Translate

05. март 2021.

У загрљају Цркве: Божанствена Литургија уз одар епископа Атанасија

 

   Након што је предао дух свој у наручје Божије, тијело умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског, новоупокојеног Атанасија, остало је ноћ и дан у загрљају Цркве, која га непрестано омива сузама, цјеливима и поклоњењима, миропомазујући га јеванђељским читањима и молитвама, умотавајући га у најчистија платна херцеговачких ливада и цвијећа, спремајући га за укоп.., не у земљу, него у камен, јер камен је и у камен ће отићи.

    На Божанственој литургији, уз одар Епископа Атанасија, у требињском Саборном храму  предстојали су Епископи, диселдорфски и њемачки Григорије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, свештенство, монаштво и народ Цркве, са свих страна свијета.

    По читању еванђеоског зачала, у име свештеника и њихових парохијана Епархије захумско-херцеговачке и приморске, опроштајно омилије блаженопочившем Епископу, оцу и учитељу произнио је протопрезвитер – ставрофор Дражен Тупањанин, почевши ријечима:

    „Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца…

Библиографија Епископа Атанасија (Јевтића)

Преузми везу:

eparhija-zicka.rs/bibliografija-episkopa-atanasija-jevtica

САБРАТ ТВРДОШКИ

 

+Атанасију


Пре но прођем капију

за којом сама чешња

поздравим гробну црквицу

у којој празан ми гроб

на опомену


У порти

волим да сретнем децу


А када сви пожуре да ми руку

целивају, окренем причу

сабор око мене стисне се

и чека речи које сам дужан


Ја, мањи од свих

око врата икона Богородице

а унутра, по милости Боже,

на костуру Адамовом

апостолски благослов


Желим уместо сваког достојанства

да будем само сабрат тврдошки

и место хвалословља

осаму крај апостолског зденца


Богочовеком Христом да сладим


   Александар Марић

   извор: aleksandarmaric.blogspot.com

Манастир Жича, Спасовдан, 2020.

Животопис умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског, новопредстављеног у Господу, Атанасија


Име епископа Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности већ и цијелом хришћанском, нарочито православном свијету. Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, Милана Д. Јевтића и Савке (рођ. Брисић), земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (западна Србија), на други дан Божића, 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, нижу гимназију започео 1949. у Шапцу, а завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици, а завршио је у Београду 1958.  Исте године уписао је Православни богословски факултет у Београду, али је убрзо позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици и на Kосову. По повратку из војске, замонашен је – по благослову епископа шабачко-ваљевског Јована, и то руком архимандрита Јустина Поповића у Манастиру Пустиња код Ваљева, уочи Ваведења, 3. децембра 1960. године, а затим је, као сабрат Манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна 1963. године. Дипломирао је општом оцјеном 8,88.

 За вријеме студија рукоположио га је епископ Јован у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963. рукоположен је и у свештенички чин. Завршивши Богословски факултет, поднио је молбу Светом архијерејском синоду како би му био одборен одлазак на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964. послао га је Његова светост патријарх српски Герман на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), гдје је остао до јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао је у љето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, гдје је, под руководством професора догматике и академика др Јована Kармириса, припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: „Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту“. Докторску тезу одбранио је одличним успјехом 2. јуна 1967. на истом факултету. Након тога остао је у Атини још годину дана настављајући богословски рад углавном на изучавању светих отаца Цркве.

   За вријеме четворогодишњег боравка у Атини служио је као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно вријеме у богословском интернату Грчке цркве, а затим у приватном стану. Све вријеме боравка у Грчкој био у сталној вези са својим епископом – шабачко–ваљевским Јованом. У јесен 1968, добивши за то благослов од свог духовника и епископа, прешао је у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради наставка богословских студија и изучавања француског језика. Након проведене једне године изабран је од Професорског савјета Института за професора на предметима Увод у теологију и Патрологија са аскетиком, и на том положају остао је три године. Посљедњу годину (1971/72) предавао је и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено је пратио предавања из Патрологије на Римокатоличком теолошком факултету (Институт Цатхолиqуе де Парис) и поједина предавања из византијске књижевности на Сорбони (Хаутес Етудес). У својству професора Института Светог Сергија, учествовао је на Првој теолошкој конференцији православних теолога у Америци, септембра 1970, у Бостону (Холy Цросс). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живио је у дому студената Института Светог Сергија. Током љета посјећивао је Свету земљу, Србију и Грчку.

