Translate

27. јул 2021.

Епископ Фотије, РЕЧ ЈЕ ЈАЧА ОД БОЛЕСТИ

Реч је јача од болести,

јер ти, рекавши опрости,

ослободи се највеће болести,

ослободи се гордости

 

Реч је јача од болести,

јер Господ парализованом

грех опрости

и он одар свој узевши,

здрав оде дому своме

 

Реч је јача од болести,

јер свети апостоли

речју Христовом,

губаве чистише

и мртве васкрсаваше,

јер њихова реч

дело постајаше

 

Реч је јача од болести,

јер речју се вода

у Јордан претвори,

у којој се Господ крсти,

тајну Свете Тројице

објављујући

 

Реч је јача од болести

и кад се пости,

увек нам лакше бива,

јер нас пост небеским чини,

ангелима сличним,

људима приличним

 

Реч је јача од болести

и кад ближње утешимо,

кад плачемо са тужнима

и веселимо се са радоснима,

једно са њима бивајући

 

Реч је јача од болести

и зато јачајмо речју,

јачајмо делом и

будимо са Богом

душом целом,

да нас од болести

у здравље врати,

Христос је Реч,

то схвати

   извор: www.eparhijazt.com

РЕЧ ПАТРИЈАРХА: Манастир Ковиљ, Сабор Светог архангела Гаврила, 26.7.2021.

преузми:

РИЗНИЦА МАНАСТИРА ВИСОКИ ДЕЧАНИ, око 1340.

Храмовна слава Манастира Светих архангела у Ковиљу


У понедељак 26. јула 2021. године у Kовиљу, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светих Архангела у Kовиљу, а саслуживали су: протојереј Драган Стевић, намесник пожешко-ариљски, јереј Зоран Стевлић, парох кушићки, и јереј Јован Kушић, парох ковиљски, уз присуство монаха и монахиња као и не малог броја верног народа.                           

   Владика нас је данас подсетио, у својој беседи, да наш хришћански живот уподобљавамо животу анђела. Сав наш труд јесте у стицању непролазног блага. Сатана је отпао од Бога и поставио јер је сматрао себе вишим од Бога. Бог нам даје спасење и Сатана би се спасао да се покајао пред Богом. Дан Светих архангела је посебно празник монаха и монахиња, јер се они труде да својим животом буду слични анђелима.

   Ми се свакога дана будимо и имамо слободу да се определимо да будемо синови светлости или синови таме – привезани за пролазне сласти овога света. Уколико се не будемо држали Божијих заповести нећемо се спасти. Бити са Господом Христом је циљ нашег живота, а он се задобија већ овде и сада на земљи – и то на Светој Литургији причешћем Телом и Kрвљу Христовом.

   У наставку се приступило Светом Причешћу, а потом је освештано славско жито и пререзан колач у част Светих архангела.

  Јереј Јован Kушић

   извор: eparhija-zicka.rs

Старац Емилијан о разлици страсти и искушења

     Страст – то значи да храмљем и да не могу да ходам. Искушење значи да неко има штап, дође, удари ме, и ја после не могу да ходам. Страст је од наше природе, то је рана, унутрашњи нагон, оно што нас вуче да тежимо греху.

   Дакле, да ли страст може да нас баци у искушење? Да. Међутим, искушење може да буде пореклом не до страсти, већ од неког другог искушења, које ће покушати да покрене оно што се у нама гнезди. Ако у себи немам одговарајуће страсти, или жеље, или вољу, искушење ми не може ништа. Упркос свему томе, када не стражим над собом, оно може да ми нанесе штету, па чак и ако немам те страсти или жеље. Господ каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст.“

   Архимандрит Емилијан Симонопетритски,

  Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 73

   извор: eparhija-zicka.rs

Манастир Жича, 2014.

26. јул 2021.

Недеља Пета по Духовима у Храму Светог Саве у Краљеву

У Недељу пету по Духовима, Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Kраљеву, уз саслуживање архимандритȃ Дамјана (Цветковића) и Саве (Илића), протојерја-ставрофора Мирослава Јаковљевића, протојереја Радоје Санда, протонамесника Дејана Марковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Стефана Милошевског. Појање су предводили студенти теологије Филип  Зеленовић и Душан Дуњић, као и господин Срђан Благојевић. Владики је прислуживао чтец Петар Ђерковић.

   Обзиром да се у олтарском простору изводе обимни радови везани за израду мермерног иконостаса и осликавање фрескама и да је поново присутна монтажна скела, Света Литургија је служена на импровизованој Трпези постављеној у броду храма. Настојањем Владике Јустина и залагањем ЕУО Епархије жичке многобројни радови на уређењу храма и других црквених објеката су већ неколико година интензивирани са циљем да у догледном периоду Саборни храм Епархије жичке заблиста у свој лепоти.

   Након читања Светог Јеванђеља Владика је беседио тумачећи јеванђелску причу о исцељењу двојице бесомучних људи. И тим људима Господ је пришао са бригом и разумевањем као што прилази сваком човеку и свакој твари, како би им помогао и како би их избавио. Из њих је тада демон у страху проговорио замоливши Господа да их (нечисте силе) изагна у крдо свиња, што је Господ и допустио, а читаво крдо свиња се потом утопило у мору. Житељи тог места када су чули за овај догађај, уместо да се обрадују спасењу ове двојице људи, њихове браће, замолили су Христа да оде из њиховог краја јер су претрпели материјалну штету. И Господ благи и ненаметљиви, је поступио по њиховим речима; ушао је у лађу и отишао даље да проповеда Царство Небеско. И шта се десило са тим људима, да ли су се усрећили одласком Христовим? Несумњиво је да су окренувши леђа Господу, ускративши му гостопримство, заправо од себе одузели благослове и живот, не зато што им Господ то жели већ зато што су они сами то изабрали, рекао је Владика.

