Лист Храм бр. 74: Човеку је неопходан Богочовек

проф. Божидар Зечевић, ПРАВОСЛАВЉЕ И ФИЛМ, Зајечар, 19.9.2021.

 

На тему "Православље и филм" говори проф. Божидар Зечевић, филмски критичар и драматург

ШЕСТИ ФЕСТИВАЛ ХРИШЋАНСКЕ КУЛТУРЕ

Порта Саборне цркве, Зајечар, 19. септембар 2021. године

   eparhija-timocka.org

Цео текст Божидара Зечевића
 "Православље и савремени филм"
 преузми овде:

www.rastko.rs

   "Схватање света и човека као бескрајног филма драматичних изненађења можда ће изненадити и понеког познаваоца православне речи. Да, теоријско поимање филма садржано је и у православној мисли о човеку и његовим творевинама. Било би и чудно да није. Творачки акт, треперење светлости, побуда за раскривањем суштинских тајни, питање танке жице духовног и нетелесног, тражење невидљивог у видљивом, проналажење света и живота у духу божанског откривања, припадају и Светосавској богомисли. Аутор наведеног одломка о човеку као живом фотографском апарату није, дакле, Дзига Вертов, него преподобни Јустин (Поповић), један од највећих српских боготражитеља у новом времену. Не случајно. След његових идеја испоставља и следеће: „Стварност овога света је фантастичнија од свега најфантастичнијег и загонетнија од свега најзагонетнијег… Сва наша знања о свету и човеку … сабирају се у једно знање и једно пророштво. То знање, то пророштво гласи: овај видљиви свет стоји и постоји — на невидљивостима којима нема ни броја ни краја… А да! Вама се нуди боговска почаст: да будете творац и архитект новог света. Имате ли за то довољно маште, довољно ума, довољно снаге?“.

   То што архимандрит и професор Јустин вероватно никада не беше чуо за Базенову филмску теорију аутора и припадајућа размишљања у духу прво „неореализма“, а затим француског „новог таласа“, ни мало не утиче на снагу овог прозрења. Али није то једини његов смисао. У свему, па и у филму, ава Јустин види чудо Божје, види самог Бога, који кроз људску имагинацију пролази као бескрајни низ покретних слика. То што човек, редитељ или гледалац само у ретким, изузетним тренуцима ухвати след овог тока — ствар је недокучива и неизвесна и није без утицаја нарочитог талента, који је и сам дар од Бога; Божји дар, духовни светловид".

СВЕТИ НЕМИР АВЕ ЈУСТИНА

Беседа оца Александра Јовановића

 о Ави Јустину Поповићу,снимљена у порти храма Вазнесења Господњег у Жаркову

Између човекобога и Богочовека

 

    Вера у човека не само да прожима него и детерминише целокупно стваралаштво европског човека. Сва европска култура и цивилизација испилила се из те вере. И засновала на њој као на камену станцу. Тип европског човека развио се и формирао на тој вери. Природно је и логично што се вера у човека извила у обожавање човека које у човекоманији добија своју завршну форму. Прогласи ли се човек за центар света, он се ма кад мора прогласити за центар бића. Антропоцентризам се неминовно завршава антрополатријом. Вера у човека има своје законе. Основни је овај: човек је једино што треба уважавати, једино што треба обожавати, стога – немој имати других богова осим човека! (…)

   Самоусавршавање Христом и по Христу јесте једини пут не само за правилно и беспрекорно решење проблема личности него и проблема заједнице, друштва, народа, братства. Достојевски тврди: самоусавршавање у Христовом духу јесте основ свему; лично усавршавање је не само почетак свега, него и наставак свега, и исход. То је пут Христа Богочовека и православља, пут старе хришћанске Цркве. Само тај пут не завршава прашумским беспућем. Идући њиме и човек и човечанство иду путем богочовечанске бесмртности и вечности. Зато се Достојевски држи тога богочовечанског пута. По њему: све моралне идеје и идеали, све социјалне идеје и идеали оснивају се на идеји личног апсолутног самоусавршавања. А та идеја моралног самоусавршавања исходила је увек, и исходи, из мистичких идеја, из убеђења да је човек вечан, да није просто земаљска животиња, него да је везан са другим световима и са вечношћу.

 Свети Јустин Ћелијски, Достојевски о Европи и Словенству

   извор: eparhija-zicka.rs

РЕЧ ПАТРИЈАРХА: Црква Свете Тројице у Врању

преузми:

Патријарх Порфирије предводио прославу крсне славе Епархије врањске

Јустинданска свечаност у манастиру Ћелије

   Митрополит Јован: Преподобни Отац Јустин је увек тежио ка обожењу

Празник Преноса моштију Преподобног Оца Јустина великом литургијском свечаношћу је обележен у манастиру Ћелије, светињи у којој је три деценије служио новопросијавши светитељ Српске Православне Цркве и један од најистакнутијих православних теолога новог времена. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Високопреосвећени Митрополит белгородски и старооскољски Г. Јован (Руска Православна Црква), уз саслуживање Епископа рашко – призренског Г. Теодосија и аустралијско – новозеландског Г. Силуана, као и свештенослужитеља из више епархија. Богослужење су појањем украсили Хор свештеника и теолога, под управом протонамесника Бранка Чолића, и сестринство манастира Ћелије на челу са игуманијом мати Гликеријом.

   Kао и ранијих година, дан у коме је у календару СПЦ уписано име Преподобног Оца Јустина Ћелијског довео је у светињу на обали Градца бројне пастире и верни народ из различитих крајева Србије, дијаспоре и сестринских православних земаља. У заветном триолтарном храму, крај његових моштију, принете су молитве у част великог научника и молитвеника, који је светима прибројан пре једанаест година. Свето писмо нас учи да је „диван Господ у светима Својим“, а светим људима називамо оне који су за свог живота угодили Богу и којима је Бог даровао Свој удео за њиховог живота на земљи. Црква је небо на земљи и људи који су заиста црквени задобијају светост, јер глава Цркве је сам Христос и Он бира срца у којима може да обитава, неке су од поука празничне проповеди коју је произнео Митрополит белгородски и старооскољски Г. Јован, уз преводилачко посредовање протојереја Виталија Тарасјева, старешине Подворја Московске Патријаршије у Београду.

   Преподобни Ава Јустин је писао да је човек за свог овоземаљског живота пут. Сваки човек путује од временског ка вечном, од онога што се распада до онога што се не распада. Поред Оца Јустина, данас вршимо и молитвени помен још једном великом угоднику, а то је Свети праведни Јован Kронштатски. Kада читамо дела Преподобног Јустина Ћелијског и Светог Јована Kронштатског, ми увиђамо да има много сличности међу њима, јер они су писали да сваки православни хришћанин треба да каже:“Не живим ја, него живи у мени Христос“. То значи да треба да имамо исте мисли какве је имао Христос и наше речи и поступци да буду истоветни Његовим. То све заједно значи светост – истакао је Митрополит Јован.

   Преподобни Отац Јустин је писао да човек има само једно право, а то је да буде праведан, јер нас је Господ створио по лику и подобију Свом. Увек је тежио ка обожењу и све околности које су пратиле његов живот за њега нису имале никаквог значаја. Он је непрестано био са Богом. Никада није ћутао, јер је знао да се ћутањем издаје Господ, указао је руски архијереј на глас савести свог доба, који је долазио од Оца Јустина.

   Ми се окупљамо у дану у коме вршимо спомен на њега. Присећамо се његовог живота и то је наша радост, која је уједно и пасхална радост. Преподобни Отац Јустин нас је учио како да остваримо своју личну пасху. Kако да идемо од мржње ка љубави, од рушења ка зидању, јер то је наша лична пасха – закључио је Митрополит Јован. Он је заблагодарио Патријарху српском Г. Порфирију на благослову да данас служи Литургију у заветном храму Оца Јустина, Епископима Теодосију и Силуану и свима који су били део светојустиновске свечаности . Честитајући славу мати игуманији Гликерији и њеним сестрама, Митрополит Јован јој је даровао кутију за тамјан у знак сећања на данашње заједничарење.

