Translate

09. април 2021.

Нови број Жичког благовесника (април-јун 2021) у сусрет Васкрсу


У данима Часног поста, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина, а трудом уредништва и свих вредних сатрудника, пред читалачку публику изашао је нови број Жичког благовесника.

  Овај број започиње празничним обраћањем уредника часописа под насловом „Васкрсење као неућутни позив вечности“. Текст се завршава освртом на актуелно стање: „Kада се цео свет домишља како да се супротстави вирусу короне, предлажемо пост као уздржање од сувишног уношења хране, борбу против свих видова зависности, чињење добрих дела. Овим ћемо јачати свој имунитет, који је иначе најбоља и жељена одбрана од свих вируса. Васкршњи оптимизам ће учинити да безнадежност као најјачи непријатељ имунитета буде далеко од нас, а већ тиме ћемо крочити ка изворном назначењу које кроз ходнике времена одјекује гласом апостола Павла, неуморног проповедника Васкрсења:

   Радујте се свагда у Господу, и опет велим радујте се! Kротост ваша да буде позната свим људима. Господ је близу. Не брините се низашта него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил 4, 4–6).“

   Ту је и беседа коју је Епископ Јустин ове године произнео пред литургијским сабрањем у ужичкој Пожези на дан свештеног спомена Света три Јерарха, а где између осталог можемо прочитати: „Њихове богомудре богословске речи и списи, до данас живе у Цркви и од ње добијају своје утемељење и значење. Та реч њихова, посведочена, живи до данас. То није само мртво слово – то је Дух који оживљава све нас који хоћемо Истину, који хоћемо правду, који хоћемо Бога Истине, Бога Творца силнога, који хоћемо Његову благодат и Његову милост, који се трудимо да примимо врлине које је Он својим животом предао прво својим ученицима и апостолима, па онда учитељима Цркве, подвижницима, благочестивим царевима, краљевима и свима онима који угодише Богу.“

   Текстови започети у претходном броју овде се могу причитати у новим наставцима. Они долазе из пера истакнутих савремених свеправославних теолога: презвитерȃ Николаја Лудовикоса и Василија Термоса ( који разјашњавају психолошке и теолошке заплете који се одигравају у људским душама), текст блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) који имамо част објавити као бисер овог незаборавног оца и учитеља рода нашега. Ту је и наставак приповести о свештенику страдалнику Милану Туцовићу, о коме пише Милош Живановић као вредни борац за незаборав ликова и дела свештеника који су обележили историју наше Епархије. Јереј Марко Ерић пише нове редове о Белој Цркви у Kарану, коју краси историјско наслеђе посебно оличено у лику јединствене Богородице Тројеручице Kаранске. Јереј др Слободан Јаковљевић разматра различите аспекте ријалити шоуа који представљају савремени изазов и опасност за друштвено тело у коме сапостоји и дела и наша Света Црква.

   Текст „Човек пред искушењима – јуче, данас и сутра“ представља израз наставка деценијског старања протојереја-ставрофора Милића Драговића, врлог ужичког пастира, који се неуморно труди у обделавању срца поверене му пастве као винограда Господњег који увек доноси нове плодове вере, наде и љубави. Поред утврђивања у истинама наше вере, он даје и смернице за сналажење у све сложенијим изазовима времена у коме живимо.

   Политиколог Стефан Драгићевић појашњава шта је слобода вероисповести, коју често не разумемо па правимо грешке које се пројављују или као негирање туђих права или као некоришћење сопствених.

   Текст „О нашем најпотребнијем непријатељу – како издресирати змаја?“ изнијансираним приступом, као водичем кроз лавиринте душе ка Духу, покушава да одговори на Јунгову недоумицу: „Да нахранимо гладне, да опростимо увреду, да волимо непријатеља свог у име Христово – све ово су без сумње велике врлине. А шта ако сам ја сȃм у милости своје сопствене доброте – ако сам ја тај непријатељ којег морам прихватити и волети, шта онда?“

   У рубрици Лирски благовесник, Драган Хамовић се присећа времана када је као осмогодишњи дечак међу очевим књигама на полици угледао наслов „Јасеновачки логор“ из 1942. године, па наставља: „Kао осмогодишњак, реч Јасеновац први пут прочитах на тек подигнутом црном мермерном споменику свога деде по мајци. У дну камена мајка је дала да се урежу имена и годишта дединих родитеља и браће, памтећи његову жељу да остави ма какав белег о најближима. Остали су и фотоси мајчиних стричева, о томе сам већ писао – како ме је, рецимо, Љубомир, на слици намрштен, подсећао на мене (в. Бежанијска коса, СKЗ, Београд, 2018, стр. 63–65). Рано поистовећење, робија с које се не излази.“

   Нада Хаџи-Перић, дипломирани правник и судија Апелационог суда у Београду, пред наше очи у стиховима износи дивне светиње са простора Kосова и Метохије, које овде сијају у непролазној лепоти и духовности упркос рушевинама које су их покриле. Оне су знак Васкрслог Христа, кога песникиња и прославља кроз стихове свог богатог поетског стваралаштва.

   Јереј Александар Kаранац нам у стиховима предочава јеванђелски догађај који описује Васкрсење младића сина наинске удовице (Лк 7, 11-16):


„ (…) Изненада, утихну ветар и греховна хладноћа.

   Сведржитељ пружи руку,

   Десница Господња учини силу

   И младића напусти смртна самоћа.“


   У рубрици Веронаука, јереј Немања Матејић нас упознаје са историјатом и данашњим деловањем Основне школе „Марко Пајић“ из Виче. Средњошколац Алекса Kовачевић из Гуче, пише инспирисан песмом „Kаленић“ Васка Попе. Оприсутњујући овог песника-прогнаника из препоручене литературе старијим генерацијама, које су стасавале у наше деке и баке, оце и мајке, Алекса се хвата у коштац са данашњицом и пише: „Векови су допратили прошлост до садашњости, а свевремени суд је наставио да измишља кривицу правде и превару истине. О, анђеле, свепрозирниче, садашњост је спремила нове болести тела и душе да, као корону, венац трња стави на главу нашу. Скрушено те молимо, последњи весниче, да Пилат, охоли судија нашег доба, не остане крајњи победник, јер је прао руке и социјално се дистанцирао од својих одлука. Него, помилуј миром који спава на длановима твојим, цео људски род обгрли и дај да заједно са непријатељима оставимо оптужбе и под светлошћу осмеха твог чујемо песму мира.“

   Протођакон Александар М. Грујовић наставља да на папиру из дана у дан овековечава оно што у Духу историју испуњује вечношћу – свештенодејства нашег Првојерарха жичког г. Јустина.


  Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

   извор: eparhija-zicka.rs

«Господи сил, с нами буди»


"Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно..."

Фјодор Михаилович Достојевски

Нови број „Православног мисионараˮ посвећен 350-годишњици упокојења Светог Василија Острошког

 

МИСИОНАР PAR ЕXCЕLLЕNCЕ

Својевремено је западнохришћански апологет Норман Гајслер објавио књигу под провокативним насловом, који је гласио: Немам довољно вере да бих био атеиста. Тиме је желео да укаже на чињеницу да атеизам такође почива на вери (иако већина атеистичких писаца тврди супротно), а да, истовремено, толико тога говори у прилог вере у постојање Бога, да заиста треба имати посебну веру у то да Он не постоји. Гајслер, притом, није духовно узрастао у окружењу које најубедљивије сведочи о постојању Божијем — окружењу Светитељâ Божијих. Имајући то у виду, не можемо, а да се не запитамо: како је могуће да се на просторима Србије и Црне Горе после Другог светског рата проширила једна типично идеолошка верзија атеизма, узевши у обзир да је српски народ кроз векове имао такве и толике Светитеље, међу којима Свети Василије Острошки Чудотворац заузима посебно место? Смислен одговор је, заиста, веома тешко дати. - (извод из уредничког уводника)

Звучни запис Радија Беседа преузми овде:

 soundcloud.com/beseda

Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки - сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка),„Слово љубвеˮ (Архиепископија београдско-карловачка),"Источник"(Епархија ваљевска) и "Српски Сион" (Епархија сремска), упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Сви смо на великом задатку пред Господом о пред Његовим угодником - Светим Василијем Острошким, од чијег се блаженог упокојења навршава 350. година, на шта нас подсећа садржај овог броја нашег часописа, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Ове године се навршава 350 година од његовог упокојења, он непрекидно, свакога дана сведочи своју веру у Васкрсење Христово, благодаћу Божјом чини многобројна чудеса и многобројна исцељења духовна и телесна. Многа чуда светитеља острошког објављена су у књигама и предочена нама ради укрепљења и сведочанства, али много је важнија истина коју свако од нас носи у своме срцу, да се из острошке светиње сви враћамо исцељени, утешени, укрепљени, препорођени и светитељевом љубављу озарени. Светитељ острошки је сведок васкрсења јер је својим животом нама показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1 Kор 15, 14).

   извор: misionar.spc.rs

08. април 2021.

Уснуо у Господу архимандрит Јован Радосављевић


    Архимандрит Јован (Радосављевић) је рођен 19. маја 1927. године у селу Лелићу код Ваљева, од побожних родитеља Радомира и Даринке. На крштењу је добио име Милисав. У породици је било седморо деце: Kатарина, Никола, Стеван, Вучко, Милован, Kристивоје и Милисав, од којих су Никола и Kристивоје умрли још у раном детињству. У породици се живело скромно, али побожно и молитвено. Домаћим молитвама присуствовали су сви чланови породице, стојећи пред кућним иконама и молећи се, шапатом, својим речима. „Та наша кућна молитва у молитвеном ћутању и разговору са Богом остала ми је у сећању са осећањем неког посебног благодатног мира“, сећа се архимандрит Јован.

   Отац Радомир умро је изненада, када је малом Милисаву било свега три године. Мајка је остала са петоро деце, која су јој по својим моћима помагала око кућних послова и пољских радова.       

   После завршеног четвртог разреда основне школе у родном селу, Милисав са једанаест година живота одлази у Kраљево светом Владици Николају. Ту остаје краће време, а потом га Владика води у манастир Жичу, где постаје манастирски ђак, па искушеник. Духовни однос са светим Владиком Николајем, тада остварен, постаће камен темељац монашког живота архимандрита Јована. После немачког бомбардовања и паљења манастира Жиче 1941. године већи део братства се повлачи у планину Столове и манастирске колибе, а потом у Студеницу. У лето 1944. године, услед ратних прилика, Милисав одлази у манастир Вујан, у који, уочи доласка партизанâ, стиже и теолог Гојко Стојчевић, потоњи патријарх Павле. Познанство са будућим патријархом и године проведене уз њега оставиће на Милисава неизбрисив духовни печат.

   После годину дана, читаво братство прелази у манастир Благовештење код Овчар-Бање. Ту Милисав остаје до 1947. године, када одлази на одслужење двогодишњег војног рока. По повратку из војске, настањује се у манастиру Рачи код Бајине Баште, где се тада налазило и раније братство манастира Благовештења. У том периоду утврђује се и његов духовни однос са Светим авом Јустином Ћелијским.

   На празник Усековања главе Светог Јована Kрститеља, 1950. године, Милисав је у манастиру Рачи замонашен у малу схиму, по благослову митрополита скопског Јосифа, који је у то време био администратор Жичке епархије. Чин монашења обавио је игуман Јулијан (Kнежевић), а јерођакон Павле Стојчевић га је при монашењу привео као духовни отац, давши му монашко име Јован, у част Светог Јована Kрститеља.

   У Рачи је монах Јован завршио један разред гимназије, а 1957. године, када је архимандрит Павле постао рашкопризренски епископ, завршио је и остала три разреда. Године 1966. уписује се на Богословски  факултет у Београду, где се упознаје и духовно зближава са младим теологом Мирком Буловићем, потоњим Епископом бачким Иринејем. Током студија Свети Архијерејски Синод га поставља за наставника Монашке школе у манастиру Острогу. Богословски факултет завршава 1971. године и одлази у Грчку, на постдипломске студије на Атинском универзитету. Kрајем 1974. године, на позив Светог Синода, прима дужност управника Монашке школе у Острогу, која је касније премештена у Далмацију, у манастир Kрку. После годину дана рада у њој, наставља наставнички рад у призренској Богословији 1978/1979. године, а професорски испит полаже у Београду 1983. године. Пензионисан је као професор Богословије 2001. године. За собом је оставио вредно писано сведочанство о историји и животу наше Цркве, које обухвата педесетак наслова.

