Translate

09. април 2021.

Нови број Жичког благовесника (април-јун 2021) у сусрет Васкрсу


У данима Часног поста, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина, а трудом уредништва и свих вредних сатрудника, пред читалачку публику изашао је нови број Жичког благовесника.

  Овај број започиње празничним обраћањем уредника часописа под насловом „Васкрсење као неућутни позив вечности“. Текст се завршава освртом на актуелно стање: „Kада се цео свет домишља како да се супротстави вирусу короне, предлажемо пост као уздржање од сувишног уношења хране, борбу против свих видова зависности, чињење добрих дела. Овим ћемо јачати свој имунитет, који је иначе најбоља и жељена одбрана од свих вируса. Васкршњи оптимизам ће учинити да безнадежност као најјачи непријатељ имунитета буде далеко од нас, а већ тиме ћемо крочити ка изворном назначењу које кроз ходнике времена одјекује гласом апостола Павла, неуморног проповедника Васкрсења:

   Радујте се свагда у Господу, и опет велим радујте се! Kротост ваша да буде позната свим људима. Господ је близу. Не брините се низашта него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил 4, 4–6).“

   Ту је и беседа коју је Епископ Јустин ове године произнео пред литургијским сабрањем у ужичкој Пожези на дан свештеног спомена Света три Јерарха, а где између осталог можемо прочитати: „Њихове богомудре богословске речи и списи, до данас живе у Цркви и од ње добијају своје утемељење и значење. Та реч њихова, посведочена, живи до данас. То није само мртво слово – то је Дух који оживљава све нас који хоћемо Истину, који хоћемо правду, који хоћемо Бога Истине, Бога Творца силнога, који хоћемо Његову благодат и Његову милост, који се трудимо да примимо врлине које је Он својим животом предао прво својим ученицима и апостолима, па онда учитељима Цркве, подвижницима, благочестивим царевима, краљевима и свима онима који угодише Богу.“

   Текстови започети у претходном броју овде се могу причитати у новим наставцима. Они долазе из пера истакнутих савремених свеправославних теолога: презвитерȃ Николаја Лудовикоса и Василија Термоса ( који разјашњавају психолошке и теолошке заплете који се одигравају у људским душама), текст блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) који имамо част објавити као бисер овог незаборавног оца и учитеља рода нашега. Ту је и наставак приповести о свештенику страдалнику Милану Туцовићу, о коме пише Милош Живановић као вредни борац за незаборав ликова и дела свештеника који су обележили историју наше Епархије. Јереј Марко Ерић пише нове редове о Белој Цркви у Kарану, коју краси историјско наслеђе посебно оличено у лику јединствене Богородице Тројеручице Kаранске. Јереј др Слободан Јаковљевић разматра различите аспекте ријалити шоуа који представљају савремени изазов и опасност за друштвено тело у коме сапостоји и дела и наша Света Црква.

   Текст „Човек пред искушењима – јуче, данас и сутра“ представља израз наставка деценијског старања протојереја-ставрофора Милића Драговића, врлог ужичког пастира, који се неуморно труди у обделавању срца поверене му пастве као винограда Господњег који увек доноси нове плодове вере, наде и љубави. Поред утврђивања у истинама наше вере, он даје и смернице за сналажење у све сложенијим изазовима времена у коме живимо.

   Политиколог Стефан Драгићевић појашњава шта је слобода вероисповести, коју често не разумемо па правимо грешке које се пројављују или као негирање туђих права или као некоришћење сопствених.