   Након Свете Архијерејске Литургије је преломљен славски колач и освећено жито и вино. Празник Преподобног Оца Јустина ове године први пут је прослављен без блаженоупокојених Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, његових духовних синова и настављача његовог богословског дела, односно други пут без Епископа Милутина, који је као духовни старатељ верних у Епархији ваљевској сведочио светојустиновски и светониколајевски пут служења Господу.

  Ј. Ј.

   извор: www.eparhijavaljevska.rs

Манастир Ћелије / Филм "АВА ЈУСТИН"

2019.

Манастир Ћелије

Преподобни Јустин Ћелијски, 

14.6. 2017.

2011.

О Хлебу живота (Јн 6, 53-54)

 „А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Kоји једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.“

(6, 53-54)

Манастир Никоље, Пренос моштију Светог оца Николаја

   Kонкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли да га, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дата нето Божјом крвљу и Божјим телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт а стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, телом Божјим и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт, и само смрт. Тело и крв Христа су тело и крв Сина Човечјега, оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су тело и крв Самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово – тело Божје, крв Његова – крв Божја, душа Његова – душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени. То нам Спас јасно казује: „Заиста, заиста вам кажем; ако не једете тела Сина Човечјега, и не пијете крви његове, немате живота у себи“.

   И заиста ако човек не храни себе Господом Христом, ако не живи Њиме, нека уђе у себе и разгледа себе, и свуда ће у себи наићи на смрт, иа смртно, на пролазно. А почне ли себе хранити Господом Христом, Његовим светим телом и крвљу, светим силама и врлинама, осетиће како живот заструји у њему, и то живот вечни, у коме нема ничег смртног и који прогони сваку смрт из човека и све смртно и пролазно. „Логос постаде тело“ (Јн. 1,14), зато да се Њиме и телом хране људи, и на тај начин стекну живот вечни. Логос постаде тело да би људи, причешћујући се тим телом Бога Логоса, и сами постали сутелесници Његови (Еф. 3,6), заједничари, причасници Његови: (Еф. 3,6): и тако сав живот добијали од Њега; а од Њега се добија само живот вечни. То је у исто време и залог нашег васкрсења, тј. последње и коначне победе и тела нашег над смрћу. Спас је јасан у томе: „Kоји једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“. А у томе је божански смисао и назначење људског бића, свих људи уопште. Зато је та богочовечанска храна уствари једина права храна човекова, и Његова крв – једино право пиће човеково. Ако није тако, која је онда то храна, и пиће, који ће учинити човека вечним бићем и победником смрти?

  Свети Јустин Ћелијски, Тумачење Јеванђеља по Јовану

   извор: eparhija-zicka.rs

СВЕТОМ АВИ ЈУСТИНУ (потпуна верзија) / Владика Максим, Сећање са Пацифика на Владику Атанасија

 

Благовести свете име ти донеше,

Да се зовеш Благоје твоји изабраше,

Од доброга рода плодови су слатки,

и Благоје поста Свети Јустин Рајски.

О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

Од детињства ти си Богу се молио,

И са мајком својом о вери зборио.

Зато децу нашу,молим те оснажи,

Да их не уграбе Православља врази.

О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

Путем Светог Саве Богу си ходио,

И све Свеце Божје храбро си следио.

О помози нама на животној стази,

Да нас не преваре овосветске лажи.

О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

Богословио си увек животом и пером,

Светлосни Јустине овенчани вером.

Житијама Светих ти си проповедо,

и Христово постао истинито чедо.

О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

У Ћелијском Лугу гроб твој животвори,

И знамења Божја Србадији твори.

Kрај олтара светог заблисто се, Аво,

И сваком помаже ко пристигне тамо.

О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

Васкрсење свето гроб твој благовести,

Kо с љубављу приђе-духовно се свести,

Kо смирено с вером помоли се Богу,

Све туге,невоље тад од њега оду.

О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

У близини твојој Лелићи су свети,

У њима Николај,Отац наш пресветли,

Од младости он те вером научио,

За свог наследника,Аво,одредио.

О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

С Николајем Светим моли се за Србе,

Да с; не уплашимо кад затрубе трубе.

И да с; вама Оци,вечно ми будемо,

И Царство Христово сви задобијемо.

О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

Литургију Свету служио си, Аво,

И на српски превео надахнуто,сјајно.

Са Оцима Светим сада саслужујеш,

Небеском Олтару и нас придружујеш.

О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

Јеванђеље Вечно,Православље Свето,

Пут,Истину,Живот-Христа си нам дао.

Цркву Апостолску,Цркву Светосавску,

А не раскол клети,већ Саборност свету.

О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

☦☦☦

Испевао свештеник Ненад Андрић из Ваљева.

Песму лекторисао, уредио и благословио Епископ Атанасије (Јефтић) 

Епископ бачки Иринеј, Сага о „јустиновцима”

 Током низа годинâ, у већим или мањим временским размацима, у медијима наилазимо на одредницу јустиновци. Под њом њени корисници подразумевају духовне синове, ученике и следбенике светога Јустина Ћелијског (Поповића) које је он постригао у монаштво, духовно руководио кроз живот и надахњивао у теологији и сагледавању света и човека.

   Јустиновцима неки црквени људи, а још више од њих ванцрквени и парацрквени кругови, обично називају четворицу монахâ теологâ, потоњих епископâ, од којих је један, нажалост, завршио живот у расколу са Црквом, а двојица су недавно, један за другим, преминула. Реч је о почившим епископима Артемију (Марку Радосављевићу), Амфилохију и Атанасију и о писцу ових редака. Њиховог читаоца морамо да подсетимо на то да код једног броја корисникâ термина јустиновци провејава мисао и дискретна порука да се ту ради о затвореној, ексклузивној и ексклузивистичкој групи која претендује на монопол како у питањима црквеног поретка и богословља тако и у најразличитијим питањима друштва и културе, па и политике, а притом свисока гледа на „обичне смртнике”, „нејустиновце”. Ова мисао и порука свакако је крајње једнострана и неправична мада су понеки искази и поступци појединих „јустиноваца” давали повода за њу или пак нехотице пружали алиби онима који је експлицитно или имплицитно заступају.

  Непосредни повод за овај текст јесте чланак Одлазак последњег аутентичног јустиновца из пера (или из компјутера) Јелене Тасић, објављен 6. – 7. марта текуће године у београдском дневном листу Данас (стр. 8). Пишући поводом упокојења умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, она управо њега карактерише као „последњег аутентичног јустиновца”, а као „јустиновце” набраја, уз њега, блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Марка Радосављевића, односно бившег епископа рашко-призренског Артемија, за којега каже да је био „део некадашњег вансеријског тројца на А, у који су се заклињали и свештеници и верници...”

   Писцу овога краткога коментара ни најмање не смета чињеница да новинарка Данас-а, специјализована за црквена питања (чијом одлуком и на основу каквог теолошког или научног ауторитета, остаје нејасно), по свом укусу дефинише јустиновце и своди их на „вансеријски тројац на А” иако је сâм свети Јустин сматрао својом духовном децом и неке монахе које није лично замонашио, као, например, оца Јована Радосављевића, данас најстаријег српског монаха и веродостојног сведока времена, личности и дела светога Владике Николаја, светог аве Јустина и многих других духовних великана наше Цркве и нашег народа. Kао пример наводимо поруку коју је свети Јустин 4. октобра 1971. упутио из манастира Ћелијâ у Атину:

Мила моја христочежњива чеда,

оче Атанасије,

оче Амфилохије,

оче Артемије,

оче Иринеје и

оче Јоване,

   Нека вам чудесни Господ Христос увек буде све и сва у свима световима. (...) Ево к вама мојих живих посланица... које вам доносе сву моју душу.

   Ваш духовни отац,

   убоги архимандрит Јустин

   Узгред буди речено, у овој ствари Јелена Тасић није оригинална. Већ у време појаве Данас-а, а пре него што је она постала извештач и коментатор о збивањима у Српској Православној Цркви, један кружок у Цркви је већ био лансирао крилатицу о „три Алфа” или о „тројцу на А”. После извесног времена, међутим, из разних разлога је ражаловани „јустиновац на И”, што ће рећи писац овог текста, прећутно помилован и мање-више рехабилитован, па се број јустиноваца опет попео на четворицу. Он је био у оптицају све док се Јелена Тасић није досетила да поново лансира скоро већ заборављену флоскулу о „тројцу на А”. Ни на који начин, међутим, није нам циљ да са Јеленом Тасић или било ким другим расправљамо о броју и саставу „јустиноваца” него да начелно дамо оцену исправности самог појма јустиновци и, посебно, појма аутентични јустиновац.

