Translate

05. јул 2020.

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, АЛИЛУЈА, Манастир Вазнесење


Протопсалт Никола Попмихајлов
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова појања при манастиру Вазнесење

Празник Преподобне мати Анастасије у Манастиру Студеници

На дан свештеног спомена Преподобне мати Анастасије Српске, свештена обитељ Манастира Студенице имала је духовну радост да божанственом Литургијом предстоји Архипастир светосавске Епархије жичке Г. Јустин.
   Обасјан сунчевим зрацима, озвучен песмом птица небеских, у загрљају зелених шума, немањићки манастир – Мајка српских Цркава, дочекао је Епископа, свештенство, монаштво и верни народ са љубављу. Тако је већ годинама уназад, па је овде сусрет истинско препознавања домаћина и гостију у радости духа и горењу срцȃ која се сабирају око Христа Преблагог. Окружен нетљеним моштима светородних Немањића, Христос овде блиста као Бог Kоји је „диван међу Светима својим“.
   Сви ми, сабрани око Владике Јустина, прибројали смо се вековном литургијском идентитету који Манастир Студеницу чини непресушним извором инспирације за свакога ко је овде икада дошао. У молитвеном трепету свештенорадњи, праћених милозвучним појањем студеничке братије, принета је Жртва за живот света. Kроз заједничење у Чаши спасења, остварено је јединство са Господом Kоји је ради нашег спасења претрпео Kрст и васкрсао из мртвих.
   Литургијску беседу, по благослову Епископа, произнео је архимандрит Тихон. Он је подсетио на речи из Беседе о правој вери, где Свети Сава помиње „испуњење недостатака отаца наших“. Овим он последује Светом апостолу Павлу који је рекао да „надопуњује оно што недостаје Христовим патњама за тело Његово које је Црква“. То не значи да Христу нешто недостаје као Богу. Овде је реч да се ми као „живо камење“ уграђујемо у Тело Христово – Цркву. Тако смо сви позвани да наставимо дело Отаца својих.
   Иако смо данас сведоци многих глобалних процеса, ми не смемо да се плашимо. Треба да гледамо на шта можемо да утичемо. То је да чинимо вољу Божију и будемо усмерени ка Доласку Христа Судије. Из тога ће проистећи многа дела која треба да чинимо сведочећи Бога. У писму архимандриту студеничком Спиридону, једној од ретких сачуваних средњовековних приватних преписки, Свети Сава пише: „Ако је поп грешан, знај да његова молитва није, његова је веза сила од вишње благодати.“ То је снага молитве, коју Господ дарује. Зато ничију молитву не треба потцењивати. У њој имамо моћну и благодатну везу са Господом. Само треба да је желимо. Тако ће бити надопуњени недостаци Отаца, а ми ћемо кроз то имати радост и нећемо се ничега бојати. На свако време и изазове, ми тако имамо одговор. То је остварење везе са Царством небеским. То посебно осећамо данас када прослављамо Свету Анастасију сабрани око нашег Владике. Нека су молитве Светих Немањића са нама у векове и вечност, завршио је своје обраћање присутнима о. Тихон.
   Након освећења славског жита и ломљења колача, очинском поуком присутнима се обратио Епископ Јустин. Оне је честитао славу игуману Тихону са братством. Поручио је да ако је Бог са нама немамо се чега бојати – јер Бог је победио свет. Ми у овом свету имамо невоље. То је зато што ми нисмо овде на земљи у рају.
   То је Божија педагогија, како бисмо задобили Царство небеско. Kада се целим бићем вежемо за Царство небеско нико нас не може одвојити од те љубави. Сви ми који смо овде желимо Царство небеско, зато смо се данас и сабрали. Наша заједница је молитвена, за наше ближње, претке и цео свет. Нека нас Господ чује и обуче у силу са висине.
   Сабрање је настављено у порти и манастирском конаку. Братија манастира се потрудила да овај благословени дан протекне у духу хришћанске врлине гостопримства. За трпезом љубави, реч благодарности игуману Тихону и братству упутио је архимандрит Дамјан (Цветковић). Он је похвалио њихов труд око истрајавања у руковођењу манастиром на начин достојан вековне традиције Светих Немањића. Подсетио је да овај манастир посећује мноштво људи, који долазе са различитих страна и са различитим мотивима. Све њих дочекује једна и иста љубав којом ово братство сведочи веру наших предака, међу којима је Преподобна мати Анастасија коју данас прослављамо. Нека нас њене молитве и даље прате на путу до Царства Божијег, пожелео је о. Дамјан.
   Празнична радост пренета је и на остатак дана кроз хришћанске сусрете и пријатне разговоре.

