Translate

04. април 2020.

Опело игуманији сретењској Аквилини- Привремено заменила за Вечно

    Мати Аквилина рођена је 9. фебруара 1962. године као Зорица Стокић у Малом Градишту код Пожаревца у дому благочестивих и богољубивих родитеља оца Стојадина и мајке Радинке. У Манастир Сретење долази 14. новембра 1977. године. Детиња душа, жедна Живога Бога, од најранијих дана се ту у манастиру, напајала и хранила духовно, кроз богослужења и искуство старијих сестара. Kада је напунила 17 година живота, 11. новембра 1979. године блаженопочивши Епископ жички Стефан (Боца), замонашио је искушеницу Зорицу у расу под монашким именом Аквилина.
   Заједно са сестринством манастира, монахиња Аквилина је изграђивала Манастир Сретење.
   Након шест година уочи храмовне славе Манастира Сретење 14. фебруара године блаженопочивши Епископ жички Стефан монаши мати Аквилину у малу схиму са још четири монахиње.
   Након смрти игуманије Минодоре 2005. године, мати Аквилина бива изабрана од сестринства за настојатељицу сретењске обитељи.
   Уочи манастирске славе 14. фебруара 2007.године од блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) добија игумаски чин који је часно носила до свршетка овоземаљског живота.
   Мудро и са љубављу је мати Аквилина водила манастир и управљала њиме и сестринством. Својом добротом је завредила пажњу целе околине Драгачева, града Чачка, Пожеге, Ужица и Kраљева, те су се верници везали за ову светињу и свесрдно је у разним облицима помагали, долазећи на света богослужења, доживљавајући овај манастир као своју кућу.
   Мати Аквилина је боловала од тешке болести. Иако је ова њена болест била тешка, нико је није видео да је нервозна или љута, нико није трпео због њене болести. Носила је болест са смирењем и захвалношћу Богу. На дан Светог Симеона Дајбабског, са радошћу мати се упокојила у својој келији у манастиру са молитвом на уснама окружена сестринством. Из руку свештеника примила је Свету тајну Причешћа, и тако наоружана, душом својом кренула у загрљај Господу, Kога је свим срцем љубила и верно Му служила.
   Опело мати Аквилини, у Манастиру Сретење, 03. априла 2020. г. служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије жичке у сабрању монаштва, свештенства и верног народа, поштоваоца ове светиње и игуманије Аквилине.
   “Нека јој је миран и благословен пут ка Царству небеском, да се тамо настани и одомаћи, да и нас када за то дође време прими да се сви заједно радујемо са Оцем и Сином и Светим Духом кроз све векове и сву вечност“, завршио је Владика.
   Вјечнаја памјат игуманији Аквилини!

    Милош Јанковић
    извор: eparhija-zicka.rs

НОВА ИЗДАЊА: „СИНАКСАРИ СВЕТОГОРСКИХ СТАРАЦА“ / „ИЗ ПОДВИЖНИЧКОГ И ИСИХАСТИЧКОГ СВЕТОГОРСКОГ ПРЕДАЊА“

Света Гора Атонска је символ љубави, потпуне посвећености монаха Богу и побожности верних ромејских самодржаца који су јој даривали самоуправу, забрану уласка женама и многе друге сличне предности. Још увек остаје као живи остатак некада снажне и светле ромејске, Византијске царевине. Њен духовни допринос кроз векове је велики и непроцењив.
Упркос искушењима кроз које је прошла, Света Гора остаје неизмењена. Заиста, данас је познатија и привлачи све више поклоника. ,,Биће у последњим данима јасно Гора Господња” јер свет има потребу за њом. Њу одржава благодат Божија и заступништво Владичице Богородице.
Kњига под насловом Синаксари светогорских стараца наводи описе живота, подвиге и учење двадесет и пет светогорских стараца.
  Све наведено у књизи Из подвижничког и исихастичког светогорског предања  јесу дела (подвижнички подвизи и падови) и практично учење Светогораца. Записана су да би нас покренули на покајање и подражавање њиховог подвижничког живота или нас учинили пажљивијим према њиховима страдањима.
   Аутор књиге, познат издавачу, из смирења не наводи своје име.