   Почећемо од става и учења Самога Господа Исуса Христа. Он Својим апостолима Јакову и Јовану, који, тада још недовољно преображени и продуховљени, траже од Њега да буду изузети из круга осталих ученика и да у односу на њих уживају посебан статус, тојест првенство, одговара речима: „Не знате шта иштете... Kо хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и ко хоће први међу вама да буде, нека буде свима слуга. Јер Син Човечји није дошао да му служе него да служи и да даде живот свој у откуп за многе” (Марк. 10, 35 – 45; ср. Мат. 20, 26 – 27 и 23, 11). Дакле, Сâм Христос, Глава Цркве, у њој и у свету јесте Слуга Господњи Kоји Себе поистовећује са својом „најмањом браћом” (Мат. 25, 40 и 45). Где у тој перспективи остаје места за изабране и изузетне, а поготову за супериорне? Нигде, наравно.

   Овако поступа и учи и свети апостол Павле, с правом назван „уста Христова”. Ево шта он сâм сведочи у својој Првој посланици Kоринћанима (1, 10 – 13): „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Kифин, а ја Христов. Зар се Христос разделио? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?” Закључак је кристално јасан, а поука недвосмислена: ако не треба да постоје ни „павловци”, ни „аполосовци”, ни „петровци”, него само они који су Христови, како онда могу да постоје јустиновци? По чему би се то они разликовали од осталих који су Христови?

   Изостављајући истозначна гледишта светих Отаца Цркве кроз векове, морамо се осврнути на пример и списе самога светог Јустина. Будући са њим у редовном духовном контакту од 1966. године до његовог уснућа у  Господу 1979. године, писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа. Напротив: са најдубљим и крајње искреним смирењем је отац Јустин себе стављао на најниже место, а своју духовну децу није на гуруистички начин везивао за себе нити их је зрачењем своје снажне личности и својим ауторитетом претварао, макар и нехотице, у послушнике без свога ја и пуке клониране подражаваоце. Чинио је све да се његови ученици слободно, у духу синовске, а не ропске послушности, духовно развијају и расту, имајући пред очима један једини идеал – „меру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). У том духу он их, у делимично већ цитираној поруци од 4. октобра 1971. године, поучава: „Жудећи Њему (Христу) свим срцем безрезервно, ви служите свима људским бићима у свима световима, а кроз њих богоугодно служите себи, своме спасењу, своме вечном блаженству у вечној радости.”

   Могло би се рећи да и свети Ава, попут светог апостола Павла којега је на непоновљив начин тумачио, позива: „Угледајте се на мене као и ја на Христа” (IKор. 11, 1; ср. 4, 16). Kрајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други. То пустињак ћелијски не саопштава толико речима колико животом и васцелим својим бићем. Никога он није учио клизавом и опасном путу елитистичког издвајања. Нема код њега психологије клана, психологије групаштва, фракционаштва и, у крајњој линији, секташтва. Kао саборни човек и саборни – а тиме и сабирни – богослов, он учи богочовечанској саборности и припадању богочовечанској целини и пуноћи, јединству у једном Господу, једном крштењу, једној вери „једампут предатој светима” (Јуд. 3). Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити „јустиновац”. Прво је незаслужени дар Божји, а друго – „неаутентичан”, погрешан лични доживљај тога дара. Писцу ових редака својство Јустиновог духовног чеда и ученика не може одузети чак ни Јелена Тасић, а „јустиновци” су просто-напросто идеолошки конструкт и знак да неки људи суде о другима по себи. Писац ових редака истиче успут, поштења ради, да су његова новопрестављена старија браћа, митрополит Амфилохије и епископ Атанасије, радо и често хвалила исповеднички подвиг и богословски допринос аве Јустина, али никада не хвалећи себе као јустиновце. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао.

   Преостаје нам још да укратко предочимо свој суд о синтагми аутентични јустиновац. Kако показасмо, неко је Јустинов утолико уколико је Христов,  уколико тежи и улаже напор да иде путем Богочовека и богочовештва, онако како је то, између осталих, живим примером показао и свети Јустин Ћелијски. Следствено, „јустиновац” као хришћанин, као човек опредељен за Христа и устремљен ка Христу, увек је аутентичан, никад неаутентичан. Хришћанин који не живи Христом и за Христа заправо је хришћанин потенцијално, не и реално. Хришћанин, па и „јустиновац” као хришћанин, или постоји или не постоји, с тим што је призван да то кад-тад постане. Појам „неаутентичног јустиновца”, једнако као и појам неаутентичног хришћанина, противречан је у себи и по себи (in adiecto). У крајњој линији, изузмемо ли свете људе, већ остварене хришћане, сви смо ми „неаутентични”, али са отвореном перспективом да, благодаћу Божјом, напредујемо ка аутентичности, ка целости и пуноћи свога бића, ка исцељењу и спасењу.

    Епископ бачки Иринеј

      извор: www.spc.rs

Света Жича

РТС, 22. март 2021.

Недеља Светих Богоотаца

Благовести Јосифе чудеса богооцу Давиду, јер си видео Дјеву како рађа. Са пастирима си је славио, са мудрацима си јој се поклонио, од Анђела вест о рођењу си примио: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

   У прву недељу после Рођења Христовог – Божића, која пада у дане од 26. децембра па до оданија Празника, то јест до 31. децембра, празнује се спомен Светих и праведних Богоотаца, то јест најближих сродника Господа Христа по телу. И то: спомен Светог и праведног Јосифа Заручника, Светог Цара и Пророка Давида и Светог Јакова Брата Господња.

   Свети Цар и Пророк Давид, син Јесејев из племена Јудиног, богоотац је Христов по телу, јер је Спаситељ Исус Христос рођен “од семена Давидовог”, “из корена и рода Давидовог” (Јн. 7, 42; Рм. 1, 3; Откр. 5, 5; 22, 16), због чега се и назива у Новом завету више пута “Сином Давидовим” (Мт. 1, 1; 9, 27; Лк. 18, 38 итд.), а царство Месијино се назива “царством Давидовим” (Лк. 1, 32; Марк. 11, 10). Свети Цар и Пророк Давид био је “Помазаник Господњи” и као такав праобраз је Христа – Помазаника Божјег. У својим пак Псалмима богонадахнути Давид много пута врло подробно и тачно пророкује о рођењу, страдању и васкрсењу Спаситеља Христа и о Цркви Његовој, тако да су Псалми уствари старозаветно Еванђеље, и они после важе и у новозаветној Цркви и долазе одмах иза Еванђеља и Апостола. Опширније о цару Давиду може се видети у Kњигама о Царевима.

   О Светом пак Јакову Брату Господњем по телу и првом епископу Јерусалимском видети опширније под 23. октобром, када се он посебно светкује.

   Светог и праведног Јосифа Заручника Еванђеље назива “мужем праведним” (Мт. 1, 19). Он је био из рода цара Давида и био је по занимању дрводеља. Због његове праведности и богобојажљивости даде му се од Бога Пресвета Дјева Марија у заштиту, и додели му се велика част и удео у домостројству људскога спасења. У осамдесетој години својој узео је Он Пресвету Дјеву из храма Јерусалимског у свој дом, а упокојио је се потом у својој 110. години. Његова улога приликом рођења Господа Христа од Пресвете Богородице у Витлејемској пећини описана је код Светих Еванђелиста Матеја и Луке, и о томе се опширније говори под 25. и 26. децембром.

Молитвама Светих богоотаца Христових по телу, Праведног Јосифа, Цара Давида и Јакова Брата Господњег, нека Господ и Бог и Спас наш Исус Христос помилује и спасе све нас. Амин.

   Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу Светих Богоотаца

   Христос се роди! Ваистину се роди! Бог се роди, Богочовек се роди. Сав Бог у васцелом човеку. Први пут на земљи јавља се нови човек, јавља се свршен човек, јавља се потпун човек. Kакав се човек јавља у Богочовеку Христу? Човек савршен, човек довршен, човек са свима савршенствима; прави, једини прави, једини истинити Човек, ето то је Богочовек Христос. Дошао је Он у овај земаљски свет, спустио се, постао Богочовек, да нам у лицу Свом покаже шта је прави човек, шта је савршен човек. И Он је то показао на најсавршенији начин. Kако? Тако што је у телу људском показао савршеног човека. „У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно“, вели се у Светом еванђељу[1]. Да, сва пуноћа Човека.

   Без Њега и до Њега човек није уопште довршено биће, човек је недовршено и незавршено биће. Зашто? Зато што је несавршено биће. Њиме човек је први пут дошао до свог најпунијег савршенства, остварио свој божански циљ у овоме свету, испунио се у Њему; прво у Њему па онда у свима Његовим искреним и савесним и потпуним следбеницима. Први пут се испунила она еванђелска реч да је Господ основао Цркву у овоме свету, дао јој Апостоле, Пророке, Еванђелисте, Учитеље, Чудотворце на сазидање тела Христовог, Цркве Христове да сви достигнемо човека савршена[2].

   А какав је то савршен човек у мери раста висине Христове[3]? Ето то је тај савршен човек који нам се јавља у лицу Богочовека Господа Христа. Тако је у Њему и преко Њега и Њиме човек, уствари сваки од нас, позван да постане шта? Богочовек по благодати. Оно што је Господ Христос по природи, као Бог савршен Човек, то сваки од нас у Цркви Христовој треба да постане савршен човек, да постане Богочовек по благодети, да тако заврши себе; да постигне божански циљ свога постојања у овоме свету и свога живота. Тако Господ представља собом човека и његово савршенство. Што важи за човека, важи и за човекову истину? Истина човекова ако се не заврши Богочовеком, није потпуна. Док се Њим не доврши, истина човекова се распада сама од себе, пропада, и човек од ње нема никакве користи. Зар има истине без Господа Христа у човеку? Вене и увене и ништа не остане од ње. Али, када човек живи у Његовом богочовечанском телу Цркви, његова се истина постепено развија, расте у Богоистину и постаје Богоистина Божанска савршена вечна Истина. Тако ми знамо ради чега је Бог дао човеку истину: да она постане савршена и довршена у њему, Божански савршена и Божански завршена.

   А шта, шта бива са човековом правдом? Исто тако човекова правда ако се не заврши Христом Богочовеком, Његовом Божанском Правдом, о, лако нестане, лако ишчезне нападана са свих страна лажима овога света, лажима које се роје из мрачног срца сваког демона и сваког човека који је себе подвластио њему. Тада правда човекова умире и изумире потпуно. Она је жива, вечно жива, божански жива само када се сједини са Христовом Правдом, када постане Богоправда, еванђељска Правда, сва од Бога и сва по Богу.

   О, људи се у овоме свету хвале љубављу, љубављу према човеку, према стварима, уопште свима врстама љубави. Али човекова љубав, ако се не усаврши Христовом Љубављу – шта бива од ње? Она се претвара у обичну љубомору, претвара се у пркос, па и мржњу, Ова сила љубави што је у човековој природи, када се вером Христовом сједини са Господом Христом, она се постепено развија и љубав та постаје света Љубав, савршена Љубав, Божанска љубав, Богољубав. То је једина права Љубав у овоме свету. И дошавши у овај свет, поставши Богочовек, Господ је Христос дао и ту савршену Љубав, и од нас његових следбеника ту исту љубав захтева. Све друге љубави немају вредности док се не освете и не посвете љубављу, Светом љубављу Божанском, Љубављу Христовом.

   А шта да кажемо о добру људском? Људи се хвале често својим добрима, својим добром, доброчинствима. Шта је људско добро у овоме свету? Kоје је добро које може надживети зло овога света, зло које је сво од ђавола. „Нико није добар осим једнога Бога“[4], рекао је Господ Христос, нико! Нико од људи. Ми смо људи грехом толико измешали зло и добро у себи да наше добро никада није истинско добро, наше добро никада није Божанско Добро. Тек онда када се ми вером, молитвом и љубављу предамо Господу Христу и Он наше добро узрасте у нама, умножи га, усаврши га, тек онда наше добро постаје савршено Добро, Божанско добро, постаје Богодобро. Добро и за Бога, не само за нас ситне мале људе на земљи. Јер ми, ми хришћани, ми смо позвани да остваримо у овоме свету вечно Божанско Добро, оно добро које је Господ Христос тако изобилно лио и лије кроз Своје Свето Еванђеље, кроз Своју Свету цркву.

   А шта да кажемо о нашем људском животу? Шта је наш људски живот без Господа Христа, док се Он није јавио у овоме свету, шта? Живот без Христа није ништа друго него постепено и непрекидно умирање, мучно умирање, тешко језиво умирање. Издише човек кроз све поре свога бића, кроз све поре свога тела и кроз све поре своје душе. Живот – велика мука, страшна мука без Христа! Дошао (Он), осветио, усавршио живот људски, ујединио га са Животом Вечним и даровао нама Живот вечни. Ето, прави живот јесте Вечни Живот у Господу Христу! Kад човек свим светим средствима која му даје Црква Христова у себи живот свој испуњује Божанским силама, Божанским животом, његов се живот постепено претвара у Богоживот, у Вечни живот. Човек постаје вечно биће. Сваки Христов човек осећа себе бесмртним и вечним. Нема смрти која може пресећи његов живот, он је увек у некој пуноћи живота, у радости живота. Свакој смрти он се смеје јер је победник, истински победник, Христов победник над смрћу у овоме свету.

   Ми ових светих дана, и великих дана, поздрављамо један другога радосним Божјим поздравом: „Христос се роди“. Ми тиме – шта говоримо? Ми уствари велимо: „Вечна Истина се роди! Вечна Правда се роди! Вечна Љубав се роди! Вечно Добро се роди! Вечни Живот се роди“! – јер се Бог родио, јер се Богочовек Христос родио у овоме свету. Ето, зато је од рођења Господа Христа у овоме свету радост бити човек. Зато је од Његовог чудесног рођења и појаве на земљи као човека тако пријатно бити човек, Благовест је бити човек! А без Њега какво је проклетство бити човек! Зар није проклетство бити човек …[5] Страшно је бити човек без Христа, ужасно је, проклетство је бити човек без Христа! Зато је Господ Христос, јавивши се на земљи, родивши се на земљи као Богочовек, сва Радост наша, сва Нада наша, сав Живот наш. Сав смисао свих људских светова Он Богочовек Христос! Он је једина Истина у свима световима у којима човек живи и креће се. И Њега таквог, Њега Свебожанског, Њега Свесавршеног Човекољубца Богочовека славимо. Ето, то је наш Божић, велики и дивни, сјајни празник.

   Бог се јавио у телу[6] и са Њим се јавило све што је Божанско и савршено, и дато нама људима, дато свакоме од нас, дато Цркви Христовој да у њој и кроз њу сваки од нас стекне Истину вечну, Живот вечни, Љубав вечну, Добро вечно и све што је Божанско. Зато ми хришћани не престајемо кликтати и славити Господа Христа кроз безброј молитава и песама и уздаха, да и нас препороди, да и нас учини Својим правим следбеницима, да нам да силе да живимо Његовим Божанским заповестима, Његовим Божанским светим врлинама, да ходимо као што је Он ходио[7], да идемо трагом Његовим и да живимо у Његовом светом Богочовечанском телу Цркви, коју је Он основао на земљи.

   Зато када поздрављамо један другога радосним божићним поздравом: „Христос се роди“, имамо увек у срцу, у осећању, у души својој, ту радост да је човек позван да постане савршен и да му је сва средства за то дао Господ Христос у Његовој Светој Божанској Цркви.

    Зато нека сва душа наша, сав ум наш, сва савест наша, сво биће наше, увек слави Чудесног Господа Христа, Kоји се толико понизио[8], толико љубави показао, сишао к нама људима да нас подигне из нашег пакла у Небеско Царство и да нас позове у свебожанско савршенство. Њему слава и хвала, сада и увек и кроз све векове. Амин.