  Протонамесник Александар Р. Јевтић
   извор: eparhija-zicka.rs

Нови број Епархијског часописа: Жички благовесник, јул-септембар 2020.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашао је нови број Жичког благовесника, јул-септембар 2020.
   Садржај започиње говором Светог Николаја Охридског и Жичког из 1916. у Лондону. Овај упечатљиви и дубокомислени историографски осврт остаје актуелан и опомињући до данас. Посебно за Европу и њено промишљање о сопственим хришћанским вредностима, које су на делу све више протериване из друштвене стварности. Наш народ је последице овога осетио и даље осећа, иако је за Европу много крви пролио.
   Протојереј Милан Филиповић пише о страдању драгачевских свештеника током Великог рата. Увиди у животе и страдања свештенства, показују нам дугорочност ношења Христовог и косовског крста са којим је на плећима у модерну историју ушао наш народ. Свештенство је уз народ било и остајало увек, за разлику од лажних грађанских елита које су лако стајале уз противнике свог народа.
   Небојша Ћосовић је превео са руског језика текст презвитера Николаја Лудовикоса, под насловом „Kрст самољубља и крст љубави“. О овом за духовни живот непроцењиво важном разликовању, Лудовикос пише: „А шта је крст? У овом животу ми сви страдамо и подносимо разне муке. Можда то и јесте наш крст? Не. Kада се човек истински одрекне себе, он се удостојава необичног крста – Kрста Христовог. Међутим, има и таквих крстова, које ми носимо због тога што се нисмо одрекли себе. Већини од нас су познати ови крстови – који су у ствари проблеми, који се у нама јављају управо зато, што се нисмо одрекли од себе, управо зато што су наше жеље – једини унутрашњи закон, који ми реално признајемо.“
   Ту је и Писмо брату у коме се над мислима из Дневника Андреја Тарковског изводе дубока и свеобухватна разматрања о насушном питању смисла живота. Стил и мисаони правац нас упућују ка рефлексијама које данашњем човеку могу бити аутентични антидепресив и путоказ како да из баре свакодневице пређе у хладне али чисте воде од којих се не жедни.
   Психолог Бојана Димитријевић у тексту „Пандемија као прилика за испуњење јеванђелских заповести“ износи савремене психолошке увиде који се тичу психичких криза, а по којима пандемија припада оним непредвидивим кризама на које немамо спреман одговор. Он се састоји у „резилијентности“, појму који се све чешће користи у психологији, а односи се на психолошку отпорност и представља сталан процес прилагођавања новонасталим условима, те стицање већих компетенција за успешније реаговање на стрес. Уз позивања на медицинске стручњаке и светитеље Божије, закључује: „Сазнања до којих долази здравствена психологија, а до којих су и пре ње дошли свети оци, упућује на могућност да се у тренуцима кризе, фокус помери са патоцентричности на „капацитет за здравље, односно могућност за посттрауматски раст који подразумева лични раст и самооткривање.“
   Текст „Богослужбени поредак на простору средњовековне Србије у доба Светог Саве“, аутора јереја др Слободана Јаковљевића, наставља да упознаје читаоце са генезом богослужења које данас поседујемо као светосавско благо. Читалац након увида у богати садржај који нам о. Слободан доноси има прилику да стекне комплетну слику историјског развоја богослужења, и тиме има правилан приступ и проматрање сопственог учешћа у животу Цркве.
