Translate

21. октобар 2020.

УЂИТЕ У РАЈ ДЕЦО БЕСМРТНОСТИ / Седамдесет девет година од страдања Светих новомученика крагујевачких


У младости својој невино пострадавши за Христа, веру свету православну и име Србиново; мученичком крљву Православну Цркву обојисте, и на Небесима међу Светима засијасте, озарени светлошћу незалазном, новомученици крагујевачки. Молите се непрестано Господу славе, за род наш многострадални и да спасе душе наше.

Тропар новомученицима, глас 4.

   1. Увод

   У историји српског народа било је много страдалних и трагичних догађаја. Неки су се тицали појединачних личности, а неки су били колективног карактера. Неки су били плод сплета несрећних околности, а неки су били подмукло планирани и зверски изведени. Масакр у Kрагујевцу и околним селима с краја октобра 1941. године свакако је један од оних који се највише урезао у колективно сећање нашег народа. Са једне стране, брзина, хладноћа и ефикасност убица, састав и старост јединица Вермахта, образовање и професије немачких заповедника и, са друге стране, мирноћа Новомученика крагујевачких који су “као јагње на заклање” (Ис. 53, 7) ишли у смрт, узраст и занимања стрељаних, као и владање у сатима и данима пред страдање, читавом догађају дају димензију, која сведочи да се не ради само о још једном у низу ратних злочина у историји човечанства.

   На самоме почетку важно је нагласити и подсетити да се православни хришћани не плаше смрти. Они верују да је Христос васкрсао и да је човек призван у вечну заједницу са Творцем, тако да мучитељи могу само убити тело, али не и душу. Ако неко умре за Христа и веру православну, Христос му овенчава душу мученичким венцем у Царству небеском, припремајући и његовом телу васкрсење и живот вечни. Такву неустрашиву веру имали су и првомученик архиђакон Стефан и српски кнез Лазар и његови витезови, као и други безбројни јунаци вере широм целога света, до данас. Наша Црква поред Новомученика крагујевачких прославља и Свете мученике пребиловачке, јасеновачке, новосадске, момишићке, прњаворске, сурдуличке, пивске, величке и горњеполимске, дабробосанске и милешевске, као и све оне који су мучени и убијени само зато што су били православни Срби.

   2. Новомученици крагујевачки

   Kрагујевачки масакр или Kрагујевачки октобар је назив у историографији за масовна стрељања цивила у Kрагујевцу и околним селима од 19–21. октобра 1941. год., која су починили припадници војних јединица нацистичке Немачке. Стрељање је вршено као одмазда за убијене и рањене припаднике Вермахта, који су послати да ослободе немачке војнике заробљене током ослобађања Г. Милановца. Приликом повратка из Милановца у којем нису нашли своје саборце, на пола пута између Бара и Љуљака дошло је до сукоба са припадницима ЈВуО и НОВЈ. Жртава је било на обе стране, а Немци су изгубили 10 људи, док је 26 рањено. То је био повод за стрељање.

   Немачки командант Франц Беме је 10. октобра издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног 50. По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука са седиштем у Kраљеву, мајор Ото Деш, а наредба је потом прослеђена команданту 724. пука у Kрагујевцу, мајору Паулу Kенигу. На предлог крајскоманданта Ота фон Бишофзхаузена одлучено је да се стрељање изврши по селима, због сумњи Немаца да су она легла герилске борбе, док је сам Kрагујевац био релативно миран град. У касним поподневним часовима у суботу, 18. октобра, одмазда почиње хапшењем угледних националиста, комуниста и свих мушких Јевреја, укупно око 70 људи. Заједно са затвореницима градског затвора и таоцима ухапшеним ка Г. Милановцу и ка Kрагујевцу чинили су групу од око 400 људи. Тај број је, према договору Бишофхаузена и Kенига, првобитно требало да буде попуњен хапшењима у Грошници, Белошевцу, Мечковцу (данас Илићеву), Маршићу, Kорману, Ботуњу, Доњим Kомарицама и Горњим Kомарицама.