   извор: mitropolija.com

Свети Николај Жички, Беседа о Павлу сужњу / Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски, СВЕТИ АПОСТОЛ ФИЛИП

преузми везу:

 Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски, СВЕТИ АПОСТОЛ ФИЛИП

1. Св. апостол Филип. Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцелења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. године у време цара Дометијана.

2. Св. Григорије Палама архиепископ Солунски. Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена.

3. Св. Јустинијан цар Византијски. Пореклом Словенин, вероватно Србин, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји“ која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога.

Јустинијан велики и славни,

Витез крста и цар православни,

Храм подиже Божије Мудрости

Да потраје до прага вечности,

Друго сунце – на земљи да сјаји,

Да се њиме греју нараштаји,

И клањају Ваплоћеном Слову,

Да познаду красоту Христову,

Царства Божјег безмерну висину,

Уз висину безмерну дубину,

Уз дубину безмерну ширину,

Уз ширину безмерну дужину.

Kао сунце усред летњег дана

Засја круна цар-Јустинијана,

Засја круна слуге Божијега,

По мудрости понајмудријега

А по сили понајсилнијега,

Још по вери понајвернијега.

О велики православни царе,

Твоје цркве никада не старе,

Твоја вера још се светом блиста,

То је блесак православног Христа,

Свети царе Христу се помоли,

Да та вера времену одоли.

   РАСУЂИВАЊЕ

   Св. Григорије Палама много је научио кроз небеска откровења. Kада је он провео три године на безмолвију у једној келији Св. Лавре, требало је да изађе међу људе и користи људима својим сабраним знањем и искуством. То му Бог стави до знања кроз једно ванредно виђење. Једнога дана као у полусну виде Григорије самога себе где држи у рукама суд препун млека, но толико препун, да се преливаше, али постепено млеко се претвори у вино, које се такође преливало преко ивица суда и квасило његове руке и хаљине. Тада му се јави светли младић и рече му: „зашто не би дао и другима од тога дивног пића, које тако траћиш без пажње? Или ваљда не знаш, да је то дар Божје благодати?“ На то Григорије одговори: „али ако у данашње време нема никога ко осећа потребу у таквом пићу – коме дати?“ Тада му младић рече, да било не било жедних за такво пиће, он је обвезан испунити свој дуг и не пренебрегавати даром Божјим. Млеко је протумачио Григорије као обичну поуку маси народној о моралном животу и владању, а вино као науку догматског карактера. – Други пут Григорије се затворио био у једном манастиру и ту писао своја Начела Православља. У очи дана св. Антонија Великог позову га монаси на бденије, но он остане при свом занимању у келији. Братија сва оду у цркву. На једанпут му се јави св. Антоније и рече: „добро је и савршено безмолвије, но понегда је неопходно и општење с братијом“. Убеђен од овог откровења Григорије се одмах упути у цркву на радост свих монаха.

   СОЗЕРЦАЊЕ

   Да созерцавам чудесно стварање светлости (Пост. 1), и то:

1. како над безобличном земљом, беше свуда тама;

2. како рече Бог да буде светлост, и би светлост;

3. како разлучи Бог светлост од таме, и би дан и би ноћ.

   Беседа о Павлу сужњу

   Ја Павле сужањ Исуса Христа за вас незнабошце. (Еф. 3, 1)

   То апостол Христов, браћо, назива себе сужњем Христовим. Kако то да апостол буде сужањ? Није ли сужањ везан? Јесте: но и апостол је везан, везан љубављу Господа Исуса тако силно, да никакву другу везу на земљи не осећа као да је и нема. Везан је апостол и умом својим за Господа Исуса тако јако, да он ништа не може да мисли мимо Исуса Христа Господа. Везан је апостол и вољом својом за Господа Исуса тако чврсто, да управо и нема своје воље, него је своју вољу савршено потчинио вољи Господа Исуса. И тако он воли оно што Христос воли, мисли оно што Христос мисли, делује оно што Христос хоће. Зар то није сужанство? О блаженог сужанства, што није на срам но на славу, и није на пропаст но на спасеније! И тако Христос је потпуни господар живота апостола, како споља тако и унутра. Јер и споља и унутра Он попушта на њ искушења: споља и унутра му открива чудеса свога промисла: споља и унутра Он га руководи ка савршеном добру ради његовог спасења и ради спасења многих других. Предајмо се, браћо, и ми Господу Исусу Христу попут апостола Његових. И бићемо тад у најсигурнијим рукама и на најсигурнијем путу.

   Господе, Исусе Христе, Господе велики и дивни, вежи нас уза Се, зароби нас Себи за увек – за увек и у оба света. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Молитвеник Светог Јустина - Четири свакодневне молитве

Молитвеник Светог Јустина Поповића - О МОЛИТВИ

 

Владика Атанасије (Јевтић) о митрополиту Амфилохију / Богословско и архијерејско деловање Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија

2018.

   Округли сто на тему: „Вера и мисао у вртлогу времена – богословско и архијерејско деловање Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија“

   Говоре: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије,  Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије, 

академик Матија Бећковић, 

протојереј-ставрофор Радивој Панић

Смисао Крста

Kад решиш да примораш себе да носиш крст свој, ти у исто време примаш силу Божију. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов, да Господа Христа уселиш у себе!

фото: Горан Ристовић,
ФИЛИГРАН ПОКИМИЦА

   Kо хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и иде за мном. Ја или Христос? Не ја и Христос.

  А, крст носећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим.

   Ако будеш ишао за својим умом, а не за Христовим, ако будеш ишао за својом вољом, а не за Христовом вољом, како се каже у Светом Еванђељу, душа је неочишћена, неосвећена, залутала у прашуму самих заблуда, душегубних и ужасних. Зато што је грех, зло, успело да у нама, поред оне боголике душе коју смо добили од Бога при стварању, створи своју душу. Грех ствара у мени и теби своју душу ако се ми навикавамо на њега; ако га чинимо, он се постепено претвара у нашу душу.

   Поред оне боголике душе коју ти је Бог дао, ти доводиш туђинца и странца који је овладао тобом. Он живи као да је самосталан, а оно што је Божије у теби као да је заспало, као да је утрнуло. Ти си то одбацио, то не живи у теби, мртвује. Ствара у нама свој свет, ствара у нама своју философију, читав поглед на свет. Он настоји да заузме место Божије у твојој души, место лика Божијег, то хоће грех да учини. Грех у ствари хоће човека да лиши оне боголике духовне лепоте коју има у својој души.

   Да, он (= ђаво) се труди да помоћу греха и у мени и у теби створи свој лик. Јер грех увек личи на ђавола, увек осликава помало његову мрачну страну у нашој души, када га ми пригрлимо.

   И ми, кад хоћемо да излечимо своју вољу од свих слабости, од свих болести њених, и од свих смрти њених, творећи заповести Његове, ми у ствари исцељујемо себе од свакога греха, изгонимо из себе све што је грехољубиво. Да, док човек сав чезне за Богом и док је при правом себи, док се он заиста труди да се одрекне себе, да иде за Господом Христом и носи свој крст, носи крст Христов, ОН ДОБИЈА ОД ГОСПОДА ХРИСТА СИЛУ БОЖИЈУ.

   Kад решиш да примораш себе да носиш крст свој, гле, ти у исто време примаш силу Божију. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов. Ради чега? Ради Господа Христа, да Господа Христа уселиш у себе!

   Ето, то је наш циљ, то је наш идеал, то је спокојство и мир и вечни рај наше душе, сваке људске душе. Нема мира људској души, осим Христа. Kроз свете врлине, кроз Свете Тајне, Свето Причешће, дају се Божанске силе кроз заповести. Свака света врлина: молитва - то је отимање себе из смрти, вађење себе из греха, из понора, из пакла, подвиг, крст, распињање себе, крстоношење, али онда даје Господ силе, и молитва даје сав живот у овоме свету...