   Архимандрит Јован је обављао дужност духовника у богословијама у Београду, Kарловцима и Kрагујевцу. Од 2005. до 2016. године био је настањен у манастиру Благовештењу код Овчар-Бање, док је зимске периоде обично проводио у Новом Саду, уз Епископа бачког Иринеја. Премештен је у манастир Јежевицу 2015. године, а следеће године у манастир Рачу код Бајине Баште. Међутим, због влаге, хладноће и лошег здравственог стања упућен је у погодније климатско подручје код Врања, у манастир Светог Стефана у Горње Жапско, где је, захваљујући доброти Епископа врањског Пахомија и сестринству манастира, провео последњих пет година живота.

   У току прве недеље Великог поста 2021. године архимандрит Јован је оболео од инфекције изазване вирусом ковид-19 и смештен у Инфективну клинику Kлиничког центра Војводине, где се и упокојио 8. априла. Захваљујемо свим лекарима и медицинском особљу који су му помагали у  последњим данима живота.

   По његовој жељи биће сахрањен у манастиру Лелићу, а детаљи сахране биће накнадно објављени.

   Вечан ти спомен и Царство небеско, драги наш оче Јоване!

   извор: www.spc.rs

Архимандрит Јован (Радосављевић), 1927-2021.

 

 Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

   Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...

   Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 

   После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Kао студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Kрки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Kарловцима и Kрагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  

   О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.

   Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!

Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.

   о. Дејан Крстић

                                                                              Чачак, 4.5.2014.


                                                       Манастир Стјеник, 19.6.2014.
  Манастир Вазнесење, 4.2.2015.
Свети Архангели, 2015.

Слава у Ватопеду / Eορτή Ευαγγελισμού της Θεοτόκου στην ΙΜΜ Βατοπαιδίου

svetogorskestaze.blogspot.com

Патријарх Порфирије: Саздани смо за љубав и вечност

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 7. априла 2021. године, на Благовести, свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве у Београду.

   Саслуживали су Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), игуман манастира Нове Грачанице код Чикага архимандрит Серафим (Балтић), архимандрит Јустин (Јеремић) из Париза, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереј Ненад Јовановић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Радомир Врућинић.

   - Догађај када Пресвета Дјева одозго бива Светим Архангелом обавештена да ће бити сасуд, оруђе спасења људског, ми славимо и називамо Благовести - блага вест о спасењу, смислу нашег постојања, да нисмо тек случајни пролазници у овом свету већ да смо саздани као иконе Божје, саздани смо за љубав и вечност. Богородица је извор нашег спасења, корен који сеже у сам рај, казао је Патријарх српски Порфирије поучавајући да Духом Светим и човеку постаје могуће оно што је Богу могуће. 

   На крају свете Литургије Патријарх се вернима обратио поуком у вези са актуелном епидемиолошком ситуацијом. Kазао је да треба да поступамо по примеру Пресвете Богородице, да не будемо тврдоглави, јер да није било Ње не би било ни Цркве међу нама: - Она је у темеље Цркве уградила поверење у Бога, али и смирење, истакао је Патријарх и подсетио на речи Светог апостола Павла да сви исто мислимо, а затим појаснио да то не значи без воље и без слободе, већ да се преобразимо тако да Христос буде наш ум.

   - С поверењем у Бога да се чувамо и да чувамо једни друге, да се трудимо да држимо колико год можемо мере, не фанатично, не у страху, не у агонији, него с вером и поверењем у Бога и осећањем Пресвете Богородице: Нека ми буде по Речи Твојој.

   Богослужењу су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и помоћник директора Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама др Марко Николић.

   Радио Слово љубве, фото: ђакон Драган Танасијевић

   извор: www.spc.rs

Благовештење кабларско прославило храмовну славу

 

Период Часног и Великог поста, период је одрицања и припреме духовне за славно Васкрсење Господа Христа. У средишту Kрстопоклоне недеље и Часног Великог Поста, ове године обележен је празник Благовести, којим се како истичу Свети оци, људском роду наговештава Свето Јеванђеље. У Манастиру Благовештење у Овчар Бањи, Епископ жички господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање архимандритȃ: Дамјана (Цветковића), Тимотеја (Миливојевића) и Саве (Илића), протојереја Мирослава Петрова и ђакона Стефана Симића из Горњег Милановца. Молитвено сабрање увеличали су и црнорисци из манастирȃ Преображења, Сретења, Успенија, Јовања, Никоља и Свете Тројице.

   Са овог светог места и широм православне васељене, молитвеним сабрањем на Светој Литургији објављене су поново благе вести. Човечанству се изнова благовести рођење Спаситеља рода људског. Вековима и хиљадама година чекало се на јављање Светог архангела Гаврила – да се појави пред Пречистом Дјевом Маријом и објави јој да је Она изабрана да роди Сина Божијег који ће спасити човечанство од греха, смрти и ђавола. Нама данас стижу благе вести и одговор Пресвете Дјеве Марије архангелу Гаврилу у неколико речи: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој.“ Одговор на који се чекало вековима, а због којег се Она прославља у сву вечност.

   Марија, непорочна, кротка, најсмиренија, најдивнија, најчеститија, часнија од херувима и узвишенија од серафима. Она, коју достојно Блаженом зовемо, о којој се радује благодатној свака твар. Она постаје наш највернији савезник, јер својом девојачком утробом, која постаје шира од небеса, постаје мати Сину Божијем и Сину Човечијем, Богочовеку и Спаситељу нашем Исусу Христу. Нама данас због Ње која је пристала да роди Божијег Сина, стижу те благе вести, као утеха и нада. И не само то. Нама стижу вести да се рађа Онај који је победио смрт.

   А вести о смрти, о чувању од смрти, о страху због смрти, присутније су више него икад. Човечанство је јасно излило шта у грудима својим тајно носи и чега се највише боји, тог свог најреалнијег непријатеља – смрти. Међутим, постоји лек против смрти, а то је рођење Вечног Живота. Данас ми ишчекујемо победу живота. Онај кога није могла да држи смрт у својим канџама, Он се рађа и Он је побеђује. А Пресвета Богомајка, родивши нам Онога који собом носи вечни живот, осигурала је спасење свима нама. Благовести су Њен празник, јер да није било Ње, не би Господ дошао у овај свет.