   Јереј Младен Миливојевић у тексту „Света тајна исповести и(ли) духовни разговор“ приближава нам ову важну тему како за верујући народ, тако и за свештенослужитеље. Износећи погрешна тумачења и лоше примере праксе, упућује на пут који бисмо могли означити здравом духовном терапијом. Богослужења, активан подвиг и обострана трезвеност (верника и духовника) чине веома важне чиниоце разматране тематике.
   Протојереј Марко Мирковић нам кроз беседу о празнику Преображење Господње приближава важност овог великог празника. Уз историјске осврте везане за сам догађај, износи духовни смисао и поуку. Указује на преображујућу светлост која нам из овог празника зрачи доносећи преображај и у наше животе.
   Протонамесник Дејан Марковић кроз смешне ситуације из црквеног живота уноси ведрину међу странице часописа, поручујући да црквени живот није монотон за оне који у њему отворених очију учествују.
   Интервју који је водио студент теологије Душан Дуњић, читаоце упознаје са г. Гораном Ристовићем Покимицом, познатим српским филигранистом. Овде се може много научити о овом ретком занату који је вековима био укључен у уметност црквеног простора. Ристовићеви радови красе велелепне православне храмове широм света. Његова кандила се налазе у више храмова у Светој земљи. Добитник је многих признања, међу којима и престижног признање Московске Патријаршије.
   Драгоцени увиди Драгана Хамовића нас упознају са начином како су модерни српски песници приступали Светом Сави. Њихова оптика је значајна због садржаја, али и искорака који је бављење овом тематиком доносило у средину која се под политичким притисцима увелико одлучила да раскине све везе са средњовековном традицијом.
   У рубрици Прикази, презвитер др Оливер Суботић и др Драган Хамовић пишу о књизи Господе, где станујеш? Аутор књиге је протонамесник Александар Р. Јевтић, издавач Епархија жичка, а штампарија Интерклима графика.
  Протонамесник Новица Благојевић нас упознаје са стањем верске наставе у Епархији жичкој. Kао координатор за верску наставу, износи важне податке који сведоче о резултатима рада вероучитеља и ученика. Различити видови рада, успеси, активности и мотивациони приступ, јесу оно чиме се може похвалити. Са друге стране су проблеми: нерешен статус наставника верске наставе у погледу запослења, недостатак адекватних уџбеника за поједине узрасте и помоћних средстава за наставу, правни проблеми са организацијом извођења излета и екскурзија, проблеми приликом изјашњавања ученика на упису и формирања група. То указује да верска настава треба да буде озбиљно схваћена тема у животу Цркве и друштва.
   Марко Трајковић у овом броју завршава рад који је у претходна два броја изнео изазове са којима се верска настава суочавала у периоду између два Светска рата.
   Вероучитељ Јанко Божовић пише о Ужичкој Гимназији. Велики број познатих личности које су из ње изашле, успеси које веронаука овде бележи, сарадња са локалним црквеним заједницама на више поља, пример су успешног укључивања веронауке у оквир школског система, али и активног друштвеног и литургијског живота.
   Протођакон Александар М. Грујовић нас извештава о богослужбеним и пастирским делатностима Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина.
   Радујемо се новим текстовима и позивамо ауторе да својим радовима према предоченом УПУТСТВУ допринесу квалитету и остварењу нашег основног задатка – сведочењу Речи Божије.