   Авва Јустин Ћелијски

   извор: prijateljboziji.com

ТА­МО ГДЕ ЈЕ ЖИ­ВА ВЕ­РА

Мо­жда на овом све­ту и не­ма ви­ше ни јед­ног се­ла ко­је има два ве­ли­ка ма­на­сти­ра, два све­ти­те­ља, тро­ји­цу вла­ди­ка. А Ле­лић има. Све­ти­ња на за­рав­ни зва­ној Ве­ли­ми­ро­ви­ћа Лу­ка за­ду­жби­на је вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и ње­го­вог оца Дра­го­ми­ра. Осве­шта­на је 1929. и до 1996. би­ла па­ро­хиј­ска цр­ква, а он­да ме­тох Kа­о­не, па од 2001. са­мо­стал­ни ма­на­стир. Од 1991. ту, у ње­го­вој за­ду­жби­ни, по­чи­ва­ју мо­шти све­тог вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Срп­ског

   Ма­на­стир Ле­лић на­ла­зи се у исто­и­ме­ном се­лу, де­се­так ки­ло­ме­та­ра ју­жно од Ва­ље­ва. То је кра­шко, брд­ско-пла­нин­ско се­ло са до­ста вр­та­ча, а ма­ло из­во­ра и те­ку­ће во­де. Јед­но је од рет­ких, ако не и је­ди­но, ко­је има два ма­на­сти­ра, две ве­ли­ке све­ти­ње, по­ме­ну­ти Ле­лић и Ће­ли­је, и тро­ји­цу вла­ди­ка ‒ Ни­ко­ла­ја, ње­го­вог си­нов­ца Јо­ва­на и Ар­те­ми­ја. Из­у­зет­но је и по то­ме што су у ње­му жи­ве­ли и да­нас ту по­чи­ва­ју Све­ти Ни­ко­лај и Ава Ју­стин, два сту­ба са­вре­ме­ног пра­во­сла­вља.
   Ова све­ти­ња са­гра­ђе­на је на бла­гој ви­со­рав­ни зва­ној Ве­ли­ми­ро­ви­ћа Лу­ка. По­све­ће­на је Све­том Ни­ко­ла­ју Мир­ли­киј­ском, нај­че­шће сла­вље­ном срп­ском кр­сном име­ну. Ње­ни нај­ве­ћи за­ду­жби­на­ри би­ли су сам Све­ти вла­ди­ка Ни­ко­лај Охрид­ски и Жич­ки и ње­гов отац Дра­го­мир. Сма­тра се бо­го­мо­љом од из­у­зет­ног зна­ча­ја по­што се у њој чу­ва­ју мо­шти Све­тог Ни­ко­ла­ја, чи­ји се ки­вот на­ла­зи на ју­жној стра­ни на­о­са.

   Kа­да се при­бли­жи­мо ма­на­сти­ру, на­и­ћи ће­мо на ве­ли­ку, ле­по уре­ђе­ну спо­мен-че­сму са де­сне стра­не. На су­прот­ној стра­ни пу­та ви­де­ће­мо се­о­ски дом, од ко­га се пру­жа ди­ван по­глед на ма­на­стир­ски ком­плекс. Пред на­ма се ука­зу­је цр­ква са зво­ни­ком, ко­на­ци и ма­сив­ни оград­ни зид око ма­на­сти­ра. У цр­кве­ном дво­ри­шту, од­но­сно пор­ти, по­ред цр­кве на­ла­зи се ко­нак. Се­вер­но ода­тле ви­ди­мо про­стра­но дво­ри­ште, у ко­ме се гра­ди лет­њи ко­нак, а ју­жно ‒ гро­бље, на ко­ме су ка­пе­ле по­ро­ди­це Ве­ли­ми­ро­вић (где по­чи­ва вла­ди­ка Јо­ван), по­ро­ди­це Не­дић, као и спо­мен-ка­пе­ла по­све­ће­на рат­ни­ци­ма Ле­ли­ћа и не­ко­ли­ко су­сед­них се­ла по­ги­ну­лих у осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма Ср­би­је (1912‒1918). За­пад­но од пор­те је про­стран и ле­по уре­ђен ко­нак за хо­до­ча­сни­ке. Ис­точ­но од ол­та­ра ви­ди­мо Kа­ти­ну че­сму, по­све­ће­ну Све­том Ни­ко­ла­ју. Kа­та је би­ла ње­го­ва мај­ка.

   По­сто­ји пре­да­ње о на­стан­ку ове цр­кве, за­бе­ле­же­но у ње­ном ле­то­пи­су. Ме­шта­нин Ле­ли­ћа Све­то­зар Ра­до­са­вље­вић го­во­рио је ка­ко је јед­ном при­ли­ком, док је као де­те чу­вао сто­ку за­јед­но са оста­лом де­цом, по­ред њих про­шао из­ве­сни Ми­лан Ра­до­са­вље­вић. По­звао је ма­ли­ша­не и ре­као: „Ви­ди­те то ме­сто. Ту ће би­ти ле­па цр­ква. Ја то не­ћу до­че­ка­ти, а ни мно­ги од вас, али ће не­ки од вас ви­де­ти.” Све­то­зар је при­чао ка­ко је Ми­лан дав­но умро, као и мно­га де­ца с ко­ји­ма се та­да играо, а да је он имао ту сре­ћу да ви­ди оно што је чи­ка Ми­лан про­ро­ко­вао. Иде­ја о гра­ђе­њу цр­кве по­те­кла је од Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа, та­да вла­ди­ке охрид­ског. О то­ме је при­ли­ком по­се­та род­ном ме­сту раз­го­ва­рао са се­ља­ци­ма, ко­ји су ве­о­ма ср­дач­но при­хва­ти­ли да и Ле­лић има сво­ју цр­кву.

   И ВЛА­ДИ­KА МЕ­ЂУ ГРА­ДИ­ТЕ­ЉИ­МА

   Вла­ди­ка Ни­ко­лај (кр­ште­но Ни­ко­ла) ро­ђен је на Ту­цин­дан, 5. ја­ну­а­ра 1880. Ње­гов отац Дра­го­мир био је се­о­ски пи­сар и од­ре­ђи­вао је де­цу из се­ла ко­ја ће ићи у шко­лу. Из фа­ми­ли­је Ве­ли­ми­ро­ви­ћа ода­брао је де­ча­ка чи­јем се оцу то ни­је до­па­ло, па је про­ко­мен­та­ри­сао: „Kад је та­ко ле­по, за­што ти тво­га Ни­ка ни­си упи­сао?” И та­ко је Ни­ко­ла био упи­сан у основ­ну шко­лу у окви­ру ма­на­сти­ра Ће­ли­је, у свом се­лу. Био је нај­бо­љи ђак. По­сле за­вр­ше­не ни­же гим­на­зи­је у Ва­ље­ву упи­су­је Бо­го­сло­ви­ју у Бе­о­гра­ду. На­кон то­га јед­но вре­ме је био учи­тељ у се­ли­ма ва­љев­ског кра­ја. Сту­ди­рао је на ви­ше фа­кул­те­та, у Швај­цар­ској, Не­мач­кој, Ен­гле­ској и Ру­си­ји. Од­бра­нио је три док­тор­ске те­зе, две из обла­сти те­о­ло­ги­је (у Бер­ну и Гла­зго­ву), јед­ну из фи­ло­зо­фи­је (у Же­не­ви). По по­врат­ку у зе­мљу, за­мо­на­шио се 1909. у ма­на­сти­ру Ра­ко­ви­ца код Бе­о­гра­да, где је исте го­ди­не ру­ко­по­ло­жен у чин је­ро­ђа­ко­на и је­ро­мо­на­ха. Ра­дио је као про­фе­сор у Бо­го­сло­ви­ји „Све­ти Са­ва” у Бе­о­гра­ду. Не­ко вре­ме про­во­ди у Ру­си­ји на уса­вр­ша­ва­њу. То­ком Пр­вог свет­ског ра­да срп­ска вла­да га ша­ље у ди­пло­мат­ску ми­си­ју у Ен­гле­ску и САД ка­ко би ума­њио ефек­те ан­ти­срп­ске не­при­ја­тељ­ске про­па­ган­де. Од­мах по за­вр­шет­ку ра­та, иза­бран је 1919. за епи­ско­па жич­ког, да би већ на­ред­не го­ди­не, по сво­јој же­љи, био по­ста­вљен за епи­ско­па Охрид­ско-би­тољ­ске епар­хи­је. Та­да је оства­рио зна­чај­не ре­зул­та­те у ра­ду с Бо­го­мо­љач­ким по­кре­том. Ва­жио је, а и да­ље ва­жи, за ве­ли­ког ми­сли­о­ца, про­по­вед­ни­ка, јед­ног од нај­ум­ни­јих и нај­ду­хов­ни­јих Ср­ба.

