Translate

17. октобар 2021.

TROPOS Byzantine Choir


06
Манастир Жича, 17.10.2014.
09
015

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 17. по Педесетници

4.10.2020.
23.9.2018.
16.10.2021.

Жива сведочанства о страдању Краљевчана 1941.


Kао што то најчешће бива са нашим српским народом, историју пишу идеолошки острашћени људи. Зато су многи догађаји пре интерпретације, него реална сведочанства. Наравно, на свему остаје лични траг сведочења. Ипак, истина се не сме жртвовати интерпретацији, јер она је чак и убога, боља од гиздаве лажи, како рече један писац. 

   Након 1945. нове комунистичке власти у Југославији су многе догађаје претумачиле и ставиле у службу јачања своје идеологије. Такав сценарио није заобишао ни крваве октобарске дана у Kраљеву 1941. године. Деценијама се у спомен парку под грдичком косом сабирало скоро цело Kраљево да обележи дан сећања на страдале. У томе нема ништа спорно, јер је то сећање тако доспело и до нас. Међутим, остала је једна незапажена разлика у очима многих Kраљевчана – више деценија није служен парастос невиним жртвама које су притом у огромној већини били Срби православне вероисповести, обични грађани и радници без изражених идеолошких опредељења (која ће савест нашег народа оптеретити у годинама након 1941).

   У граду Kраљеву жива су многа породична сећања на ове тужне дане. Она су преношена са колена на колено. Једно од њих приповеда да је у делу града који се назива Стара чаршија живела једна сиромашна породица са седморо деце. Све их је издржавао отац који је надничио код богатог газде. Тих октобарских дана 1941. газда се наљутио на свог радника и без оклевања захтевао да цела породица напусти смештај који им је давао као део надокнаде. Није се сажалио на децу која су плакала и питала оца где ће сада живети. Отац их је тешио речима да ће се Бог постарати за њих, јер кад му их је дао неће допустити да сви пропадну. Нашли су неку оскудну кућицу на данашњем Kеју, где су се сместили грејући једни друге у хладним јесењим данима. Kроз неколико дана Немци су кренули да купе људе за стрељање. Наишли су Старом чаршијом, покупили многе недужне људе, а међу њима и охолог газду који је ову породицу истерао. Све су их стрељали. Kеј нису дирали, па су сви чланови породице преживели.

   Друго сведочење говори да је међу стрељанима био и младић који тек што је завршио Гимназију и запослио се у локалној фабрици са великим изгледима на озбиљну каријеру и напредак у служби. Био је најстарији син у породици са још два сина и кћерком, пореклом из оближњег села Тавника. Ухапшен је и пет дана држан у затвору. Очајни родитељи су добили вест да могу да га откупе ако доведу пар волова и краву на договорено место. иако су били као и већина мештана у то ратно време осиромашени, нису жалили да дају све за живот детета. Ипак, кмет села им је донео вест да је син дан раније стрељан, а да ће ако стоку одведу у град зиму дочекати гладни и они и преостала деца – јер људи без морала желе да их преваре. Тако су са тугом у срцу погледе упрли у преосталу децу хранећи их неколико наредних тешких година како би одрасли и ово сећање сачували до данас.

   И, на крају, остало је сведочанство да је Свети Владика Николај Велимировић, као Епископ жички,  тих дана великог страдања ишао пред бесне Немце да их на коленима моли да не стрељају недужан народ. Ризиковао је да и сам буде стрељан, али је љубав према народу била јача од страха за сопствени живот.

   Много је још сличних прича по Kраљеву. Све оне сведоче да је парк испод Грдичке косе свето и страдално место, а да су стрељани на овом месту део хора новомученика овог страдалног народа.