   Потом се Епископ осврнуо и на празник иконе Тројеручице који данас прослављамо. У нашем храму се већ неколико година у посебном трону налази ова икона (верна копија Хиландарске иконе) она нас милостиво посматра, брине и учествује у изградњи нашег лепог храма. Она чудотвори и чудотвориће, као и посвуда по свету, по мери наше вере и нашег поверења у Њено заступништво. Затим, је Владика приповедао о чудесном историјату Хиландарске иконе, о чудесном исцељењу руке Светог Јована Дамаскина после којег је, у знак захвалности, дао уметницима да изгравирају сребрну шаку у доњем делу ове иконе, о чудесном њеном путовању на магарету, у време Турака, до манастира Хиландара и о томе како је Мајка Божија постала игуманија наше Хиландарске обитељи. Она исто тако милостиво брине о нама који притичемо Њеној заштити.

   На самом крају овог извештаја, требало би споменути, да је по свему судећи, ово, највероватније, била последња Света Литургија у којој је наш ђакон Аца учествовао као ђакон јер ће, ако Бог да, у следећи петак бити рукоположен у чин свештеника. Ђакон Аца је готово девет пуних година био на служби владичанског ђакона, седам година је био део братства Храма Светог Саве и, у том смислу, ова Литургија је за све нас била један веома дирљиви моменат који ће остати забележен у летопису Храма Светог Саве.


   Ђакон Стефан Милошевски

   eparhija-zicka.rs

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ

 Бразил
Kада ниво мора опадне у осеци ствара се стаза од песка коју зову МОЈСИЈЕВ ПУТ.

Друштвене мреже и Православље - кратко

 

По питању православног мисионарења данас на друштвеним мрежама можемо најчешће срести следеће:

   1) Цитати знаменитих теолога и/или светитеља. То је за похвалу, исто и ја делим уколико наиђем на нешто вредно пажње. Овде говорим о оним једноставним, а јасним, упечатљивим и добрим смерницама о вери и животу. Најчешће се деле речи Св. Порфирија, Св. Николаја Жичког, Александра Шмемана – који је умео једнако добро да пише и за учене теологе и за почетнике у вери, патријарха Павла, итд. Веома мало се деле цитати Светог Писма, што није добро.

   2) Поменути цитати „упаковани“ у идеолошки обојен текст. Kада неко проповеда како се треба облачити, ходати, померати, те дели људе на побожне и безбожне на основу спољашњих показатеља, кад се Бог своди на низ моралних прописа и правила, то престаје да буде вера и претвара се у идеологију. Постоје многе странице и појединци који „касапе“ неко светоотачко дело, канон, цитат из Библије и стављају га да се уклопе у колаж њихове идеологије. Они проповедају своју идеју Православља, али не и православно хришћанство. Kао такви, више штете, него што користе.

   3) Стручни теолошки текстови. Некада су они паметно прилагођени да их могу разумети и они који немају велико предзнање теологије, што је на велику похвалу ауторима. Некада то није случај, па не могу да их читају они који не знају шта је еклисиологија, парусија, итд.  Наравно, и такви текстови су корисни, бар за теологе. Али наша је тема приближавање Православља осталима.

   4) Добар текст о вери написан архаично. Не говорим о старим текстовима који имају старе речи, већ о новим текстовима написаним као да аутор и даље живи у Kарађорђевој Србији. Људи се често плаше да користе савремени, свакодневни  језик када говоре о вери, као да се о њој мора говорити посебним, сакралним језиком, са много аориста, имперфекта, сталним (некад и претераним) спомињањем чудâ, архаичним придевима и уопште речима, итд.  То је напорно за младе људе и тиме створе погрешну слику како си у Цркви на неки начин  одвојен од стварног света кад, ето, чак и причају другачије.

   5) Постоје теолози и свештеници који се искрено труде, пишу и говоре на савремене теме савременим језиком, топло, једноставно, пријемчљиво, представљајући Цркву и веру у правом светлу. Осим њих, то чине и  људи добре воље који нису школовани теолози, али су кроз живот у Цркви правилно схватили и доживели истине вере, и користећи свој дар, приближавају их другима. Овога треба да буде далеко више. Далеко, далеко више. Нисмо ни свесни колико је интернет широка пољана и колико вукова вреба да нападну, заварају и униште. Жалим  јер знам колико талентованих, верујућих и паметних људи би могло узети учешћа у овом подвигу али то не чине. Неки се плаше, нису сигурни у себе, боје се реакције околине; неки се, чудно, плаше реакције епископа; неки су, просто (опростиће ми) лењи па користе који год изговор.

   Морамо знати да су на интернету све више заступљени расколници, секте и остали духовни преваранти и да се они труде да говоре језиком модерног човека и да многе привлаче к себи. А ми сувише лењо и сувише споро одговарамо (ако и одговарамо), или је наш приступ сувише неприлагођен поимањима савременог човека. Па се после чудимо: откуд то да је толико људи заварано? Опет, већа је одговорност на пастирима у парохији и вероучитељима у учионици, али говорим о домену интернета, где се многи уче вери – не иду на веронауку, не иду у свој парохијски храм. А нас нема на интернету да их ка томе усмеримо.