  Вративши се из Париза у љето 1972, постављен је од стране Светог архијерејског синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Сљедеће 1973. изабран је за доцента на Богословском факултету на Kатедри за патрологију (Црквена књижевност и Мисао светих отаца Истока и Запада). Предавао је и Историју Хришћанске цркве низ година, као и неко вријеме Историју Српске цркве. Године 1983. биран је за ванредног, а 1987. за редовног професора на Kатедри за патрологију. Биран је за декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У периоду рада на Факултету објавио је око двије стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дјело Патрологија (књ. 2).

   Након доласка у Београд служио је у Манастиру Ваведење на Сењаку. Брзо се укључио у културна кретања престонице, првенствено активним учествовањем на бројним трибинама, гдје је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли те својственом му ерудицијом и свестраношћу задобио велике симпатије и подршку – нарочито омладине – у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Одржао је више десетина предавања омладини у патријаршијској сали у Београду. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима дјелатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свијести и савјести српскога народа, подсјећајући на озбиљност ситуације на Kосову и Метохији, али и у другим српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и свједочанстава о новомучеништву, завјетовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао је дуг пострадалим Србима и својој цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примјером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин. Својим пастирско-еклисијалним дјеловањем допринио је измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. америчког раскола.

   Ратне 1991. године је од стране Светог архијерејског сабора изабран, а на Ивањдан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за епископа банатског, гдје је остао непуних годину дана. Свети архијерејски сабор је, на мајском засједању 1992, епископа Атанасија изабрао за епископа захумско-херцеговачког и приморског. Због ратног пожара није могао бити устоличен у сједишту Епархије, Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992. године. Нови епископ, са сједиштем у Манастиру Тврдошу, наслиједио је Епархију која више деценија није имала свога архипастира. Током рата многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избјеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну вјеру у Херцеговини масовним крштавањем, причешћивањем и просвјећивањем повјереног му народа (покренуо је, између осталог, епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије „Свети Василије Острошки“ у Фочи. Његовом заслугом Херцеговином су пронијете мошти Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца (10–11. маја 1996).

   Због тешке повреде вратних пршљенова (3. децембра 1998) замолио је Сабор епископâ да га разријеши дужности архијерејске катедре, али не и архијерејског служења. На септембарском засједању 1999. године Свети архијерејски сабор усвојио је оставку епископа Атанасија на активно управљање Епархијом захумско-херцеговачком и приморском, а на његово мјесто изабран је епископ Григорије. Епископ Атанасије остао је да борави у Манастиру Тврдошу крај Требиња и да помаже херцеговачким архијерхејима. Наредних година много времена проводи на Kосову и Метохији (нарочито од доласка страних НАТО трупа у јуну 1999) помажући тамошњем епископу и страдалном народу. Током 2001/2002. провео је осам мјесеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превођења Светог писма Старог завјета на српски, и упознајући боље Свету земљу Господњу те служећи у Јерусалимској патријаршији, нарочито на Гробу Господњем и Гробу Мајке Божје (претходно је посјетио Свету земљу три пута и Синај два пута). По повратку из Јерусалима, Сабор га је, од јуна 2002. до маја 2003, послао на испомоћ обољелом епископу жичком Стефану, када је с другим епископима припремио уношење у календар светих и епископа жичког и охридског Николаја. По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу на преводу Светог писма с јеврејског и грчког, повремено пише текстове или држи предавања. За вријеме погрома Срба на Kосмету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом.

   Епископ Атанасије је нарочито као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и свјетовним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и бесједа на више свјетских језика, преко шест стотина радова. Преводи са старогрчког, старословенског и других језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.

    Владиκο бесмртног имена, вјечна ти успомена! 

   извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com

04. март 2021.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ДОСТОБЛАЖЕНИ ВЛАДИКО И СРЕЋНО ТИ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ!

    Са сузама смо примили вест о блаженом уснућу нашег љубљеног Владике Атанасија чија душа сада хита сладчајшем Христу за кога је и са којим је живео цео свој живот, сведочећи Еванђеље радости и вечног живота. Хита и у загрљај свог драгог саборца и никада прежаљеног Митрополита Амфилохија са којим нас је све учио радости Христовог Васкрсења и победи над смрти у којој телесна болест и смрт представљају само двери ка вечној радости Христовој. 

   Своју последњу земаљску утакмицу одиграо је, како је он то умео да каже "мајсторски" и са радошћу може са Апостолом Павлом да кличе "Рат ратовах, трку трчах, вјеру одржах!“ .