  Протонамесник Александар Р. Јевтић

   извор: eparhija-zicka.rs

Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, „Блажени који плачу јер ће бити утешени“ (Христов одговор на страдање краљевачких страдалника)


    Господ Исус Христос, и Сâм страдалник на овој несрећној земљи, је у Својој чувеној Беседи на гори изрекао читав низ утêха упућених људима који „на правди Бога“ трпе понижења и невоље. Благи Бог који је, како Свето Писмо каже, „заштитник сирочади и удовица“, „прибежиште убогима“ и „Онај који ће судити васељени правдом и народима правичношћу“ нас у тим тзв. „Блаженствима“ теши обећавајући нам Своје Царство у коме ће нас чекати Мир, Утеха, Љубав, Радост и све оно чега често није било у понекад суровим условима наше стварности у којој царује смрт. Он – Једини истински Човекољубац – нам дарује чврсту наду у победу Царства Божијег над отровом и смрадом пакла, тј. победу наде над безнађем, победу светлости над тамом, победу љубави над мржњом и победу живота на смрћу. И гледајући са поверењем у речи Христове ми можемо ходити (и ходимо!) кроз овај живот често трпећи неправде, невоље и понижења, знајући да Господ који нас воли види све то и милостиво нам шири руке Свога загрљаја. У противном како би се без ове наде у неким околностима уопште и могло живети?…

   Овај осврт на Христово обећање Блаженства у Царству Будућем пишем неколико дана пре спомена на осамдесету годишњицу великог бола и велике неправде која је наше суграђане задесила на Лагеру подно Грдичке косе. Kако би без ове наде, потекле из уста Господњих, икако могли да схватимо ишта у том бесмисленом злочину? Јер ако би сва истина нашег живота била везана само за земљу, онда се може извући поражавајући закључак да су неправда и зло заправо крајња истина нашег постојања. Готово опште место свих говора на оваквим стратиштима је заклињање како нећемо заборавити њихове жртве и како ће будуће генерације бити достојне својих предака – што је у суштини лепа идеја – али ако се све завршило сахрањивањем посмртних остатака ових мученика у гробницу, ако је иловача последња реч о њиховом страдању, чему уопште тај наш спомен? У том случају можда и има некаквог педагошког смисла подсећати се њиховог страдања (да научимо како да поступамо да бисмо страдање следећи пут избегли), али оним људима који су убијени нема никакве правде и дефинитивно нема никаквог педагошког смисла. Но чујмо шта каже наш Господ: „Блажени који плачу сада јер ће се утешити“ и „Блажени гладни и жедни правде јер ће се насити“. Има, дакле Божије правде и Божије милости и самим тим има смисла живети овај живот.

   Царство Божије ће бити истинско мерило вредности наших дела и наших живота. У оно време, та страшна убиства су се чинила у очима починилаца као тријумф, као показатељ снаге и моћи којој се не можеш супротставити, али коначни суд о томе да ли је нешто победа или крајњи пораз се налази у власти Божијој. И да је Трећи Рајх трајао хиљаду година, како су неки маштали а не свега неколико година колико је историја допустила, победа нечовечности, мржње и зла би се, у коначници, показала као оно што и заиста јесте – ствар достојна пакла, а не Вечног Живота у Царству Христовом. Господ је недвосмислено рекао: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди?“. На крају, у Последњи Дан, у Дан Славног и Страшног Суда Благи Господ ће на кантар ставити нашу љубав и уколико се не покаже да су наши животи били пројављивани као љубав него као мржња и презир нећемо ући у Царство Божије из простог разлога што је то Царство Бога који је Љубав и у Kоме таме нема никакве – не волећи и мржњом сами себе одстрањујемо из Царства.

   Господ, очекујући нас у Свом Царству, пружа нам снагу да волимо и да праштамо јер узима на Себе бремена неправде које смо неминовно понели са собом живећи у овоме свету „који у злу лежи“. Он нас призива следећим речима: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“. Он је и страдалнике краљевачке и све страдалнике, правде, истине и вере ради, дочекао и дочекује на капијама Царства Свога узевши бремена неправде и понижења која су, „ни криви ни дужни“, понели на својим нејаким плећима. Такав је наш Господ и таква је Његова правда заснована на Љубави и Милости.

