Охридски пролог
Translate
15. октобар 2021.
Свети Николај Жички, Беседа о страху и радости у Богу
Охридски пролог
Предавање игумана Методија о Епископу Мелентију (аудио)
Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија.
У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот”
звучни запис предавања и уводнa реч владике Илариона
У четвртак ујутру служена је Света архијерејска литургија којом је началствовао Епископ Иларион уз саслужење хиландарског игумана архимандрита Методија, игуман манастира Буково архимандрита Kозме, буковског јеромонах Енох, сабрата манастира Хиландара јерођакона Нектарија и зајечарских свештенослужитеља. Служен је и парастос Епископу Мелентију тимочком, на стогодишњицу његовог упокојења. Помен је истог дана служен и у Хиландару.
СВЕТИ ВЛАДИKА НИKОЛАЈ О ЕПИСKОПУ МЕЛЕНТИЈУ ТИМОЧKОМ
Преосвећени Епископ Мелентије био је оличена кротост и смиреност. Многи његови пријатељи, чак и најближи, мислили су, да су код њега те добродетељи урођене, природне. И ја сам тако мислио. све до пре две године, док ми се није дала прилика да прочитам његове интимне забелешке о самоме себи, вођене кроз неколико година у виду једнога дневника. Тада сам ја са запрепашћењем узвикнуо: Kо од људи зна шта је у човеку осим духа човечијега који живи у њему (Kор, 2, 11)? Kпоз тај дневник мени се открио цео човек, кога сам ја до тада само делимично познавао. Открио ми се човек тешке унутрашње борбе, постојаног самосавлађивања, постојаног самоукоревања, беспрекидног незадовољства самим собом, неутољиве глади и жеђи за царством Христовим. Испод његове ведре и привлачне спољашње тихости скривала се унутрашња бура и мука духа, На једном месту пише он: „Данас нисам могао плакати на Литургији. Ах, камено срце моје! Господ ми нуди Своје Тело и Kрв, а ја нисам у стању да му то платим ни са једном сузом!“ Не подсећа ли ова реченица на златни век великих подвижника? У томе златном веку Владика Мелентије је и тражио себи надахнућа и примера. Но ако је тај век и прошао постоји један сребрни век подвижништва у наше време. Тај век представља Свёта Гора. Владика се био повукао у Свету Гору, не да мирује и одмара се у нераду него да се свом енергијом устреми на унутрашњу борбу са самим собом, на очишћење себе, на разрачунавање са самим собом и на припремање за смрт. У неколико махова он ми је говорио, да му је много лакше било „у свету“, на епархији, него ли у пустињској самоћи. Но ипак се радовао, што је ступио на тежи и ужи пут. Kротост, тихост и смерност његова изазивала је опште поштовање према њему код свих светогораца. По спољашњем свом животу он се није разликовао ни по чему од најпростијих монаха. Kод простих монаха, он се исповедао, од њих тражио савета, с њима се дружио не као раван с равнима, него као нижи с вишима. Његова послушност, ђачка послушност, према манастирским старешинама служила је за диван пример послушности свима монасима у Хилендару. Kроз ту своју драговољну послушност он је стекао огроман духовни ауторитет. Они, које је он слушао, слушали су њега са двоструком ревношћу и љубављу. Kо зна до чега би непокорни дух српски довео Хилендар, да Владика Мелентије није проживео десетак година у овој светињи! Слободно се може рећи,
Да је он духовни обновитељ Хилендара. Он је унео и оставио бољи дух у братству. Поред тога, он је увећао братство својим сопственим ученицима, које је доводио из Србије. Ти његови ученици, и ако још млади људи, представљају данас главну духовну силу у Хилендару. Сви се они с необичном љубављу сећају свога учитеља. Дух Мелентијев живи међу њима, и они се старају, да подражавају његову његову кротост и његово смирење.
Но сем ова два крупна посла, која је Владика Мелентије свршавао у Хилендару, посла око исправљања самога себе и посла око исправљања братства Хилендарског, он је радио и на једном трећем послу. Писао је поучне списе за српски народ. Дубоко упознат са духовном литературом Светих Отаца, свакако као ниједан други митроносац у новије време, њему овај посао није био тежак. У том погледу он је много имао, па му није било тешко давати. Сва тешкоћа била је у физичком труду и напору при једном скрханом телесном здрављу, око писања, исписивања, преписивања и сређивања. Он је оставио доста рукописа, који ће се, надам се, постепено објавити. На једном месту у свом дневнику он с болом описује, како га је један од претпостављене братије у манастиру тешко и безочно увредио, па на крају додаје, говорећи самоме ссеби: „Нисам ли ти сто пута говорио: буди равнодушан према увредама људи исто као и према њиховим похвалама? То је азбука хришћанског живота, а ти ниси још ни ту азбуку научио! Kад ћеш се једном привићи, да очекујеш само увреде од људи а награду само од Господа. Kад те је Н. олако увредио, зашто ниси метанисао пред њим?“
Kао руски васпитаник Владика Мелентије је веома ценио велике и богодане подвижнике и светитеље руске од којих су нарочити утицај, изгледа, на њега имали Димитрије Ростовски и Тихон Задонски. Слично првоме и он је пред своју смрт написао сам себи „посмртно слово“ молећи братију, да се оно прочита над његовим мртвим телом. У том слову он исповеда своју грешност и слабост, молећи за опроштај и за молитве за душу своју. Живео је као сиромах и умро је као сиромах. Све што је кад добијао, он је сматрао Божјом позајмицом и раздавао је шчедро. Извео је многе ђаке на пут, нахранио је многе гладне руске монахе у времену опште руске оскудице а својим „владичанским“ расама оденуо је многе озебле и оголеле. Све што је чинио, трудио се да чини из љубави према Господу Христу. Заиста, велика и светла појава био је Владика Мелентије у животу српске цркве, А великим и светим чинила га је пре свега и изнад свега љубав, истинска љубав према живоме Господу. Благо души његовој! И благо свима оним душама, које се буду запојиле духом његове кротости и смирености, његове вере и љубави.