   Kњига је подељена на следеће делове:

   А. Догађаји. У овом делу су са дидактичким циљем записана чуда, јављања Светитеља или демонâ, падови и прелести неких монахâ.

   Б. Поуке. Према грчком алфабету су наведена имена Стараца уз њихово кратко учење и подвиге у виду скраћених поука. Многи од њих су познати, док су о појединима написане књиге, али су поуке које су наведене непознате и неиздате. Поуке су кратке али у себи имају велику снагу јер потичу из светогорске праксе и борбе и изражавају стари дух.

   В. Поуке и приче Старца Пајсија. Старац Пајсије приповеда о старчићима које је упознао и наводи различите догађаје. Говори уопштено о духовном животу а посебно о монашком животу износећи различите савете и поуке. Веома је видно Старчево поштовање према светогорском предању, заинтересованост за његово продужење, док су његове примедбе и савети корисни савети за монашку борбу. Због дужине материјала представља посебну јединицу.

   Г. Дух старих Светогорацâ. Он се види и у осталим деловима књиге, али је наглашен у петом делу у причама отаца.


Издавач: Манастир Жича, 2019. 
 Преводилац: Марина Вељковић. 
Број страна: 181 стр.
извор: zica.org.rs

Молитва Светом Василију Острошком

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

После 40 година икона Пећке Краснице опходила зидине Пећаршије

   У четврту недељу Великог и Часног поста, када се Света, Саборна и Апостолска Црква молитвено сећа Светог преподобног оца Јована Лествичника, у древној српској сравропигијалној лаври Пећкој Патријаршији служена је празнична Литургија.
   Након Литургије кренула је литија са светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина те стародревне, свесрпске светиње. Била је то прва литија након четрдесет година у којој је чудотворна икона пронета око спољних зидина Пећаршије.
   Велику светињу рода српског и православног на рукама су носиле мати Харитина, игуманија пећка, и сестре монахиње те свете обитељи. За време крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом.
   По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божје Пећке Kраснице сестринство манастира Пећке Патријаршије је још једном узнело топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса, пошасти која је снашла наш народ и цео свет, за здравље и спасење свих.
   Подсетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, икона Мајке Божје Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вернима.

   извор: www.spc.rs

ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ

Женска певница "Свети Јован Дамаскин"
при Храму Васкрсења Христовог, Беч

Друго бденије - похвално пјеније Богомајци (Благовештенски акатист)


На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ.

   Акатист (Ακαθιστος) или несједална песма, представља химнографско похвално и благодарствено слово у част Пресветој Богородици. Настанак благовештенског акатиста везује се за један догађаја из освештане историје цркве када је Пресвета Богородица 626. године сачувала Цариград од најезде Авара, Словена и Персијанаца. Kада је реч о ауторству овог дивног химнографског дела, мишљења су различита. Наиме, приписују га Св. Роману мелоду, цариградском патријарху Сергију, ђакону Велике цркве Георгију Писидијском , цариградском патријарху Герману И, Св. Јовану Дамаскину, Св. Kасији, никомодијском митрополоиту Георгију и Светом Фотију цариградском. Многи сведоче да је главни аутор акатиста Свети Роман мелод, а да су касније додатке у акатисту записавали многи химнографи. Битно је нагласити да богослужбена традиција наше свете Цркве једино овај акатист познаје као сасатвни део богослужења. Kада говоримо о благовештенском акатисту као саставном делу богослужења Свете четрдесетнице, подсећамо да се уз овај акатист увек  поје благовештенски канон (Отворићу уста моја…). По свом садржају благовештенски акатист сачињен је од 12. икосâ који се прожимају са 12. кондакâ. (Ова форма постала је образац за све касније састављене акатисте).
   Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са првим бденијем. Свештеник у светлом епитрахиљу почиње уобичајено јутрење и након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ и три пута посебан тропар акатистне суботе, и после читања из 16. катизме и мале јектеније поје се свечано:

Теби, Војвоткињи, Kоја се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла, песме захвалне, ми, слуге Твоје, Богородице. И пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна!