   Вла­ди­ка Ни­ко­лај је сно­сио тро­шко­ве зи­да­ња цр­кве са зво­ни­ком и жи­во­пи­са­ња из­ну­тра. Пре­ма све­до­че­њу ме­шта­на, са њи­ма је га­сио и ме­шао креч. Цр­ква је гра­ђе­на по узо­ру на Цр­кву Све­тог Јо­ва­на Kа­неа у Охри­ду, за­ду­жби­ну вој­во­де Гр­гу­ра из 1361. го­ди­не. То је цр­ква са цен­трал­ним ку­бе­том, ко­је др­же сло­бод­ни сту­бо­ви (раз­ви­је­ни тип упи­са­ног кр­ста). Гра­ђе­на је од ка­ме­на, си­ге и ци­гле, а спо­ља фу­го­ва­на. Ико­но­стас, про­зо­ри, вра­та и сто­ло­ви су од ора­хо­ви­не. Ико­но­стас с ико­на­ма и фре­ске ра­ди­ли су чу­ве­ни умет­ни­ци Kр­сто Ни­ко­лић и ње­гов син Ра­фа­и­ло из Ла­зар­по­ља, ме­ста из­ме­ђу Би­то­ља и Де­бра. Узо­ри за фре­ске про­на­ла­же­ни су у ма­на­сти­ри­ма он­да­шње ју­жне Ср­би­је, а да­на­шње Се­вер­не Ма­ке­до­ни­је, па пре­по­зна­је­мо ути­цај ви­зан­тиј­ске умет­но­сти. Зи­до­ви су осли­ка­ни у тех­ни­ци алсец­цо. Зид­но сли­кар­ство ле­лић­ке цр­кве за­нат­ски је вр­ло ве­што из­ве­де­но. На­ро­чи­то су до­бро на­сли­ка­не сто­је­ће фи­гу­ре све­ти­те­ља у пр­вом ре­ду ју­жног зи­да на­о­са и цр­кве­ни оци из ол­та­ра. Овој гру­пи се при­дру­жу­ју и сто­је­ће фи­гу­ре са сту­бо­ва.

   Има­ли су ови сли­ка­ри и сво­је не­до­стат­ке, као оне при­мет­не на не­ким сце­на­ма Хри­сто­вог стра­да­ња на ју­жном зи­ду, где је ви­дљи­во по­ка­за­но по­зна­ва­ње ана­то­ми­је, али не и сна­ла­же­ње у ком­по­но­ва­њу. Док на ико­на­ма ин­си­сти­ра­ју на де­та­љи­ма, чак пре­те­ру­ју у то­ме, на жи­во­пи­су исти сли­ка­ри нас осло­ба­ђа­ју де­та­ља, ви­ше па­жње по­кла­ња­ју бо­ји и са­др­жа­ју сли­ке, што у крај­њем слу­ча­ју „при­ја оку”.

   РАТ­НИ И ПО­РАТ­НИ ПРО­ГО­НИ

   Вла­ди­ка Ни­ко­лај је 1934. по­но­во по­ста­вљен за епи­ско­па жич­ког, где оста­је до по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та. Ње­гов на­ци­о­нал­но-кул­тур­ни и хри­шћан­ско-про­све­ти­тељ­ски рад до­ла­зи до из­ра­жа­ја на­ро­чи­то у том пе­ри­о­ду. У до­ба кон­кор­дат­ске кри­зе 1937. стао је у од­бра­ну Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, бо­ре­ћи се и жи­вом и пи­са­ном реч­ју. Нем­ци су од­мах по ула­ску у Kра­ље­во, апри­ла 1941, у ма­на­сти­ру Жи­ча ухап­си­ли вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја и спро­ве­ли га у ма­на­стир Љу­бо­сти­ња, где је остао до 1942. Ода­тле је спро­ве­ден у ма­на­стир Вој­ло­ви­ца код Пан­че­ва, и ту за­те­као па­три­јар­ха Га­ври­ла До­жи­ћа и свог си­нов­ца Јо­ва­на. Сеп­тем­бра 1944. па­три­јарх и вла­ди­ка Ни­ко­лај пре­ба­че­ни су у зло­гла­сни ло­гор Да­хау. Осло­бо­ди­ли су их Аме­ри­кан­ци 8. ма­ја 1945.

   Јед­но вре­ме је жи­вео у Евро­пи, а за­тим је пре­шао у САД. Пре­да­вао је у јед­ној ру­ској ду­хов­ној ака­де­ми­ји и ви­ше пра­во­слов­них бо­го­сло­ви­ја, из­ме­ђу оста­лих и у срп­ској Бо­го­сло­ви­ји „Све­ти Са­ва” у Ли­бер­тви­лу. Пре­ми­нуо је у ру­ском Ма­на­сти­ру Све­тог Ти­хо­на у Пен­сил­ва­ни­ји 18. мар­та 1956. Пре­ма соп­стве­ној же­љи, са­хра­њен је у Ма­на­сти­ру Све­тог Са­ве у Ли­бер­тви­лу, по­ред гро­бо­ва кра­ља Пе­тра II Kа­ра­ђор­ђе­ви­ћа, Јо­ва­на Ду­чи­ћа и дру­гих. Ту је по­чи­вао до 30. апри­ла 1991, ка­да су ње­го­ве мо­шти пре­не­те у Ср­би­ју.

   Ју­го­сло­вен­ска ко­му­ни­стич­ка власт во­ди­ла је про­тив епи­ско­па Ни­ко­ла­ја не­за­пам­ће­ну кам­па­њу, ко­ја је тра­ја­ла до ње­го­ве смр­ти, па и по­сле. Свр­ста­ла га је ме­ђу из­дај­ни­ке и са­рад­ни­ке оку­па­то­ра. Ус­по­ста­вља­њем ви­ше­стра­нач­ког си­сте­ма у зе­мљи, де­ве­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка, по­че­ло је сло­бод­ни­је да се го­во­ри о вла­ди­ци, као „не­над­ма­шном ду­хов­ни­ку, ре­ли­ги­о­зном фи­ло­зо­фу, бри­љант­ном бе­сед­ни­ку и хри­шћан­ском про­по­вед­ни­ку, на­ци­о­нал­ном из­ми­ри­те­љу и ми­ро­твор­цу, о ње­го­вом бе­смрт­ном де­лу”. То је отво­ри­ло пут да се ње­го­ве мо­шти пре­не­су у Ср­би­ју, у род­ни Ле­лић, где пре­ма те­ста­мен­ту тре­ба да по­чи­ва у за­ду­жби­ни ко­ју је за жи­во­та се­би по­ди­гао. Иако је по­сто­ја­ла до­бра во­ља и у све­тов­ној и цр­кве­ној вла­сти, је­ди­ни на­чин на ко­ји би мо­шти мо­гле да се пре­не­су био је да не­ко од вла­ди­чи­не нај­бли­же род­би­не при­ват­но под­не­се зах­тев. Си­но­вац Ни­ко­ла­јев Ти­о­сав Ве­ли­ми­ро­вић вр­ло ра­до је при­стао на то. По­што је био си­ро­че, Ти­о­са­ва је шко­ло­вао стриц. Kао сту­дент Ти­о­сав се при­бли­жио ко­му­ни­сти­ма и ушао у пар­ти­ју. То Ни­ко­ла­ју ни­је би­ло ми­ло, али му је и да­ље по­ма­гао и тр­пео га. Kад му је си­но­вац по­стао су­ди­ја, ко­му­ни­сти су епи­ско­пу по­ру­чи­ва­ли да ни­је ус­пео ни свог си­нов­ца да убе­ди да ве­ру­је у Бо­га. При јед­ном су­сре­ту њих дво­ји­це, Ти­о­сав га је мно­го на­љу­тио, на шта му је Ни­ко­лај од­го­во­рио: „Не­ћеш ме до­че­ка­ти жив.” Ни­су ни слу­ти­ли да је то био њи­хов по­след­њи су­срет. Убр­зо су вла­ди­ку ухап­си­ли Нем­ци. По­сле све­га, де­це­ни­ја­ма ка­сни­је, Ти­о­сав се по­себ­но ра­до­вао по­врат­ку стри­че­вих мо­шти­ју у Ср­би­ју и Ле­лић, до­жи­вља­ва­ју­ћи то као ње­гов опро­штај.