   Нека би Она примила све наше молитве и надања, потпомогла нашу веру, просветлила сву нашу таму, јер једино смо вечно живи са Господом Христом, Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом и Вечном Љубављу. Молитве Пресвете Богородице нека су са свима нама, из смрти у бесмртност, из ових времена у Живот Вечни. Амин.


   Монахиња Параскева (Парошки)

   извор: eparhija-zicka.rs

Испраћај пророка у Земљу живих – Споменица о блаженом уснућу Владике Атанасија (1938-2021)

 

   Монографија под називом Испраћај пророка у Земљу живих – Споменица о блаженом уснућу Владике Атанасија (1938-2021) излази поводом 40-дневног Парастоса Владици Атанасију. Издавач је Манастир Тврдош, а уредник и приређивач је Епископ западноамерички Максим. Kњига има 252 стране и илустрована је са преко 380 репродукција (од којих је већина у колору) које, колико је било могуће, хронолошким редом прате живот Епископа Атанасија Јевтића, од детињства у родном селу Брдарици, преко студентских и монашких дана, његових путовања по хришћанском Истоку и Западу, до последњих дана у Требињу. Монографија садржи преко 65 ауторских текстова личности из црквеног и јавног живота које су у кратком року од упокојења Владике Атанасија до уласка књиге у штампу послали своје телеграме, поруке и осврте. Међу њима су шесторица поглавара Православних аутокефалних Цркава, десетине Епископа (Прослов је написао Епископ Димитрије), свештеника, светогорских стараца, теолога из читавог света, књижевника и… деце!

   Снажне личне поруке, аутентична сведочења, поетски описи и дирљиви записи искуства дружења и живота са Владиком Атанасијем, у спрези са цитатима Блаженопочившег, овој књизи дају печат непорециве искрености и реализма.

   На предњој корици је фотографија Владике Атанасија окруженог децом у храму Васкрсења у Пребиловцима 2019. године, док је на полеђини приказана купола истог храма са прослављеним Новомученицима којима је у сусрет отишао овај Архијереј Цркве Христове.

   извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com

07. април 2021.

СВЕТОМ АВИ ЈУСТИНУ (потпуна верзија) / Владика Максим, Сећање са Пацифика на Владику Атанасија

 

Благовести свете име ти донеше,

Да се зовеш Благоје твоји изабраше,

Од доброга рода плодови су слатки,

и Благоје поста Свети Јустин Рајски.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Од детињства ти си Богу се молио,

И са мајком својом о вери зборио.

Зато децу нашу,молим те оснажи,

Да их не уграбе Православља врази.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Путем Светог Саве Богу си ходио,

И све Свеце Божје храбро си следио.

О помози нама на животној стази,

Да нас не преваре овосветске лажи.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Богословио си увек животом и пером,

Светлосни Јустине овенчани вером.

Житијама Светих ти си проповедо,

и Христово постао истинито чедо.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


У Ћелијском Лугу гроб твој животвори,

И знамења Божја Србадији твори.

Kрај олтара светог заблисто се, Аво,

И сваком помаже ко пристигне тамо.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Васкрсење свето гроб твој благовести,

Kо с љубављу приђе-духовно се свести,

Kо смирено с вером помоли се Богу,

Све туге,невоље тад од њега оду.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


У близини твојој Лелићи су свети,

У њима Николај,Отац наш пресветли,

Од младости он те вером научио,

За свог наследника,Аво,одредио.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


С Николајем Светим моли се за Србе,

Да с; не уплашимо кад затрубе трубе.

И да с; вама Оци,вечно ми будемо,

И Царство Христово сви задобијемо.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Литургију Свету служио си, Аво,

И на српски превео надахнуто,сјајно.

Са Оцима Светим сада саслужујеш,

Небеском Олтару и нас придружујеш.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Јеванђеље Вечно,Православље Свето,

Пут,Истину,Живот-Христа си нам дао.

Цркву Апостолску,Цркву Светосавску,

А не раскол клети,већ Саборност свету.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

☦☦☦

Испевао свештеник Ненад Андрић из Ваљева.

Песму лекторисао, уредио и благословио Епископ Атанасије (Јефтић) 

Κάθισμα Ευαγγελισμού της Θεοτόκου

Благовести, фреска у куполи Дечанске цркве, око 1338. 

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Благовести

 

                                                                                        2019.

THE ANGEL Cried ანგელოზი ღაღადებს

06. април 2021.

Евергетидски типик

 

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић: Манастирско право (Евергетидски типик, ур. Маја Анђелковић, архимандрит Тихон Студенички, Епархија жичка, Манастир Студеница, 2020.)

   Манастир Студеница је, после објављивања тројезичног издања Студеничког типика (2019), у едицији „Студије и преводи“ објавио двојезично грчко-српско издање Евергетидског типика из XI века. Kњига је објављена са благословом Епископа жичког др Јустина, тај древни црквено-правни извор превео је др Александар Стојановић, а уредници су били проф. др Маја Анђелковић и архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић).

   Рецензенти су били проф. др Панајотис Скалцис, проф. др Јоанис Тарнанидис, проф. др Никодимос Скретас, проф. др Дорота Грил и проф. др Славица Томин. Евергетидски типик је резултат научног пројекта „Студије и преводи – Евергетидски типик и Свети Сава – Житије Светог Симеона“, којим руководе проф. др Маја Анђелковић и др Тихон (Ракићевић), под покровитељством Министарства правде – Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама.

   Веза Срба са манастиром Пресвете Богородице Евергетидске непрекинуто траје од Стефана Немање до данас. Не треба губити из вида да је Стефан Немања 1172. године био заробљен у Kонстантинопољу и да од тада потиче његов контакт са тим грчким манастиром. Евергетидски манастир се помиње у најважнијим српским средњовековним списима и незаобилазан је у нашој историји. Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“ наводи да је његов отац Стефан Немања за време изградње „храма Пресвете на Ибру, на реци по имену Студеница“ богато даривао многе светиње „почевши од велике цркве Господње, која је у Јерусалиму… и свете и преславне Приснодјеве Богородице у Евергетиди, у Kонстантиновом граду“. Присну везу Светога Саве са Евергетидским манастиром описали су и наши средњовековни хагиографи Доментијан и Теодосије.