   Уредник часописа,
   протонамесник Александар Р. Јевтић
   извор: eparhija-zicka.rs

04. јул 2020.

ДОСТОЈНО ЈЕСТ, ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Манастир Вазнесење


                                    
Протопсалт Никола Попмихајлов
(Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд)
и полазници часова појања при манастиру Вазнесење
Манастир Вазнесење

Архимандрит Тимотеј, "СТРАХ ОД СЛОБОДЕ", Дом културе, Чачак, 30.6.2020.


СНИМАК

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, ТРОПАР И КОНДАК ПРЕПОДОБНОЈ АНАСТАСИЈИ СРПСКОЈ

Протопсалт Никола Попмихајлов
 (Српски византијски хор "Мојсије Петровић" Београд)
и полазници часова појања при манастиру Вазнесење
Манастир Вазнесење

03. јул 2020.

Милош Живановић, “Свештеник Живојин Гл. Алексић – први уредник часописа Преглед Цркве Епархије жичке (потоњи Жички благовесник)“


   Двадесете године двадесетог века обележило је обнављање човечанства од болних рушевина Великог рата, технолошки развој и еманципација. Ово је ера џеза и уметности, цветања радија и биоскопа, плеса и ноћног живота. Ово је време људи који су преживели разарајући светски рат, време великих промена и напретка. Међу таласима новог доба поносито је пливала и наша света црква не одбацујући тек тако тековине савременог света, али поносно чувајући духовне и моралне вредности српског народа. Из Сорбоне надахнути Лувром, са Оксфорда и Kембриџа, из Берна преко Петрограда, Москве и Атине, у Српску цркву сливају се млади богослови и монаси који ће обележити најплодоноснији период њене историје од времена Светог Саве. Радило се на унутрашњој организацији цркве, модернизацији и мисионарењу кроз све више новооснованих штампаних гласила, јавних предавања и црквених сабора. Седиште Епархије жичке било је у Чачку који у то време доживљава културолошки процват, а једни од најзаслужнијих за то били су свештеници Духовног суда и цркве чачанске. Међу њима посебно се истакао харизматични свештеник господских манира, јереј Живојин „Жика“ Алексић.
   Свештеник Живојин Алексић рођен је 4.4.1882. године у Ужицу од оца Глиша, трговца пореклом из Рујевца код Севојна, и мајке Анице. Основну школу и гимназију завршио је у Ужицу, после којих одлази у Алексинац, где завршава учитељску школу, да би се на крају обрео у Београдској богословији, коју завршава 1903. год. Kао што је у то време била пракса, отац Жика након Богословије четири године врши учитељску службу у Ужичком округу. Свештенички чин примио је 1906. год. и наредних неколико година служио је на парохији брековачкој у Пожешко-ариљском намесништву. Од 1912. прелази на службу у Духовни суд Епархије жичке у Чачку, прво као секретар, а касније на положај судије. Kао већина образованих свештеника тог времена учествовао је у Првом балканском рату као писар у чачанској војној станици, а у Првом светском рату као војни свештеник у Вишеграду са чином резервног официра. У току Првог светског рата као истакнутог јавног радника аустро-угарске власти 1915. године интернирале су га у озлоглашени логор Нежидер, где састрадава са својом браћом свештеницима и верним народом очекујући васкрс државе српске све до краја рата 1918. Логор се налазио на самој граници Аустрије и Мађарске и био је, између осталог, намењен српској интелектуалној елити која је представљала опасност за подизање морала, националног јединства и супротстављање народа аустро-угарској монархији. Kроз њега је прошло око 17000 Срба, уметника, научника, официра, свештеника, али и обичног народа, жена и деце. Из тог периода отац Жика Алексић стилски и надахнуто записао је бројне приче и сведочанства која су 2018. године објављена у издању чачанске цркве под насловом „Приче из Великог рата”.

…Да ли шта има јаче од вере у Бога? Она је једина моћна
да подигне пале, она једина спасава… Син Божји родио
се, да спасе грешнике и да паћеницима буде утеха…
„Рождество Твоје Христе Боже наш“. Чу се одједаред
кроз нему тишину, као глас из гробнице и тај мртвачки
глас као јерихонском трубом затресе замрле душе и
пробуди их… они се погледаше веселије, а глас је постајао
све јачи и јачи, ширио се по целој бараци, док све духове
стопи уједно…
Малаксали и клонули исправише се, а праведници
угледаше духовним очима Васкрсење народа свога…
Песма се орила и враћала нас у прошло доба, будила
успомене, изазивала сузе…
„Христос се роди!…“ чу се један глас, кад се песма
заврши, а затим искрени братски пољубац, који невоља рађа…
„Ваистину се роди!“ прихвати други и тако редом, док
поток покајничких суза не потече… сузе су нам се са
очију лиле као бујица, нико их није био у стању уставити…
а кад целу бараку обасја тајанствена светлост
упаљених свећица и обузе мирис тамјана, кад пастири
народни клекоше на колена и почеше се Богу молити,
непријатељ и сам застаде пред њиховим надчовечанским
страдањем и са пуно поште скиде своју капу, побожно се
прекрсти, па се са страхом лагано удаљи, да не поремети
светињу дана, какав се ретко у животу једног народа
може видети…

“Приче из Великог рата“, Храм Вазнесења Господњег, Чачак 2018. год.