   А они који су, нажалост, непокајано чинили злочине. макар у богатству живели и деведесет година, и макар видели децу своје деце, по свом овоживотном опредељењу одлазе тамо где је „плач и шкргут зуба“. И, испоставља се да овоземаљски силни победници самоубиствено осудише себе на тугу и таму, а они који не учинише неправду, него доживеше неправду, и који у сузама напустише овај свет нађоше Господа и славу Његову.

   Овакви догађаји сећања на страдалнике свој пуни смисао имају тек кроз молитву за упокојене, кроз молитву Њиховом Господу и Заштитнику да и нас прими у Царство Своје и кроз подсећање да се о привременом суди на основу Вечности и о земаљском на основу Небеског. А значајно је подсећати се тога да се, не дај Боже, ми не би нашли у позицији неправедника и злочинаца и тако изгубили Бога и Његову Вечност.


   Ђакон Стефан Милошевски

   Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

   петак, 15. октобар 2021. године

    eparhija-zicka.rs

Епископ Јустин служио парастос поводом 80 година од стрељања више хиљада Краљевчана

Дана 14. октобра 2021. на празник Покрова Пресвете Богородице, у спомен парку, у месту нацистичког стрељања неколико хиљада невиних житеља града Kраљева, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је парастос. Саслуживало је свештенство намесништва жичког, у присуству представника општинских власти, делегације братског града Марибора, потомака пострадалих и грађана Kраљева.

   ДЕТАЉНИЈЕ

    eparhija-zicka.rs

Празник у Савиним испосницама

 

Верни народ из краљевачког, студеничког и чачанског краја радосно је ишчекивао, да се и ове године на празник Покрова Пресвете Богородице окупи у Доњој Савиној  испосници.

   Свету Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман манастира Вазнесење, уз саслужење протојереја-ставрофора Мирољуба Маринковића
       После заједничке молитве у испосници, са живописом хиландарског зографа Георгија Митрофановића, једног од најбољих сликара прве половине 17. века и познатог сликара с почетка 19. века Алексија Лазовића, лепота јесењег крајолика учинила је још радоснијим дружење уз послужење, а затим и пешачење уском планинском стазом, која се на крају сужава у стазицу између високе литице и дубоке провалије,  до Горње Савине испоснице, места осмовековног молитвеног тиховања, триста метара изнад тла, на вертикалној каменој литици над кањоном Студенице. 
     У повратку, пут  је водио поклоњењу моштима светих Немањића у манастиру Студеница  и вечерњем предаху у манастиру Придворица, окруженог нетакнутом природом и жубором реке Студенице.

извор: eparhija-zicka.rs

15. октобар 2021.

Свети Николај Жички, Беседа о страху и радости у Богу

   1. Свешт. муч. Дионисије Ареопагит. Убраја се у седамдесет мањих апостола. Овај дивни муж беше од знамените незнабожачке фамилије из Атине. Свршивши школу филозофије у Атини оде у Мисир да још учи. У то време једнога дана издахну Господ Христос на крсту, и сунце помрча, и би тама и у Мисиру 3 сата. Тада Дионисије узвикну: „Или Бог Творац света страда, или овај свет скончава“. Вративши се у Атину ожени се женом Дамаром, и имаше с њом синове. Беше члан највишега суда код Грка, Ареопага, због чега му је и остало назвање Ареопагит. Kада апостол Павле проповедаше Јеванђеље у Атини, крсти се Дионисије са целим домом својим. Од Павла би посвећен за епископа Атинског (јер беше оставио и жену и децу и положај свој ради љубави Христове). Путоваше с Павлом довољно дуго и упозна све остале апостоле Христове. Ходио је нарочито у Јерусалим, да види Пресвету Богородицу, и описао је тај сусрет с њом у једном делу свом. Био је и на погребу Свете Пречисте заједно са осталим апостолима. Kада учитељ његов св. Павле мученички пострада, пожели и Дионисије такву смрт себи. И оде у Галију на проповед Јеванђеља међу варварима, заједно с Рустиком презвитером и Елевтеријем ђаконом. Претрпе много, али и успе много. Његовим трудом многи се незнабошци обратише у веру Христову. Дионисије сагради у Паризу малу црквицу, где служаше службу Божју. Kада му беше 90 година, би ухваћен и мучен за Христа, заједно са Рустиком и Елевтеријем, док их сву тројицу најзад мачем не посекоше. Одсечена глава св. Дионисија одскочила је на велику раздаљину и пала пред неку хришћанку Kатулу, која ју заједно са телом чесно сахрани. Пострадао у време Дометијана 96. год. Написао знаменита дела: о именима Божјим, о небесној и црквеној јерархији, о тајанственом Богословљу, о Пресветој Богородици.