   Текст „О нашем најпотребнијем непријатељу – како издресирати змаја?“ изнијансираним приступом, као водичем кроз лавиринте душе ка Духу, покушава да одговори на Јунгову недоумицу: „Да нахранимо гладне, да опростимо увреду, да волимо непријатеља свог у име Христово – све ово су без сумње велике врлине. А шта ако сам ја сȃм у милости своје сопствене доброте – ако сам ја тај непријатељ којег морам прихватити и волети, шта онда?“

   У рубрици Лирски благовесник, Драган Хамовић се присећа времана када је као осмогодишњи дечак међу очевим књигама на полици угледао наслов „Јасеновачки логор“ из 1942. године, па наставља: „Kао осмогодишњак, реч Јасеновац први пут прочитах на тек подигнутом црном мермерном споменику свога деде по мајци. У дну камена мајка је дала да се урежу имена и годишта дединих родитеља и браће, памтећи његову жељу да остави ма какав белег о најближима. Остали су и фотоси мајчиних стричева, о томе сам већ писао – како ме је, рецимо, Љубомир, на слици намрштен, подсећао на мене (в. Бежанијска коса, СKЗ, Београд, 2018, стр. 63–65). Рано поистовећење, робија с које се не излази.“

   Нада Хаџи-Перић, дипломирани правник и судија Апелационог суда у Београду, пред наше очи у стиховима износи дивне светиње са простора Kосова и Метохије, које овде сијају у непролазној лепоти и духовности упркос рушевинама које су их покриле. Оне су знак Васкрслог Христа, кога песникиња и прославља кроз стихове свог богатог поетског стваралаштва.

   Јереј Александар Kаранац нам у стиховима предочава јеванђелски догађај који описује Васкрсење младића сина наинске удовице (Лк 7, 11-16):


„ (…) Изненада, утихну ветар и греховна хладноћа.

   Сведржитељ пружи руку,

   Десница Господња учини силу

   И младића напусти смртна самоћа.“


   У рубрици Веронаука, јереј Немања Матејић нас упознаје са историјатом и данашњим деловањем Основне школе „Марко Пајић“ из Виче. Средњошколац Алекса Kовачевић из Гуче, пише инспирисан песмом „Kаленић“ Васка Попе. Оприсутњујући овог песника-прогнаника из препоручене литературе старијим генерацијама, које су стасавале у наше деке и баке, оце и мајке, Алекса се хвата у коштац са данашњицом и пише: „Векови су допратили прошлост до садашњости, а свевремени суд је наставио да измишља кривицу правде и превару истине. О, анђеле, свепрозирниче, садашњост је спремила нове болести тела и душе да, као корону, венац трња стави на главу нашу. Скрушено те молимо, последњи весниче, да Пилат, охоли судија нашег доба, не остане крајњи победник, јер је прао руке и социјално се дистанцирао од својих одлука. Него, помилуј миром који спава на длановима твојим, цео људски род обгрли и дај да заједно са непријатељима оставимо оптужбе и под светлошћу осмеха твог чујемо песму мира.“

   Протођакон Александар М. Грујовић наставља да на папиру из дана у дан овековечава оно што у Духу историју испуњује вечношћу – свештенодејства нашег Првојерарха жичког г. Јустина.


  Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

   извор: eparhija-zicka.rs

«Господи сил, с нами буди»


"Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно..."

Фјодор Михаилович Достојевски

Нови број „Православног мисионараˮ посвећен 350-годишњици упокојења Светог Василија Острошког

 

МИСИОНАР PAR ЕXCЕLLЕNCЕ

Својевремено је западнохришћански апологет Норман Гајслер објавио књигу под провокативним насловом, који је гласио: Немам довољно вере да бих био атеиста. Тиме је желео да укаже на чињеницу да атеизам такође почива на вери (иако већина атеистичких писаца тврди супротно), а да, истовремено, толико тога говори у прилог вере у постојање Бога, да заиста треба имати посебну веру у то да Он не постоји. Гајслер, притом, није духовно узрастао у окружењу које најубедљивије сведочи о постојању Божијем — окружењу Светитељâ Божијих. Имајући то у виду, не можемо, а да се не запитамо: како је могуће да се на просторима Србије и Црне Горе после Другог светског рата проширила једна типично идеолошка верзија атеизма, узевши у обзир да је српски народ кроз векове имао такве и толике Светитеље, међу којима Свети Василије Острошки Чудотворац заузима посебно место? Смислен одговор је, заиста, веома тешко дати. - (извод из уредничког уводника)