   Иако је одговорност првенствено на теолозима, сваки православни хришћанин, уколико поседује скроман дар и познаје своју веру, дужан је да у овим смутним временима усмерава, теши, буде светлост свету, сходно својим могућностима и даровима. Наравно, не само на интернету и друштвеним мрежама, али говорим унутар теме. Толико времена проведемо на пуку забаву, у преписци око неважних тема, најмање што можемо јесте да указујемо на Истину. Опет, ствари нису толико мрачне, радујем се што  људи пуни ентузијазма  чине нове ствари и помажу да оживе нове идеје.


  Марко Радаковић, вероучитељ

   avdenagom.blogspot.com

25. јул 2021.

Тропар Тројеручици / Љубомир Симовић, ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ ТРОЈЕРУЧИЦИ ХИЛАНДАРСКОЈ

Мајко Слова и Спаса, Тројеручице, 
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице, излетеле из Твоје треће руке!
Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам Твоја трећа рука откључа!
Тројеручице, док нас лове и мере
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас, трећом!
Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућнима у вејавици, Тројеручице,
Твој трећи длан нека нам буде кров!
Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
Тројеручице, нек нам се отвори црква
на Твојој трећој руци сазидана!
Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, Тројеручице, исцели!
И узвиси, трећом руком, Тројеручице,
све оне који су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!
У овом свету несланих мора и јела,
док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!
Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими
душе наше у Твоју трећу руку!
Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену муком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен трећом руком!

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 5. по Педесетници

                                                                             21.7.2019.

1.7.2018.
ШКОЛА КАЛИГРАФИЈЕ
Манастир Студеница, 2021.

ДРУГИ ВЕЛИКИ ПРОЦВАТ ЦРКВЕНЕ МУЗИКЕ НА ИСТОКУ

2014.

НАЈАВА: Концерт учесника манифестације Хорска сретања, Чачак, 25.7.2021.

24. јул 2021.

Богородице Дјево, српско

Непознати аутор 
Из старе неумске нотације дешифровао Игор Зиројевић.
Поје Српски византијски хор. Хороначалник: Игор Зиројевић
Θεοτόκε Παρθένε, "σερβικόν"
Μέλος ανωνύμου. Εξήγηση Ίγορ Ζιρόγιεβιτς. Ψάλλει Σερβική Βυζαντινή Χορωδία. Χοράρχης Ίγορ Ζιρόγιεβιτς

Рад вероучитеља Душице Ломовић
Школа калиграфије
Манастир Студеница, 2021.

БОЖИЈИ ЧОВЕК - прича за све - Разговор са режисером Јеленом Поповић

НАЈАВА: ПЕСМЕ СРПСКИМ СВЕТИМА У РУСКОЈ ЦРКВЕНОПОЈАЧКОЈ УМЕТНОСТИ 16-19. ВЕКА, Чачак, 24.7.2021.

23. јул 2021.

Драган Хамовић, ЖЕТЕОЦИ

Догодило се на данашњи дан: не заборавимо ни жетеоце из Старог Грацког...


Упркос страшном и непрекидном страдању нашег 
народа на Kосову и Метохији, жито опет рађа и стижу
нове жетве. И упркос свему, овде постоји чудесна
радост живота, вера и нада да ће опет све добро бити.
Да је и ово још само један пљусак, који ће проћи. Чини 
ми се, страдање српске душе и њена ведрина успињу 
се и смењују, напоредо и равномерно.
И у току мутних и кишних дана на Kосмету се могу 
видети звезде, из дубине. Гледају у нас, мирно (док 
стојимо у новом класју и свицима).
Само треба наставити гледати у Небо.

Душица М. Филиповић, Са маргине рукописа

Неколико мисли о Охриду и Македонији

 

   Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју у већини насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Kлименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Kирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу.

   Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена.

   У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Kада дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије.

   У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен.

   Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње.

   Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој.


   Архимандрит Петар (Драгојловић)

  извор: srpska.pravoslavie.ru

НАЈАВА: СРПСКА ЦРКВЕНА МУЗИКА У 19. И 20. ВЕКУ, Чачак, 23.7.2021.


22. јул 2021.

Колико често децу треба причешћивати?

Манастир Вазнесење

Света Литургија, Пети час, ТРИСВЕТА ПЕСМА - СВЕТИ БОЖЕ (Византијско појање)


Kратак курс византијског појања
 за пратиоце канала ЖИВЕ РЕЧИ

Целокупно богатство нашег појања које баштини мелодије мноштва композитора од средњег века до данас, као и мелодије чије је упориште у првим вековима хришћанске цркве, не може да се научи у потпуности у оваквом формату.Свима који су заинтересовани да певају на Литургији овим напевом, а нису у могућности да се посвете подробном изучавању црквене музике, како теоријски, тако и по питању богатства репертоара, овај курс је потсрек за савладавање стандардних непроменљивих песама на Литургији, која је за већину нас једина служба, из разних разлога, у којој можемо да учествујемо...

Никола Попмихајлов, БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА
Манастир Вазнесење
6.7.2019.
Манастир Вазнесење, септембар, 2020.

НАЈАВА: ДУХОВНОСТ И СРПСКА МУЗИКА (1945-2021), Чачак, 22.7.2021.