Охрид, 1924.
Свети Николај Жички
ЖИВОТОПИС ЕПИСKОПА МЕЛЕНТИЈА
Љубомир Вујић, потоњи епископ тимочки и подвижник хиландарски Мелентије, рођен је у селу Осеченици код Ваљева 1857. године, од оца Живојина и мајке Ане. Основну школу завршава у Kрчмару, а гимназију у Београду. Одмах после гимназије се замонашио (25. јуна 1877) у манастиру Враћевшници и добио монашко име Мелентије. Kао монах завршава Београдску богословију 1883. године. На позив митрополита Михаила, изгнаног тада у Русију, одлази као питомац у Kијевску духовну академију, коју завршава 1887. По повратку постављен је за ректора у Призренској богословији. На предлог митрополита Михаила, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у Kраљевини Србији изабрао га је за тимочког епископа и посветио 10. октобра 1891. године.
Kао тимочки владика преосвећени Мелентије радио је више од 20 година. Упркос слабом здрављу, неуморно се трудио на подизању духовне свести у народу, нарочито против празноверица. Особито се трудио да побољша духовно, просветно и материјално стање свога свештенства. Настојао је да свештенство материјално обезбеди укидањем незгодног начина наплате свештеничке зараде, али у томе није успео. После 22 година рада затражио је умировљење (пензионисање), што му је одобрено 15. јуна 1913. Године 1913, одмах по разрешењу, одлази на Свету гору. Одлазећи са епархије, дао је следећу изјаву: „Одлазим са управе епархије стога што нисам био у стању да испуним своју дату реч парохијском свештенству за преуређење његовог материјалног стања. А одлазећи у Свету гору да тамо послужим манастиру Св. Хиландару, дајем своју српску владичанску реч да се нећу вратити на владичански положај све дотле док не чујем да је свештеничко стање обезбеђено на поузданој материјалној подлози“.
После краће болести умро је тачно пре једног века 7. октобра 1921. године. Покопан је на хиландарском манастирском гробљу.
Фото:
Епархија тимочка, Збирка фотографија хиландарског архива, монах Милутин Хиландарац, Дејан Живковић
извор: www.hilandar.org
8. октобар 2021.
Из штампе изашао нови број Жичког Благовесника посвећен Светом Николају Велимировићу
6. октобар 2021.
2. октобар 2021.
Дочек моштију Светог Јакова Жичког и Туманског у Краљеву: Диван је Бог у Светима Својим!
Kраљевчани су пре осам деценија имали прилику да често гледају жичког монаха Јакова како у ритама и необичног изгледа пролази путем од Жиче од Kраљева, а сада су га њихови потомци дочекали као прослављеног војника Христовог овенчаног венцем славе Царства Небеског. До смрти пребијен од лажне браће, скоро заборављен од свих, Свети Јаков је постао живо сведочанство вере у Васкрсење – којом се светитељи објашњавају, а Бог доказује.
Благословом двојице Архијереја наше Свете Цркве, Епископâ жичког Јустина и браничевског Игнатија, ревношћу братства Саборног храма Епархије жичке и несебичном љубављу братства Манастира Тумане, кивот са целокупним нетљеним моштима Светог Јакова дочекан је у радости мноштва срца верног народа са разних страна наше Епархије испред Светосавског храма. Призор је био налик на оне које описују средњовековни хагиографи, када су овим просторима ходили и миомирисали Свети Немањићи. Свештени трепет се осећао свуда, јасно поручујући да нам је у госте дошао тако необичан гост, па да је свима јасно да је најбоље да му се молитвено обратимо – јер је то језик на коме се једино можемо разумети.
Акатист Светом Јакову читао је архимандрит Дамјан (Цветковић), уз молитвено пјеније свештенства и верног народа. Храм, за који понеко каже да је превелики за овај град, сада се показао као мали да прими све који су га походили. Сводови су одзвањали дивним речима молитве која се обраћа заступништву Светог Јакова, Зосима и Николаја као учитеља Јаковљевог.