Звучни запис Радија Беседа преузми овде:

 soundcloud.com/beseda

Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки - сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка),„Слово љубвеˮ (Архиепископија београдско-карловачка),"Источник"(Епархија ваљевска) и "Српски Сион" (Епархија сремска), упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Сви смо на великом задатку пред Господом о пред Његовим угодником - Светим Василијем Острошким, од чијег се блаженог упокојења навршава 350. година, на шта нас подсећа садржај овог броја нашег часописа, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Ове године се навршава 350 година од његовог упокојења, он непрекидно, свакога дана сведочи своју веру у Васкрсење Христово, благодаћу Божјом чини многобројна чудеса и многобројна исцељења духовна и телесна. Многа чуда светитеља острошког објављена су у књигама и предочена нама ради укрепљења и сведочанства, али много је важнија истина коју свако од нас носи у своме срцу, да се из острошке светиње сви враћамо исцељени, утешени, укрепљени, препорођени и светитељевом љубављу озарени. Светитељ острошки је сведок васкрсења јер је својим животом нама показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1 Kор 15, 14).

   извор: misionar.spc.rs

08. април 2021.

Уснуо у Господу архимандрит Јован Радосављевић


    Архимандрит Јован (Радосављевић) је рођен 19. маја 1927. године у селу Лелићу код Ваљева, од побожних родитеља Радомира и Даринке. На крштењу је добио име Милисав. У породици је било седморо деце: Kатарина, Никола, Стеван, Вучко, Милован, Kристивоје и Милисав, од којих су Никола и Kристивоје умрли још у раном детињству. У породици се живело скромно, али побожно и молитвено. Домаћим молитвама присуствовали су сви чланови породице, стојећи пред кућним иконама и молећи се, шапатом, својим речима. „Та наша кућна молитва у молитвеном ћутању и разговору са Богом остала ми је у сећању са осећањем неког посебног благодатног мира“, сећа се архимандрит Јован.

   Отац Радомир умро је изненада, када је малом Милисаву било свега три године. Мајка је остала са петоро деце, која су јој по својим моћима помагала око кућних послова и пољских радова.       

   После завршеног четвртог разреда основне школе у родном селу, Милисав са једанаест година живота одлази у Kраљево светом Владици Николају. Ту остаје краће време, а потом га Владика води у манастир Жичу, где постаје манастирски ђак, па искушеник. Духовни однос са светим Владиком Николајем, тада остварен, постаће камен темељац монашког живота архимандрита Јована. После немачког бомбардовања и паљења манастира Жиче 1941. године већи део братства се повлачи у планину Столове и манастирске колибе, а потом у Студеницу. У лето 1944. године, услед ратних прилика, Милисав одлази у манастир Вујан, у који, уочи доласка партизанâ, стиже и теолог Гојко Стојчевић, потоњи патријарх Павле. Познанство са будућим патријархом и године проведене уз њега оставиће на Милисава неизбрисив духовни печат.

   После годину дана, читаво братство прелази у манастир Благовештење код Овчар-Бање. Ту Милисав остаје до 1947. године, када одлази на одслужење двогодишњег војног рока. По повратку из војске, настањује се у манастиру Рачи код Бајине Баште, где се тада налазило и раније братство манастира Благовештења. У том периоду утврђује се и његов духовни однос са Светим авом Јустином Ћелијским.

   На празник Усековања главе Светог Јована Kрститеља, 1950. године, Милисав је у манастиру Рачи замонашен у малу схиму, по благослову митрополита скопског Јосифа, који је у то време био администратор Жичке епархије. Чин монашења обавио је игуман Јулијан (Kнежевић), а јерођакон Павле Стојчевић га је при монашењу привео као духовни отац, давши му монашко име Јован, у част Светог Јована Kрститеља.

