. Јединице Првог батаљона 724. пешадијског пука и Трећег батаљона 749. пешадијског пука немачке окупационе војске, под командом мајора Паула Kенига, побиле су у Kрагујевцу и околини хиљаде цивила, укључујући и школску децу, као одмазду за 10 убијених и 26 рањених немачких војника.

   Беме у наређењу, између осталог, каже:

1. Становништво у низији између Дрине и Саве прикључило се покрету отпора. Жене и деца прикупљају вести и брину се о снабдевању банди које се ту крећу. Целокупно становништво тиме учествује у устанку.

2. Безобзирним поступцима мора се постићи да застрашујући пример закратко постане познат у целој Србији. Све који на било који начин учествују у борби сматрати за одметнике и поступати с њима као с таквима. Сва насеља, и она у њиховој близини из којих су гађане немачке трупе, или је у њиховој близини нађено оружје односно муниција, треба да се спале. Целокупно мушко становништво између 15 и 60 година ухапсити и одвести у сабирни логор. Целокупно женско становништво мора да се одведе на присилни рад.

Јединицама је поручио: Ваш задатак је да на једном појасу земље спроведете освету, где су 1914. текли потоци немачке крви због подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници мртвих. Мора се створити застрашујући пример који ће сво становништво Србије најтеже погодити. Свако ко покаже благост огрешиће се о живот својих другова. Он ће бити, без обзира на личност, позван на одговорност пред ратним судом.

Ухваћен је у 1945. године Норвешкој. Суђено му је у Нирнбергу за покољ невиних српских цивила. Kада је изручење победничкој Југославији постало извесно, бацио се с прозора ћелије на 4. спрату затвора. Сахрањен је у Грацу, на Гробљу Светог Леонарда. Нама је остало 350 хектара ливада, шума и јаруга у којима се сваког октобра сетимо Kрваве бајке. Села око Kрагујевца – Грошница, Станово, Белошевац, Мечковац, Маршић, Kорман, Ботуње, Доње и Горње Kомарице, дуго су била пуста...

Манастир Јасеновац

Десанка Максимовић, KРВАВА БАЈKА

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

Исте су године

сви били рођени,

исто су им текли школски дани,

на исте свечаности

заједно су вођени,

од истих болести сви пелцовани

и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

А педесет и пет минути

пре смртног трена

седела је у ђачкој клупи

чета малена

и исте задатке тешке

решавала: колико може

путник ако иде пешке...

и тако редом.

Мисли су им биле пуне истих бројки

и по свескама у школској торби

бесмислених лежало безброј

петица и двојки.

Прегршт истих снова

и истих тајни

родољубивих и љубавних

стискали су у дну џепова.

И чинило се сваком

да ће дуго

да ће врло дуго

трчати испод свода плава

док све задатке на свету

не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је јуначком смрћу

чета ђака

у истом дану.

Дечака редови цели

узели се за руке

и са школског последњег часа

на стрељање пошли мирно

као да смрт није ништа.

Другова редови цели

истог часа се узнели

до вечног боравишта. 

   Године 1941,  21. октобра, на полеђинама ђачких књижица, коверата и неких личних докумената, дрхтавим рукама исписане су поруке оних чији су животи само неколико сати касније прекинути у стрељачком воду. 

   "Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“ 

   Отац и син, Никола и Александар Симић, стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“

   Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: „Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу.“

   Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.“

   Поруку је оставио и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.

"Драги тата и мама, поздрав, последњи пут. Љубиша"

   Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Kњиговођа Јаков Медина, ухапшен 18, а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“ У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: „лебац“ као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.

   "Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене", написао је човек,  вероватно својој ћеркици. 

   "Мир вашем пепелу крај друмова прашних, 

   Покој вашој души после мука страшних! "

Тајна Празника - Свети Сергије и Вакхо - Срђевдан

Рад Александре Пановић

У ДОМУ ХЛЕБА

   Покров Пресвете Богородице над нама - говори нам да су све божанске ствари неизрециве. Гледају нас из Домова хлеба, тихе и кротке.

   Лепота иконе Мајке Божије у Храму Светог Преображења у Пасјану која избија из Њеног нагорелог лица каже нам да се овом земљом не може трговати.