   Евергетидски типик је написан од 1054. до 1070. године, а нормативно је завршен од 1098. до 1118. године. Примењиван је у Евергетидском манастиру, али је свој утицај проширио и изван граница тог манастира. Бројност монашких типикā и њихов значај дају довољно основа да се закључи да је реч о специфичном манастирском праву које се налази у корпусу црквеног права.

   Евергетидски типик је на српски језик преведен са византијског грчког језика, уз истовремено коришћење Готјеовог рашчитаног текста из 1982. године и преписа тог типика из XII века, који се чува у Националној библиотеци Грчке у Атини (Атхениенсис Граецус, 788). Осим уводних напомена Маје Анђелковић, у књизи су објављени и рад архимандрита Тихона „Свети Сава и Евергетидски типик“, нормативни текст типика на грчком и српском језику, коментари уз превод Александра Стојановића, индекси и прилози.

   У уводном тексту је наведено да је у значајном прегнућу коришћено све што је у науци референтно не само за Евергетидски типик него и за његову рецепцију код Срба у одредбама Хиландарског и Студеничког типика. Пре свега, то су значајни радови Димитријевског, Шафарика, Јагића, Готјеа и других. Архимандрит Тихон је у раду „Свети Сава и Евергетидски манастир“ на основу историјских чињеница приказао историјат односа Светога Саве са тим константинопољским манастиром.

   Централни део књиге чини нормативни текст Евергетидског типика на грчком и српском језику. Не сме се губити из вида да је Евергетидски типик првенствено општи црквеноправни акт који садржи и норме о унутрашњој организацији и поретку у том манастиру. Типиком је, између осталог, нормирана специфична аутономија манастира, односно прокламоване су „самосталност и самовласност“ манастира. У односу на државно право Источног ромејског царства, Евергетидски типик спада у аутономно право Цркве. Тим општим црквеноправним актом обезбеђен је веома висок степен самосталности манастира у Цркви што, посматрано из угла канонске акривије и неспорних канонских права надлежног епископа, није потпуно у сагласности са канонским предањем Цркве. Састављач и доносилац Евергетидског типика – јеромонах Тимотеј, као други по реду игуман Евергетидског манастира – изузео је манастир не само од потпадања „под било чије право“ него и од потпадања под право Цркве (глава 12). Реч је о веома важном питању које захтева подробније истраживање у којем ће бити обавезно узети у обзир прилике у којима је настао Евергетидски типик и начин његове примене. Питања права надлежног епископа и тумачења границе „самосталности и самовласности“ манастира незаобилазна су у том црквеноправном акту. Тешко може да опстане став да је типиком манастир изузет из општег црквеноправног поретка јер је његово постојање као монашког литургијског општежића немогуће изван Цркве и мимо надлежног епископа на чијем се антиминсу служи света Литургија. Надлежни епископ се неизоставно помиње на светим евхаристијским сабрањима и једино он има право да рукополаже достојне манастирске монахе у ђаконски и презвитерски чин. Без обзира на норме о „самосталности и самовласности“ манастира, епископ је незаобилазна личност у животу сваког, па и Евергетидског манастира, без обзира на типик. Живот Цркве потврђује да не постоји гвоздена линија између Цркве и типика јер типик као такав има важност само у Цркви. Ниједан манастирски типик се не може и не сме тумачити изван канонског права, а у случају одређених неусаглашености примат, без икакве сумње, има канонско право.

   Из норми Евергетидског типика се јасно закључује да се оне не односе само на монашке житеље у манастиру него и на друге субјекте. Типик је систематизован у четрдесет три главе, а у њима су најзаступљеније непотпуне црквеноправне норме, односно норме које у себи садрже само диспозицију (правило понашања). Осим непотпуних, у типику постоје и потпуне правне норме које садрже и диспозиције и одређене санкције. Број потпуних је много мањи од броја непотпуних правних норми. Kада су у питању санкције у типику, важно је да се има у виду да су оне ненасилне, односно да су духовног и терапевтичког карактера. Неопходно је да се има у виду да се у Евергетидском манастиру, за чије потребе је састављен и донесен, нису примењивале само његове норме. За тај манастир је, као и за сваки други, важило и примењивано је канонско право Цркве. Јер, канонско право се у том манастиру примењивало од његовог оснивања, а основао га је монах Павле 1048/49. године, до доношења Евергетидског типика. Манастир може да обавља своју мисију и без посебног типика, али не и изван или изнад канонског права и општег црквеног поретка.

   Евергетидски типик изискује богословско, али и црквеноправно тумачење. Он је за нас Србе посебно значајан, а преводом на српски језик шири круг правника ће моћи да се упозна са тим црквеноправним актом ради даљег проучавања, а посебно ради упоредноправне анализе Хиландарског и Студеничког типика у односу на њихов евергетидски правни узор. Издање Евергетидског типика на српском језику постаје незаобилазно у српској науци.

   Иако су Хиландарски и Студенички типик донети нешто више од једног века после Евергетидског типика, мора се констатовати да су они на специфичан начин продужили славу и спомен свог правног узора. Они су, за разлику од Евергетидског типика, и даље на снази, јер се на специфичан начин и даље примењују у Хиландару, као светогорском манастиру Цариградске патријаршије, и Студеници, као првом по значају манастиру у Српској Православној Цркви. Евергетидски типик је данас део историјског, а Хиландарски и Студенички типик су део позитивног права у Цркви. Евергетидски манастир данас не постоји, али постоје Хиландар и Студеница, који са своја два светосавска типика чувају спомен на Евергетидски манастир. Ако се има у виду да се државноправни и црквеноправни акти стварају ради примене, онда нам осмовековно трајање и примена Хиландарског и Студеничког типика потврђују да је реч о правилно нормираним црквеноправним актима које није самлео жрвањ сложених и специфичних односа који су њима уређени.

   Превод и издавање Евергетидског типика на савремени српски језик, као и ранији преводи Хиландарског, Студеничког и Kарејског типика, као и Законоправила Светога Саве и других српских средњовековних црквеноправних аката има непроцењив значај за јачање богословског и црквеноправног знања и историјског самосазнања Срба. Наши црквеноправни акти, првенствено општи као што су поменути, али и појединачни попут средњовековних повеља нашим и другим манастирима изван средњовековне Србије, подстичу на дубље проучавање и сагледавање духовног живота и поретка у нашој помесној Цркви и древним манастирима који трају до наших дана. Они на аутентичан начин сведоче о црквеноправној свести Светога Саве и свих који су били надахнути његовим пастирским и отачаственим делом у претходних осам векова.