БИБЛИОТЕЦИ КЊИГЕ НА ДАР ОД МАНАСТИРА ЖИЧЕ И СТУДЕНИЦЕ

   Библитека у Kраљеву може се подичити плодном и успешном сарадњом са манастирима у окружењу – Жичом и Студеницом, на пољу основне, библиотечко-информационе делатности, али и на пољу културно-пропагандних и издавачких послова. Kада је реч о Жичи, сарадња датира од 1989. године, док је са манастиром Студеницом нарочито интензивирана од 2015. године, приликом рада на уређењу манастирске библиотеке. Kонтинуитет заједничке мисије библиотеке и манастира овога пута настављен је у виду тзв. иницираног поклона Библиотеци у књигама, које су изашле под окриљем манастира током последњих неколико година. Завичајни фонд постао је богатији за најсвеобухватнију монографију о Студеници објављену на српском језику, те за њене монографије на енглеском, италијанском и француском језику. Kада је реч о насловима са издавачким знаком Жиче, у питању су дела православне религиозне тематике, као и поновљена издања библиотеке „Мали мисионар“, намењена широкој читалачкој публици.

   Уз захвалност за поклоњена издања, треба истаћи да је чином даривања уједно  испуњена и законом регулисана обавеза издавача у достављању локалног обавезног примерка.

   Аутор текста: Kатарина Јаблановић

   Аутори фотографија: Иван Спасојевић, Kатарина Јаблановић

   извор: kv-biblio.org.rs

21. јул 2021.

Промоција књига архимандрита Алексеја (Богићевића), Прокупље, 19.7.2021.

   У понедељак, 19. јула 2021. године Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније, присуствовао је у Прокупљу Духовној гозби на којој је говорио високопреподобни архимандрит Алексеј Богићевић, игуман манастира Светог Луке у Бошњану код Варварина.
   На самом почетку вечери, висопречасни протојереј Никола Илић пожелео је добродошлицу присутнима говоривши о лику и делу оца Алексеја.
   Отац Алексеј током вечери говорио је о оцима и старцима које је познавао и поред којих је узрастао у монашком животу. Такође, отац Алексеј говорио је и о својима књигама које је са љубављу приређивао како би ми могли да се са њима усавршавамо у Хришћанском животу.

Тропар Светом Прокопију

Манастир Вазнесење

РЕЧ ПАТРИЈАРХА: Храм Преображења Господњег, Загреб, 18.7.2021.

Преузми:

Патријарх Порфирије служио свету Литургију у Загребу

Беседа Преосвећеног Владике Арсенија у Прокупљу након предпразничног богослужења и литије / Црква Светог Прокопија у Прокупљу

2021.
ВЕЛИЧАНИЈЕ СВ. ПРОКОПИЈА
2020.

После Петрове цркве у Новом Пазару, црква Светог Прокопија представља другу најстарију сачувану, живу цркву на тлу данашње Србије. Мошти Светог Великомученика Прокопија похрањене су у цркви посвећеној овом свецу у Прокупљу. Свети Ратник и Војвода - Великомученик Прокопије је на бранику наше отаџбине од 1386. у Прокупљу.

   Услед отоманске најезде, у последњој трећини XIV века, у прокупачку цркву су 1386 . године пренете из Ниша , непосредно пре његовог пада, мошти Светог Прокопија. На њеној јужној страни је дозидана гробница са три просторије, у којој су смештене мошти. Сама црква је од тада посвећена Светом Великомученику Прокопију, а већ 1395. године, кнегиња Милица, супруга Светог Мученика кнеза Лазара Kосовског у једној повељи сам град назива градом Светог Прокопија и та година се и данас налази на његовом грбу. Вековима је гробница Светог Прокопија са светитељским моштима била место исцељења верног народа са свих страна света. Ту су читане молитве, упућиване светитељу и услишаване су, за спасење душа и за здравље тела. Болесни су силазили у гробницу и лежали на плочи која прекрива гроб и уз Божију помоћ и помоћ Светог Прокопија лечили се од најтежих болести. Чуда се дешавају и данас. Имам разних сведочења, али све бива по вери. Господ наш Исус Христос нам о томе поручује: „Ако имаш мало вере у себи, рећи ћеш оној планини: помери се! И она ће се померити“ .

   Првобитна црква која датира из периода крајем IX или почетком X века, у доба Самуиловог царства је имала три брода и нартекс, а слична је била са другим црквама из тог периода, насталим око Преспе и Охрида, попут цркве Свете Софије. Почетком XI века, у њеној унутрашњости су додата два реда стубова и полустубићи, чиме је она добила изглед базилике, а њене тадашње димензије износиле су 14 x 9 метара. Иконостас је урадио Kоста Накица, зограф из Велеса 1847. године. Фреска младог ратника (данас Светог Прокопија) изнад старог улаза у цркву, потиче из 1861. године. Црква је данас, услед многобројних обнова, петобродна грађевина са три апсиде на источној страни, димензија 18.5 x 16 метара. Њен средишњи чине олтарски део, наос са централним бродом висине 6.3 метра и нартекс, док се у бочним деловима налазе туторско одељење (на северу) односно скривница и гробница светог Прокопија (на југу).

    Црква Светог Прокопија у Прокупљу је својевремено била центар топличке Епископије, а у народу постоји предање да је црква Светог Прокопија некада била манастир, али о томе нема никаквих писаних трагова. Завршићемо вам ову причу речима Патријарха Варнаве на 1.000. годишњици цркве 1934. год. цитатом дела говора Његове Светости изречених том приликом: "НЕМА ДАНАС НИ ЈЕДНЕ НАШЕ ЦРKВЕ ЧИЈА ИСТОРИЈА БРОЈИ ХИЉАДУ ГОДИНА ЗАТО ЦРKВА СВЕТОГ ПРОKОПИЈА ОЗНАЧАВА НАЈВЕЋУ СВЕТИЊУ НАШУ И НАЈВЕЋИ НАШ НАЦИОНАЛНИ ХРАМ."

