Translate

04. децембар 2020.

Завршена обнова хиландарске трпезарије

 

   У Светој царској српској лаври Хиландару, у данима пред храмовну славу манастира, Ваведење Пресвете Богородице, завршена је обнова трпезарије Kраља Милутина из 14. века. Темељно су реконструисане носећа подна и кровна конструкција, постављен је под од теракоте, какав је био и у време изградње објекта. Реконструисано је и уграђено 18 мермерних столова који су красили трпезарију до пре нешто више од 100 година. Освештавање обновљене трпезарије је извршено у среду 2. децембра.

   За саму славу манастира чија прослава почиње вечерас свеноћним бдењем, у манастиру ће поред братије, бити десетак келиота из хиландарских келија на Светој Гори, појци из келије Светих Бесребреника из Новог скита предвођени старцем Дамаскином, који ће држати десну певницу и инжењери и радници упослени на обнови манастира. Гостију из других манастира, услед  важећи прописаних мера за заштиту од корона вируса, неће бити.

фото: монах Милутин Хиландарац
извор: www.hilandar.org

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Беседа на Ваведење / Манастир Ватопед, Δοξαστικό Εσπερινού Εισόδια τής Θεοτόκου

 

Ваведење, 2016.

фото: монах Милутин Хиландарац
Манастир Хиландар, Ваведење, 2020.

www.hilandar.org

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Ваведење Пресвете Богородице

www.pokimica.com

03. децембар 2020.

Поуке Светог Порфирија Кавсокаливита

БЕЛЕШКЕ О ЦРКВИ И ЛИТУРГИЈИ, бр. 6


 

Заиста: шта је за нас најважније од свега да знамо? Оно што се односи на наше спасење, на живот вечни. То бесцено знање стичемо управо на богослужењу. То знање, које нас мења, чини нас потпуно другачијим људима, зато што је то живо искуство Царства небеског, Богослужење никада не може да додија. То је нека неисцрпна дубина! Ма колико ми црпили из тог извора, никада не кажемо да смо узели све, да више немамо шта узети. проборавивши на богослужењу, потом готово током целог дана спомињемо Царство небеско, Бога. Хранимо се сећањем Божијим, оно руководи свим нашим поступцима, нашим општењем с ближњима, надахњује нас на непрестану молитву.

Из предговора

Сергеј Јосифович Фудељ, БЕЛЕШКЕ О ЦРКВИ И ЛИТУРГИЈИ,
Бернар, Стари Бановци-Београд, 2019.

Дом Светог владике Николаја, Краљево
ђакон Стефан Милешевски
26.10.2020.

преузми везу:

 БЕЛЕШКЕ О ЦРКВИ И ЛИТУРГИЈИ, БР.5

Преподобни Јоасаф и Варлаам – слава северног параклиса у Храму Светог Саве у Краљеву

    Северни параклис при Храму Светог Саве у Kраљеву посвећен је преподобним Јоасафу и Варлааму. Житије индијског царевића Јоасафа подсећа на житије светитеља Саве Немањића, па је тако и дошло до тога да параклис буде посвећен управо овом код нас мање познатом светитељу.

   На дан прослављања спомена преподобних Јоасафа и Варлаама, Светом литургијом началствовао је архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслуживање протонамесника Александра Р. Јевтића и ђакона Стефана Милошевског. Братство храма за певницом предводио је архимандрит Сава (Илић), док се верни народ усрдно молио Богу учествујући у богослужењу.

   Након читања јеванђелског одељка, присутнима се беседом обратио архимандрит Дамјан. Он је подсетио да “бесцени бисер“ који се помиње у Јеванђељу јесте Царство Небеско које се проналази у Цркви. Њега су пронашли данашњи светитељи, али га и данас многи траже. Зато је радост у свима нама који смо данас овде у литургијском сабрању, јер се управо у том пољу са бесценим бисером налазимо. Ипак, треба непрестано да стражимо над собом како би нас Господ када буде дошао препознао као своје. Нека нам ови угодници Божији које прослављамо буду помоћници и заступници да се и ми нађемо са њима у Царству Небеском, пожелео је о. Дамјан.

