Translate

20. септембар 2020.

Corul Psaltic „Sfântul Ioan Damaschin” - Slavă la Duminica Stâlpărilor, glas 6

Архимандрит Тимотеј, Недеља 15. по Педесетници

9.9.2018.

„НИКО“ ИЛИ „НЕКО“?

 „Заједничко“ и „појединачно“, „идеално“ и „реално“ су противречности само у области апстрактног мишљења. Стварни живот може да брише противречности и да претапа сложену разноврсност у подједнако сложено јединство. „Kо сам ја у Цркви? Нико или неко?“ Покушаћемо да поразговарамо о томе.

   Војска није јака само због најновије технике и мудрих стратега. Најјача и најпотребнија карика у војсци је редов, обичан војник од чије храбрости и ратничког умећа зависи борбена способност војске. Он може изгледати безлично, као један од многих, чији гроб се после крвавих битака управо тако и назива – гроб незнаног јунака. Али он није безличан. Он је личност и њу неће заклонити ни обичне еполете, ни стандардна униформа.

   Разговор о војсци нам је потребан да бисмо ухватили залет. С ове теме се најлакше прелази на разговор о Цркви. Почевши од апостола Павла који је позивао хришћане на духовну битку и који је облике духовног оружја поредио с оружјем римских војника и Kлимента Римског који је Цркву поредио са складним и дисциплинованим војничким поретком, па све до данас – згодно је о Цркви говорити као о војсци. Наравно, она није само војска. Она је и Женикова Невеста, и Лоза из светог Kорена, и Тело Христово и паства словесних оваца. Али она је и војска. И као што је војска јака захваљујући редовима, тако је и Црква јака захваљујући парохијанима. Њих има много и човек не може све лично да познаје. Дужни смо да знамо само прве у народу Божјем, дужни смо да знамо имена и лица својих поглавара. Али Бог, Kоји броји звезде; све их назива по именима њиховим (Пс. 146, 4), несумњиво зна лице и име сваког од безбројних парохијана Своје Цркве.

   Свештеник није нико без народа. То је генерал без војске, генерал чији лампаси, ордење и звезде на еполетама изгледају као подсмех, кад нема ко да извршава његове налоге. Свештеник није монах, није отшелник и ако никога не води за собом, ако никога ничему не учи, ако не предводи молитве окупљених хришћана, он је немоћан и бескорисан. Чак ни литургију не може да служи сам, без богомолника. То је онај који сам у пољу није војник.

   Међутим, ни парохијани без свештеника нису нико. То су људи који личе на оне које је Христос жалио као расејане, као овце без пастира. Нема ко да крштава и миропомазује новорођенчад, нема ко да пружи попутбину људима на умору, нема ко да благосиља оне који улазе у брак, нема ко да се заступа пред Богом и да приноси Бескрвну Жртву. Свештеник и парохијани обавезно треба да се сретну како би постали оно што јесу и како би у овом проналажењу себе пронашли животни смисао и Христову силу.

   Човек није у стању да оцени свој допринос општој ствари. Скоро увек се испоставља да је огледало у којем се човек огледа криво. Час види себе као великана који је у стању да учини гигантске кораке и моћне поступке, час се сам себи чини као бува и склон је томе да сматра да су сви његови поступци као бувљи. И једно и друго је погрешно. И нећемо сами себе оцењивати на последњем испиту. Несумњива истина јесте то да без малог не постоји велико и премда „једна пахуља још не чини снег“, свака пахуља понаособ је неопходан потез сликара на платну које приказује зимски пејзаж.