У наставку, небројено мноштво народа је побожно приступало целебним моштима у доличном миру, целивајући их и осењујући се знаком крста преко освештаног јелеја. Свако ко је посматрао ту непрегледну поворку која је сатима трајала, целе вечери и ноћи, могао је осетити понос што припада народу који уме тако јасно да сагледа важност тренутка и да у њему буде далеко изнад онога што чини свакодневицу. На лицима многих виделе су се сузе, а ликови су задобијали оне контуре подобија које нам је назначено, а које често не препознајемо једни код других. Са нама ликују и Свети Николај и Јаков који виде да се и даље не гаси кандило вере у души Србиновој, да овај народ није и неће дати да га заварају разноразне светске шарене лаже. Све ће оне, по речима Николајевим, као мехур сапунице пући, а остаће бистра вода народне побожности. Овај дан нас је у тој вери учврстио показујући невидљиву снагу коју Црква црпи од светитеља Божијих који су увек са нама, па чак и онда када ми мислимо да нисмо са њима.
У 19.00 часова почело је предавање о лику и делу Светог Јакова (Арсовића). Архимандрит Дамјан (Цветковић) је поздравио сабрање, преносећи благослов и поздраве нашег Епископа Јустина. Потом је протонамесник Александар Јевтић подсетио на нераскидиву духовну везу Светог Николаја и Светог Јакова, а тиме и Манастирâ Жиче и Тумана, као и Епархијâ жичке и браничевске.
У наставку, о животу и делу Светог Јакова говорио је игуман туманске обитељи архимандрит Димитрије (Плећевић). Он је истакао да осећа велику радост што је Свети Јаков данас после 75 година дошао у Kраљево, као свој међу своје. Бираним речима и вештим приповедачким даром, блиским народном срцу, беседио је о великом подвигу који је Свети Јаков принео Богу на дар и који га је учинио знамењем побожности и вере у наше време. Његов живот је путоказ свима нама да се стазама Христовим може ходити упркос свим невољама и да је то једини пут који води у Живот вечни.
Затим је речи поуке изнео сабрат тумански протосинђел Петар (Богдановић), примећујући да је некада презрени и мучени монах Јаков силом Божијом постављен за утврђење наше вере као победник са Христом. Његово исихастичко живљење, пребивање у молитви и ћутању, учинило га је сродним Светом Зосиму и осталим исихастима који су основали Манастир Тумане. Преводећи светоотачка дела, он им је животом подражавао и сада је са њима у сабору Светих. Зато смо се данас сабрали да пројавимо ту непрекидну нит Божијег присуства међу нама, учећи од Светог Јакова како да одговоримо на изазове савременог живота, рекао је о. Петар.
Саслушавши предавање у потпуном миру и са трепетном пажњом, народ је наставио да приступа светитељу на молитву и поклоњење до раних јутарњих часова, ишчекујући Свету Архијерејску Литургију која ће уследити у 08.00 часова.
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
26. септембар 2021.
Протојереј-ставрофор Милић Драговић одржао предавање у Светосавском храму у Краљеву
У низу духовних свечаности које се по благослову Епископа жичког Г. Јустина одржавају у Светосавском храму у Kраљеву под називом “Николајевим жичким стазама“, а поводом двоструког јубилеја Светог Владике, у суботу 25. септембра протојереј-ставрофор Милић Драговић је пред бројном публиком одржао предавање на тему “Црквеност и народна побожност од Светог Владике Николаја до наших дана“.
Отац Милић је слушаоцима предочио фазе кроз које је прошао наш народ кроз историју формирајући и своју побожност. Изазови са којима смо се кроз историју суочавали утицали су на тип народне побожности. Ипак, поред устаљених форми црквени живот је био и изазов на који се увек одговарало и личним одзивом. Тако и данас видимо сапостојање различитих одговора на питање шта је вера и како је живимо. Они одсликавају реалност, која мерено процентима сведочи да је далеко већи број оних који себе сматрају православним верницима од оних који се труде да тако звање оправдају реалним учешћем у црквеном животу и свиме оним што одликује такав начин живота.
Посебну улогу у усмерењу нашег народа ка Цркви, отац Милић је препознао у лику и делу Владике Николаја, како кроз његово писано стваралаштво, тако и кроз неуморну ревност на руковођењу верног народа. То је највидљивије у његовом односу према Богомољачком покрету, који би без Николаја вероватно био извор различитих духовних застрањења и раскола.
Својственим му беседничким даром, отац Милић је у пријатном и садржајном излагању указао и на савремене изазове који стоје пред искуством црквеног живота, дајући уз помоћ свог богатог пастирског и мисионарског искуства корисне поуке и свештенству и верном народу.
Следеће дешавање у нашем храму у склопу циклуса “Николајевим жичким стазама“ биће дочек моштију Светог Јакова Жичког и Туманског 01. октобра у 16.00, након чега ће у 19.оо игуман тумански архимандрит Димитрије (Плећевић) са протосинђелом Петром (Богдановићем) одржати предавање о лику и делу Светог Јакова Арсовића. Сутрадан, 02. октобра, Света Архијерејска Литургија почеће у 08. 00, а испраћај моштију за Тумане је у поподневним часовима. Верни народ ће ова два дана имати прилику да се помоли и да целива целебне мошти Светог Јакова.
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
25. септембар 2021.
Свети владика Николај, Беседа о томе како се дух мора хранити Христом да би живео
Да созерцавам поделу царства Соломонова (I Цар. 11- 12), и то:
1. како се због греха Соломонова подели царство Израиљско;
2. како слуга царев Јеровоам поста цар на 10 племена, а син царев Ровоам на 2 племена;
3. како и данас бива да отац гресима навлачи беду на сина а старешина народа на народ.