   У недељу, 19. октобра, мајор Паул Kениг, који је као високи официр био задужен за одмазду, спроводи мере у селима Грошници, Маршићу и Мечковцу. Стрељано је, према извештају мајора Kенига, 427 особа, међу којима и свештеник из Грошнице коме су пронашли муницију у звонику, са многим људима из цркве који су присуствовали Светој Литургији и сечењу славских колача на празник Светог апостола Томе. Два дана су у овим местима сахране вршене без поворки, а у Грошници и без свештеника.

   С обзиром на то да број није био довољан, мајор Kениг 19. октобра обавештава команданта Бишофхаузена да је дошло до измене плана и да ће морати да се изврши поновна рација и хапшења у Kрагујевцу. У понедељак ујутру, 20. октобра, спроведене су рације по свим градским установама, црквама, школама, радњама, улицама и општини, обухватајући узраст од 16 до 60 година. Међутим, касније се показало да је било и дечака млађих од 16 и људи старијих од 60 година.

   Неслога и поделе, као старе српске бољке, пројавиле су се и у овим трагичним догађајима. Сведоци тврде да припадници Српског добровољачког корпуса нису учествовали у егзекуцијама, али су помагали у хапшењима и ослобађали на интервенцију, те користили новонасталу ситуацију за обрачун са политичким противницима. Догађај који одлично илуструје претходно речено јесте и погибија угледног свештеника и националног радника проте Андре Божића из села Бадњевац. На самом почетку рата отац Андра је активно учествовао у оснивању Равногорског покрета у шумадијском округу. С обзиром на то да се Бадњевац налази између Kрагујевца и Баточине, његово деловање није прошло незапажено, а у љотићевском прваку Марисаву Петровићу имао је отвореног непријатеља. По оца Андру су 19. октобра, блиндираним возом који је свакодневно саобраћао на линији Лапово – Kрагујевац, дошли љотићевци, на лични Петровићев захтев. Затворили су га у школи “Kраљ Петар” у Kрагујевцу, а стрељан је у првој групи 21. октобра у 8 часова. Забележен је њихов разговор у школи: “Видиш бре, попе Андро, рече му Марисав, да ти од мене зависи живот? Ако ме је воља, ти ћеш бити стрељан, а ако је мени воља, бићеш пуштен!” Прота Андра му одговори: “Вала Марисаве, кад мој живот зависи од тебе, и не треба ми! Више волим да будем стрељан но да живим твојом милошћу.” Његова опроштајна порука се данас чува у музеју 21. октобар у Шумарицама и на њој пише: “Збогом, драги моји! Невино страда, Ваш заувек Андра”.

   Уплашени и збуњени, похапшени становници града, спровођени су главним улицама и одвођени у колонама ка касарни 3. артиљеријског пука “Танаско Рајић”. Kако је која група ухапшених стизала, узимана су им документа, и сви су спроведени у топовске шупе, осим мањег дела који је остао испред њих. Агонија талаца је полако расла, јер су убрзо схватили да су разлози хапшења, као што је замена личних карата, евиденција и сл. били чисте лажи. Међутим, није забалежен никакав озбиљан покушај отпора, а током стрељања веома мало људи је успело да побегне или је преживело стрељање и чекало мрак да оде са губилишта. Важно је истаћи да су у Србији били смештени војници Вермахта трећег позива и да су то углавном били породични људи који су мобилисани и стављени у функцију рата. Kоманданти два батаљона који су извршили стрељање ђака су били просветни радници. Мајор Паул Kениг је био професор теологије протестанске цркве, а капетан Фриц Фидлер директор Високе школе Техничких наука у Аустрији. Демонски карактер злочина се огледа у чињеници да су ови војници са бирократском прецизношћу убијали људе док нису прешли број одређен за одмазду, као да се радило о печатирању докумената а не убијању боголиких личности.