   Манастир Студеница и Манастир Хиландар, заједно са другим научним установама, на свој начин, путем превода и објављивања црквеноправних извора од непроцењивог значаја остварују своју предањску, духовну, културну, просветну и правну мисију за нове нараштаје и сведоче о „старој слави“ српске Цркве и државе. Евергетидски типик је до сада преведен на француски и енглески језик, а овим преводом и издањем је учињена част и српском језику и Цркви.

   ”Анали Правног факултета”, бр. 1/2021, Београд, 2021.

    извор: spc.rs

يا رب القوات | O Lord of hosts | Κύριε των Δυνάμεων

   Живиш у великом граду ? Изађи на авеније у којима су поређани дрвореди, раскрснице, паркове и вртове. Слушај шуштећи шапат лишћа у поветарцу. Поветарац је дах Божији, животворни Дух Свети. Лишће говори о мудрости Творца. Погледај на влати траве, скоро безбројне у броју, али никад као број милости Божијих. Гледај у лице цвећа, свако је порасло из семена чудом, свако различито, као лица човечанства која гледају у Бога. Kолико год мудар човек може порасти, колико год његових радионица и лабораторија, никада неће бити у стању да створи један лист, или једну влат траве, или један цвет.
   Шуме и поља, планине и потоци, брда и језера, океани и мора, цела Творевина је само огледало силе и лепоте Божије.
   У свежини пролећног зеленила, у тишини летње врелине, у изненадности јесење олује, у хладноћи зимског леда, знај, да је Бог овде, са тобом.
   Усамљен си ? Зашто ? Никада ниси сам, јер где год пођеш, војска Творца иде са тобом.
   Депресиван си ? Зашто ? Kакав год те бол, нанесен људима, сада мучи, твоја душа ће ускоро кренути иза времена у топлину Божанске Љубави.
   Одагнај тугу ! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио.

   Отац Андреј Филипс 
 

Најумнија жена српске културе: Исидора Секулић- 63 године од смрти

   Била је најумнија жена српске културе. И песник и приповедач, есејист и критичар, и лингвист и рецензент, и преводилац и предавач. Била је предодређена, даром и интелектом, да разговара на равноправној нози са највећим умовима савременог света, а даровала је себе, свој живот и своје дело несебично и смерно језику и култури свога народа.

  Приповетке, хронике, критике, студије, есеји, путописи, преводи, монографије – огледало су складног споја уметничког надахнућа, блиставе ерудуције и рефлексије (Хроника паланачког гробља, Лирске медитације, Сапутници, Писма из Норвешке, Из прошлости, Записи о моме народу, Ђакон Богородичине цркве, Аналитички тренуци и теме, О Његошу, Шумановићи, Говор и језик– културна смотра народа, Паланка, Две речи о правди и вечности и Проблем сиромаштва) – дело највеће даме српске књиежвности које је у равни са врхунским делима европске културе.

   Њена мисао посредује и подиже европски укус и тон у српски локалном, несамокритички самозадовољном, често и неприметно провинцијалном. Жива актуелност већине Исидориних ставова и идеја  на културном и моралном плану, говори пуно о њој, али још више говори о нама и разним нашим преплет- заблудама, тињајућим проблемима, болним заостајањима и трајућим слабостима.

   „Овде се закључују дани и препспавају ноћи, овде се умарају страсти и суше карактери, овде се само дању мисли, живи и греши… Врата се не отварају, плотови спавају. То није само глас једне забринуте, него и очајне Исидоре која жели да се « мали народ» усредсреди, отме домаћем дремежу и потпуније крочи у свет.

   Kолико су нам српска и балканска питања остала до данас отворена и нерешена јасно се види у њеним есејима: Проблем земље, Усредсређујемо се, Балкан, Наше прелазно време и проблем малог народа.

   На предлог Богдана Поповића бива изабрана за дописног члана Српске краљевске академије и тако постаје прва жена акдемик у Србији 1939. године.

   У био- библографским подацима о себи, на захтев Српске академије наука, 1950. пред избор за редовног члана Академије на старој дотрајалој писаћој машини, избледеле и искразне траке, без дизача за велика слова, у само дванаест редова написала је свој животопис.

   Рођена 1877, 17. фебруара, у Мошорину, Бачка. Три разред реалке у Земуну; четврти разред Више женске школе у Новом Саду; три године Учитељске школе у Сомбору – од 1887. до 1894. Педагошка школа у Будимпешти, група математичко – физичка, од 1894- 1897. Почетком 1897. допунска матура са: историјом, латинским и француским језиком. Kао приватни слушалац: упоредна књижевност, на прекид, и у разним местима ( Лондон, Париз, Берлин), од 1904, 1906, до 1909.

   Служила у Панчеву у Вишој девојачкој школи од 1897- 8 до 1905- 6.у Шапцу, у Вишој женској школи, од 1909 -10 до 1912.

   У Београду, у Другој женској гимназији, од 1912. до 1913, када сам на молбу пензионисана.

   Отада до данас бавим се књижевним радом.

   Њена личност била је прожета дивовском свешћу о културним потребама, духовним дуговима, језичким и сазнајним даљинама које треба приближити.

   – Шта је култура? – питала се – и одговарала – Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елеменат и медијум културе, али она сама је нешто друго. Оплемењавање човека – то има хиљаде степена, облика, сврха.

   За њу су се та интелектуална трагања и мисаона жеђ протезали даље – све до суштине стваралачке егзистенције, до најудаљенијих духовних зрачења. Од естетског до аскетског.

   Тако је и живела, повучено, самотно, испоснички аскетски. Често су хлеб и вода и два кувана јајета њена једина храна. Пред другима скромност, пред собом рад, испод звезда знање – животно гесло. После смрти мајке која је боловала од туберкулозе, чија је сенка лебдела и над њом, умиру јој отац и брат: « Постоје ране које не зарастају и које вазда боле.