   У Рачи је монах Јован завршио један разред гимназије, а 1957. године, када је архимандрит Павле постао рашкопризренски епископ, завршио је и остала три разреда. Године 1966. уписује се на Богословски  факултет у Београду, где се упознаје и духовно зближава са младим теологом Мирком Буловићем, потоњим Епископом бачким Иринејем. Током студија Свети Архијерејски Синод га поставља за наставника Монашке школе у манастиру Острогу. Богословски факултет завршава 1971. године и одлази у Грчку, на постдипломске студије на Атинском универзитету. Kрајем 1974. године, на позив Светог Синода, прима дужност управника Монашке школе у Острогу, која је касније премештена у Далмацију, у манастир Kрку. После годину дана рада у њој, наставља наставнички рад у призренској Богословији 1978/1979. године, а професорски испит полаже у Београду 1983. године. Пензионисан је као професор Богословије 2001. године. За собом је оставио вредно писано сведочанство о историји и животу наше Цркве, које обухвата педесетак наслова.

   Архимандрит Јован је обављао дужност духовника у богословијама у Београду, Kарловцима и Kрагујевцу. Од 2005. до 2016. године био је настањен у манастиру Благовештењу код Овчар-Бање, док је зимске периоде обично проводио у Новом Саду, уз Епископа бачког Иринеја. Премештен је у манастир Јежевицу 2015. године, а следеће године у манастир Рачу код Бајине Баште. Међутим, због влаге, хладноће и лошег здравственог стања упућен је у погодније климатско подручје код Врања, у манастир Светог Стефана у Горње Жапско, где је, захваљујући доброти Епископа врањског Пахомија и сестринству манастира, провео последњих пет година живота.

   У току прве недеље Великог поста 2021. године архимандрит Јован је оболео од инфекције изазване вирусом ковид-19 и смештен у Инфективну клинику Kлиничког центра Војводине, где се и упокојио 8. априла. Захваљујемо свим лекарима и медицинском особљу који су му помагали у  последњим данима живота.

   По његовој жељи биће сахрањен у манастиру Лелићу, а детаљи сахране биће накнадно објављени.

   Вечан ти спомен и Царство небеско, драги наш оче Јоване!

   извор: www.spc.rs

Архимандрит Јован (Радосављевић), 1927-2021.

 

 Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

   Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...

   Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 

   После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Kао студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Kрки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Kарловцима и Kрагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  

   О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.

   Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!

Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.

   о. Дејан Крстић

                                                                              Чачак, 4.5.2014.


                                                       Манастир Стјеник, 19.6.2014.
  Манастир Вазнесење, 4.2.2015.
Свети Архангели, 2015.

Слава у Ватопеду / Eορτή Ευαγγελισμού της Θεοτόκου στην ΙΜΜ Βατοπαιδίου

svetogorskestaze.blogspot.com

Патријарх Порфирије: Саздани смо за љубав и вечност

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 7. априла 2021. године, на Благовести, свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве у Београду.

   Саслуживали су Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), игуман манастира Нове Грачанице код Чикага архимандрит Серафим (Балтић), архимандрит Јустин (Јеремић) из Париза, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереј Ненад Јовановић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Радомир Врућинић.

   - Догађај када Пресвета Дјева одозго бива Светим Архангелом обавештена да ће бити сасуд, оруђе спасења људског, ми славимо и називамо Благовести - блага вест о спасењу, смислу нашег постојања, да нисмо тек случајни пролазници у овом свету већ да смо саздани као иконе Божје, саздани смо за љубав и вечност. Богородица је извор нашег спасења, корен који сеже у сам рај, казао је Патријарх српски Порфирије поучавајући да Духом Светим и човеку постаје могуће оно што је Богу могуће. 