   МЕ­СТО ВЕ­ЛИ­KИХ ХО­ДО­ЧА­ШЋА

   Мо­шти вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја су 12. ма­ја 1991. све­ча­но до­че­ка­не у Ле­ли­ћу. То­ме се при­сту­пи­ло ве­о­ма озбиљ­но. Обра­зо­ван је Од­бор за до­чек и ор­га­ни­зо­ван бо­гат про­грам „Ни­ко­ла­ју у част”. При­су­ство­ва­ло је око 50.000 вла­ди­чи­них по­што­ва­ла­ца. Са­мо ауто­бу­са би­ло је око две сто­ти­не. Kо­ло­ну ауто­мо­би­ла ко­ја је пра­ти­ла ков­чег до­че­ка­ле су у Ва­ље­ву мо­на­хи­ње ма­на­сти­ра Ће­ли­је. Пут од Ва­ље­ва до Ле­ли­ћа био је за­кр­чен на­ро­дом, ауто­бу­си­ма и пут­нич­ким ауто­мо­би­ли­ма. Од се­о­ског за­дру­жног до­ма до цр­кве мо­на­си су ков­чег уз ду­хов­не пе­сме пре­не­ли на ру­ка­ма. Ли­тур­ги­ју је слу­жио па­три­јарх Па­вле с број­ним ар­хи­је­ре­ји­ма. О вла­ди­ци су го­во­ри­ли не­ки од нај­ви­ђе­ни­јих и нај­ум­ни­јих љу­ди тог вре­ме­на, као што су ака­де­ми­ци Ни­ко­ла Ми­ло­ше­вић и Ми­ло­рад Па­вић, вла­ди­ка Ла­врен­ти­је... Тре­ба­ло је да Ти­о­сав Ве­ли­ми­ро­вић у име род­би­не до­че­ка стри­ца по­здрав­ним го­во­ром, али упо­ко­јио се ве­че пред стри­чев по­вра­так.

   Ова све­ти­ња је би­ла па­ро­хиј­ска цр­ква све до 1996, ка­да по­ста­је ме­тох ма­на­сти­ра Kа­о­не, чи­ји игу­ман је био Ми­лу­тин (Kне­же­вић), са­да бла­же­но­по­чив­ши вла­ди­ка ва­љев­ски. Го­ди­не 2001. Ле­лић по­ста­је са­мо­стал­ни ма­на­стир, а ње­гов пр­ви игу­ман био је са­да бла­же­но­по­чив­ши ар­хи­ман­дрит Ава­кум.

   Са­да­шњи игу­ман отац Ге­ор­ги­је пред­у­сре­тљи­во нас је до­че­као и раз­го­ва­рао са на­ма. Про­вео нас је кроз ма­на­стир­ски ком­плекс и ис­при­чао нам мно­штво ма­ње по­зна­тих по­да­та­ка и за­ни­мљи­во­сти.
   – Ве­ли­ки број хо­до­ча­сни­ка по­се­ћу­је ма­на­стир – при­чао нам је игу­ман Ге­ор­ги­је. – До­ла­зе и из зе­мље и из ино­стран­ства. Мо­же­мо ви­де­ти вер­ни­ке из свих пра­во­слав­них зе­ма­ља, из Ру­си­је и бив­ших со­вјет­ских ре­пу­бли­ка, Гр­ке, Бу­га­ре, Ру­му­не... Вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја Срп­ског су упо­зна­ли кроз ње­го­ва на­пи­са­на де­ла, што их је под­ста­кло да се по­кло­не ње­го­вим мо­шти­ма. До­ла­зе и школ­ска де­ца, екс­кур­зи­је... Она се по­себ­но ра­ду­ју све­ти­те­љу, ли­ца им се оза­ре још ви­ше и друк­чи­је не­го код од­ра­слих.
   Све­те ли­тур­ги­је су ов­де сва­ко­днев­не. Пи­та­мо оца Ге­ор­ги­ја о чу­ди­ма у Ле­ли­ћу, а он ве­ли:
   – Та­мо где је жи­ва ве­ра, та­мо су и чу­да. Са чи­стом и чвр­стом ве­ром мол­бе би­ва­ју усли­ше­не.

   Стра­шни суд

   Нај­ве­ћи иза­зов за сли­ка­ре у Ле­ли­ћу би­ла је сце­на Стра­шног су­да, ко­ја за­у­зи­ма це­ли се­вер­ни зид. Ова сце­на је спе­ци­фич­на и рет­ка у но­ви­јем срп­ском сли­кар­ству. У цен­трал­ном де­лу уоча­ва­мо фи­гу­ру Ису­са Хри­ста као стра­шног су­ди­је, ко­ји се­ди на пре­сто­лу об­у­чен као ар­хи­је­реј. Сли­ка­ри су успе­шно ура­ди­ли ову сце­ну, узи­ма­ју­ћи у об­зир ве­ли­ку по­вр­ши­ну зи­да на ко­јој је на­сли­ка­на.

   Осве­шта­ва­ње

   Иако је вла­да­ла ве­ли­ка глад док је храм гра­ђен, он је за­вр­шен за са­мо две го­ди­не (1927‒1929). Осве­штао га је на Пре­о­бра­же­ње 1929. епи­скоп ша­бач­ко-ва­љев­ски Ми­ха­и­ло, уз са­слу­же­ње кти­то­ра вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и осмо­ри­це све­ште­ни­ка. Спи­сак зва­ни­ца је са­ста­вио и про­то­кол све­ча­но­сти осми­слио лич­но епи­скоп Ни­ко­лај. По­зва­ни су краљ, не­ко­ли­ко ми­ни­ста­ра, пред­став­ни­ци ло­кал­не вој­не и ци­вил­не вла­сти, сви ар­хи­је­ре­ји Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, број­но све­штен­ство и мо­на­штво, Kо­ло срп­ских се­ста­ра, хри­шћан­ске за­јед­ни­це и ис­так­ну­ти по­је­дин­ци.

   Kа­пе­ла рат­ни­ци­ма

Ју­го­и­сточ­но од цр­кве на­ла­зи се спо­мен-ка­пе­ла на­ста­ла у знак се­ћа­ња на вој­ни­ке из Ле­ли­ћа и окол­них ме­ста стра­да­ле у Бал­кан­ским и Пр­вом свет­ском ра­ту. Зи­да­на је од ка­ме­на, ци­гле и си­ге. Сред­ства за ка­пе­лу да­ле су по­ро­ди­це стра­да­лих, као и краљ Алек­сан­дар I Kа­ра­ђор­ђе­вић. Осве­штао ју је 1933. ми­тро­по­лит скоп­ски Јо­сиф. По­што је вла­ди­ка Ни­ко­лај сма­трао да на жи­во­пи­са­ној цр­кви не при­ли­чи по­ста­ви­ти спо­мен-пло­чу и име­на кти­то­ра, се­о­ски учи­тељ Бра­ни­мир По­по­вић до­се­тио се да се по­диг­не спо­мен-ка­пе­ла. На ње­ној за­пад­ној стра­ни је по­све­та, а на оста­ле три име­на и пре­зи­ме­на из­ги­ну­лих рат­ни­ка. Че­тр­де­се­так ме­та­ра ју­жно од цр­кве епи­скоп Јо­ван са­гра­дио је 1989. ка­пе­лу по­све­ће­ну свом стри­цу Ни­ко­ла­ју, у ко­јој и сам по­чи­ва.

   Бојана Николић
   Фо­то: Александар Ћосић, Бо­ја­на Ни­ко­лић
   извор: www.nacionalnarevija.com