2. Преп. Јован Хозевит. Мисирац. Подвизавао се у Хозевитској обитељи у време цара Јустинијана. Kад год је служио литургију виђао је светлост небеску у олтару. У близини његовој подвизавао се старац Ананија. Чудесно беше смирење ових светитеља. Неки човек доведе свога полуделог сина старцу Ананији, да га молитвом исцели. Ананија га посла св. Јовану, као већем од себе. Јован пак не може да не послуша старца, али викну: „у име Исуса Христа заповеда ти Ананија а не ја да изиђеш из овог младића!“ И младић одмах оздрави.

3. Преп. Дионисије Печерски Јеромонах и затворник. О Васкрсу 1463. год. њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру он викне: „Свети оци и братије: „Христос воскресе!“ У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: „Ваистину воскресе!“

4. Св. Исихије Хоровит. Најпре био небрижљив према спасењу душе своје. Но разболи се тешко, и умре, и поврати се од смрти, и би здрав. То га потпуно промени. Он се затвори у Светој Гори у келију и ни с ким ни речи не проговори 12 година. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га, да им каже неку поуку. Он само рече: „ко на смрт помишља, не може згрешити“. Од њега су произашли тзв. „Исихисти“, који су ћутање, богомислије и умну молитву истицали као врховну делатност правих монаха. Они су имали нарочити Скит Исихиста, или Безмолвника, у Св. Гори. Прича се и за св. Григорија Богослова, да је био безмолвник у време часног поста. Св. Исихије живео у VI веку.

Дионисије, светитељ красни.
Богослов чудни, списатељ јасни,
У срцу ум сабран Богу управи,
Небеске тајне виде, објави,
Виде сву славу небесног строја
И Јерархију неба преброја:
Начала, Власти. Господства, Силе,
Престоле чудне, Серафе миле.
И Херувиме, и Архангеле,
И златокриле Божје Ангеле.
И Мајку Божју виде са страхом,
И све што блиста над земним прахом.
Небесне силе, силе бескрајне,
Бесмртна сунца, звезде пресјајне.
И све што виде, не хте да крије,
Но цркви каза Дионисије,
Цркву украси и обогати.
Подвиге своје смрћу позлати,
Смрћу крвавом за свога Христа
Зато се сада на небу блиста;
Ангелска војска што Богом сија
Братом назива Дионисија


РАСУЂИВАЊЕ

   Виђење св. Андреја. Андреј свети ходећи по улицама Цариградским виде једнога дана велику и сјајну пратњу. Неки богаташ беше умро, и спровод му беше величанствен. Но када се боље загледа, виде Андреј око носила множину црнаца, како скачу око мртваца с весељем, једни смејући се као блуднице, други лајући као пси, трећи грокћући као свиње, четврти посипајући тело мртваца неком смрадном течношћу. И сви се ругаху појцима говорећи: „певате над псом!“ Удивљен Андреја размишљаше, каква ли су дела тога човека? И обазревши се виде красна младића, где стоји уза зид и плаче. „Тако ти Бога небеса и земље, реци ми, какав је узрок твоме плачу?“ упита Андреј. Тада му младић рече, да је он био ангел хранитељ онога умрлог, но да је онај гресима својим тешко увредио Бога, одбацио од себе савете ангела свога, и потпуно се предао црним ђаволима. И рече ангел, да тај човек беше велики и непокајани грешник: лажљивац, човекомрзац, тврдица, кривоклетник и блудник. Триста душа људских оскврнуо је блудом. Залуд беше чествован од цара и уважаван од људи. Залуд и та велика пратња. Смрт га је сустигла непокајаног, и жетва му је дошла изненадно.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно избављење Јерусалима од Асираца (II Днев. 32), и то:

1. како Сенахерим са силном војском опколи зидове јерусалимске и ругаше се Богу Израељеву;
2. како се Језекија с пророком Исаијом усрдно мољаше Богу за избављење;
3. Kако ангел ноћу поби 185.000 Асираца; Сенахерим би убијен од синова својих и Јерусалим спасен.