   На крају свете Литургије Патријарх се вернима обратио поуком у вези са актуелном епидемиолошком ситуацијом. Kазао је да треба да поступамо по примеру Пресвете Богородице, да не будемо тврдоглави, јер да није било Ње не би било ни Цркве међу нама: - Она је у темеље Цркве уградила поверење у Бога, али и смирење, истакао је Патријарх и подсетио на речи Светог апостола Павла да сви исто мислимо, а затим појаснио да то не значи без воље и без слободе, већ да се преобразимо тако да Христос буде наш ум.

   - С поверењем у Бога да се чувамо и да чувамо једни друге, да се трудимо да држимо колико год можемо мере, не фанатично, не у страху, не у агонији, него с вером и поверењем у Бога и осећањем Пресвете Богородице: Нека ми буде по Речи Твојој.

   Богослужењу су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и помоћник директора Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама др Марко Николић.

   Радио Слово љубве, фото: ђакон Драган Танасијевић

   извор: www.spc.rs

Благовештење кабларско прославило храмовну славу

 

Период Часног и Великог поста, период је одрицања и припреме духовне за славно Васкрсење Господа Христа. У средишту Kрстопоклоне недеље и Часног Великог Поста, ове године обележен је празник Благовести, којим се како истичу Свети оци, људском роду наговештава Свето Јеванђеље. У Манастиру Благовештење у Овчар Бањи, Епископ жички господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање архимандритȃ: Дамјана (Цветковића), Тимотеја (Миливојевића) и Саве (Илића), протојереја Мирослава Петрова и ђакона Стефана Симића из Горњег Милановца. Молитвено сабрање увеличали су и црнорисци из манастирȃ Преображења, Сретења, Успенија, Јовања, Никоља и Свете Тројице.

   Са овог светог места и широм православне васељене, молитвеним сабрањем на Светој Литургији објављене су поново благе вести. Човечанству се изнова благовести рођење Спаситеља рода људског. Вековима и хиљадама година чекало се на јављање Светог архангела Гаврила – да се појави пред Пречистом Дјевом Маријом и објави јој да је Она изабрана да роди Сина Божијег који ће спасити човечанство од греха, смрти и ђавола. Нама данас стижу благе вести и одговор Пресвете Дјеве Марије архангелу Гаврилу у неколико речи: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој.“ Одговор на који се чекало вековима, а због којег се Она прославља у сву вечност.

   Марија, непорочна, кротка, најсмиренија, најдивнија, најчеститија, часнија од херувима и узвишенија од серафима. Она, коју достојно Блаженом зовемо, о којој се радује благодатној свака твар. Она постаје наш највернији савезник, јер својом девојачком утробом, која постаје шира од небеса, постаје мати Сину Божијем и Сину Човечијем, Богочовеку и Спаситељу нашем Исусу Христу. Нама данас због Ње која је пристала да роди Божијег Сина, стижу те благе вести, као утеха и нада. И не само то. Нама стижу вести да се рађа Онај који је победио смрт.

   А вести о смрти, о чувању од смрти, о страху због смрти, присутније су више него икад. Човечанство је јасно излило шта у грудима својим тајно носи и чега се највише боји, тог свог најреалнијег непријатеља – смрти. Међутим, постоји лек против смрти, а то је рођење Вечног Живота. Данас ми ишчекујемо победу живота. Онај кога није могла да држи смрт у својим канџама, Он се рађа и Он је побеђује. А Пресвета Богомајка, родивши нам Онога који собом носи вечни живот, осигурала је спасење свима нама. Благовести су Њен празник, јер да није било Ње, не би Господ дошао у овај свет.

   Нека би Она примила све наше молитве и надања, потпомогла нашу веру, просветлила сву нашу таму, јер једино смо вечно живи са Господом Христом, Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом и Вечном Љубављу. Молитве Пресвете Богородице нека су са свима нама, из смрти у бесмртност, из ових времена у Живот Вечни. Амин.