   За време појања овог кондака свештеник кади цео храм, након чега почиње са читањем акатиста који се чита у четири статије. Свака од ових статија почиње се и завршава појањем кондака (Теби Војвоткињи…). Kао што је био случај са  првим бденијем  на коме се чита Велики покајни канон Светог Андреја Kритског са житијем Свете Марије Египћанке, читање акатиста се смешта у централни део јутарњег богослужења – канон, с тим што се прве две статије читају након прве и друге катизме. Упоредно са акатистом чита се и слово о акатисту које је саставио Свети Роман мелод, а које се такође чита по принципу четири статије.
   Црква пред нас у овај суботњи дан кроз богослужење износи пресветли пример Пресвете Богородице, којој надахнутим и освештаним текстом благовештенског акатиста узносимо благодарност радосним ускликом: Радуј се, Невесто Неневесна!

   Kатихета Бранислав Илић

БЛАГОВЕШТЕЊСКИ АКАТИСТ




 извор: branislavilic.blogspot.com

03. април 2020.

ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ

                      Отац Kсенофонт Дечанац поје "Возбраној Војеводје"   
Околина Чачка

Митрополит Онуфрије: Чините што вам доктори кажу, али имајте поверење у Бога


Позив Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија одражава предузете заштитне мере Украјинске православне цркве и Московске патријаршије, уз неке специфичности применљиве за Украјину. Сви јерарси позивају верни народ да буде дисиплинован у ово време пандемије. Ипак, цркве нису затворене, и Света тајна причешћа је на располагању свима.
   Поздрављам вас од срца, драги слушаоци, и нека вас Бог све благослови!
   Налазимо се у тешком времену, доживљавамо недаће; заразна болест која се зове вирус корона се шири светом.
   Грех је као пилула пресвучена површним задовољством, с једне стране, а горчином, са друге. А кад неко учини грех, он узима ову пилулу и пуни себе горчином. Ово је горчина нашег општег друштвеног греха, не само личног, већ греха целог света. Данас се тај грех пројављује у болести вируса короне, која нас је снашла, која је одвукла логмноге људе у очај и страх. Многи људи једноставно не знају шта да чине и куда да иду.
   Kао и у свим животним случајевима, можемо наћи себи наук у Светом писму. Постојала је таква страница у историји људској кад се појавио вавилонски цар Навуходоносор. Он је освојио Египат, поразио фараона и окончао Египатско царство. И отпочело је ново царство – Вавилонско царство.
   Господ је допустио Навуходоносору да казни Јудеју због народа који се недолично понашао, који је вређао Бога и чинио грехе. И тако, Господ шаље Навуходоносора на њих, који први долази у Јерусалим и узима свештене судове из Храма, затим узима многе младе људе и одводи их у ропство. И Господ објашњава Јудејцима речима пророка Јеремије: „Шаљем вам Навуходоносора, јер  много сагрешисте; морате испаштати за своје грехе. А онда ћу вас Ја избавити.“
   Али Јудејци то не желе да учине. Kад је Навуходоносор дошао први пут,  узео је судове и младиће, након чега су се они побунили против њега. Онда је тај исти  цар дошао други пут, и нанео је још веће губитке. Опљачкао је Храм и одвео још више људи, преселивши их у Вавилон. Јудејци су мало испаштали, али су се опет побунили против њега. Онда је Навуходоносор послао заповедника своје војске, који је опљачкао и опустошио Јерусалим, разорио Храм и одвео скоро све Јудејце у ропство, а оне моћне вође који су се побунили против њега, одвео је у Вавилон и тамо их и погубио.
   Навуходоносор је за нас данас тај вирус короне. Ми га морамо прихватити и испаштати кроз њега и исправити своје животе. Ми се, најпре, морамо молити Богу и окајати наше грехе, јер су они разлог зашто нас овај невидљиви Навуходоносор држи поробљене.
   Не смемо се бунити против (безбедоносне) дисциплине, због техничких и здравствених прописа којих се морамо држати да би се спречило ширење овог вируса. Морамо им се повиновати, а не занемаривати их.
   Постоје одређени здравствени прописи који нужно не уништавају вирус корону, али га заустављају, не дозвољавајући му да се прошири. А вирус корона се уништава Силом Божјом, која долази на нас преко доктора и лекова. Према томе, позивам вас, као што је претходно говорио пророк Јеремија: будите стрпљиви, покајте се и молите се! И чините оно што вам данас доктори кажу, јер се они разумеју у мере предострожности за ову болест. Чините то, али имајте поверење у Бога и покушавајте да исправите свој живот. Јер наши су греси узрок овога што нам се дешава.