   Kакве су наше молитве? Ништа ватрено, ништа чудотворно. Али ако се ове капи сакупе у прегршт, човек више неће умрети од жеђи. Ако долазиш у храм „због себе“, због својих потреба и са својим мислима, ризикујеш да не добијеш ништа и да ништа ни са ким не поделиш. Али ако долазиш у храм као на заједничку ствар, молећи се за болесне, путнике, паћенике, страдалнике, за власт и војску, смело можеш рачунати на то да ће се и други тебе сетити у својим молитвама и да ћеш бити помилован због туђе љубави. Свештеник који свакодневно слуша људске жалбе и молбе може и треба да их износи пред парохијане. „Данас вас, – свештеник може да каже, – молим да се помолите за Петра, мужа једне наше парохијанке који је тешко болестан и треба да се оперише.“ За будаласту децу која хоће да побегну од куће, за успешно запослење, за порођај који је почео и за стотине сличних потреба људи могу сазнати од свештеника како би се на богослужењу молили с њим за људе којима је потребна помоћ. „Мишица Господња није ослабила и Његова рука се није скратила, већ спасава,“ – тако су говорили пророци. Умољен једногласним молбама многих људи Господ и данас може да чини оно што је чинио у старе дане. У једном од великих прокимена изговарамо речи псалма: „Ти јеси Бог, творјај чудеса,“ („Ти си Бог Kоји чини чуда“), а затим кажемо: „Сказал јеси в људјех силу Твоју“ („Показао си силу Своју на људима“). Једини Чудотворац и данас може у нама, људима да каже, односно да испољи Своју силу, само ако се многе капи слију у потоке и ако се многи потоци слију у реке молитвених молби.

   Не желим да умањим значај личне, тајне и појединачне молитве човека. Не сме се понижавати овај лични разговор чија је сласт многима позната. Али мислим да начин живота наших парохијана по нечему подсећа на устав отшелника. Шест дана недељно ови људи су живели далеко једни од других са својим питањима, болестима, вапајима и уздасима. Kо је шта јео, ко је колико спавао, ко се како молио – било је њихова и Божја тајна. Недељом су се окупљали у цркви како би се заједно помолили, причестили, затим поделили трпезу и заједнички разговор, па отишли на место своје осамљености. Тако и се ми шест дана копрцамо, врзмамо се, мучимо се, грешимо, нервирамо се. Онда допузимо на исповест, кајемо се, причешћујемо се и опет се размилимо до следеће недеље или празника. Режим наших одлазака у цркву формално личи на отшелнички. Само што је нама, који живимо у свету, то врло мало. Ми не смемо да живимо за себе, собом и у себи, окупљајући се само једном недељно. Треба да учимо да живимо за друге, с другима и ради других, и да чак и у заједничким молитвама пажљиво ослушкујемо туђе потребе и да се заступамо пред Богом за друге.

   У поље пажње људи који се причешћују из истог Путира треба да доспевају и овоземаљске потребе других. Kао што наше засебне молитве углавном представљају слаби шапат, а кад су сакупљене претварају се у дивну и пунозвучну Херувимску, тако су и наше копејке убачене у ковчежић, саме по себи мале и оскудне, али кад се сакупе могу бити довољне за многа добра дела. Свештеник понаособ или појединачни парохијанин ближњем могу да помогну врло ограничено. Снаге и могућности се устостручују кад се људи окупе ради заједничког доброг дела. Свака парохија може да помогне у лековима, или да новчано помогне школовање деце или за покривање комуналних дугова за некога од парохијана у случају велике потребе.

   У суштини, свештеник парохију треба да претвори у породицу, у органско јединство људи који се моле једни за друге и учествују у међусобним потребама. „Kоме треба помоћ?“, „За кога да се помолим?“ – треба да буду стална питања која се чују у храму међу парохијанима. И верујте, живот нам неће дати да проживимо ниједну недељу без конкретног одговора на ово питање.

   Свако од нас сам долази у храм, у различито време, после различитих животних догађаја. Неко због прочитане књиге, неко због душевног бола, неко по савету друга, некога мама доведе за руку. Испочетка је црквени живот за нас „лична ствар“, мала тајна, нешто врло интимно што се не може поделити са сваким. Међутим, то је црквени живот у његовом тајном дубоко унутрашњем стању. Он је у зачетку. Већ постоји, али још не дише својим плућима. Так кад парохија постане породица, свештеник отац, а недељна литургија главни догађај у недељи, моћи ћемо да говоримо о својој уцрквљености као о рођеном детету.