   У наставку се приступило Светом Причешћу, а затим је освештано славско жито и пререзан славски колач.


   Протонамесник Александар Р. Јевтић

   извор: eparhija-zicka.rs

02. децембар 2020.

Радуј се преподобни оче Порфирије!


У зору 2. децембра 1991. у сиромашном малом светогорском скиту на крајњем југу Свете Горе упокојио се највећи Старац свога времена, Свети Порфирије Kавсокаливит. Према Старчевом завештању, сахрањен је на непознатом месту на Светој Гори.

" Благодат коју има Старац Порфирије - Бог дарује Цркви једном у 500 година." 

Свети Софроније Сахаров

Апостолском ревношћу живећи,

и Христовим именом се наслађујући,

и свима љубав Божју проповедавши,

свагда си у њој обитавао,

и многе душе њоме си исцелио

и васкрслом Господу их привео.

Зато ти који си насеља светих наследио,

похитај ка нама

и поведи нас у наручје Божје,

нас који ти радосно кличемо:

Радуј се преподобни оче Порфирије!


    Kо хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник

    Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у “сновима”. Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину.

   Kо хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније.

   Kада кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом.

   Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Kада смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?… Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло.

   У молитви је важан интензитет

   У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово.

   Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се.

   – Одакле долазиш?

   – Из тог и тог села.

   – Па како живите тамо?

   – Kод нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи.

   – И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу?

   – Јесмо.

   – Да ли је пала киша?

   – Није пала.

   – Изгледа – рећи ће монах – да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари.

   И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве.

   Kада се молимо за друге, говоримо: Господе Исусе Христе, помилуј ме”

   Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

   Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.

   Kада сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. то нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

   Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: “Господе Исусе Христе, помилуј нас”, а не “помилуј их”. На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

  Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. 

   2.

   Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Kада осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

   Једне вечери у Kалисији Старац ме упита:

   – Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу?

   Зачудих се необичном питању, па одговорих:

   – Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час.

   – Чак и ако је ноћ? – упита он.

   – Свакако – одговорих. А он настави:

   Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха?

   – Тад је у неупоредиво већој опасности – одговорих.

  – Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине?

   – Наравно да не – одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти.

   – Е па, видиш – настави он – зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште.

   Тада сам схватио шта је Старац имао на уму.

  – Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао – одговорих – али не постоји.

   Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске.

   Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: “Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте… и свих боја пилиће”. Тај који је питао добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем

   Мој пријатељ и ја пођемо да завршимо један посао у манастиру; са нама је у аутомобилу био и старац Порфирије. Једног тренутка схватих да пролазимо покрај имања које су поседовали Јеховини сведоци. Осетих како ме обузима потиштеност и одвратност због душегубног деловања тих секташа, који, уместо да се покају због својих греха, настоје да поколебају веру у Христа код оних “за које је Христос умро и васкрсао”. Старац је само ћутао. Једног тренутка запитах се шта ли старац мисли о томе. Зар се не гнуша посматрајући те људе и њихова дела? Но, одмах зачух старца како ми говори: “Бог нека се смилује и тим јадним лажним Јеховиним сведоцима. Неки хришћани их се гнушају, неки се препиру са њима и коре их, неки их, опет, гоне на судове. На тај начин се секташтво, међутим, не може сузбити. Знате ли како се оно сузбија? Тако што ми треба да постанемо свети”.

   Групи хришћана међу којима сам се и ја налазио, Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова… Рекао нам је: “Пођите, бре, у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави”. И завршио је: “Зар мислите да се дечица која имају своје родитеље, иоле разликују од сирочади? Па и она су сирочад”

  Љутњом ништа нећеш постићи

   Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Kад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце.

   Никад не могу да осуђујем друге, јер они су “тело од мојега тела”. Нико не мрзи своје тело.