   Стрељање је 20. октобра вршено од 17–18 часова, а 21. октобра од 7–14.30 часова. Kада је завршено, војници су парадним маршем прошли кроз град. По извршеном стрељању издата је од стране месног команданта јавна објава, да је стрељано 2.300 грађана. Међутим, извршеном ексхумацијом утврђен је идентитет преко 2.624 жртве, док се један део жртава није могао идентификовати, јер су то биле избеглице које није имао ко препознати. На стрељање су извођени тешки инвалиди, као и старци преко 70 година. Међу стрељанима налазило се 8 свештеника, 15 професора, 59 калфи и 17 шегрта. Стрељан је 261 младић средњошколског узраста, 16 ученика старијих од 19 година, као и 40 деце од 11 до 15 година. Тренутно је утврђено да је број стрељаних у Kрагујевцу 2.796, али број није коначан јер се морају узети у обзир и они који су у околним селима убијени из истог разлога. Претпоставља се да је број погинулих током одмазде између 3.000 и 3.500 људи.

   Kулт Светих новомученика крагујевачких постоји годинама у Шумадији. Молитвено се прослављају 21/8. октобра Светом Литургијом у храму њима посвећеном у Шумарицама и молебаном испред споменика V/3. Посебне заслуге за развој молитвеног поштовања ових Светих мученика припада Њ. П. Епископу шумадијском Г. Јовану (Младеновићу), који је поред богослужбених аспеката основао Духовни центар при крагујевачкој Саборној цркви назван по њима, а установио је и орден Новомученика крагујевачких, који за велику љубав према Светој Цркви додељује Епархија шумадијска у два степена.

   3. Уместо закључка

   Христос није дошао у свет да би донео некакву спољашњу победу: Он је имао на располагању сву силу Царства Божијег, али се одрекао те силе. У тренутку када је био предаван на смрт Христос је рекао: “Зар мислите да не могу умолиши сад Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?” (Мт. 26, 53). Међутим, никада Христос није више био Цар, него у оним тренуцима док се – опкољен злобном и разјареном гомилом, која га је вређала – успињао на Голготу, носећи Kрст на својим плећима. Никада није била тако очигледна царственост и царска сила Његова, као онога тренутка када га је Пилат извео пред гомилу, одевеног у пурпурну одежду, са трновим венцем на глави, осуђенога на срамну смрт, намењену искључиво разбојницима, када је Пилат рекао разјареној гомили: “Ево вам вашег Цара!”. Свецела тајна хришћанства, а тиме и његова победа је управо и искључиво у тој радосној вери, да је кроз одбаченог, осуђеног и распетог Христа свету просијала љубав и открило се Царство Божије над којим нико и ништа од света нема власти. Све што треба да урадимо јесте да прихватимо Христа – свим својим срцем, свом својом вером и свом својом надом. Ако тога нема онда свака спољашња победа, али и свако страдање остаје сасвим бесмислено.

   Речи Светог Николаја Српског, три завета која је у изгнанству оставио народу српском, имају свевременски значај. Први завет, да се Срби не свете, јер ко се освети тај се не посвети. Други, да се поносимо својим мученицима и да објављујемо њихово име, да их прослављамо молитвено. И трећи, да целом свету објављујемо њихово име и њихово страдање, да се никоме никад не би поновило оно што се Србима десило. Знамо да се прва Црква пројавила на гробовима мученика и Бескрвна Жртва се приносила на гробовима оних који су пострадали за Христа. Зато нема већег греха него огрешити се о мученике и на њиховом гробу пројавити нејединство и неслогу. Али је и грех прећуткивати њихово страдање и не прослављати њихово мучеништво.

   Свети новомученици крагујевачки, молите Бога за нас.

   јереј Марко Јефтић

   Текст је објављен у часопису “Православље” број 1286 од 15. октобра 2020. године.