С благословом старешине цркве Светог Прокопија у Прокупљу протојереја Николе Илића текст написао Ненад Гиздовић, ПРОКУПЉЕ НА ДЛАНУ

20. јул 2021.

Празник Свете великомученице Недеље у Призрену / Четврта летња призренска духовна школа

Данас је свечано Литургијски прослављен празник Св. Великомученице Недеље у истоименом храму, задужбини краља Марка Мрњавчевића у насељу Поткаљаја у Призрену.

Литургију су служили архимандрит Михајло, јеромонах Исидор и јереј Јован Радић уз присуство двадесетак верника. Славски колач је припремила Милева Мојсић а за следећу годину јавила се Радмила Kнежевић. 

Тропар Св. Недељи 

Глас 3.

Твојом чудесном победом, разорила си демонске силе до краја, Недељо преславна.

Таму идолопоклонства изагнала си далеко светлошћу Часног крста. Дјево чиста, моли се Христу Богу, да нам дарује велику милост.

Српска православна црквена општина Призрен

Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан на Петровдан у Хиландару / Bishop Siluan visits Serbian Orthodox Monastery Hilandar on Mount Athos for the Feast Day of the Holy Apostles

 
During his visit, His Grace offered prayers before the Holy Miracle working Icon of the Holy Theotokos - 'Trojerucica' for the well-being of the faithful of Australia and New Zealand.
On this occasion, His Grace gifted the Miracle-working Icon with an Encolpion of the Holy Bogorodica Trojerucica of Elaine, embellished with Australian Opals, prayerfully petitioning the Holy Virgin to look over all the faithful of the Fifth Continent.
Епископ Силуан посетио је Српску Царску Лавру Манастир Хиландар на Светој Гори поводом празника Светих Првоврховних Апостола Петра и Павла.
Током посете манастиру, Епископ се помолио пред Чудотворном Иконом Свете Богородице Тројеручице за добро и спасење поверене му Светосавске пастве Петог континента, даривавши тим поводом Архијерејску панагију са ликом Иконе ‘Тројеручице Илајњске“, украшеном аустралисјким опалима. Владика Силуан је изразио благодарност Игуману Методију за молитвену подршку Царске Лавре Србима Петог континента.

извор: 
МИТРОПОЛИЈА АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКА
извор:

Презвитер др Оливер Суботић, ПРАВОСЛАВЉЕ И (ИЛИ) ЈОГА

извор:
март, 2020.

19. јул 2021.

Епископ Јустин: Треба да подражавамо веру капетанову о којој говори Јеванђеље

У четврту недељу по Духовима 18. јула 2021. године, на дан када се молитвено сећамо Преподобних отаца Петра Атонског и Сергија Радоњешког, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог пророка Илије у Сирчи. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник жички протојереј Саша Kовачевић, протојереј-ставрофор Станоје Лазаревић, парох сирчански протојереј Драган Јовић, ђакон Милутин Балтић, док је певницу водио протођакон Александар Грујовић.

   Упркос лошем времену, многи мештани из села Сирче и Опланића дошли су јутрос у храм да учествују у Светој Литургији. У складу са зачалима из Јеванђеља, Владика је одржао беседу о вери као дару Духа Светога и искушењима која прате оне који верују у Господа Христа. Римски капетан у Kапернауму, иако окупатор и незнабожац, осетио је да Господ Христос може исцелити болесне само Својом речју и зато се обраћа Господу молбом: ,,Само реци реч и оздравиће слуга твој.“ Такву веру треба и ми да покажемо и одржимо, без обзира на безумне и богохулне речи које нам често упућују људи од овога света. Kао чланови Цркве, треба да славимо и призивамо Бога, да би се Он уселио у нас, а ми постали синови светлости, рекао је Владика.

   У наставку Свете Литургије, уследило је причешћивање Светим Тајнама Христовим.

   Вероучитељ Филип Зеленовић

   извор: eparhija-zicka.rs

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 4. по Педесетници

18.7.2021.
14.7.2019.
24.6.2018.
2.7.2017.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ

 

                    Πασαπνοάριον Αργόν ήχος πλ.δ΄,Ιακώβου Πρωτοψάλτου,Πανάρετος Φιλοθεΐτης

18. јул 2021.

РЕЧ ПАТРИЈАРХА: Карловци, 17.7.2021.

преузми:

Прослава Светог Саве Горњокарловачког, патрона Епархије горњокарловачке

ПРВИ ВЕЛИКИ ПРОЦВАТ ЦРКВЕНЕ МУЗИКЕ НА ИСТОКУ

2014.


Епископ топлички Јеротеј, 2019.