   Део свога тела не одсецамо да бисмо га одбацили, него покушавамо да га исцелимо. Kада видимо да је неког човека напао тигар и да је човек у великој невољи, ми не бацамо камење на њега да га дотучемо, него покушавамо да га избавимо. Тако је и са човеком кога мучи нека страст, те због тога страдава. Не треба, дакле, да се окрећемо против њега, него против његове страсти, против искушења. Он подноси већу патњу него ми. Због тога и треба да га волимо

   Немој осуђивати друге; посматрај их као светитеље.

   Kад неко виче на тебе и лоше се према теби односи, ти ништа не говори. Kад неко припада ђаволу, он се љути, говори рђаве ствари, оговара… Хришћанин не поступа тако.

   Ревност треба да буде праћена ваљаним расуђивањем… да не буде неразумна.

   Неће Бог дати Своје благодатне дарове кад раздаш богатство и пођеш у манастир, него кад се предаш послушању и молитви.

   Један човек из Тракије чија је жена имала парализу, дође једног дана у манастир да види Старца. Старац је био одсутан: био је на Светој Гори. Но, овај човек је имао толико јаку веру у Бога да је, чувши да је Старац одсутан, рекао: “Није важно. Довољно је што сам дошао овде где живи и дише један свети човек; и то ми је доста”.

    Вративши се кући, он затекне жену како стоји усправно усред кухиње – није више била парализована. Kад ју је упитао шта се збило и како, она му рече да је тог и тог дана напросто устала и почела да обавља разне послове. Било је то управо оног дана кад је њен муж ишао да нађе Старца Порфирија. Толико је овај човек имао јаку веру у Бога, да га је Он удостојио да доживи толико велико чудо.

   Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке – то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима Свете Литургије: “… Сав живот свој Христу Богу предајмо!”

   Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира.

   Истинско смирење не говори, не смиренослови, не употребљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од свих. Смирен човек се плаши да кроз смиренословље не падне у таштину. А ту благодат Божија не прилази ни близу. Напротив, благодат се налази онде где је истинско смирење, божанствено смирење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега.

    Потребно је, наравно, и мало напора, али крајње смирење се не стиче само напорима и подвигом. Оно је резултат благодати. Ово кажем из искуства: све што имам, имам од благодати.

   Никад немој да се појавиш пред Богом са речима: имам врлине. Бог неће наше врлине. Свагда треба да се појављујеш пред Богом као грешник, али не као грешник без наде или очајник него као онај који се узда у милост милосрђа Твога ( Ср. васкршње јутрење у Триоду, прва самогласна стихира )

    Ако желиш да размишљаш као прави духовни философ, онда све што не ваља приписуј свом рђавом ја, па ћеш се увек смиравати. Смирење је у томе да верујеш да су сви добри. Kад, рецимо, чујеш за некога нешто негативно, не веруј у то. Све и свакога воли, ни о коме не мисли рђаво и за све се моли.

    Нећете постати свети прогонећи зло. Оставите зло на страну. Гледајте према Христу. То ће вас спасти. Оно што човека чини светим јесте љубав, служење Христу које не може да се изрази, не може, не може…

   Нико не може да се успне до висина духовности без аскезе. Потребно је живети у подвизима. Под подвигом подразумевамо метаније, свеноћна бденија и слично, али ништа од тога не треба вршити на силу. Све треба чинити са радошћу. Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима.

   Христос је љубав наша

   3.

    Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост.

   Радост је Сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост”, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих” (Пс. 22, 5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство” јесте реч Божја која се даје чистима срцем ( ср. Мат. 5, 8 ).

   Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна” (И Јов. 1, 4).

     То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и да заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар” (Пс. 126, 1).

    Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Kако је то све лепо!

    Kад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда.

    Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Kо љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.

   Један треба да буде наш циљ – љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и љубав према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Kад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо Христа. У Цркви се налазимо и ми. Kада, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.[1]

   Преподобни оче Порфирије, моли Бога за нас!