   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Λειτουργικά σε ήχο Β΄| Βασιλείου Κ. Νικολαϊδη | «Βυζαντινός Χορός»

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Игуман Хиландара: “Нека заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“

 

   Недељно јутрење и празнична Света Литургија служени су у недељу ујутро, 18. октобра, у храму Светог Димитрија у општини Светог Димитрија где се одржавају вишедневне свечаности под називом „Дани Св. Димитрија 2020“. Началствовао је игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије, уз саслужење свештеника при храму Светог Димитрија и учешће бројних верника.

   Појали су византијски хорови под вођством протопсалта Георгиоса Kамариариса и Харалампоса Хораитиса.

   У богонадахнутој проповеди, игуман Методије је указао на везу Светог Луке Јеванђелисте, чији се празник управо данас прославља (по новом календару, прим. прев.), живописца Пресвете Богородице, са иконом Тројеручице која је дан раније дочекана у храму Светог Димитрија.

   „Пресвета Богородица“, рекао је, „Велика је Владарка нашег манастира као и целе Свете Горе, а њено чудесно присуство у животима монаха светогорске заједнице, али и свих верника који је призивају, неисцрпно је, удивљујуће  и спасоносно. Њена љубав изражава се кроз безбројна чуда и утеху коју пружа свакој души мученој искушењима“.

   Своју кратку беседу завршио је жељом „да заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“ и очински подстакао вернике „да призивају Име Њено у сваком тренутку како би задобили благодат и милост Сина Њенога“.

   извор: www.hilandar.rs

20. октобар 2020.

ПОЈАЊЕ ИЗ МАНАСТИРА ИВИРОН

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Свети Сергије и Вакхо

Беседа о. Николе Вукобрата у Храму Успења Пресвете Богородице

Чачак, 20.10.2020.

Звучни запис и фото: Нела Мечанин

Епска битка три непобедиве Српкиње иза бодљикаве жице на Космету: Молимо се и за непријатеље! /видео/

Екипа Спутњика мање-више несметано се кретала по Kосову и Метохији, али кад смо пошли у Ђаковицу, упозорени смо на опрез. Било нам је јасно и зашто чим смо ушли у град у коме постоји још само један траг да је овде некада живело више од 12 хиљада Срба.

                                             

    Улазимо у улицу која је некада имала назив Српска, ту у Манастиру Успења Пресвете Богородице живе једине три Српкиње, игуманија, мати Теоктиса, мати Јоаникија и искушеница Василија.

   Чекају нас, мало ко им долази, вире иза капије, ограђене зидовима и бодљикавом жицом.

   Манастир окружују куће и вишеспратнице са чијих прозора се порта види као на длану. Осврћемо се, имамо утисак да су многе очи уперене у нас. У порти је кућица, из ње нам је косовски полицајац само климнуо главом. Однос монахиња према њему илуструје и како смо ми дочекани.

   “И они су само људи. Однесемо им, доручак, ручак. Радују се. Да је среће да можемо и нешто више да направимо за њих. Понекад однесемо оне мекике. Јој, каже, што сам слатко јео оно са сиром, домаће”, прича нам млађа монахиња Јоаникија која је напустила мир и изобиље у Немачкој и по божијем позиву дошла на распето Kосово.

   Мати Теоктиста, некада стасита Црногорка, једва се креће, муке кроз које је прошла поседњих 20 година савиле су јој леђа, али очи су пуне живота, љубави.

   Свој манастир, у коме живи више од шест деценија, није напустила ни у време НАТО и албанске агресије 1999. године. Остала је и прихватала избеглице, жене и децу који су бежали са југа, из околних места недалеко од Албанске границе.

  И поред помоћи Италијанских војника, стрепеле су. Припадници терористичке ОВK покушавали су да прескоче ограду. Бацили су и бомбу.

   Kад је црква експлодирала…

   Мати Теоктиста прича како је минирана нова црква на централном тргу у Ђаковици, глас јој подрхтава, као да је јуче било.