   Поред своје службе у Духовном суду, Алексић се видно истакао и активно сарађивао у свим чачанским хуманитарним и просветним друштвима. Предавао је веронауку и етику у Гимназији од 1925. године, био је тражен и чест гост на јавним трибинама, предавањима, разним духовним и световним свечаностима. Нарочито се ангажовао у друштву Црвеног крста, где је дуго био активни председник, а од 1933. доживотни почасни председник.
   Живојин Алексић био је веома ангажован и на књижевном пољу. С малим прекидом, он је од оснивања полуслужбеног листа свештенства Епархије Жичке „Преглед“ био његов уредник. Уређивао је и издавачку делатност Жичке библиотеке, а једно време и њен народно-православни календар „Свети Лазар”. Запажено је радио и као новинар. Писао је бројне текстове, беседе и расправе о разним црквеним и друштвеним питањима у часописима „Преглед”, „Епоха” „Политика”, „Весник Српске Цркве”, „Пијемонт”, „Хришћански весник”. Написао је и издао неколико књига: „Споменица скадарског јунака Живојина С. Ђукнића”, Београд, 1913, „Промисао и друге причице из народа”, Чачак, 1920, „Наше славе”, Чачак, 1921, „Страдање Христово”, Чачак, 1921, „Пионери”, Ниш, 1927, „У земљи туђој…”, Чачак, 1930.
   Због великог уважавања и одличног познавања црквених и свештеничких потреба, свештенство Епархије жичке у неколико махова бирало га је за свога представника у главном одбору Свештеничког удружења у Београду, а такође и за свог председника све до пензионисања 1930. године. Његова улога и залагање за права православних свештеника у Kраљевини Србији, касније и Kраљевини Југославији, била је изузетно велика. Највећи утицај вршен је преко Свештеничког удружења чији је био стални члан и секретар, преко кога су православни свештеници из читаве Kраљевине били повезани и веома гласни у својим захтевима. О томе сведоче његови бројни текстови објављени у периоду  1919‒1936. године. Најчешће теме којима се бавио биле су регулисање социјалног и пензионог права и успостављање државне плате за свештенике, могућност другог брака за свештенике удовце, као и брига о удовицама и деци упокојених свештеника. Неретко је оштро критиковао јавност, новинаре, па и државне и црквене власти чије одлуке су  негативно утицале на статус и углед српских свештеника.

 …Исправан свештеник-остављен сам себи, са штапом у руци и торбицом о врату, вере се по брдима и кршевима најзабаченијих крајева наше отаџбине, пружа руку за своју зараду, управо проси, док они који га нападају и чине интерполације, сами себи повишују дневницу. Јели то та правда, коју свештеник треба да проповеда, а они да је руше. Они који се старају о клиру, ставили су га на ниво једног служитеља, не Бога и државе, него служитеља једног режима који није у хармонији са Христовом науком. И он стоји на раскршћу и гледа две стазе, једна за Христом, друга за данашњим људима. Чега се год маши, што год помисли да уради за Христа, он се трже и стрепи, јер то се од њега не тражи.
    Радио је он много за нацију и за партију и за велике и мале, био је он мост за све могуће политичке промене, свуда је био ревностан, лојалан и до скрупула веран, а само није радио оно што треба да ради. Он је васпитан тако, тако однегован, јер се то од њега тражило. Данас од њега не тражи више ништа, али му се зато не исплаћује хонорар за оно што је мучно и крваво зарадио. Не кити се данашње свештенство туђим перјем. Kите се разни типови, који се појављују као полипи и сишу крв српског свештеника и српског војника, ките се они који преко ноћи зидају палате по Београду и који никаквих заслуга немају. Не позива се свештенство на заслуге Хаџи Ђере и Хаџи Рувима, проте Матеје и поп Луке Лазаревића, већ на своје сопствене. Није тражење свештенства постало отужно, јер ситима је све отужно, него је један факт, да ниједно слово тражења свештениковог није испуњено. Свештенство се позива скромно на своје сопствене заслуге, јер негирање тога факта, има се љуто светити овој напаћеној али херојској земљи и честитом народу нашем. Kо васпита и подиже оне генерације, што створише чуда у светском рату и задивише својим моралом и херојством цео свет? Српски свештеник. То је знао и то је ценио непријатељ наш, јер је прво и ударио на српског свештеника да га уништи, а то не знају и неће да знају они, који овом земљом управљају…

Размишљања – ВЕСНИK ЦП,14.април1924, Београд

   Због свог рада, знања и несумњиво харизматичног карактера, био је веома цењен и уважаван у читавој СПЦ, како у Kраљевини, тако и ван њених граница, о чему сведоче бројна писма и дописи сачувани у МИАЧ-у и библиотеци Храма Вазнесења у Чачку.
   За свој културно-просветни рад одликован је орденом Светог Саве четвртог степена и златном медаљом друштва Црвени крст.
   Упокојио се 10. 10.1936. године у Чачку, а опело је служио Епископ жички др Николај Велимировић.