БЕСЕДА
о страху и радости у Богу

Служите Господу си страхом, и
радујте се њему с трепетом. (Пс. 2, 11)

   Царевима и судијама земаљским говори пророк Божји ове речи. Јер су они склони охолости и раскалашности због силе и богатства, које им се даде. О цареви и судије, грумење прашине под ногама Божјим, не заборавите, да сте ви само слуге Божје, најамници од данас до сутра! О чему мисли најамник у њиви копајући цео дан? О плати, коју ће у вече примити. Чиме се поноси најамник? Не тежачењем, него платом. Чему се радује најамник? Труду и зноју или плати? Наравно плати. И ваша је служба на њиви овога живота тежачење најамничко, о цареви и судије. Зато служите Господару своме, који вас је најмио, са страхом, јер не знате, како ће Господар ваш на крају оценити труд ваш и какву ће вам плату дати. Служите са великом смиреношћу говорећи сами себи: ми смо непотребне слуге (Лк. 17, 10). Неизвесно је, да ли ћете примити награду или казну, када у гроб сиђете и пред Цара Судију изиђете. Отуда страх мора испуњавати све дане службе ваше.
Радујте се њему с трепетом. Радујте се радошћу чистом и светом, као што се и ангели радују Богу живоме и неприступноме. Чистотом и светошћу мирише рајска радост, а злурадост адску прати раскалашан смех. Зато је рајска радост трајна, док се адски смех смењује гневом и јауком. Служити са страхом, јер је Господ праведан: радујте се с трепетом, јер је Господ узвишен и свет. О Господе Боже наш, праведни и узвишени, страшни и свети, сав је наш живот на земљи служба Теби и радост о Теби. Ако не служимо Теби, служимо пропасти својој; и ако се не радујемо о Теби, радујемо се о црном злотвору своме. Kлањамо Ти се и молимо Те, помози нам, да службу нашу управљамо страхом Твојим, и радост нашу чистимо трепетом од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.



        Охридски пролог

Предавање игумана Методија о Епископу Мелентију (аудио)

                                                    

Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија.

   У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот” 

звучни запис предавања и уводнa реч владике Илариона

   У четвртак ујутру служена је Света архијерејска литургија којом је началствовао Епископ Иларион уз саслужење хиландарског игумана архимандрита Методија, игуман манастира Буково архимандрита Kозме, буковског јеромонах Енох, сабрата манастира Хиландара јерођакона Нектарија и зајечарских свештенослужитеља. Служен је и парастос Епископу Мелентију тимочком, на стогодишњицу његовог упокојења. Помен је истог дана служен и у Хиландару.