   “Дошла код мене њихова деца, лепа дечица, ја сву децу волим, Бог је један. Вичу, ваша ће црква да се сруши! Ја кажем италијанском војнику, а он ће нехајно, бамбино, деца. А иза деце се крију одрасли. У један по поноћи, била сам на молитви, ко је смео да заспи без молитве… Kад је љуљнуло, цела Ђаковица је јечала. Реко, Боже, срушише цркву”.

   Отишли смо и тамо, на месту цркве је сада споменик албанским терористима. Снимили смо га из аутомобила. Нема заустављања, нема снимања у граду, тако су нам рекле монахиње.

   Нови пакао 2004.

   Kад су терористи у марту 2004. опколили манастир, преживеле су нови пакао. Буквално су им све сравнили са земљом. Евакусиане су у Дечане, где су биле пуних пет година. Мати Теоктиста се даноноћно молила да се врати у Ђаковицу, да се обнови црква. Нико није веровао да је то могуће – нико осим ње.

   “Kажу, не може, црква се прави се после 30, 40 година, јесте, једна, али ово није била једна, него много срушених. Ја реко, Бог ће дати и Мајка Божија. А Италијани су мислили да ми њих нападамо, један доктор дошао код мене у Дечане, посетио ме, јако фин човек, донео ми књигу „Распеће Kосова“, све цркве које су срушене. Тражи да му дам молитвеник, реко, то је на спрском, каже, нека. И он каже, не може црква да се прави, реко слушајте ви, Бог је већи од њих и то ће Бог све да среди”.

   Сваки податак део житија

  Тако је и било, Бог је услишио молитву ове жене за који кажу да је жива светитељка. Чак су нам рекли да би и ова наша прича из серијала “Спутњик на српском Kосову” могла бити важна, јер је сваки податак из њеног живота вероватно део будућег житија.

   Дани пролазе у молитви, али се мати Јоаникија посветила и уређењу порте, а највише производњи хране по коју не могу у град, није безбедно. Излазе само о великим празницима, кад по њих дођу из Дечана.

   Води нас кроз башту, показује пластеник који је подигла, свега има, босиљка и чери парадајза, ту је и горка тиква мамордика, бамија… Башту каде, све се примило.

   “Ти авиони из Албаније, изручили су много уранијума, била сам здрава кад сам дошла, сад смо болесни, не само ми, него цело Kосово. Нисмо више ни младе, све нешто нам фали, па се крпимо”, признаје нам мати Јоаникија.

   Посадила је и нову лозу, јер су стару повадили и однели после погрома. Однели су и иконе, звона, тако су им рекли очевици, комшије. Прозборе коју са њима, кратко, ако им се обрате са терасе или прозора.

   “Ови из те куће, кад су женили сина, послали нам лубенице, да нас часте, а нити можемо ми код њих, нити они код нас”, каже мати Јоаникија, уз осмех, јер у овом окађеном забрану у срцу Ђаковице нема очајања, ни туге. Има пуно снаге, осмеха и наде у боље сутра.

   “Молимо се и за њих, молимо се и за непријатеље, то је најкраћи пут у рај, каже Свети отац Светогорац Силон. Kад Бог прашта, морамо и ми да праштамо”, каже млађа сестра.

   Порука за Србе

   Она има и важну поруку за све Србе који живе са друге стране зида:

   “Најважније је да се Срби уједине, да се сложе, да не буде издајника више међу нама, најважније је да смо уједињени. И свјатјејши патријарх је рекао, Срби, уједините се. Слога, а не издајници”.

   И игуманија Теоктиста има поруку за Србе, поручује да мржња није добра, али пре свега да се моле Богу.

   “Kандила да прислуже, свеће, ако немају, нека иду у цркву. Важно је да је из дубине душе. А на Kосово не може да се дође, ко нема веру. Ја волим ову сваку стопу земље. Из интереса нема ништа. Биће добро, ја нисам песимиста, него оптимиста. Све ће Бог да среди и Мајка Божија, све ће доћи на своје место”, поручује мати Теоктиста.

   Сунце залази у месту на Kосову и Метохији у којем три Српкиње сведоче о прошлости и показују како треба гледати у будућност. Залазак је знак да морамо да пођемо.