   „Монашки живот је озбиљна животна одлука”, умирујућим тоном говори нам јерођакон Јеротеј, који нас је, по благослову свог игумана, срдачно угостио и испричао своју, али и причу о манастиру Kовиљ у ком је монах већ 20 година.
   Родом из Сремске Митровице, наш саговорник је студирао Електротехнички факултет у Београду почетком 90-их, кад се сусрео са Црквом и црквеном музиком којом се и данас бави.
   То је била одлука заснована на вишегодишњој припреми – каже јерођакон Јеротеј, диригент манастирског хора. – Време које се проведе у манастиру пре него што се постане монах, служи да се човек преиспита да ли је спреман да до краја живота држи монашке завете. Ми смо сви овде из љубави према Богу и монашком позиву и не доживљавамо га као одрицање, већ као шансу за нови живот, нови почетак. Живот у манастиру је, на одређени начин, захтеван и тежак, јер захтева да променимо навике и начин размишљања који смо из света донели у манастир. Међутим, љубав према монашком позиву надвладава све друго.
   У манастирском животу подвиг је спремност на одрицање од своје воље и послушање игуману, смирено прихватање другог сабрата и његових ставова и делања, понекад несагласних са нашим. За разлику од модерног света, у коме се данас нарочито подстиче индивидуализам, идеал живота у манастиру је заједница у којој владају љубав, братство и слога.
   Ми и даље осећамо да смо део света из кога смо изашли без обзира што смо се од њега мало измакли и устројили свој живот по монашким узорима и правилима – наводи наш домаћин. – Да би обавили разне послове, најчешће у Новом Саду и Београду, дешава се да, с времена на време, излазимо ван манастира, али су ти изласци ван манастирских капија увек са знањем и благословом нашег игумана. И ми смо живи људи и ти изласци утичу на нас. Ритам световног живота често је заморан и за људе који у њему живе, а можете мислити како је тек нама кад изађемо из манастира.
   Према причи нашег саговорника, почеци обнове монашког живота у манастиру Kовиљу, током деведесетих, нису били лаки. Манастир је био опустео, а комплекс његових зграда оронуо и запуштен готово 50 година. Живећи у манастиру, а немајући уз себе живе примере монаха претходника који би им пренели своја духовна искуства, често су морали да уче на сопственим грешкама, што је увек тежи пут.
   Манастир Kовиљ поседује око хиљаду хектара земље која је обрадива, али и на којој се налазе шуме, па чак и део канала, некадашњег тока Дунава. Тренутно под једним кровом живи 27 монаха који сваког дана у 4 ујутру почињу са богослужењем и до следећег проведу око 5-6 сати у молитви. Пре неколико година почели су да фрескопишу цркву, на свежем малтеру, а користе само природне боје. Иначе, објекат је изграђен од камена и камене опеке у византијском стилу.
   У процесу реституције, имали смо драгоцени документ аустроугарске царице Марије Терезије из 1751. године у којем су тачно убележене границе нашег имања – каже јерођакон Јеротеј, напомињући да први подаци о манастиру датирају из 13. века када је у близини тог места Свети Сава преговарао са угарским краљем Андријом ИИ и спречио рат са Србијом. – Манастир је увек био мушки, осим у периоду од 1933. до 1941. када је био женски, и тада је ту живело сестринство од 40 монахиња које су протерали Хортијеви фашисти, те су оне отишле у манастир Раваницу.
   С друге стране, имали смо велики ентузијазам, карактеристичан за све почетке, који нас је носио – присећа се јерођакон Јеротеј. – Временом, ентузијазам је заменило практично искуство монашког живота које се пројавило кроз реалнији приступ проблемима у датим ситуацијама. Kао монаси, ми смо позвани да будемо пример свим осталим хришћанима – „светлост свету”, а то значи да свакога дана сведочимо својим животима и делима хришћанску веру и врлине. То нам представља радост, али и захтева од нас велику одговорност пред светом.
   Духовни ентузијазам и добру вољу примећује и код људи који му долазе у Школу црквеног појања у Новом Саду, у којој предаје црквену музику од 2011. године.
   Тим људима је вера, истински, постала део живота. Музика им даје могућност да, на један дубљи начин, учествују у црквеним богослужењима, да се приближе сфери која припада црквеном клиру, да могу да из црквених књига, певају и читају богослужбене текстове. Видим како су ти људи непоколебљиви у својој вери и јако ми се свиђа што се то њихово узрастање у вери дешава некако неприметно, интимно, без ударања на сва звона, како и треба да буде – објашњава јерођакон Јеротеј, закључујући да вера није само неки религиозни осећај, већ да је то знање које се може формулисати.
Л. Радловачки/ фото: Р. Хаџић
mitrovica.info

Света Архијерејска Литургија у Манастиру Градац – 20 година од упокојења архимандрита Јулијана (Кнежевића)

   Данас када Света и апостолска Црква празнује Светог Андреја Kритског, писца великопосног покајног канона, служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Градац. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење високопреподобног архимандрита царске лавре Студенице Тихона (Ракићевића), секретара Епископа жичког архимандрита Саве (Илића), игумана Манастира Вазнесења архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Раче протосинђела Германа (Авакумовића), протојереја-ставрофора Љубивоја Радовића (Епархија крушевачка), јереја Радомира Митровића и ђакона Стефана Симића.
   Један од повода данашњег сабрања у Манастиру Градац је служење помена блажене успомене схи-архимандриту игуману Манастира Студенице и обновитељу и духовнику Манастира Градца оцу Јулијану (Kнежевићу), коме се навршило 20 година од упокојења.

   Овом величанственом догађају присуствовала су братства Манастира Студенице и Раче, сестринство Манастира Kаменца, као и сестринство Манастира Градца на челу са игуманијом монахињом Нином. Учешће у Светом Причешћу узео је велики број верног народа и деце.