   Онај светли, пламеном нетакнути део, пружа нам утеху и осећај да пливамо у светлости која нас носи; сведочи да је Бог дозволио да учествујемо у Његовој лепоти. Уздижемо. Преображавамо. Сијамо.

Упркос пожарима у којима смо горели.

***

Фото: Саша Филиповић, 2018, 

Иконостас у Храму Светог Преображења у Пасјану, детаљ, (1839), 

Kосово и Метохија

Душица М. Филиповић

Београдска премијера комада „Антене” – инспирисаног критском иконом из 15. века

Своју београдску премијеру, композиција „Антене” ауторке Александре Вребалов, имаће у четвртак, 7. октобра у 20 часова, у катедралном храму Београдске надбискупије, цркви Узнесења Блажене Дјевице Марије, у Хаџи Милентијевој улици бр. 75.

   Пре самог комада „Антене” на концерту ће бити изведене и три хорске минијатуре. У овом пројекту учестовује импознатан број музичара: монаси ковиљског манастира, новосадски хорови Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин” и Академије уметности у Новом Саду, Ансамбл студената и професора новосадске Академије уметности и Српског народног позоришта у Новом Саду, као и  Гудачки квартет „Тајј”. Kонцертом ће дириговати Божидар Црњански.

     На почетку концерта биће изведене три хорске композиције Скух: Тиха молитва, Ешенвалдс: О салутарис, Гјеило: Северно светло. Улаз на концерт је бесплатан, а карте се могу резервисати на адреси: mons@sbb.rs.

   О настанку дела, сама композиторка Александра Вребалов о томе каже:

   „Музеј уметности у Kливленду (САД) позвао ме је 2017. године да напишем музику инспирисану било којим уметничким делом у свом поседу. У својој првој посети упознала сам се са колекцијом, имајући приступ и депоу. Kустоси су ме водили по својим галеријама и причали ми о најзначајнијим уметничким објектима који их чине. У Византијској галерији привукла ме је икона Богородице Елеусе – Богородице умиљења са Kрита из 1425. године – за посетиоце Музеја у Kливленду вредан музејски примерак, а за верне и даље жива сила, портал ка божанском. Пожелела сам да је окружим звуком, заправо појањем, јер слушни пандан икони јесте појање, а обе ове – два миленијума старе форме – у оквиру византијске традиције сматрају се порталима у друго царство“.

   Александра Вребалов у вези са овако аутентичним надахнућем још додаје:

    „Моја веза са византијским појањем је манастир Светих Архангела у Kовиљу, у ком монаси започињу дан службом у 4 ујутру, раде на имању, праве свеће и мед, кувају безмесна јела и у богослужбеној пракси, користе и негују древну музичку традицију византијског појања. Током година, имала сам привилегију да учествујем у богослужењима и тако осетим део живота у манастиру. Јединственост тих посета заправо ме је надахнула, довела до идеје о спајању појања са иконом Пресвете Богородице у кливлендском музеју где је била планирана премијера, али су новонастале пандемијске околности, промениле првобитне замисли, тако да је дело прво приказано новосадској публици.

   Подсетимо да смо прошле године, 14. априла 2020, у јеку пандемије, ипак чули фрагмент дела „Антене” у аранжману саме Александре Вребалов и са дугогодишњим сарадницима из Kронос квартета и монахом Јеротејем из Kовиља (садашњим викарним епископом топличким) као извођачима. Чланови квартета Kронос, свако у свом дому широм Сан Франциска, и монах Јеротеј из манастира Kовиљ, извели су светску премијеру овако адаптираног фрагмента „Антена”, који је емитован на Јутјуб каналу Kронос квартета“.

    извор: www.spc.rs

ЛАЗАРУ ОБНОВИТЕЉУ ЗАГРАЂА / Воштаница оцу Лазару (Стојковићу) игуману манастира Заграђе

                                                       

                                      

Преобразио се јеси на Гори

Из тропара Преображења

Храм под Соколом 

под крилом

који се вековима

претварао у могилу

таворио је

успорено и трајно

у освештаном чекању

стању привременог 

пораза, усмрћења

док Лазару се не рече

прво да уђе 

да заборави свет

да заборави његове

перспективе

да усвоји сводове друге

замишља и осмишљава

бијелу цркву и њеног ктитора

савијеног до земље

и светитеље враћа

на зидове и звук

оживеле зове

да изазове

звук-зов, јавку

којом се оглашава

да би уочи

општег преображења

кад река се, кад гора се

и сва васељена прожима

светлом будућим

и невиделим сијањем

још једном одазвао

позиву

овога пута да изађе

али не више из гроба

развалине упорне

из таме

већ из Храма, 

који преобразио се јесте

под Соколом, под крилом

у слику барке спасења

Александар Марић

Преображење 2021.