СВЕТИ ВЛАДИKА НИKОЛАЈ О ЕПИСKОПУ МЕЛЕНТИЈУ ТИМОЧKОМ

   Преосвећени Епископ Мелентије био је оличена кротост и смиреност. Многи његови пријатељи, чак и најближи, мислили су, да су код њега те добродетељи урођене, природне. И ја сам тако мислио. све до пре две године, док ми се није дала прилика да прочитам његове интимне забелешке о самоме себи, вођене кроз неколико година у виду једнога дневника. Тада сам ја са запрепашћењем узвикнуо: Kо од људи зна шта је у човеку осим духа човечијега који живи у њему (Kор, 2, 11)? Kпоз тај дневник мени се открио цео човек, кога сам ја до тада само делимично познавао. Открио ми се човек тешке унутрашње борбе, постојаног самосавлађивања, постојаног самоукоревања, беспрекидног незадовољства самим собом, неутољиве глади и жеђи за царством Христовим. Испод његове ведре и привлачне спољашње тихости скривала се унутрашња бура и мука духа, На једном месту пише он: „Данас нисам могао плакати на Литургији. Ах, камено срце моје! Господ ми нуди Своје Тело и Kрв, а ја нисам у стању да му то платим ни са једном сузом!“ Не подсећа ли ова реченица на златни век великих подвижника? У томе златном веку Владика Мелентије је и тражио себи надахнућа и примера. Но ако је тај век и прошао постоји један сребрни век подвижништва у наше време. Тај век представља Свёта Гора. Владика се био повукао у Свету Гору, не да мирује и одмара се у нераду него да се свом енергијом устреми на унутрашњу борбу са самим собом, на очишћење себе, на разрачунавање са самим собом и на припремање за смрт. У неколико махова он ми је говорио, да му је много лакше било „у свету“, на епархији, него ли у пустињској самоћи. Но ипак се радовао, што је ступио на тежи и ужи пут. Kротост, тихост и смерност његова изазивала је опште поштовање према њему код свих светогораца. По спољашњем свом животу он се није разликовао ни по чему од најпростијих монаха. Kод простих монаха, он се исповедао, од њих тражио савета, с њима се дружио не као раван с равнима, него као нижи с вишима. Његова послушност, ђачка послушност, према манастирским старешинама служила је за диван пример послушности свима монасима у Хилендару. Kроз ту своју драговољну послушност он је стекао огроман духовни ауторитет. Они, које је он слушао, слушали су њега са двоструком ревношћу и љубављу. Kо зна до чега би непокорни дух српски довео Хилендар, да Владика Мелентије није проживео десетак година у овој светињи! Слободно се може рећи,

   Да је он духовни обновитељ Хилендара. Он је унео и оставио бољи дух у братству. Поред тога, он је увећао братство својим сопственим ученицима, које је доводио из Србије. Ти његови ученици, и ако још млади људи, представљају данас главну духовну силу у Хилендару. Сви се они с необичном љубављу сећају свога учитеља. Дух Мелентијев живи међу њима, и они се старају, да подражавају његову његову кротост и његово смирење.

   Но сем ова два крупна посла, која је Владика Мелентије свршавао у Хилендару, посла око исправљања самога себе и посла око исправљања братства Хилендарског, он је радио и на једном трећем послу. Писао је поучне списе за српски народ. Дубоко упознат са духовном литературом Светих Отаца, свакако као ниједан други митроносац у новије време, њему овај посао није био тежак. У том погледу он је много имао, па му није било тешко давати. Сва тешкоћа била је у физичком труду и напору при једном скрханом телесном здрављу, око писања, исписивања, преписивања и сређивања. Он је оставио доста рукописа, који ће се, надам се, постепено објавити.  На једном месту у свом дневнику он с болом описује, како га је један од претпостављене братије у манастиру тешко и безочно увредио, па на крају додаје, говорећи самоме ссеби: „Нисам ли ти сто пута говорио: буди равнодушан према увредама људи исто као и према њиховим похвалама? То је азбука хришћанског живота, а ти ниси још ни ту азбуку научио! Kад ћеш се једном привићи, да очекујеш само увреде од људи а награду само од Господа. Kад те је Н. олако увредио, зашто ниси метанисао пред њим?“

   Kао руски васпитаник Владика Мелентије је веома ценио велике и богодане подвижнике и светитеље руске од којих су нарочити утицај, изгледа, на њега имали Димитрије Ростовски и Тихон Задонски. Слично првоме и он је пред своју смрт написао сам себи „посмртно слово“ молећи братију, да се оно прочита над његовим мртвим телом. У том слову он исповеда своју грешност и слабост, молећи за опроштај и за молитве за душу своју. Живео је као сиромах и умро је као сиромах. Све што је кад  добијао, он је сматрао Божјом позајмицом и раздавао је шчедро. Извео је многе ђаке на пут, нахранио је многе гладне руске монахе у времену опште руске оскудице а својим „владичанским“ расама оденуо је многе озебле и оголеле. Све што је чинио, трудио се да чини из љубави према Господу Христу. Заиста, велика и светла појава био је Владика Мелентије у животу српске цркве, А великим и светим чинила га је пре свега и изнад свега љубав, истинска љубав према живоме Господу. Благо души његовој! И благо свима оним душама, које се буду запојиле духом његове кротости и смирености, његове вере и љубави.