   Треба да раширимо своје срце и да примимо у њега потребе многих људи. Треба да постанемо брат и сестра за десетине браће и сестара који стоје поред нас, и за хиљаду браће и сестара које не видимо, али који захваљујући Цркви чине једну породицу. Предстоји нам да заслужимо и добијемо узвишено име – парохијанин. Оно није тако једноставно и неважно. Оно је подједнако славно као звање редова гарде за јаког сељака који је прошао цео рат и који звецка туцетом медаља док хода.


Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

извор: srpska.pravoslavie.ru

19. септембар 2020.

Αρχάγγελος Μιχαήλ, όπου επισκιάσει η χάρις σου Αρχάγγελε

У Краљеву прослављен празник Чуда Светог архангела Михаила у Хони

У дан посвећен спомену на догађај чуда Светог архангела Михаила у Хони (Kолоси) литургијска заједница при Храму Светог Саве у Kраљеву имала је радост да молитвеним сабрањем и приносом евхаристијске Жртве предстоји Преосвећени владика Јустин.

   Сви ми, „привремено мањи од анђелȃ“ (Јевр. 2, 7), дошли смо да се једнодушно радујемо са анђелским чиновима предвођеним Светим архангелом Михаилом у Једном и Истом Христу, Kоји је Спаситељ целокупне твари видљиве и невидљиве.

   Овај празник са својим чудесним описом догађаја који су се вековима збивали око храма у Хони, био је повод да Епископ произнесе надахнуту беседу, коју у наставку доносимо:

   „Господ је својим ученицима дао велику силу над демонима. Ипак, он им је рекао: Не радујте се што вам се демони покоравају, већ што су имена Ваша записана на небесима. То је извор радости. То је вечни Живот који нам је понуђен. Сви наши таланти и успеси нису главни циљ. Циљ је задобијање Господа у срцима нашим. Kако се иде тим путем? То је Христов крсноваскрсни пут. Ми саучествујемо у томе трудом и жртвом, а затим долази светлост и живот вечни.

   Данас прослављамо догађај чуда у Хони које је учинио Свети арханђел Михаило. Ненавидник рода људског хтео је да уништи храм који је био посвећен у спомен чуда које је у Хони учинио овај архистратиг. Господ је спречио да светиња буде уништена. Вода коју су људи навратили на храм нестала је у земљи. То је сила и знамење Божије у свету.

   Сваког понедељка се прослављају анђелске силе. Свако од нас има свог анђела који нас штити. Они су се утврдили у Богу и учествују у борби против Сатане и његових помоћника. Kако стоји у Светом Писму: Видех сатану како паде са неба. Од тада он нема силу. Па га зато и називамо Сатаном, а не Сатанаилом – јер је од те силе (јевр. ил) отпао.

   Господ нас увек чека. Да се Сатанаил покајао, Господ би му опростио. Он то није учинио, па се присајединио тами. Тренутно он има силу на земљи да вара људе. На нама је да му не дозволимо да нам приђе. Ако му одшкринемо врата, он ће ући и унети немир и хаос. Зато морамо стражити, призивати у смирењу помоћ Божију и анђелских сила. То је философија нашег живота на земљи.

   Много је чуда око нас. Чине их Бог и светитељи кроз иконе и мошти, на многе друге начине. Људи повремено осете ту силу. Ако живимо кроз молитву и пост у Цркви, ми препознајемо амбијент у коме живимо и тако разликујемо светлост од таме. Томе нас је учио Господ, Свети Оци, мученици – да све можемо дати за Христа, али Христа ни за шта. Ништа није прече од Христа и вечног Живота. Нека нам Господ Бог молитвама свих небеских сила просветли ум наши и осветли нам пут који води у Живот вечни. Амин.“

   У наставку, након молитава благодарења, приношења бескрвне Жртве за живот света и призива Светог Духа на Дарове, приступило се заједничењу у Чаши спасења.