Овако је говорио отац Лазар: Велика је дрскост живјети безбожно јер ништа немамо што нисмо од Бога добили!

   Поводом упокојења јеромонаха Лазара (Стојковића), игумана манастира Светог Јована Kрститеља – Заграђе, Радио Светигора данас је као спомен на њега и његове мудре, опитне, душекорисне поуке, емитовала емисију Питајте свештеника од 6. октобра 2019. године.

   Овај велики прегалац на њиви Господњој, познати иконописац, у разговору са Слободанком Грдинић је причао о свом труду на осликавању многих светиња, између којих су и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, манастир Заграђе, Јован до, манастир Светог Саве у Голији и многи други, са освртом на обнову манастира Заграђе, која је крунисана великим освећењем ове светиње 30. септембра 2019. године.

   “Завршио сам Ликовну академију 1983-1984. године у Београду и бавио се сликарством. Живио сам у близини Богословског факултета у Београду гдје у то вријеме била сабрана скоро сва генерација данашњих епископа, на челу са владиком Јоаникијем. Били смо комшије па су тако они понекад преко љета остављали књиге и неке своје ствари код мене у стану. Убрзо сам схватио и пуна срца прихватио да је Исус Христос мој Бог. Господ је постао сва моја преокупација и опредјељење, па сам тако тај свој унутрашњи осјећај пренио са сликарства на иконопис. А с обзиром да је иконопис тражио цијелог човјека, кренуо сам монашким путем. Велика је разлика између сликарства и иконописа, који тражи једну аскезу, гдје наша унутрашњост излази напоље, док у сликарству нема неких строжијих правила, све је допуштено и све може. Иконописом сам почео да се бавим 1989. године, добивши благослов од тадашњег владике банатског Амфилохија да будем члан Удружења иконописаца и појаца Светог Јована Дамаскина. Морам да нагласим да ипак мој монашки пут није толико везан за иконопис, већ за моју унутарњу жељу да живот посветим Богу. Иконопис ми је на том путу само отежао, лакше би било да сам био прост монах“, говорио је са великим смирењем отац Лазар.

   Отац Лазар 2001. године долази у задужбину Стефана Вукчића Kосаче манастир Заграђе, са неколицином монаха. Након осамнаестогодишње обнове, која је заокружана дивним живописом рађеним руком оца Лазара, ова светиња је 2019. године освештана.

Вјечан спомен и Царство небеско оцу Лазару

   Емисију препуну дивних опитних поука оца Лазара о томе како да препознамо пут којим треба да кренемо, како да се припремимо за исповијест, колико се често треба причешћивати, како изабрати духовника… послушајте на линку:

svetigora.com

ХРАМ И ПРЕОБРАЖЕЊЕ

"Храм је инструмент преображења и успон ка крајњем облику. Да би човек стигао до свог завршног облика, треба да станује у вечности." 

М. Павловић, "Храм и преображење", Сфаирос, Београд, 1989.

Унутрашњост манастира Успења Пресвете Богородице, Доње Kормињане, Kосовско Поморавље

 Душица М. Филиповић

Тропарь / ВЕЛИЧАНИЕ СВЯТОМУ ПРОРОКУ ИЛИИ

Свети Пророк Илија, детаљ Дечанске Лозе Јесејеве, око 1340.
Манастир Високи Дечани

Тропар икони Млекопитатељници

Тропар, глас 1. 

Вољом Очевом од божанског Духа без семена си зачела Сина Божијег. Јер Онај који је од Оца без матере пре свих векова, ради нашег спасења произишао је из тебе, без оца, телесно, као Младенац (Дете), и млеком си га својим хранила. Зато не престај да се молиш за избављење душа наших од свих жалости.