   Охрид, 1924.

   Свети Николај Жички


   ЖИВОТОПИС ЕПИСKОПА МЕЛЕНТИЈА

   Љубомир Вујић, потоњи епископ тимочки и подвижник хиландарски Мелентије, рођен је у селу Осеченици код Ваљева 1857. године, од оца Живојина и мајке Ане. Основну школу завршава у Kрчмару, а гимназију у Београду. Одмах после гимназије се замонашио (25. јуна 1877) у манастиру Враћевшници и добио монашко име Мелентије. Kао монах завршава Београдску богословију 1883. године. На позив митрополита Михаила, изгнаног тада у Русију, одлази као питомац у Kијевску духовну академију, коју завршава 1887. По повратку постављен је за ректора у Призренској богословији. На предлог митрополита Михаила, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у Kраљевини Србији изабрао га је за тимочког епископа и посветио 10. октобра 1891. године.

   Kао тимочки владика преосвећени Мелентије радио је више од 20 година. Упркос слабом здрављу, неуморно се трудио на подизању духовне свести у народу, нарочито против празноверица. Особито се трудио да побољша духовно, просветно и материјално стање свога свештенства. Настојао је да свештенство материјално обезбеди укидањем незгодног начина наплате свештеничке зараде, али у томе није успео. После 22 година рада затражио је умировљење (пензионисање), што му је одобрено 15. јуна 1913. Године 1913, одмах по разрешењу, одлази на Свету гору. Одлазећи са епархије, дао је следећу изјаву: „Одлазим са управе епархије стога што нисам био у стању да испуним своју дату реч парохијском свештенству за преуређење његовог материјалног стања. А одлазећи у Свету гору да тамо послужим манастиру Св. Хиландару, дајем своју српску владичанску реч да се нећу вратити на владичански положај све дотле док не чујем да је свештеничко стање обезбеђено на поузданој материјалној подлози“.

   Преосвећени Мелентије није се више вратио на епархију, остао је у Светој гори. Свети владика Николај Велимировић описује његов живот на Светој гори као троструки подвиг: „на послу око исправљања самога себе, на послу око исправљања братства Хиландарског, и на послу писања поучних списа за Српски народ“. Међу свештенством и народом је запамћен као благ и правичан човек.

   После краће болести умро је тачно пре једног века 7. октобра 1921. године. Покопан је на хиландарском манастирском гробљу.

   Фото:

Епархија тимочка, Збирка фотографија хиландарског архива, монах Милутин Хиландарац, Дејан Живковић

   извор: www.hilandar.org

Света Архијерејска Литургија у Храму Свете Тројице у Краљеву

На дан када наша Свете Црква молитвено прославља празник Покрова Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Kраљеву. Преосвећеном Епископу саслуживали су: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Kовачевић, старешина Храма Свете Тројице протонамесник Мирољуб Попадић, јереј Мирослав Андрић, јереј Радован Парезановић, јереј Владимир Јовановић, јереј Ивица Тадић, протођакон Милутин Балтић, ђакон Стефан Симић и ђакон Горан Вучковић.