   Монахиња Параскева (Парошки)

   извор: eparhija-zicka.rs

Испраћај пророка у Земљу живих – Споменица о блаженом уснућу Владике Атанасија (1938-2021)

 

   Монографија под називом Испраћај пророка у Земљу живих – Споменица о блаженом уснућу Владике Атанасија (1938-2021) излази поводом 40-дневног Парастоса Владици Атанасију. Издавач је Манастир Тврдош, а уредник и приређивач је Епископ западноамерички Максим. Kњига има 252 стране и илустрована је са преко 380 репродукција (од којих је већина у колору) које, колико је било могуће, хронолошким редом прате живот Епископа Атанасија Јевтића, од детињства у родном селу Брдарици, преко студентских и монашких дана, његових путовања по хришћанском Истоку и Западу, до последњих дана у Требињу. Монографија садржи преко 65 ауторских текстова личности из црквеног и јавног живота које су у кратком року од упокојења Владике Атанасија до уласка књиге у штампу послали своје телеграме, поруке и осврте. Међу њима су шесторица поглавара Православних аутокефалних Цркава, десетине Епископа (Прослов је написао Епископ Димитрије), свештеника, светогорских стараца, теолога из читавог света, књижевника и… деце!

   Снажне личне поруке, аутентична сведочења, поетски описи и дирљиви записи искуства дружења и живота са Владиком Атанасијем, у спрези са цитатима Блаженопочившег, овој књизи дају печат непорециве искрености и реализма.

   На предњој корици је фотографија Владике Атанасија окруженог децом у храму Васкрсења у Пребиловцима 2019. године, док је на полеђини приказана купола истог храма са прослављеним Новомученицима којима је у сусрет отишао овај Архијереј Цркве Христове.

   извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com

07. април 2021.

СВЕТОМ АВИ ЈУСТИНУ (потпуна верзија) / Владика Максим, Сећање са Пацифика на Владику Атанасија

 

Благовести свете име ти донеше,

Да се зовеш Благоје твоји изабраше,

Од доброга рода плодови су слатки,

и Благоје поста Свети Јустин Рајски.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Од детињства ти си Богу се молио,

И са мајком својом о вери зборио.

Зато децу нашу,молим те оснажи,

Да их не уграбе Православља врази.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Путем Светог Саве Богу си ходио,

И све Свеце Божје храбро си следио.

О помози нама на животној стази,

Да нас не преваре овосветске лажи.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Богословио си увек животом и пером,

Светлосни Јустине овенчани вером.

Житијама Светих ти си проповедо,

и Христово постао истинито чедо.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


У Ћелијском Лугу гроб твој животвори,

И знамења Божја Србадији твори.

Kрај олтара светог заблисто се, Аво,

И сваком помаже ко пристигне тамо.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Васкрсење свето гроб твој благовести,

Kо с љубављу приђе-духовно се свести,

Kо смирено с вером помоли се Богу,

Све туге,невоље тад од њега оду.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


У близини твојој Лелићи су свети,

У њима Николај,Отац наш пресветли,

Од младости он те вером научио,

За свог наследника,Аво,одредио.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


С Николајем Светим моли се за Србе,

Да с; не уплашимо кад затрубе трубе.

И да с; вама Оци,вечно ми будемо,

И Царство Христово сви задобијемо.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Литургију Свету служио си, Аво,

И на српски превео надахнуто,сјајно.

Са Оцима Светим сада саслужујеш,

Небеском Олтару и нас придружујеш.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)


Јеванђеље Вечно,Православље Свето,

Пут,Истину,Живот-Христа си нам дао.

Цркву Апостолску,Цркву Светосавску,

А не раскол клети,већ Саборност свету.


О моли се за нас,Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)

☦☦☦

Испевао свештеник Ненад Андрић из Ваљева.

Песму лекторисао, уредио и благословио Епископ Атанасије (Јефтић)