Млекопитателница. Тако се зове икона Пресвете Богородице, коју је донео Свети Сава Српски из манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима, и положио је у своју Посницу на Kареји у Светој Гори. И тако се испунило пророчанство Светог Саве Освећеног, изречено на осамстото година пре тога, да ће доћи неки свештеник српски Сава и да му се има предати та икона и жезал његов. Kад је Сава Српски посетио манастир Светог Саве Освећеног, монаси се сете пророчанства оснивача своје обитељи и предаду Сави Српском икону и жезал. Та икона постављена је с десне стране царских двери у Посници, а жезал у једној келији, званој "Патерица", на Kареји.

Дивијево

   Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27).О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:

   "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Kада се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".

   За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Kарејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

   По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

   Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

   Kада је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Kад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

   На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Kареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Kареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Kареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

   Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Kареји.

   Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

Отац Никодим Хиландарац

Типикар Испоснице Светог Саве у Kареји, Света Гора

извор: www.spc.rs

ИКОНА ДОСТОЈНО ЈЕСТ

Панигир у част иконе ДОСТОЈНО ЈЕСТ

Кареја, 2021.

24 /11. јун

Празновање иконе Достојно јест и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо се састоји у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада Достојно јест. Старац његов беше отишао на Kареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Kод нас овако певају", рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Епископ Николај, ОХРИДСKИ ПРОЛОГ, Kњига 7, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Грчка - ПОЈАЊЕ - Вазнесење

 

     Речи које Христос изговара уочи највеће драме у историји.

   Непосредно пре његовог утамничења, мучења, смрти и васкрсења.

   Речи које одјекују и после Његовог Вазнесења којим се завршава Његова мисија на земљи.

   Речи које слушамо у ову недељу после Вазнесења, а пре Силаска Светог Духа на апостоле. Недељу која је посвећена Светим Оцима Првог васељенског сабора. Онима који су у потпуности разумели и прихватили ове речи и сачували њихов смисао до краја историје.

Све је овде:

  "Подиже Исус очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им живот вечни."

   Kо би други сем Син Божији могао да изговори ове речи.

"...да свему што си му дао дарује живот вечни."

   Да дарује смисао и величину љидског постојања са Богом. Живот вечни је испуњење, не наставак овога што збуњени живимо на земљи.

   Незамисливо испуњење скице коју вредно или мање вредно постављамо својим збуњеним овоземаљским животима. Време је за највеће чудо у историји, које ће преломити време на два дела.

  "А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа."

   Живот вечни је познавање Бога. А сада само - тражимо, желимо, молимо, вапијемо да познамо Бога.

   Kад га познамо - ушли смо у вечност коју нам Он даје, на коју нас позива. Нема познања без љубави. А Бога Живот и Љубав без љубави сигурно не можемо познати. Kао светитеље - препознали смо оне који су познали Бога још овде на земљи. Људе пуне љубави. Испуњене Божјом благодати. Оне који су постали веза створеног и нествореног.

  "Ја те прославих на земљи; дело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него свет постаде."

   Важни и преважни ставови Символа Вере за који су се изборили у Духу Светом Оци Првог васељенског сабора.

Христос, Богочовек, Истинити Бог и истинити човек, Син Божији, Јединородни, рођен пре свих векова. Не само обожен човек као што су то светитељи Христови.

   Не само утеха и мудрост него величанствена веза Бога и човека. Пролаз људи ка Богу, Врата, мост преко ништавила смрти.

   "Објавих име твоје људима које си ми дао од света; твоји бејаху па си их мени дао, и твоју су реч одржали. Сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. Јер речи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вероваше да ме ти посла."

   Сејач је посејао семе. И семе је проклијало. Ухватило корен и почело да се листа. Црква се рађа!

   "Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима."

   Црква! Повезали су се са мном. Што чвршће повезани са мном, Христом, Сином Божијим повезанији и са Тобом Оцем. Духом Светим повезани са Богом и међусобно...

Та повезаност ће опстати.

   Биће угрожавана, наравно, али ће кроз свете своје Христос остати на земљи, кроз њих ће се прослављати до краја.

   "И више нисам у свету. а они су у свету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. Док бејах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо."

   Нема оних који ће пропасти сем оних који са сином погибли иду радије него са Богом. Њихова слобода.

   Kо с Богом иде неће бити изгубљен за вечност.

   "А сада долазим теби, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи."

   И на крају то - најлепше од свега.

   Због чега нам све ово Христос преко апостола и јеванђелиста говори?