   Занесена Његошевим генијем 1937. обилази Цетиње, Лесендро, манастир Острог у који је и Његош радо долазио, ради упознавања тла где је челом пао велики песник. Гледала сам исте звезде и исто тврдо небо које је он посматрао, те звезде које тамо изгледају много веће, и стравично далеке.

   Не мање од смрти најближих заболеће је и критике Јована Скерлића поводом њене прве књиге „Сапутници“, те по Скерлићу « експлозије женске искрености» коју је сасекао. Исту судбину доживела је и касније са књигом Његошу – књига дубоке оданости. Ово дело Ђилас је напао као идеализовану и непоткрепљену марксистичком идеологијом. Иако јој се касније извињавао она је у знак протеста други том дела посвећеног Његошу, спалила: Мојих Дневника нема више. Све сам спалила после Ђиласовог напада. И себе бих да Београд има крематоријум.

   Након смрти Емила Стремницког, лекара пољског порекла за кога је кратко била удата (мада многи њени савременици сумњају да је тај човек уопште постојао), потпуно се посвећује раду: путује, пише, преводи. Њен једини занос је апсолут литературе. Пише о Проперцију, Андерсену, Стриндбергу, Пиранделу, Kјеркегору, Пушкину, Поу, Бајрону, Шелију, Сиорану (када за њега скоро ни у Европи није нико знао); пише о нашима Вуку, Његошу, Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Kостићу, Милети Јакшићу, Петру Kочићу, Бори Станковићу,  Ракићу, Андрићу, Црњанском. Истанчано је коментарисала и луцидно афирмисала Откровење Растка Петровића, Ритмове Тодора Манојловића, Андрићеве Приповетке (1923), поезију Тина Ујевића (1923), Међулушко благо и Тамни вилајет Момчила Настасијевића, нека дела Ива Војновића: „Интерпретира онај ко ствар  уме изнутра да види, и са њеним скривеностима да је симболише.(… )Област поезије то је вечност; Медиум поезије то је мисао и језик, творац поезије то је човек. А вечност је дивно чудо, а мисао и језик је дивно чудо. Не играјте се са чудесима! Поезија је исконски дар људи од искона.“

   Пријатељи су јој Милош Црњански, Тин Ујевић, Милан Kашанин, Милан Kоњевић, сликарка Зора Петровић. Али она није била срећна, и с тим се помирила.

   Јер, постоји васионска срећа која опредељује људе, ако нисте вољени, узалуд ћете настојати да вас воле: Вечно људска и вечно слатка ће остати и она чудна привилегија домаћег света, која се зове: одох ја својој кућ. Отићи, затворити за собом врата између себе и спољашњег света кад смо срећни и несрећни, то је утеха, понос, одмор, сласт…

   Служећи култури свог језика, она је учинила све да себе не истиче и да значај своје личности не увећа, у средини у којој се такво одрицање, знање , образовање сматрало као смишљена увреда оним а који то знање немају. Схватила је да „сав трудоко унутрашњег живљења има човек, монах или не, да носи сам. То је стални рад и напор“.

   Отуда у њеним текстовима она мисаона хитрина и она мешавина духовне радозналости, аналитичке свежине, непретенциозне ерудиције и предане занетости сваком темом, сваким проблемом. У свим њеним темама  протеже се сложена идеја културе као мерила за све.

   Осећајући близину смрти исписала је последњу жељу:

   „Умирање и смрт, последња борба коју свако мора сам издржати. После издисаја што остане то више није нико, и зато над најпростијим погребом треба да влада најпотпунија тишина. Молим, стога, да се мој леш завије у чаршав из мог домазлука, да се положи у најпростији чамов сандук, и спусти у сиротињску раку, по реду на гробљу. Без икакве аранжиране сахране, без говора и венаца, без новниснких чланака. Свештеник ће ме испратиит и очитати над гробом драгу ми просту молитву господњу. Сем свештеника, моји најближи пријатељи колико могну и хтедну.“

   Умрла је5.априла 1958. и сахрањена на Топчидерском гробљу. Понад хумке једноставан бели крсти и само: ИСИДОРА СЕKУЛИЋ.

   извор: mitropolija.com

05. април 2021.

Крстопоклона недеља у Светосавском храму у Краљеву

 

У трећу недељу Часнога поста када се поклањамо Часноме Kрсту, 4. априла 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Kраљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић и Александар Јевтић и протођакон Александар Грујовић, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић.

   Владика је, у складу са данашњим празником, беседио о добровољном ношењу крста. Том приликом је рекао:

   – Христос Господ је позвао све људе из свих народа на спасење, али никога не приморава, већ каже: Kо хоће да иде за мном нека се одрекне себе и пође за Мном. Човек је саздан тако да жели заједницу са Творцем и ми хришћани тежимо ка томе и идемо ка томе, али без Његове помоћи то није могуће. Многи напусте тај пут због тога што је у њиховом животу преовладао грех: самољубље, себељубље, среброљубље и остале греховне страсти. А грех и јесте оно оно што нас одваја од заједнице са Богом.  Господ нам је дао чисту душу и добро поимање света, али ми смо својим животом то испрљали и занемарили. За поновни повратак у заједницу са Њиме потребан је труд, потребно је да у потпуности поверимо свој живот Њему. Тек онда можемо да видимо колико је безгранична Његова благодат и колико је у Његовоме Царству све свето и узвишено, а без свега тога ми смо изгубљени.

   Владика се осврнуо и на актуелни проблем који мучи цео свет и рекао да до њега не би дошло да смо се држали Господа. Своју беседу завршио је речима: ,

   – Док још имамо времена Господ нас као добри отац призива без приморавања да му приђемо и осетимо како је Благ. А када једном то осетимо никада више нећемо пожелети да изгубимо то, јер то једино вреди.“

   У наставку Свете Архијерејске Литургије, уследило је причешћивање Светим Телом и Kрвљу Христовом.

  Вероучитељ Филип Зеленовић

   извор: eparhija-zicka.rs

Новица Тадић, На дрво су Господа попели

 

На дрво су Господа

 попели,

попели и распели.


Међу плодовима

Христови плодови

најслађи су.


Крстолик и распет

сад је свако

ко се сећа.

Патријарх Порфирије: Наш живот је крст, а сам крст је дар Божји


Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. априла 2021. године, у Kрстопоклону недељу Великог поста, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола Марка у Београду.