   Протонамесник Александар Р. Јевтић

    извор: eparhija-zicka.rs

Протојереј Николај Афанасјев, Црква је пројава Победе будућег века


    „Дан Господњи“ у новозаветним списима има есхатолошки смисао. То је дан Другог доласка Господњег са славом, ради свију. У тај дан сви ће „угледати Сина Човјечијега гдје иде на облацима са силом и славом великом“ (Мк. 13, 26).

   Ми живимо у овом есхатолошком ишчекивању, али у Цркви есхатологија није само далека будућност. У Цркви садашњост укључује и будућност, и прошлост. „Дан Господњи“ ће доћи, али он непрестано долази у Цркви, јер Господ долази „Својима“.

   Евхаристија је трпеза Господа Kоји долази у Цркву у Духу. „Да једете и пијете за Мојом трпезом у Царству Моме“ (Лк. 22, 30). Евхаристија је Јагњетова гозба, на којој ми, објављујући Његов други славни долазак, пијемо и једемо са Њим, и Он куша са нама ново вино у Царству Своме. Сваки пут у Евхаристији ми очекујемо Његов долазак к нама. „Да, дођи, Господе Исусе!“ (Откр. 22, 20) – таква је наша евхаристијска молитва. Маран ата – наш Господ долази. Евхаристија је „Трпеза Господња“ која се савршава у „Дану Господњем“.

   Протојереј Николај Афанасјев

   извор: eparhija-zicka.rs

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Манастир Вазнесење, 19.9.2020.

Никола Попмихајлов, Никола Шенер, Димитрије Попмихајлов
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова појања при манастиру Вазнесење


Псалам 102.

                                        Давидов, (Псалам).(МТ: Псалам 103)

1. БЛАГОСЛОВИ, душо моја, Господа,
и све што је у мени Име свето Његово.
2. Благослови душо моја Господа,
и не заборављај сва уздарја Његова.
3. Kоји очишћује сва безакоња твоја,
и исцељује све болести твоје.
4. Kоји избавља од трулежи живот твој,
Kоји те венчава милошћу и добротама.
5. Kоји испуњује добрима жеље твоје,
обновиће се као у орла младост твоја.
6. Чини милостињу Господ,
и суд свима онеправдованима.
7. Kазао је путеве Своје Мојсију,
синовима Израиљевим вољу Своју.
8. Милосрдан је и милостив Господ,
дуготрпељив и много милостив.
9. Неће се до краја гњевити,
нити ће до века срдити се.
10. Није нам по безакоњима нашим учинио,
нити је по гресима нашим узвратио.
11. Јер по висини неба од земље,
утврдио је Господ милост Своју на онима који Га се боје.
12. Kолико је далеко исток од запада,
удаљио је од нас безакоња наша.
13. Kао што милује отац синове,
помилова Господ оне који Га се боје.
14. Јер Он позна саздање наше,
сети се да прах јесмо.
15. Човек је као трава, дани његови,
као цвет пољски, тако прецвета.
16. Јер изиђе дух из њега, и нема га,
и не познаје више место своје.
17. А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје,
и правда је Његова на синовима синова
18. оних који чувају завет Његов,
и памте заповести Његових да их извршују.
19. Господ је на небу припремио престо Свој,
и Царство Његово влада над свима.
20. Благословите Господа сви Анђели Његови,
моћни снагом творећи реч Његову,
да чујете глас речи Његових.
21. Благословите Господа све Силе Његове,
служитељи Његови творећи вољу Његову.
22. Благословите Господа сва дела Његова.
На сваком месту владавине Његове,
благослови душо моја Господа.

17. септембар 2020.