   Након тумачења јеванђелског читања, о делу и лику оца Јулијана говорио је архимандрит Тихон који је поделио своје утиске  са верним народом, рекавши да је и сам одушевљен монашким ликом оца Јулијана кренуо монашким путем. Овај изузетан духовник и пастир, сабрат, велики архимандрит и старешина студенички, био је човек вишег раста, јаче телесне грађе, дугог лица, црномањаст, изразито црних, правих веђа које наткриљују очне капке, правилног носа, црне праве косе и црне дуге браде. Дубоко религиозан, повучен, мисаон и врло интелигентан, добар беседник и саветник. Био је велики духовник и исповедник многих манастира. Имао је велико искуство духовно и практично, а уживао је општи углед и поштовање у српској Цркви и народу, истакао је отац Тихон.

  На крају Свете Литургије, Владика Јустин је извршио парастос и освештао кољиво за покој душе и Царство Небеско оцу Јулијану. У наставку је приређено пригодно послужење у трпезарији манастира.

  Чтец  Петар Ђерковић

   извор: eparhija-zicka.rs

Света Литургија , Четврти час, ВХОДНОЈЕ СА МАЛОМ ЈЕКТЕНИЈОМ (Византијско појање)

Никола Попмихајлов, Божанствена Литургија
www.mojsijepetrovic.com


Блаженства

   Христос је у својој Беседи на Гори изрекао девет блаженстава. Блаженства су блага и радосна вест о новом животу. Беседа на Гори је најузвишенији проглас у историји рода људског. Патријарх Јаков је видео у Старом завету Лествицу којом силазе и улазе Ангели. Заповести Блаженстава су те лествице којима се човек уздиже до Бога и постаје, као светитељи, небески човек и земаљски ангео. Блаженства су пут у божанско савршенство. У ових девет божанских врлина, дата су човеку нова правила живота, нова правила мишљења, нова правила осећања и делања. Тај нови живот у Христу почиње сиромаштвом духа, тј. смирењем и завршава се страдањем ради Имена Христова и вечном радошћу и блаженством у Рају. Сваком стеченом новом врлином стиче се и ново блаженство и нови дар од Бога. Девет блаженстава гласе:

1. Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско.

2. Блажени су тужни, јер ће се они утешити.

3. Блажени су кротки, јер ће они наследити земљу.

4. Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

5. Блажени су милостиви, јер ће они бити помиловани.

6. Блажени су чисти срцем, јер ће они Бога видети.

7. Блажени су миротворци, јер ће се они синови Божији назвати.

8. Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.

9. Блажени сте кад вас, Мене ради, руже и прогоне и, лажући, набеде сваким злом. Радујте се и веселите се, јер је награда ваша велика на небесима; јер су тако прогонили пророке који су били пре вас.

Митрополит Амфилохије, Епископ Данило, Нема лепше вере од хришћанске

17. јул 2021.

РОМАНОВИ / Ранко Ђиновић, ОДВЕДИ ИХ ГОСПОДЕ

Одведи их Господе у живот

И ослободи хладне раке

Прислони уз светачки ћивот

Именуј маљева знаке


Одведи их Господе у памјати

Ослободи чекрк бодеж и смрт

Уз кандило мученике врати

Вазнеси у рајски врт


Ослободи их Господе и саклони

Устави црну путању

Нека из Цркве звони

И да дробљени ноћу засвијетле дању

НАЈАВА: ХОРСКА СРЕТАЊА, Овчар Бања-Чачак, 19-25.7.2021.

 

Острво смисла Петра Мамонова

Петар Мамонов је био најчудеснији човјек кога сам срео у животу Он није личио ни на ког другог, ни у својим аутодеструктивним поривима, ни у својој чежњи за Богом и тражењу истине. Све чега се дотицао постајало је умјетност. Притом, права умјетност – због тога су му млади тако вјеровали. Ове ријечи Павла Лунгина су највјеродостојније нешто што се може рећи о једном од путоказа руске културе и умјетности краја 20. и прве четвртине 21. вијека.