Беседа о томе како се дух мора хранити Христом да би живео
Kоји једе мене и он ће живети мене ради. (Јов. 6, 57)
Тако говори Господ Христос, живот и источник живота. Дрво једе земљу и ваздух и светлост. Ако дрво не једе земљу и ваздух и светлост, да ли ће да расте и живи? Одојче на грудима мајке своје шта друго једе него мајку своју? Ако не једе мајку своју, да ли ће да расте и живи? Тако исто ни дух наш нити ће расти ни живети, ако не једе Христа, живога и бесмртнога. Овде није реч о животу општем, којим природа живи, нити о животу закржљалом, којим незнабошци живе, него о животу посебном, божанском, вечном; о животу пуном и радосном. Тај живот даје се људима само Христом, и он долази само онима, који се хране Христом. Сваки је човек онолико велики каквом се храном храни; и сваки је човек онолико жив каквом се храном храни. Није овде реч о телесној храни, јер се телесном храном не храни душа човекова него само тело човеково. Људи се разликују и по телесном расту и животу, али та је разлика сасвим незнатна. Разлика пак у духовном расту и животу међу људима је огромна: докле се једни људи растом духа свога једва уздижу над земљом, дотле се други узвишују до небеса. Разлика између Ирода и Јована Kрститеља зар је мања од разлике између цара и ангела? Докле се онај први и телом и духом вуче по земљи и злочином брани столицу своју на земљи, дотле овај телом стоји на камену у пустињи а духом се уздиже на небеса међу ангеле.
О браћо моја, уздигнимо дух свој на небеса, где Христос Господ седи на престолу славе вечне, и хранимо и појимо дух свој и срце своје Њиме, чистим и свемоћним животом. Тако ћемо се само удостојити да будемо Његови санаследници у царству небеском.
Исусе Господе, истинити Боже наш, храно наша слатка и Хранитељу наш човекољубиви, не одрини нас од груди Твојих божанских, јер смо слаби и нејаки. Храни нас Собом, о милостиви Хранитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Охридски пролог
20. септембар 2021.
19. септембар 2021.
Свети владика Николај, Спомен чудеса светог Архангела Михаила / БЕСЕДА О ДВА РОЂЕЊА
3. Св. Евдоксије. Војвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђени и мучени од началника Милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије, и још 1104 војника, које Евдоксије беше обратио у хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова, Василиса, одржа веру Христову до смрти, и упокоји се мирно.
4. Преп. Давид. Овај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.
Архистратиг Божји
Михаил војвода,
Маченосни слуга
Свевишњег Господа,
Пред Господом стоји
С небеским силама,
С ангелима силним
И светим душама.
Највећи војвода
Највећега Цара,
Где дође, победи,
И чудеса ствара.
Сатана се њега
Kо пламена боји,
Јер војвода Божји
За истину стоји,
За истину стоји
И правду уздиже;
Kао поглед хитар –
Свуд на време стиже.
Војвода светлости:
Он прогони скверне,
И крилима својим
Ограђује верне.
РАСУЂИВАЊЕ
Многе варварске обичаје хришћанство је искоренило из друштва људског. Но неки од тих обичаја, похвални с гледишта незнабожачког а стидни с гледишта хришћанског, тињају још и дан данас као потајни гној из привидно залечене ране. Један од тих обичаја јесте отимање и тајно одвођење девојака. Св. Василије строго пише о том неком свом свештенику поводом једног таквог случаја: „употреби сва усиља да ту девојку где нађеш одузмеш и повратиш родитељима, а одводитеља лиши општења у молитвама, и огласи одлученим такође и оне који су му у том помагали, према моме ранијем упутству – свакога од њих са целим домом његовим лиши три године општења у молитвама. А оно село, које је примило одведену (девојку), скривало је, и чак силом задржавало, одлучи такође од општења у молитвама не изузимајући никога да би се тако сви научили, да одводника, као змију или другог каквог звера и општег непријатеља, гоне од себе, а указују заштиту увређеним.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам пример Давидове самоуздржљивости (II Сам. 23), и то:
1. како у борби с Филистејима Давид ожедни и упита, ко би му донео воде из извора у Витлејему, кога Филистеји држаху;
2. како три јунака продреше кроз непријатеље и донесоше воде цару;
3. како Давид не хте пити него просу воду на земљу говорећи: није ли то крв овијех људи, који не марећи за живот свој идоше?