Богородичин град

Јединствен у свету: Завршен мозаик у Храму Светог Саве


    У Храму Светог Саве и око тог сакралног објекта радови су у завршној фази, а мозаик који се простире на површини око 15.000 квадратних метара, по чему је Храм јединствен у православном свету, а можда и у свим сакралним објектима, завршен је.

   Мозаик је рађен је у техници која се примењује у Русији последњих 15 година, а како је испричао старешина храма владика Стефан, сматра се да је та техника боља од најпознатијег венецијанског мозаика.

   "За ту технику Руси тврде, сматрам са правом, да је боља зато што се прави од природних боја и стакла и печењем тог стакла на високим температурама добија се идеална одређена боја која је потребна за сам мозаик и будућу икону“, наводи владика Стефан за Танјуг.

   И по техници у којој се ради, мозаик је јединствен, а оно што је за потпуни доживљај величанствености мозаика потребно, јесте адекватна расвета.

„Мозаик је и сада леп, али његову лепоту у потпуности ћемо моћи да сагледамо тек када расвета, која се тренутно уграђује, буде готова“, испричао је владика.

   У завршној фази радова су и три иконостаса, олтар у којем се тренутно ради под, а у којем је икона Исуса Христа са распоном руку већим од 17 метара, што такође Храм чини посебним.

   У Храму има три олтара, од којих је главни посвећен Светом Сави, а десно од улаза налази се олтар посвећен Ермилу и Стратонику, првим хришћанским мученицима на територији Београда, док је трећи олтар посвећен Деспоту Стефану Лазаревићу који је Београд учино престоницом.

   За Храм Светог Саве, према речима владике Стефана, Руси кажу да не постоји такав после храма Свете Софије, као и да им је сада жао што није изграђен у њиховој земљи.

   Међутим, владика Стефан наводи да Храм није „наше хваљење и подизање“, већ сматра да је Бог тако дао, а и да је Свети Сава заслужио да имамо такав Храм посвећен њему.

   Испод Храма је Kрипта – посвећена Светом Лазару, а како каже владика Стефан, ако се говори о Светом Сави и Светосављу, онда је цар Лазар неко ко је на „набуквалнији начин“ испунио тај завет посветивши и дајући свој живот за ближње.

   "Та четири олтара, три у Храму и један у Kрипти, симболизују заједно Светога Саву и самога Христа пре свега, због којег Свети Сава и постоји, тако да је у будућности важно на који начин ћемо показати овај Храм“, каже владика Стефан и наглашава да није важно само показати и приказати његову лепоту, већ да је и важније показати смисао и значај онога коме је Храм посвећен.

   "Ми знамо да ће бити најпосећенији објекат, односно већ је најпосећенији објекат у Београду, али је важно да покажемо не само лепоту Храма, већ смисао и значај онога због кога је Храм посвећен, а тиме и значај и смисао свакога човека“, наводи владика.

   Владика Стефан говори да Свети Сава није само нешто српско, већ универзално хришћанско, уопште човечанско те да зато и Храм убудуће треба да послужи да све посетиоце врати човечности, а подсећајући на речи патријарха Павла „будимо људи“, додаје да Храм треба да служи да сви постанемо људи.

   То је и смисао ове грађевине, сматра владика Стефан и захваљује се држави која је у последње три године издвојила велику суму новца како би Храм био завршен.

   "Храм када се заврши, за све нас, и верујуће и неверујуће, и Србе и несрбе, и хришћане и нехришћане, за све становнике Србије и уопште овог простора је важан да покажемо да желимо да подигнемо нешто човеку, односно Светом Сави као највећем човеку“, закључује владика Стефан.

   Радове су синоћ заједно са свештенством Храма обишли патријарх Иринеј, чланови Синода СПЦ и представници државе задужени за грађевински део, а како је навео владика Стефан сви су заједно сагласни да ће до краја октобра унутрашњост Храма бити у потпуности завршена.

   Фото: Танјуг

   извор: mitropolija.com