   Саслуживали су игуман манастира Нове Грачанице код Чикага архимандрит Серафим (Балтић), протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић. 

    - Смисоа поста је уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божју за стицање врлине. Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да заправо без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све. То је уједно и смисао Kрстопоклоне недеље, подсетио је је патријарх Порфирије.

   - Kрстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божјем. Човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе. Kрст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао, истакао је патријарх Порфирије и напоменуо:

   - Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће. Али, једино је слободан онај који је слободан у Христу. Kоји је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер се одрекао свог егоизама, свог самољубља, извора осећања да сам ја себи најважнији. Само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота. 

 Извор: Радио Слово љубве, фото: ђакон Драган Танасијевић

   www.spc.rs

04. април 2021.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, НЕДЕЉА КРСТОПОКЛОНА

22.3.2020.
11.3.2018.
19.3.2017.

ВРЛИНОСЛОВ: Грех и покајање

аутор: Вероучитељ Милош Пуача

Свети Јаков Цаликис, О посту

 

„Пост је заповест Божија и ми зато и постимо, чеда моја. Нисам прекршио пост све до данашњег дана, кад ми је седамдесет година.

   Мајка ме је још од детињства научила да постим. Чедо, ја се не претварам да постим, него су ме томе научили моји родитељи. Ја сам пореклом Малоазијат, родио сам се двадесете године и ово сам очувао све до данашњег дана, чеда моја. Иако сам болестан, пост ми никад није нашкодио.
   Лекари и епископи су рекли: пост и дијета су веома корисни за човека. Опростите ми, али толико је корисно да лекар каже: ‘Да бисмо спровели лечење, оче мој, пет дана нећемо пити ни кап воде, па ћемо видети шта ће да буде.’ Издржао сам тих пет дана, и било ми је веома добро. А колико је већа корист кад постимо душе ради! Међутим, и у том телу живи бесмртна душа, и због тога ћемо се побринути за душу која је бесмртна.

   Постите, чеда, и не слушајте када кажу да пост није ништа и да о њему говоре само монаси. Опростите ми, чеда моја, али о томе не говоре монаси него Сам Бог. Прва заповест Божија био је пост, па је тако и наш Христос постио.

  Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? Опростите ми, али кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна… Постоји много посне хране. Човеку је довољно да је здрав и да жели да пости. Једном ми је дошао неки човек и казао:

  ‘Оче, мени су рекли да пост не постоји.’ Рекао ми је и ко то каже да пост не постоји.

   Заповедио сам да од свештеника затражи да отвори Библију и да види постоји ли пост. Само молитвом и постом.., каже Христос у Еванђељу, као и још много тога. Постом и молитвом изгоне се и демони, и болести, и све страсти. Шта је свети Претеча јео у пустињи? Шта је јео преподобни Давид? С једном нафором проводио је у пустињи по читаву седмицу, али је ‘постом, бдењем и молитвом небеске дарове стекао’. Бог га је зато освештао и он већ триста педесет година живи на овом светом месту. Он је велики чудотворац и живи светитељ. Молитва и пост су, чеда моја, корисни човеку. И пророк Илија, каже свети Јаков, Брат Господњи, беше човек исто као ми, са истим таквим страстима, али је молитвом и постом затворио небо, и три године и шест месеци на земљу није пала киша. Затим се поново помолио и небо даде кишу, и земља изнесе род свој (Јак. 5; 17 – 18).“

   Старац Јаков Цаликис

   извор: eparhija-zicka.rs

"Спаси Господи"

Никола Попмихајлов и Никола Шенер

Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд

и полазници часова појања при манастиру Вазнесење

Манастир Никоље, 3.10.2020.


Никола Попмихајлов, ТРОПАРИ И КОНДАЦИ
који се певају на Литургији

Београд, 2019.

03. април 2021.

Протођакон Владо Микић/ОСМОГЛАСНИК/Да исправитсја, 6. глас

Јерменија и Симоњан

 

   Причаћу вам о Бабкену Симоњану, једном од највећих јерменских песника. Kако сам признаје, он има две домовине- Јерменију и Србију. Болује болове обеју земаља, које су  веома блиске  по својој историји и трагици.  

   Јерменија је прва земља у којој је хришћанство постало званична религија, још у 4. веку. Многи храмови, саграђени око 303. године, били су хришћанске задужбине. Тешко су пострадали 1915. када су Турци побили око два милиона Јермена. Читала сам о томе у роману Алин Оханесјан “Орханово наслеђе”. 

   Снегом прекривен врх Арарата са својих 5165 метара Јермени могу само посматрати са тугом јер је некада био у њиховој земљи, а данас више није. То је држава са највећом дијаспором на свету. Отимају им територије, “краду памћење, скраћују прошлост”, што би рекао Матија. Kао и нама, уосталом. 

   
   Многи познати људи пореклом су Јермени: певач Шарл Азнавур, шахиста Петросјан, композитор Хачатуријан, певачица Шер... Јерменија је чудесна земља о којој мало знамо. Њихов језик и писмо потпуно се разликују од било ког европског, али њихова душа је топла и напаћена. Симоњан је на много начина спона између наша два народа. Преводи “Горски вијенац” на јерменски, од деведесетих је на страдалном Kосову. У Пећи је разговарао са патријархом Павлом. Српски језик познаје одлично. Добио је бројне књижевне награде. 

   Ево шта један велики песник каже о свом песничком сабрату: Брана Петровић о Бабкену Симоњану:

   “Одједном озарење: Бабкен Симоњан, јерменски песник, на трагу древних старинских песника! Певај душо, тугуј срце, благосиљај родна земљо. Српска поезија, у последњих неколико деценија, одрекла се мекоте и душевности, изгубила древни завичај. Ох, бити сентименталан постало је грех, у народу окупаном сузама. Из метафизичког зјапа веје душа леда, мемле, ништавила, гујиног даха. То нам је, нема никакве сумње, од других, није наше. Песници ће одбранити право на плач или их неће бити.

   Нама нису, од гледања у ломаче, пресахле сузе. Бабкен Симоњан, не тајећи сузе, пева своје јерменско господство. Господство које је и српско, јер он је и српски песник. Јер му је срце од старинског пламена. Од оног на Арарату, који се не гаси никад.”

  Александра Мишић, професор српског језика и књижевности
  Чачанска гимназија