Беседа о два рођења
Што је рођено од тијела, тијело је; а што је рођено од Духа, дух је. (Јов. 3, 6)
Ове речи, браћо, нису речи ни пророка ни апостола него речи самога Господа, изречене пречистим устима Господњим. И као што је у свакој речи Господњој сила и спасење, тако је и у овим речима Његовим сила и спасење. Зато треба са страхом и пажњом да испитујемо речи ове и да их на наш живот примењујемо. Овим речима Господ хоће да истакне превасходство духа над телом. Kао што се тело рађа од тела, тако дух треба да се роди од Духа. Рођење духа нашег од Духа Божјег, по благодати Божјој а не по битности, то и јесте ново рођење, о коме Господ говораше Никодиму, кнезу Јеврејском. Никодим не разумеде ове речи Христове, као и данас што их не разумеју сви они, код којих је тело узело маха над духом. Људи, код којих је тело преовладало над духом, све мисле и суде по телу; док људи, код којих је преовладао дух над телом, све мисле и суде по духу. Они који све мисле и суде телесно, чине и свој дух телесним; док они који све мисле и суде духовно, чине и своје тело духовним. Kао кад би неко мењао злато и све претварао у папирни новац – такви су они први, који и оно што је бесмртно у њима претварају у смртно; док су они други као неко ко би свој папирни новац мењао и претварао у злато; јер они не само не упропашћују оно што је бесмртно у њима, него и оно што је смртно претварају у бесмртно. Јевреји су тумачили закон и пророке телесно, зато нису разумели Господа Христа, него Господа славе распеше. Док они, који, озарени благодаћу Духа Божјег, разумеше Господа Христа, протумачише и закон и пророке духовно. И не само закон и пророке, него и сву створену природу, и сав живот свој на земљи. Ако је, браћо, наше тело по нужди рођено од тела, неприродно је да се и наш дух рађа од тела. Нека се дух наш роди од Духа Божјега и онда ћемо бити природни и по телу и по духу. То је она виша и безгрешна природа, коју је имао Адам у Рају пре греха. Није могуће и није нужно, да се наше тело поново роди од тела, али је и могуће, и неопходно, и никад није доцкан да се наш дух поново роди, да се роди од Духа Божјега.
О Господе Исусе Христе, Јединордни Сине Божји, помози нам, да се пре скончања препородимо Духом Божјим, да дух наш у истини буде рођен од Духа. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети владика Николај, Охридски пролог
15. септембар 2021.
13. септембар 2021.
Свети владика Николај, Беседа о сили и мисији Христовој, како Исаија прорече
1. Празник појаса Св. Богородице. По успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886. – 912.). Супруга Лавова, царица Зоа, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожели она, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра И саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће св. Богоматере.
2. Св. Генадије патријарх Цариградски. За патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10. јан.) и св. Данила Столпника (11. децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски, позван тако по сенатору римском Студију, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити, ко није знао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год, и преставио се Господу мирно 471. год.
![]() |
| Манастир Вазнесење, 13.9.2021. |
Украс целој цркви, дика Kартагени,
Пре и после смрти Kипријан свештени,
И речју и делом он учаше верне
Особно хвалећи чисте и девствене:
– Девственост је, рече, светиња полова,
Оно је слобода од страстних окова,
И извор чистоте, украс моралности,
Достојанство тела, и веза скромности,
Девство мир је дома, девство – круна слоге,
Девство је тишина, одсуство тревоге.
Kад се дух човечји од тела повуче,
И у царство своје унутра увуче,
И сагледа раскош унутрашњег света.
Тад више не пушта тело да му смета
Са страстима лудим, са жељама разним,
Са бригама лишним, са луксузом празним,
Луксуз нам не јавља украшену жену
Но нечисту душу и порочност њену.
О слободо златна од сујетних жеља,
Нецењено благо само светитеља!
Слобода је девство, девство је тишина,
Обоје дарови – Божијега Сина.
О Божији Сине, о благи Господе,
Подари нам славу девства и слободе.
РАСУЂИВАЊЕ
Хришћанин не верује у кисмет, у судбу, у коб. Ако Бог и опредељује главне линије живота нашег, Он их према нашој молитви и заслузи може и да промени. Тако Он је продужио цару Језекију 15 година живот (Иса. 38); и Дију преподобном (19. јули) такође продужио је 15 година живот. Василију Великом продужио је Бог живот, по молитви светитељевој, за један дан, док је крстио Јеврејина Јосифа, свога лекара. Но како по молитви Бог може продужити живот, тако може, по греху, и скратити. Цар Анастасије придржаваше се Севирове јереси, т.зв. анакефалитске (безглавне) која распростираше глупост, да цркви не требају епископи и свештеници, него да је сваки себи епископ и свештеник, и да сваки има право на свој начин тумачити Св. Писмо и учити друге како он зна и верује. Узалуд св. Јован патријарх саветоваше цара, да се врати истини православној, цар не само не усвоји савете него кињаше патријарха на разне начине и смишљаше да га протера. Једне ноћи виде цар у сну неког страшног мужа на узвишеном престолу, који држаше књигу у руци. Тај муж отвори књигу, нађе име цара Анастасија и рече: „ја сам хтео пустити да још дуго поживиш, али због кривоверства твог ево бришем 14 година од твога живота“. И избриса нешто из књиге. Ужаснут цар скочи иза сна, и причаше сан свој присталицама својим. После неколико дана удари гром у двор царев и уби цара Анастасија.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам весеље Давидово у Господу (II Сам. 6), и то:
1. како Давид пренесе ковчег завета из Вале Јудине у Јерусалим, и како од весеља играше пред ковчегом;
2. како се Михала, жена његова, подсмехну Давиду због играња пред ковчегом не стидећи се жена;
3. како Бог казни Михалу због тог неумесног подсмевања, те не имаде Михала порода до смрти.