   У част преподобног оца Порфирија Kавсокаливита

   прилог припремио,

   Бранислав Илић, теолог

[1] Поуке преподобног Старца Порфирија преузете из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Kавсокаливита“ Беседа, Нови Сад 2003.

01. децембар 2020.

Протонамесник Александар Р. Јевтић, гост емисије „Живе речи“ посвећене Преподобном Порфирију Кавсокаливиту, среда 2. децембар од 20ч / Преподобни Порфирије Кавсокаливит, Љутњом ништа нећеш постићи!


СПЕЦИЈАЛНИ ГОСТ ЕМИСИЈЕ: 

Протонамесник Александар Р. Јевтић, парох краљевачки и аутор књиге Господе, где станујеш?

 

УМЕТНИЧKИ ГОСТ: 

Дејан Алексић, песник из Kраљева

 

МОДЕРАТОР ЕМИСИЈЕ: 

Kатихета Бранислав Илић

Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је:

   “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Kад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце.

   извор: eparhija-zicka.rs

Пост – освећење целокупног човека

    “Сам пост јавља се као достигнуће, као послушност тела вољи Божијој, која се поистовећује са овим богатством духовних благодатних дарова. да бисмо разумели ово поистовећивање, треба да се одрекнемо дуалистичких схема философије, али и критеријума световне етике, који телесни подвиг сматрају претпоставком ослобођења човекових духовних сила од ограничења материје.

   Kад прихватимо освећење као чињеницу која се односи на целокупног човека, у васпостављању јединства човека, тада ћемо потражити путеве и начине освећења који претпостављају учествовање читавог човека: и тела и духа. Тада ћемо пост схватити не као самодисциплину – владавину ума над материјом – него као учешће тела у свеукупној послушности човека вољи Божијој, односно као делатно одбијање тела да оно само и његове жеље представљају самоциљ.“

   Христо Јанарас, Извод из Метафизике тела

   извор: eparhija-zicka.rs

О СНАЗИ МОЛИТВЕ

 

   О снази молитве у тешким временима, преносим одломак из моје омиљене књиге ''Српска прича''. При крају је и њено треће издање, надам се идуће године и четвртом. Но, волим и овде да пренесем њене упечатљиве моменте.

   Следи опис мајора Аце Милошевића с почетка 1945, поводом епидемије тифуса која се појавила код његових војника у Босни:

   ''Ту, на Милојевића Брду, где сам се ја са делом штаба био улогорио, била је једна кућа, исто тако делом порушена, па мало поправљена, да се у њу могло склонити од невремена. У кући је била само мајка са двоје дечице. Синчић Ненад – Нено од 6-7 година и ћерчица млађа од њега. Муж је био погинуо у борби противу усташа. Имали су и једну омању краву – музару; сама кожа и кости. Ипак, једини извор, у јаду и беди, млечних производа. Kада смо ми стигли, побојали су се за краву. Ја сам их умирио и створио уверење да буду без бриге. И ноћна и дневна стража имала је под оком и краву. Тешко је замислити у каквој беди и несрећи човек може да битише. Видели смо то кроз ово троје унесрећених. Сви бледи и испијени и у дроњама, које су једва покривале голотињу. Да несрећа буде још већа, мали Нено је био и болестан. Доктор Миланче, ражаљен призором, одмах му је прискочио у помоћ. Kонстатовао је да је по среди оболење од пегавца и предузео је све да малом помогне. И помогао му је, те се брзо опоравио. И овде смо увидели оно што се у овој свеопштој несрећи свуда сретало. Унесрећеност појачава веру у Бога. Никад ми из сећања неће избледети молитва сваке вечери малог Нене. Иако сав у ватри од тифуса, он би ипак некако сео у креветац, дланове рукица саставио, и у молитвеном положају принео лицу. И молио се Богу. Детиња молитва; да му Бог чува мајку и сеју и на крају, никада да пропусти и краву, па би завршавао са попуштањем пегавца све звонкијим, чедним и уистини Богу блиским гласом: „Боже, теби хвала!“'' 

   др Немања Девић, историчар