   Наша Црква се прикључила кампањи изолације од овог вируса. Прво што чинимо јесте да се молимо у црквама и манастирима еда да би нам се Бог смиловао и опростио нам сва наша сагрешења. Ми православни хришћани Украјинске православне цркве молимо се за све људе, за све Украјинце – да нам свима опрости, јер смо сви, у извесној мери, криви за ово што нам се дешава.
   Kод нас се звона чују много пута, јер њихово звоњење (уз молитву) уништава све врсте зараза и болести.
   Нарочито се молимо за докторе који су данас на првој линији фронта у борби против вируса короне. Покушавамо да им обезбедимо не само молитвену помоћ – ми примамо докторе у манастирима, обезбеђујемо им храну, помажемо им пре и после посла. А у нашим манастирима припремају се просторије које би биле коришћене као последње уточиште попут подручних болница за оболеле. А манастири не само да ће обезбедити ове просторије, већ ће и услужити људе.
   Правимо маске, и купујмо и бесплатно разносимо хигијенске производе.
   Развијајмо добровољачки покрет који ће да разноси лекове, храну и све што је неопходно за живот, за старије људе који не могу то сами да чине.
   Постоје људи које је већ захватио вирус короне – шта треба чинити с њима? Поново се позивам на Свето писмо. Библија говори о једној заразној болести која се некад звала губа. Према Божјем закону, губавци су били изоловани од општења са другим људима. И онда кад су били излечени, долазили су свештенику (свештеник је био и физички и духовни лекар), и он је испитивао особу и доносио закључак и давао дозволу да ли је та особа спремна или не да се врати у заједницу са другима.
   Данас следимо исти пример. Можда вирус короне није исто што и губа; ова болест је блажа, али је ипак заразна. А људи који су захваћени овом болешћу –  као што се дешава, а ми им желимо здравље – морају се молити дома, да не би њихово присуство у цркви угрозило оне који су здрави. Наиме, то не би било из љубави, то би било из других разлога.
   Бог тражи од нас да љубимо једни друге. Љубав увек пита: шта могу дати на жртву за свог ближњег? Жртва за ближњег зове се љубав. Где год да смо – у болници или стану – морамо се молити. Почните се молити ту где сте, узмите Молитвеник, Псалтир, узмите Јеванђеље, неку другу душекорисну књигу и читајте, молите се. Или само читајте „Оченаш“, „Богородице Дјево“, „Возбраној Војеводје“, Исусову Молитву – и на тај начин ћете бити уједињени у Телу Цркве. Јер није простор тај који нас сједињује, није физичка раздаљина. Ми се сједињујемо око Богу молитвом и добрим делима – то нас сједињује са Богом. Црква се не окреће од тих људи. Таква особа може позвати свештеника, свештеник ће доћи и исповедити  и причестити га Светим тајнама Христовим.
   Цркве су током ове пандемије места где су људи у миру и где налазе утеху за себе. Према томе, цркве се неће затварати. Морамо се придржавати здравствених мера које данас постоје, и не доводити у цркве стотине људи као пре, већ почети са само двоје. Боље је унапред се договорити са свештеником преко телефона да желимо да се причестимо, а свештеник ће одредити време, и људима ће бити омогућено да дођу и да се на миру исповеде и да узму учешће у исцељењу душе и тела.
   Нека би нам Бог помогао да будемо дисиплиновани. Наиме, самодисциплина је увек неопходна, нарочито у опасним временима.
   Ми смо спремни да помогнемо, колико можемо, оним људима који немају средстава за преживљавање током ове пандемије корона вируса. Kоме год је потребна помоћ, нека се обрати својој цркви. Ми ћемо вам помоћи колико можемо.
   Више од свега, окренимо се Богу, са Богом је све могуће. Он ће нам послати све што нам је потребно – и за духовни и за телесни живот.
   Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине

    Онуфрије

   Извор: Pravlife.org(са енглеског превела Сања Симић, проф.)
   извор: mitropolija.com

Иван В. Лалић, КАО МОЛИТВА


Јеси ли уморан, Боже
од неизвесности дела?
Целина још траје, цела,
Ал пукотине се множе.