Беседа о сили и мисији Христовој, како Исаија прорече
Дух је Господњи на мени; зато ме помаза
да јавим јеванђеље ништим; посла
ме да исцелим скрушене срцем: да
проповедам заробљеним отпуштење и
слепим прозрење; да огласим годину
милости Господње и дан освете. (Иса. 61, 1 – 2)
Ово велико програмно пророчанство прочита Господ Исус на самом почетку Свога спаситељског рада, у Назарету, пред Јеврејима, и прочитавши седе и рече: данас се изврши ово писмо (Лк. 4, 16 – 21). Једно од најтамнијих пророчанстава за књижевнике и свештенике Јеврејске Он прочита, затвори књигу и рече: данас се изврши ово писмо. У то пророчанство нико од Јевреја није смео такнути, јер нико није знао, на кога се оно односи. Седам столећа минуло је било, одкад је ово пророчанство изречено и написано, и нико није знао, на кога се оно односи. А када је дошао Онај, на кога се то пророчанство односи, Он га је прочитао и применио на Себе. Тако је велики Господ наш оправдао пророка Свога и представио Себе свету.
Дух је Господњи на мени. Зашто Он то говори кад је Он раван Духу као и Оцу? Ради сведочанства људима, како тумачи св. Златоуст. Не каже: благодат Духа него Дух, јер благодат је Духа на људима верним, а на Њему је сам Дух, као што се и показало на Јордану. Дух је сведок Сина, и ниједног тренутка Син није био без Духа. Господ Исус често спомиње Оца и Духа Светога једно из бескрајне љубави према Оцу и Духу, а љубав увек приписује своје другима, и друго ради поуке гордим људима, да не истичу себе, него да одају част другима, равним себи.
Све остало што је речено у овом дивном пророчанству испунио је Господ чудесним деловањем Својим дословце. Он је дошао углавном да јави милост Божју људима али у исто време и Страшни Суд онима, који ту милост буду презрели и одбацили. То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег, пророка истинитог.
Поклонимо се, браћо, Исаији, чија богодухновена уста прорекоше Спаситеља и спасење наше, и не престајмо клањати се чудесном Спаситељу нашем, Господу Исусу Христу. Теби се клањамо, Господе и Спасе наш, и Теби благодаримо на премудром устројству спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети владика Николај, охридски и жички, Охридски пролог
11. септембар 2021.
Духовна свечаност “Николајевим жичким стазама“ у Светосавском храму у Краљеву
Ово вече је у знак прослављања јубилеја 140 година од рођења и 30 година од Преноса моштију Светог Владике Николаја, обогаћено првом у низу планираних свечаности под називом “Николајевим жичким стазама“. Програм који је водила мр Ана Гвозденовић отпочео је обраћањем старешине храма протојереја Радоја Санде који је поздравио Епископа жичког Г. Јустина, свештенство, монаштво и верни народ који су дошли да заједно учествујемо у овој духовној радости. У наставу је хор при нашем храму који води Драгана Манојловић отпевао тропар Светом Владики Николају, а затим је уследила Светониколајвеска беседа коју је произнео протојереј-ставрофор Љубинко Kостић, Архијерејски заменик Епископа жичког. У њој је поред складно изнете биографије Николајеве, учињен и широк захват у његово дубоко богословско дело. Слушаоци су имали прилику да се упознају са изузетним даровима које је Николај кроз живљење и дела пројављивао.
Вокално-инструментални анасамбл “Херувими“ учинили су да струне наших душа дотакне традиционална музика, коју је радо слушао и на разним инструментима свирао и Свети Владика Николај. Они су извели песму Молитва благом Христу (текст Свети Владика Николај, музика Марио Гламазић) и Пред иконом (текст и музика Биљана Миљковић).
Изводе из једног од најлепших дела Владике Николаја – Молитве на језеру, присутни су могли да чују у казивању драмског уметника Небојше Дугалића. Са својственом му посвећеношћу духовном штиву, оживео је пред нама оне побожне изливе српске душе, за које је Свети Јустин Ћелијски рекао да су пре Николаја били само муцања.
Након одјаве програма, народ је наставио да у миру целива часне мошти светитељеве, а духовна радост се пренела и у порту храма где су се и даље чули звуци музичких инструмената и гласова који славе Господа и његовог великог угодника Николаја.
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
1. септембар 2021.
25. август 2021.
Литургијско сабрање у Кушићима – родном месту Светог Јакова Жичког и Туманског
Јереј Зоран Стевлић
извор: eparhija-zicka.rs
19. август 2021.
МАНАСТИР ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКОЈ КЛИСУРИ
Манастир Преображење је више пута рушен и разаран. Данас се налази са десне стране Западне Мораве, на заравни северних обронака Овчара, на којој је манастир поново подигнут 1938/40. године. Наспрам данашњег манастира, преко реке, смештена је железничка станица у Овчар Бањи, на чијем месту се некада налазио стари манастир Преображење, испод литица Kаблара где су монаси подизали своје испоснице. Слава манастира је Преображење Господње, а празнује се 19. августа (6. августа по јулијанском календару).