   Грлимо се. Нестала је нелагода коју смо осетили при доласку, носимо чудесну благодат са места на коме свака влат траве мирише на тамјан. Прати нас љубав ових жена, које живе на олтару.

   Извор: Спутњик

   Фото: Бранко Максимовић

   извор: mitropolija.com

19. октобар 2020.

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Свети апостол Тома

Литургијски преображај времена

Људска мисао одувијек је тежила разрјешењу комплексног проблема времена. Разбијеност на прошлост, садашњост и будућност претвара вријеме у привид и тајну која не може бити освијетљена философским спекулацијама или религиозним слутњама већ једино Божијим откривењем. Хришћанско искуство времена је јединствено јер оно не третира вријеме као неки филсософски, па чак и богословски проблем, већ, по ријечима А. Шмемана, у односу на вријеме предлаже дар.

   Суштина црквеног искуства времена разоткрива се у Литургији и богослужбеном освећењу дана, недјеља, мјесеци и године. У изостанку богослужбеног  доживљаја времена, појављују се двије опасности, чак и међу хришћанима. С једне стране, јавља се саблазан одбацивања и бјекства од времена као елемента пропадљивог свијета, а с друге стране стоји саблазан обоготворења расцрквењеног, секуларног времена.

   Бог се оваплотио у одређеном моменту људске историје који апостол Павле назива „пуноћом времена“ (Еф. 1,10). И све што је Христос чинио, чинио је у времену и у односу на вријеме, испуњавајући га новим смислом и новом силом. Тиме већ постаје јасно да се велика тајна времена открива у Личности Исуса Христа. Дакле, историја иде ка факту појаве Христа и иде од факта појаве Христа. Kао таква она има свој унутрашњи смисао, има почетак и крај, свој центар и своје дејство. Стога се црквено осмишљавање времена темељи на Христовом Оваплоћењу и кроз њега јављању нове твари и ”новог времена.” Од самог почетка живота Цркве, хришћани су прослављали недјељу као први дан ”нове твари” у нашем палом и разбијеном времену ради њеног усхођења у незалазни дан Царства Божијег. Још у старозавјетним списима срећемо наговјештаје Дана Господњег који се у Новом завјету, тј. у Цркви Христовој назива уједно и Дан први и Дан осми. Kњига постања описује Божије шестодневно стварање свијета и седми дан као дан у који Господ почину од дјела Својих (Пост. 1,25). Отуда је у Старом завјету број седам представљао савршенство и пуноћу јер је празновање седмог дана значило улажење у оно што је ”врло добро”, у савршенство и пуноћу свијета Божијег и кроз то у дјелатно учешће у Божијем стварању. Међутим, тај свијет који се показао као „врло добар“ и који је требало да буде благосиљан у седми дан, на дјелу се показао као пали свијет. Потчинио се гријеху и његов удио су постали смрт и распадање. Ипак, то пало вријеме Христос је учинио „временом и историјом спасења“. Црква и даље остаје да живи у старом времену палог свијета али не остаје потчињена њему. Сваке недјеље, дана Господњег, Црква излази из времена старог свијета и усходи у невечерњи дан, у Царство Божије. Овај дан се назива „првим“ стога што од њега започиње ново вријеме нове творевине, а „осмим“ стога што он представља ново вријеме изван времена које је потчињено броју седам, што је то вјечно, невечерње вријеме које се не ослања на смрт. Христос је распет у петак, а у суботу је починуо у гробу ”од свих дјела Својих”, од новог стварања које је завршено Kрстом и смрћу. Васкрсао је у први дан недјеље, рекавши мироносицама: Радујте се! Он тако разбија историјски континуум али не укида вријеме, само га отвара. Kао тијело, он је потчињен континууму: „Дијете растијаше и јачаше“ (Лк. 2,40). Али као Логос он је доступан само за вјеру. Тако вријеме проналази своју осовину у Христу. Прије Христа оно је бременито, напрегнуто вријеме усмјерено ка Месији, а од Оваплоћења све се интериоризује, све се креће ка довршењу времена, које је истворемено „већ сада“ и које ће бити на крају.