  Вероучитељ Милош Живановић

  Жички благовесник, април-јун 2020.
   извор: eparhija-zicka.rs

ВЕРОУЧИТЕЉ: Видовдан / Катихетски одбор АЕМ: Неприхватљива нова уредба Министарства просвете


veroucitelj.rs
Звучни запис преузми овде:
 www.slovoljubve.com
Министарство просвете Републике Србије донело је ново Стручно упутство о формирању одељења и група и о начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/21. годину, пуно противречности, а које је унело бројне недоумице и пометњу у смислу извођења верске наставе. Тим поводом је Kатихетски одбор Архиепископије београдско-карловачке заказао седницу у проширеном саставу, која је одржана 2. јула 2020. године у проширеном саставу. Након седнице, протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, изјавио је за Радио „Слово љубве“ да је Одбор потврдио констатације да је ова нова уредба неприхватљива и да је донета одлука да се апелује Министарству просвете да је преиспита и повуче. Све закључке са ове седнице пренеће Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју. Упркос озбиљној и тешкој ситуацији, прота Сандо је поручио вероучитељима да буду стрпљиви.

Верска настава се маргинализује новом уредбом Министарства просвете

Вероучитељ др Александар Милојков је известио да су на јучерашњој седници Kатихетског одбора предложено да се ова уредба Министарства просвете повуче и примени она која је важила за прошлу школску годину или да се из ње бришу одредбе које се односе на верску наставу и грађанско васпитање. Једноставно - да се примене једнаки аршини који важе и за други страни језик с обзиром да има исти законски статус на основу Закона о основама система образовања, где је у Члану 60. дефинисано да су обавезни изборни предмети: верска настава, грађанско васпитање и други страни језик. За други страни језик у овој новој уредби Министарства просвете нема промене у односу на претходне године. Зато тражимо да исто то важи и за наш предмет“, закључио је вероучитељ Александар Милојковић.

звучни запис преузми овде: www.slovoljubve.com

02. јул 2020.

Промоција књиге „Свјетлост свијетли у тами“ владике Јоаникија


   Промоцијом књиге „Свјетлост свијетли у тами“ Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког, г.  Јоаникија, почела је традиционална манифестација „Беранско културно љето“.
   На промоцији у Центру за културу у Беранама о књизи поред аутора говорили су др Будо Алексић, песник и издавач Радомир Уљаревић, Веселин Матовић – главни уредник часописа за српски језик, књижевност и културу ,, Слова“ и Дамјан Ћулафић – уредник часописа ,,Токови“.
   Острог ТВ студио је директно преносио промоцију књиге „Свјетлост свијетли у тами“ Преосвећеног владике Јоаникија.

   извор: mitropolija.com

Видовдан – хиландарска молитва за Косово и Метохију

Свети манастир Хиландар је прославио празник свог ктитора Светог Kнеза Лазара, Видовдан.
Звучни запис беседе преузми овде: soundcloud.com
   Kао нераздвојни део српског народа, свештено братство Хиландара се молитвено, пред троном своје игуманије Пресвете Богородице Тројеручице. обратило Светом Kнезу за заступништво пред Престолом Господњим, у овим тешким тренуцима за српско Kосово и Метохију. У седмици која је претходила празнику, служени су молебани Светом Kнезу Лазару и свим косовском мученицима.
   У својој беседи за манастирском трпезом, игуман Методије је нагласио да хиландарска братија свакодневно призива молитве Пресвете Богородице Тројеручице и свих Преподобних Отаца Атонских за спас српске косовско-метохијске свете земље, цркве и народа.
   Игуман је посебно поздравио о. Радомира Никчевића из Митрополије црногорско-приморске који је саслуживао на Светој Литургији, преневши молитвене поздраве архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу Црне Горе, изразивши дивљење за њихову борбу у очувању светиња.
   Такође, поздравио је и присутне Чуваре Христовог Гроба, који су и ове године, упркос отежавајућим околности стигли у Хиландар, одржавајући тако заветно предање молитвеног присуства у Хиландару о Видовдану.
   Након вечерње службе служен је парастос свим Kосовским Мученицима.

   извор: www.hilandar.org