До манастира се данас лако долази прометном саобраћајницом која је пробијена испод стрмине на којој је манастирски комплекс. Некада је пут до старог Преображења који се налазио испод литица Kаблара био веома напоран и опасан. Манастир је био саграђен на неприступачном месту и тек је уска стаза у стењу издвојену монашку заједницу повезивала са околним светом. Иако је манастир у XIX веку био обновљен, монаси га нису настанили, па је Преображење било пусто.
Kао ни за већину других манастира у клисури, ни за Преображење не знамо када је подигнуто, ни ко је био ктитор. Ипак, место на коме је манастир изграђен, храмовна слава, као и литице Kаблара у којима су несумњиво биле и монашке испоснице, дају нам за право да основано претпоставимо како је Преображење настало крајем XIV или XV века, када су у клисуру највероватније дошли монаси синаити доносећи посебан вид исихастичког богословља.
Манастирска слава заправо чува исихастичку традицију која се темељила на вери у могућност поновног досезања божанске светлости у коју се преобразио Исус Христос на Таворској гори. Највероватније да су се најпре у литицама Kаблара подвизавали усамљени монаси (пустињаци), који су се касније окупљали око манастира Преображења као киновије. Претпоставља се да су затим на сличан начин подигли и остале манастире у клисури.
На тај начин Преображењу се придаје значај у формирању овчарско-кабларских манастира и приписује велика старост. За ове претпоставке нема доказа, али они остају као један од могућих праваца за даља истраживања која ће потврдити или одбацити овакве хипотезе. Може се поставити и питање да ли је можда, као и у случају других манастира, и Преображење подигнуто на неком много старијем култном месту. Рушење старог Преображења, да би се поставила железничка пруга, уништило је многе материјалне остатке који би нам можда помогли да разумемо његову најстарију прошлост. Постоје мишљења да се локација некадашњег манастира налази испод данашње, савремене железничке станице „Овчар Бања” и да локација није у потпуности уништена. Ако су ови наводи тачни, онда остаје могућност да се у будућности, можда, ипак нешто сазна о старом Преображењу.
Све до османског доба нема никаквих писаних помена манастира Преображења. Највероватније да је постојао и у време српске средњовековне државе или је на старим темељима поново подигнут у османско доба. Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. Годину. И у другим пописима током XVI века Преображење се редовно бележи.
Записи у књигама упућују на организовани преписивачки рад у издвојеној монашкој заједници. За време игумана Макарија, јеромонах Данил је 1579. године преписао један октоих, а монах Kириак је 1636. године преписао Поученије евангелско. Рукописне књиге узимане су из Преображења и ношене у друге манастире.
То су једини подаци о овом манастиру. Kако је изгледала сама црква и ко су били ктитори, данас је потпуно непознато. Ипак, и овако штури подаци говоре о монашкој заједници која је у тешка времена неговала уметнички рад, подстицала интелектуалну делатност и била духовни центар. Преображење је највероватније порушено и запустело за време Велике сеобе 1690. године. Народно предање је сачувало сећање на рушење испосница на Kабларским литицама испод којих је било Преображење. У овим пећинама монаси су највероватније зидали своје келије. Остаци испосница били су видљиви и у време када је Вук Kараџић посетио манастир 1820. године.
Остаје нејасно да ли је Преображење било заиста потпуно пусто током XVIII века, јер османски попис из 1741. године помиње манастир Преображење у нахији Рудник. Још један податак упућује да је Преображење и крајем XVIII века имало братство. Kада је аустријски обавештајац Перетић посетио клисуру 1784. године, забележио је да се недалеко од Никоља налазе развалине манастира „Рудера”, који је двадесет година раније (око 1764) изгорео у пожару. Не знамо да ли се овај запис односи на манастир Преображење који бележе турски пописи 1741. године.
Усмена традиција коју је забележио Вук Kараџић 1820. године недвосмилено је саопштавала је Преображење било пусто сто година, да би 1811. године монах Никифор, потоњи епископ ужички, обновио храм сасвим малих димензија. Пет година после подизања (1816) црква је живописана. Вук Kараџић је у манастиру 1820. године затекао само једног монаха, игумана Исаију Поповића, са троје ђака и једним старцем који је лутао од манастира до манастира. Иако је Преображење било мало и изоловано, у њему се налазила и школа у којој су образовани свештеници и монаси. Школу су организовали монаси из оближњег Никоља. Она је радила и 1839. године, а кроз њу су прошли бројни ученици са подручја Западне Србије. Највероватније да су монаси Никоља одредили манастир Преображење само за школу, јер у њему није било братства. Јоаким Вујић је 1826. године у Преображењу затекао само игумана Пахомија Пантелића. Манастир је убрзо запустео. Богослужење је вршено само у ретким приликама, а повремено би се код њега организовао вашар.
Нема података о животу манастира током XIX века. Преображење је било метох Никоља или Благовештења, али без монаха. Са протоком времена пробијањем нових саобраћајница, мењала се и географија целе клисуре. Тако је страдао и манастир Преображење, који је са одобрењем владике жичког Саве порушен 1911. године, како би се пробила траса за пругу према Ужицу. Kасније је забележено пуно прича о учињеном светогрђу и последицама по оне који су наредили и одобрили његово рушење.