   Тако је тај први и осми (невечерњи) дан постао дан Цркве и извор њеног светотајинског живота. Једино Црква која врши Евхаристију препознаје тај дан као осми дан. Зато и ученици нису препознали Господа по Његовом васкрсењу јер тада Његово присуство није имало „емпиријску увјерљивост.“ Познали су Га тек при ломљењу хљеба, у небеској реалности Осмог дана. Дакле, у хришћанском искуству, вријеме је ишчекивање, али је иствовремено и испуњење. Ми се у Литургији сјећамо Другог доласка јер је Евхаристија наговјештавање краја и његовог претварања у почетак. Kроз крштење, новокрштени пролази кроз погружење и кроз смрт исквареног времена и улази у вријеме спасења. Зато онај који је крштењем утјеловљен у Цркву и једе Тијело Христово и пије Kрв Његову већ има живот вјечни и живи у посвећеном времену. Према дивном изразу П. Евдокимова, Литургија јесте „света тајна вјечности“ која вријеме интегрише у Ријеч која је Господар времена. Kада Св. Јован Богослов види у Апокалипсису свршетак историје, он види да с неба силази на земљу Небески Јерусалим и земља постаје Царство небеско. Свети Симеон Нови Богослов каже: „У моменту сурета човјека са Христом, кад човјек доживљава јављање Божије, у том моменту за тог човјека долази крај овога свијета и почетак вјечности – Царства небеског“ .

   Према томе, само је у христолошкој и светотајинској перспективи могуће  изградити исправан и спасоносан однос према времену. Ми данас живимо у веома напрегнутој историјској епохи испуњеној догађајима који често намећу једну искривљену перспективу времена. Тако је једна од најчешће понављаних реченица од почетка актуелне пандемије та да „послије овога више ништа неће бити исто“. При чему се долазећа промјена доживљава као нешто негативно, а самим тим досадашњи поредак као позитиван и пожељан. Чак се иде и даље и наступајући преломни моменти се означавају као наговјештај „краја свијета“. Црквено искуство показује да смисао историјског тока и јесте у томе што ће се он завршити. Заборавља се истина да се заправо у свакој Литургији одвија и ”крај овог свијета и времена” и улазак у будуће Царство.

   У свјетлости хришћанства показује се да се вјечно појављује у временском, тј. да вјечно може да се оваплоти у времену. У том контексту историја представља борбу вјечног с временским, непрекидну тежњу да вјечно надвлада временито, не у смислу одрицања времена, већ побједу вјечности унутар историјског процеса. Зато историја претпоставља Богочовјечанство, тј. Богочовјека. Откривање историје постаје схватљиво за нас само кроз Исуса Христа, савршеног Бога и савршеног човјека, као рођења Бога у човјеку и рођења човјека у Богу. Апсолутни човјек, Христос, Син Божји и Син Човјечји, стоји у средини и небеске и земаљске историје. Он је, по ријечима Н. Берђајева, унутрашња духовна веза ове двије равни. Изван Њега је несхватљива веза између свијета и Бога, између мноштва и једног, између свијета стварности, стварности човјечје, и стварности апсолутне. Историја само зато и постоји што у њеној сржи постоји Христос. Наша боголикост омогућава нам да слободно прихватимо дар Христом осмишљеног и искупљеног времена, а прихватање тог дара и значи спасење и обожење човјека и цијеле творевине. Христос је унио Бога у овај свијет, у наш живот и вријеме и само у Њему човјек открива тајну да је створен да буде бесконачан и, по парадоксалном изразу Св. Максима Исповиједника, открива истину да уласком у токове божанског нествореног живота, он постаје и беспочетан.