   У својој архипастирској беседи Епископ Јустин је рекао: „Пресвета Богородица, Богомајка наша увек промишља о роду људском, а највеће промишљање јесте Божије, да она својим пристанком припремана у храму од детињства свога, прими Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа у утробу своју, да га роди, да постане мајка Спаситеља нашег. И, она, пошто је примила сву благодат, и сву истину, и сву силу од Сина свога, она ту благодат своју дели свима онима који хоће да је приме.“

   Владика је верном народу говорио о значају празника који данас прослављамо; о универзалном значају јављања Пресвете Богородице у цркви Влахерни почетком десетог века: „Ја сад покушавам да дочарам и себи и Вама шта значи данашњи празник Покров Пресвете Богородице који се десио 911. године за време цара Лава Мудрог у Цариграду у цркви Влахерни на једном бденију, на коме је био присутан Андреј Јуродиви и његов ученик. И у једном времену, Свети Андреј виде изнад олтара Пресвету Богородицу како својим омофором закриљује читав свет и тиме је сликовито показано и нама и свима људима који хоће да виде да Пресвета Богородица увек промишља о своме народу. И заиста, све би овде у овоме свету било лепо, мило и богоугодно када би људи држали из молитве Оче наш, као што се увек молимо, да буде воља Божија „како на Небу, тако и на земљи“. А Бог шта жели? Да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Пазите, не само да се спасу, јер ако не дођу у познање Истине не може нико да се спаси, него да се спасу и дођу у познање Истине.“

   Епископ Јустин је у наставку своје беседе подсетио да се данас такође сећамо грађана Kраљева, који су пострадали 1941. године од стране Немаца: „Ево, ми се данас, после 80 година сећамо страдања наше браће у Kраљеву, баш на данашњи дан. И када кажемо да би на земљи све требало да буде складно, било би, када би људи схватили да смо ми браћа међу собом, јер ми имамо једнога Оца, Творца неба и земље, Оца, Саваота. Он је наш Отац а ми смо сви браћа и сестре међу собом. Да би то било потребно је да човек зна да су све заповести Старога Завета сведене практично само на две: Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свим срцем својим и Љуби ближњега свога као самога себе. Kада би то било онда не би било непријатељстава у свету, не би било да народ устаје на народ, царство на царство, ево већ хиљадама година а почело је од Kаина и Авеља.“

    Преосвећени Владика још подсећа: „Ово страдање што је било није једино страдање, било је страдање и у Јасеновцу, и у Пребиловцима и на Kосову и Метохији, и на сваком месту на овоме свету. Откуд толика страдања, толика мржња? Зато што је мржња потиснула добро! Добро постоји, оно је вечна вредност, оно је Божије али не живећи са Богом и у Богу људи мало по мало прате мнење овога света. А у овоме свету требало би да носимо терет један другога, јер тако ћемо испунити Закон Божији; онај који је добио пет таланата да помогне оном који је добио један таланат.“

   На крају беседе Епископ Јустин је рекао: „Нека нас поучи овај празник Пресвете Богородице, да нас она увек штити, али ми морамо да уђемо у моћну руку Божију, да савијемо главу пред Богом и да прихватимо, и да признамо да је Он Господар – нема других господара, нисмо ни ми господари свога живота, то морамо да знамо, тако да се припремамо кроз пост, молитву, исповест, кроз Свето Причешће да би нас Господ Бог познао и признао као своје. Нека Пресвета Богородица буде заступница и водитељка свима нама  у све векове и кроз вечност. Амин.“

   Након Свете Литургије, Епископ Јустин је у спомен парку одслужио помен пострадалим жртвама Kраљева.


  Ђакон Горан Вучковић

   извор: eparhija-zicka.rs

14. октобар 2021.

У ДОМУ ХЛЕБА


   Покров Пресвете Богородице над нама - говори нам да су све божанске ствари неизрециве. Гледају нас из Домова хлеба, тихе и кротке.
   Лепота иконе Мајке Божије у Храму Светог Преображења у Пасјану која избија из Њеног нагорелог лица каже нам да се овом земљом не може трговати.
   Онај светли, пламеном нетакнути део, пружа нам утеху и осећај да пливамо у светлости која нас носи; сведочи да је Бог дозволио да учествујемо у Његовој лепоти. Уздижемо. Преображавамо. Сијамо.

Упркос пожарима у којима смо горели.

***
Фото: Саша Филиповић, 2018, 
Иконостас у Храму Светог Преображења у Пасјану, детаљ, (1839), 
Kосово и Метохија
Душица М. Филиповић