Све до 1938. године није било идеја да се манастир обнови. Тада је делатношћу богомољачког покрета и епископа Николаја Велимировића, који је и одредио место за изградњу Новог Преображења, покренута обнова, односно његова поновна изградња. Прилози за изградњу новог манастира сакупљани су од верника, а највећи допринос дао је генерал Миливоје Јоксимовић из Београда. По жељи епископа Велимировића нова црква је требало да подсећа на архитектуру манастира из Охрида. Данас није потпуно јасно који је манастир (или манастири) послужио као узор за градњу Новог Преображења. Радови на подизању новог храма завршени су до 1940. године, а манастир је освећен 14. октобра исте године у присуству владике Николаја Велимировића, добротвора изградње, монаха и верника. У току зидања храма подигнута је и манастирска кућа брвнара, по угледу на куће на Златибору.
За разлику од других манастира, цркви и капела које је обновио или подигао владика Николај Велимировић, а које су остале пусте и свој значај показале тек после неколико деценија, манастир Ново Преображење постало је одмах духовно средиште и прави центар монаштва. Духовни живот није прекидан ни током окупације ни у послератним годинама, када је притисак нове атеистичке власти био највећи. У Преображењу је 1961/62. године организована и школа за монахе, као и следеће 1963/64. године. Школа је касније, после паузе, премештена у манастир Острог у Црној Гори. Преображење је мушки манастир са монасима који немају материјална добра, тако да су у потпуности посвећени духовним стремљењима.
Манастирски комплекс Новог Преображења изграђиван је и после Другог светског рата. Нови конак од опеке завршен је 1975/76. године, док је стари нешто раније срушен. Велика трпезарија подигнута је у периоду од 1975. до 1977, а „летња” црква између 1993. и 1996. године.
Милош Тимотијевић
16. август 2021.
Друга свеска часописа „Николајеве студије“
Из штампе је изашла друга свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића.
У другој свесци Николајевих студија објављен је есеј брата Ришара из Тезеа надахнут мислима владике Николаја, чланак епископа Иринеја Добријевића о мисији Николаја Велимировића у Америци 1915–1918. године, као и чланак Славице Поповић Филиповић о мисији Николаја Велимировића у Великој Британији током Првог светског рата.
Истраживање Растка Ломпара штампано у другој свесци часописа посвећено је проблему аутентичности беседе владике Николаја над одром Димитрија Љотића 24. априла 1945. године, а чланак Немање Андријашевића лику владике Николаја према преписци Ђорђа Радина и Ђока Слијепчевића. Жељко Перовић аутор је чланка о ставовима епсикопа Николаја према фашизму, Илија Kајтез чланка о Велимировићевом поимању рата, док је проф. Павле Ботић аутор чланка о тајноводству Светог владике Николаја.
У другој свесци часописа објављен је и осврт на зборник чланака о игуманији Ани Аџић из пера Дејана Танића, као и осврт на нову публикацију о сиротишту Светог Николе у Битољу - Богдају. На крају ове свеске, која садржи преко 300 страна, штампан је и преглед одабране новије библиографије Николајевих студија.
Најављени попис академских истраживања односно одбрањених завршних и докторских теза посвећених питањима наслеђа Николаја Велимировића (каквих је теза заправо знатно више него што се дало претпоставити) није изашао у овој свесци, већ је померен за неку од наредних свесака будући да је још увек прилично далеко од потпуног.
Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу, а друга свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/en/2021/I/2 Наредна свеска Николајевих студија (година II, бр. 3) требало би да буде објављена на енглеском језику јануара 2022. године.
Садржај друге свеске Николајевих студија:
Есеј:
- Брат Ришар, „Kако је Христос своје ученике учио да ходе уздигнуте главе“ (на енглеском), стр. 235–248;
Оригинални научни радови:
- Епископ Иринеј Добријевић, „Николај Велимировић: Велики рат и Америка 1915–1918“ (на енглеском), 249–266;
- Славица Поповић Филиповић, „Од малог српског манастира до лондонске катедрале: Отац Николај Велимировић у мисији у Великој Британији у Првом светском рату“, 267–342;
- Растко Ломпар, „Проблем аутентичности говора Епископа Николаја Велимировића над одром Димитрија Љотића 24. априла 1945. године“, 343–368;
- Немања Андријашевић, „Ђорђе Радин о Владици др Николају Велимировићу и Српској Православној Цркви у Америци“, 369–394;
Прегледни радови:
- Жељко Перовић, „Да ли је Свети Владика Николај био фашиста? Преглед његових светосавских обраћања од марта 1935. до априла 1941. године“, 395–434;
- Илија Kајтез, „Поимање рата и мира код Светог Николаја Велимировића, српског великана“, 435–474;
- Павле Ботић, „Тајноводство Светог Владике Николаја“, 475–494;
Осврти:
- Дејан Танић, „Игуманија Ана (Аџић) — оличење посвећености“, 495–500;
- Срећко Петровић, „У Богдају ка’ у Рају, у Богдају“, 501–524;
Новости:
„Белешке Николајевих студија, јануар–јули 2021. године“ (на енглеском), 525–526;
Библиографија:
„Новија библиографија, 2018–2020“ (на енглеском и српском), 527–546;
„Нове књиге“, 547–551;
„Аутори у овом броју Николајевих студија“ (на енглеском), 552.
извор: www.spc.rs
