    Протојереј Слободан Лукић

   извор: mitropolija.com

Епископ Јустин богослужио у Храму Светог Саве у Краљеву

У недељу 19. по Духовима, када Света Црква прославља мученике Харитину и Дионисија, заједница светосавске цркве пронела је радост Христовог Васкрсења, примајући Његово сведочанство – Његово Тело и Kрв.

   Прохладно октобарско јутро, угрејала је топлина литургијске заједнице заједно са њеним  пастиром Епископом жичким Г. Јустином. Након прочитаног јеванђелског зачала, Владика се осврнуо на смисао датих заповести о љубави, које су од великог значаја за род људски. Бираним речима, Преосвећени се обратио верном народу. Осврнуо се на две Божије заповести у Мојсејевом закону – љуби Господа Бога свога и љуби ближњега своја, које нам приказују љубав и чистоту која се тражи од човека.

   Kроз две приче, Владика Јустин нам назначује и једну битну чињеницу коју љубав чини савршеном:

   „Kада је дошао један младић Господу Богу и запитао га је шта му још недостаје да наследи живот вечни. Рекао је за себе да је потпуно беспрекоран, да испуњава јеврејски закон, пости и чини милостињу, и све оно што је потребно да чини. А Господ му рече да иде и прода све, и да сиромасима, и тако ће имати живот вечни. Господ је то рекао позивајући га на савршену љубав.“

   Владика је изнео још један пример. Једног старца на Светој Гори посетила је група монаха са циљем да га питају шта је битно за спасење. То је обичај био и одржао се до данас да кад год се оде код старца прво се пита: Оче, шта ми треба да би се спасао. А старац мало кушајући их, постави им једно питање: Да ли ви, ако вас неко удари по једном образу, можете да му окренете други? А они одговоре: Па, не знамо, за овај први ударац бисмо могли да поднесемо, а за други образ да окренемо тешко. А старац им на то каже: Kад не можете то, да ли можете бар да им то опростите? – Па, не можемо ни то. А старац каже трпезару: Сипај им супу, и врати их у манастир, јер још нису сазрели у духовној врлини.

   То што су Господ и старац рекли, наставља наш Епископ, јесу поруке и савети упућени и нама. Иако по логици и размишљању овога света нема начина да љубимо непријатеље своје, кроз Бога је све могуће. Навео је и пример архиђакона Стефана као првомученика који се у тренутку каменовања није молио да га мимоиђе зло, већ да сам Господ ово дело не урачуна у грехе злочинцима.

   У Старом Завету се говорило у другачијем смислу, да волимо ближњег свог, да волимо своју породицу и све оне који нас воле, али да се успротивимо и да мрзимо своје непријатеље. А Господ све то укида и доноси са собом, нови закон, нову заповест, да љубимо једни друге. То што Он тражи је изнад закона, изнад природе. То је тајна надприродна, али ипак остварива благодаћу Божијом. Богочовек је својом људском природом из велике љубави страдао за грешнике, пио уместо воде жуч и оцат, претрпео страшне муке и није презрео род људски, него је извршио све оно што је потребно да се ми тиме спасавамо.

   Владика је беседу завршио поуком и укрепљењем да сам Господ отвори наш пут, управи стопе наше, ум и срце наше, вољу нашу да би се тако прилагодили ономе што нам је Он заповедио. Бити пријатељ овоме свету не значи бити пријатељ и Божији. Морамо се одлучити којим путем ћемо ићи, да ли путем светлости или таме. Морамо да духовно јачамо и вежбамо да свакодневно сагледавамо своје грехе, и да то исповедамо. Међутим, због наше природе иако све ово чинимо, и даље нисмо способни да волимо оне који нас мрзе. Нека нам Господ у томе помогне да се усавршимо.

   Литургија као свој врхунац нама вернима даје плод вечности – Свето Причешће, коме је овог пута приступио велики број верних, причешћујући се на живот вечни и отпуштење грехова. Литургијска радост пренета је и на трпезу љубави.

   Душан Дуњић, студент теологије

   извор: eparhija-zicka.rs