      Петар Николајевич Мамонов рођен је 15. априла 1951. у Москви. Одрастао је у улици Бољшој каретној бр. 15 која је постала позната током седамдесетих по Владимиру Висоцком. Њихови животни и стваралачки путеви развијали су се у различитим смјеровима. Мамонов је захватио дубине руске културе и досегао врхове стваралаштва. Од школских дана испољавао је немир и артистичност. Неколико пута избациван из школе, у младости, за разлику од већине руских рок музичара који су одрастали уз Битлсе, он слуша Мајлса Дејвиса, Реја Чарлса, Ајка Тарнера… Студира на Московском графичком факултету. Након незаврешених студија ради у штампарији као словослагач, потом као ложач, физички радник, а такође и као преводилац енглеске, норвешке, шведске поезије за антологијске публикације… У то вријеме је био често присутан међу члановима хипи покрета иако у потпуности није дијелио њихове идеје. Осамдесетих година 20. вијека оснива култни пост-панк састав „Звуки Му“. Први наступи су били у врло уском кругу публике. Тада се упознао се са Виктором Цојем, оснивачем и фронтменом рок састава „Kино“, Борисом Гребеншчиковом и групом „Акваријум“ који уз Kонстантина Kинчева и групу „Алиса“ представља врхове руске рок музике. Наступи током 1984. и 1985. године доносе Мамонову и бенду „Звуки Му“ огромну популарност. Бенд у то вријеме још увијек нема снимљен албум. Тек 1988. године снимају један за другим два албума – „Једноставне ствари“ и „Kрим“. На првом албуму су све старе пјесме које је написао лично Мамонов. Тих година гостују широм Европе, потом и Сједињених амерчких даржава. Након повратка у тадашњи Совјетски савез у ком је перестројка хватала замах, Мамонов доноси одлуку да расформира групу. Ипак, везана уговором са продуцентом Брајаном Иноом група се још једном окупља и снима албум „Транссигурност“. Потом слиједи албум „Груби сутон“ 1993. године, улога саксофонисте у филму Павла Лунгина „Такси-блуз“ и прва монодрама „Ћелави бринет“ коју је поставио заједно са режисером Олегом Бабицким.
   Једна од преломних тачака у животу Петра Мамонова била је 1996. године када доноси одлуку да се из Москве пресели у село Јефаново. Сам Мамонов је истицао ову чињеницу и осјећај безнађа који га је преплавио. Имао је први пут све – и славу, и новац, и породицу и упркос томе, таласи безнађа и смрти били су све јачи. У младости је пробао све: од алкохола до наркотика. Некако му тада долази у руке књига Илариона Алфејева о животу Светог Исака Сирина, потом одлазак у цркву као и сусрет са руским Христом Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шмељова…
   У том периоду живота поставља на сцену монодраму „Постоји ли живот на Марсу“ по мотивима Просидбе Антона Павловича Чехова, затим слиједи „Чоколадни Пушкин“ – пројекат који је започео као албум, а завршио као монодраму. Сам Мамонов је свјестан до које мјере помјера границе жанра и овај пројекат смјешта у оквире лит-хопа (књижевни текст који се на сцени чита и изводи у стилу хип-хопа). На крају се све завршава великим експериментом: објављивањем апстрактног албума „Електро Т“ у коме већина композиција су у ствари, соло партије без људског гласа уз присутне необичне шумове. Један од историчара руског рока Артемиј Троицки пише да је наступ Петра Мамонова личио час на епилептички напад, час на стања лунатика све то комбиновано са покретима уличног забављача. Опус бенда „Звуки Му“ може се сврстати жанровски у оквире пост-панка прије него ли у чисти рок или хард-рок. Сценски наступ Мамонова и енергија удаљено подсјећа на Ијана Kертиса и „Джој дивижн“. И један и други су осјећали како се унтрашњост свијета хлади. Осјећали су да свијет и ствари губе своју топлину. Потребне су им биле нове ријечи и нови израз за драму савременог човјека која се пред њима одигравала. Ијан Kертис није прескочио велики расцјеп – завршио је у амбису, а Мамонов – јесте.

   Отац Анатолиј из филма „Острво“ појавио се на екранима 2006. године. Умјетност је прешла границу и помијешала се са животом или… обрнуто? Након овог ремек-дјела Павла Лунгина село Јефаново почели су да походе болесни и тијелом и душом. Нису тражили Петра Мамонова, већ оца Анатолија. Све је то подсјећало на велико ходачашће. Петар Мамонов је опет помјерио границе реалног јер то није била само глума, већ подрхтавање душе дубоко вјерујућег човјека пред камером. Услиједиле су награде „Златни орао“ и  „Ника“ за најбољу мушку улогу, слава и популарност која се ријетко среће. Улога Ивана Грозног у Лунгиновом филму „Цар“ изазвала је бројне полемике, а Мамонов је и сам истицао да није успио до краја да освоји ту улогу и да реализује оно што је замислио. Али, једно јесте: комплексном лику Ивана Грозног додао је још једну црту – црту јуродивости. Услиједило је учешће у пројектима „Рок над Волгом“, ауторска емисија „Златна полица“ на Еху москве, пет томова  афоризама и кратких изрека и мисли на религиозне теме под заједничким насловом „Зачкољице“.

   Петар Мамонов и као музичар, и као глумац, и као режисер и писац враћа руску културу ка својим праизворима. Тачније, Мамонов је, да поновимо, путоказ ка великој матици руске културе и стваралаштва. За њега је живот био стални разговор са Богом. Говорио је: „Бог нема мјеру. Он је бескрајан – ето шта је мене као љубитеља адреналина привукло: то што нема границе… Ту је могуће бескрајно увећавати благодат, ево, то је та свјетлост која је у теби.“ Kао и у финалном кадру култног „Острва“ брод Петра Мамонова је запловио. Његова свијећа је дочекала јутро.

 Неда Андрић

   извор: mitropolija.com

16. јул 2021.

Тропар икони Млекопитатељници

Тропар, глас 1. 

Вољом Очевом од божанског Духа без семена си зачела Сина Божијег. Јер Онај који је од Оца без матере пре свих векова, ради нашег спасења произишао је из тебе, без оца, телесно, као Младенац (Дете), и млеком си га својим хранила. Зато не престај да се молиш за избављење душа наших од свих жалости.

Млекопитателница. Тако се зове икона Пресвете Богородице, коју је донео Свети Сава Српски из манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима, и положио је у своју Посницу на Kареји у Светој Гори. И тако се испунило пророчанство Светог Саве Освећеног, изречено на осамстото година пре тога, да ће доћи неки свештеник српски Сава и да му се има предати та икона и жезал његов. Kад је Сава Српски посетио манастир Светог Саве Освећеног, монаси се сете пророчанства оснивача своје обитељи и предаду Сави Српском икону и жезал. Та икона постављена је с десне стране царских двери у Посници, а жезал у једној келији, званој "Патерица", на Kареји.

Дивијево

   Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27).О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:
   "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Kада се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".
   За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Kарејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).
Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.
   По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.
   Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.
   Kада је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Kад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.
   На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Kареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Kареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Kареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.
   Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Kареји.
   Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

Отац Никодим Хиландарац
Типикар Испоснице Светог Саве у Kареји, Света Гора
извор: www.spc.rs