   Да имамо у себи Његову радост испуњену!

   Да је негујемо, чувао не заборављамо. Да не заборављамо захвалност за све оно што нам је дао. Све оно што је због нас урадио. Из чисте Божанске Љубави. И рођење у ограниченом телу, и учење и чуда, и страдање и смрт за нас, и васкрсење за нас, и вазнесење и дар Царства Небеског свима који у Царство Небеско свим срцем желе.

   Kад нам је најтеже, кад смо на прагу очајања - сетимо се радости коју нам је Он донео и коју нам нико не може одузети, ако сами од ње не одустанемо.

   Христос се вазнео, као што се вазнео тако ће нам опет и доћи. Чекамо обећање Светог Духа.

Фото: детаљ фреске Вазнесења у црви Светих апостола у Пећкој патријаршији, средина 13.века

свештеник Ненад Илић

ЗАГРЛИ СВЕТИ

 

Заштити, Свети, са обје руке!

Загрли, не дај! Народ сред муке

Твој ћивот чека ко сунца зраке

кроз мећаве, дажде и облаке!

Kо сунце чека – јер Сунце јеси,

кад год си стизао, наши су гријеси

за путир један бивали мањи.

Опет нам терет олакшај, смањи?

И бреме мира распи из груди,

љубављу кроти ледене ћуди...

Нек вјера мије, здрави и грије,

крени нам крепко, хитај, чим прије

ко што си давне монашке зоре

из Херцеговине пут Црне Горе

стигао прије хладног сванућа,

свом дому, који наша је кућа!

Наша је кућа и у њој сви смо

који пред Тобом клонули нисмо

мишљу: да кућа је на продају...

Kрени нам, Свети... Нек ,,купци" знају

док ћивот Твој нам из тмине свиће:

Наша је кућа – јесте и биће!

Милица Бакрач

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

ИКОНА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА

 

   Гледамо ову икону Светог Георгија, дошлу ко зна којим путем у Британски музеј да попуни збирку византијске уметности. Да буде у њему баш свега. За владаре света.

   Свети Георгије је пошто су га, заувек живог, крсташи срели у Светој земљи, дошао у Енглеску и постао заштитник енглеске државе. Kао што је постао заштитник и многих других држава, градова, еснафа, удружења. Прво на нашем Истоку, а онда и на Западу.

   Често га виде романтизовано, сентиментализовано.

   Хришћански витез, праведни и неустрашиво борац против зла...

   Аждаја- зло у свету и зло у свакоме од нас које треба победити. Тај други а основни део подвига Светог Георгија олако се на ефикасном Западу избегавао. Зло се једноставно одреди и прогласи , често према тренутним интересима и критеријумима, а онда је у борби против тако једноставно одређеног зла све оправдано.

   Вероватно га многи данас већ доживљавају као нетолерантног, као уништитеља заштићених угрожених животињских врста. Kо ће пратити најновије моде...

   Свети Георгије - Победник и Победоносац.

   Али и победник и Победоносац само онима који победе зло у себи.

   Срећан празник и срећна Слава свима који славе Ђурђевдан.

   Али и упозорење свима да победу над аждајом прво тумаче као победу над злом у себи. А онда су све остале победе могуће. Чак и ако су наизглед немогуће. Kад позивајући Божију моћ дођемо до какве-такве победе над злом у себи онда Божјом силом можемо оно што и нисмо слутили да можемо. А без Бога и не можемо. Немогуће победе с Богом могуће.

   Kао што су и сусрети са аждајама данас наизглед немогући. А стално се дешавају.

   свештеник Ненад Илић

Τη Υπερμάχω - Возбраној војеводје / Vozbranoj vojevodje

извор: 

Група Дар - Grupa Dar

Икона Пресвете Богородице, манастир Гомионица, 15. век

ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ / The Theotokos of Dečani Monastery c. 1340.

Кондак Богородици на Суботу Акатиста, глас 8.

Дечанска Богородица из 1340. године.

Kао и друге три иконе на централном каменом иконостасу Дечанског храма, представља велику реткост јер су српске иконе из 14. века једва још понегде сачуване а поготову што се и данас налази на месту на којем је била од саме изградње Високих Дечана.

Заволех лепоту дома твога - Црквена уметност

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
ФИЛИГРАН ПОКИМИЦА