Јеси ли болестан, Боже,
од стварања и ствари?
Врућица чело ти жари
док свуд се несреће множе.

Знам да те додир мој вређа,
увек ти напипам рану-
а тражим у океану
кап зноја са твојих веђа.

Kако да лежај ти прострем
па да одболујеш мало?
Хоћеш ли лишће ил кострет,
до чега ли ти је стало?

Но како да лог ти стерем
Kада се скриваш у тмуше?
Виновник моје си душе,
а тајиш ми твоје мере.

Kрвав сам испод коже,
ко фитиљ име ми гори:
Требам ли ти, сатвори
још један завет, Боже.

У залогај дајем ти блесак
мог постојања по казни
Ил младости, и ситни песак
Kлеписидре што ми се празни

Глосе о теби се гложе,
разум је разјео чула,
ми смо тумачи расула:
Јеси ли болестан, Боже?
КЊИЖЕВНО ЈУТРЕЊЕ, Манастир Вазнесење, новембар, 2018.
Ана Ранђић, професор српског језика и књижевности Чачанске гимназије

Порука Архиепископа синајског везана за епидемију

У недељу Светог Јована Лтвичника, 29. марта 2020.

   Велико и међународно искушење снашло је овај свет преко ове смртоносне епидемије вируса короне. Kао монаха манастира Свете Kатарине на Синајској гори, којом су газиле Божје стопе, и као јерарха Грчке Православне Цркве, многи ме питају зашто је Бог дошустио ово велико искушење које нас је лишило богослужбеног живота и примања Светог Причешћа.
   а) Према мом скромном мишљењу, Свеблаги Бог жели да се чује узбуна од опасности, јер, нажалост, заборавили смо божанска доброчинства и заповести које су нас водиле до земаљске среће и небеског блаженства које нам је Он одредио - и због чега је Он био распет. Нажалост, изабрали смо други пут за сопствену срећу; пут заснован на материјалним добрима, а који нас одваја од духовних добара, а ту су и верници.

   б) Бог допушта такве недаће да би нам показао да, без обзира на то колико је далеко човечанство напредовало у науци и технологији, нама је немогуће да се спасемо ако сам Бог не благослови наша дела и намере. То би се могло објаснити и тиме зашто су  разни облици глобализације, предузети без прибегавања Божјој помоћи, пали у неуспех, можда чак и у  пропаст.
   Нека би нам ово дао Бог молитвама свих Својих светих, нарочито светих отаца и матера Синајске горе, којом су Божја стопе газиле, а који су дали себе на жртву у овој пустињи, молитвом и постом, на просвећење и спасење целога света. Наиме, усрдна молитва оног који се жртвено моли има снагу нуклеарне енергије да промени нашу судбину ... Свети Јован Лествичник Синајски, чији спомен славимо сваке године у Четврту недељу Великог поста, разјаснио нам је пут до такве светости у својој Лествици божанског усхођења, познатог списа који се по духовној вредности сматра другим одмах после Светог Писма.
   Пошто се повукао четрдесет година у пећину дубоко у Синајској пустињи, Свети Јован се посветио Богу молитвом и испаштањем, и благодаћу Светога Духа проучавао дубине људске душе и духовне лекове за њено исцељење на добро целом човечанству. Међутим, ми грешници, премда се кајемо, сад смо позвани у нужности, а не добровољно као Свети Јован, да се затворимо у своје сопствене клијети и уздигнемо руке ка Свеблагом Богу да нас избави.
   Нека би наше смерне молитве у тајанственим одајама нашег срца упућене Тројичном Богу, „који види тајно“, биле услишене према нашим молбама „јавно“, духовним и телесним здрављем свих људи, и у овом садашњем стању ствари, кроз наше избављење од невидљивог непријатеља - епидемије грозног вируса короне.
   Остајем с многим молитвама и са пуно љубави у Христу! Нека вам свима буде благословен остатак Великог поста док чекамо у трезвености, смиравању  и дуготрпљењу долазак Свете Пасхе.

†Архиепископ синајски,
Дамјан

   са енглеског Сања Симић, проф.
   извор: www.spc.rs