   Нека му је вечни спомен, да се вечно радује са хоровима анђела и светитеља, да се моли за све нас крепећи нас на нашем путу оцелотворења у Христу тј. спасења, како нас је увек учио.

   Велика је радост и част била познавати таквог човека, слушати његове речи и учење које су долазиле увек из живог опита живота у Христу. Нису то увек биле лаке речи, али су биле истините и натопљене љубављу којом је обиловао и коју су само безазлени могли да препознају, посебно деца која су га увек толико волела, препознајући га као свога. 

   Остали смо сироти привремено без два великана наше Цркве, два брата и равноапостолна светитеља који су Црну Гору и Херцеговину подигли из пепела безбожја и за собом оставили обрађен рајски врт, са многим верницима, храмовима, књигама и списима које је посебно владика Атанасије брижљиво писао и спремао да нам буду светионик у духовном путу.

   Његова љубав за Kосово и Метохију је била посебно велика. И остаће заувек запамћен као сведок страдања нашег народа од Kосова до Јадовна, као човек који је у најтежа времена био са страдалним народом Kосова и Метохије, који је обишао сваку цркву и залио сваку рушевину вином и молитвом. 

   Бог да му подари Царство небеско којим је већ и овде за земаљског живота живео тако снажно и тако живо, певајући сваким атомом свог бића са свима светима "Христос Васкрсе из мртвих....."

ХРИСТОС ВАСKРСЕ, ДОСТОБЛАЖЕНИ ВЛАДИKО И СРЕЋНО ТИ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ!

Воле те твоји Дечанци

   извор: Сава Јањић

Уснуо у Господу умировљени eпископ Атанасије (Јевтић)


Уснуо у Господу умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије

   Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије преминуо је 4. марта 2021. године у вечерњим часовима у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавештење о сахрани новопрестављеног Владике биће објављено накнадно. 

  Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена!

    извор: www.spc.rs

Блажен муж - Псалом первый

Текст на старославянском языке:

Блаженъ мужъ, иже не иде на совѣтъ нечестивыхъ, и на пути грѣшныхъ не ста, и на сѣдалищи губителей не сѣде:

Но въ законѣ господни волѧ єгѡ, и въ законѣ єгѡ поучитсѧ день и нощь.

И будетъ якѡ древо насажденное при исходищихъ водъ, єже плодъ свой дастъ во времѧ свое, и листъ єгѡ не ѿпадетъ: и всѧ, єлика аще творитъ, ѹспѣетъ.

Не такѡ нечестивїи, не такѡ: но якѡ прахъ, єгоже возметаетъ вѣтръ ѿ лица земли.

Сегѡ ради не воскреснутъ нечестивїи на судъ: ниже грѣшницы на совѣтъ праведныхъ.

Якѡ вѣсть господь путь праведныхъ, и путь нечестивыхъ погибнетъ.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

ЕПИСКОП ФОТИЈЕ, КИНОНИА

 

Ништа на свету

веће нема, од

заједнице са Богом

и да син

говори Оцу, као

ја са тобом

 

То је Адамов

рај, који сатана

наруши, гордом

мишљу, да ће као

богови бити и

смртну жаоку

успе му

скрити

 

О сузе првога

Адама, ви и нас

омивате,

јер смо

и сами много пута

пали, а плача

нема, којим би

у рају остали

 

Ми се више

раја и не сећамо,

ни тога како

Бог њиме шета,

тражећи Адама

у шибљу, иза

дрвета

 

Адамов рај је

кинониа,

заједница са Богом

која нас чини сином,

а не робом

 

То ако изгубимо

губимо све, и ево

ропства и таме,

а Бог нас је за

рај саздао, за рај

и не саме

   извор: www.eparhijazt.com

ВРЛИНОСЛОВ: Смирење и (или) гордост

03. март 2021.

ПСАЛАМ 137, НА РЈЕКАХ ВАВИЛОНСКИХ

  На реках Вавилонских, тамо сједохом и плакахом, вњегда помјанути Сиона. На вердих посредје јего објесихом органи нашја. Јако тамо вопросиша ни кљенши нас оо словесјех пјесњеј, и ведши нас о пјении, воспојте нам от пјеснеј сионских. Kако воспоем пјесан господњу, на земљи чужде. Ашче забусу тебе Јерусалиме забвена буди десница моја. Приљпни јазик мој гортани мојему, ашче не помјану тебе, ачше не предложу Јерусалима, јако в началје веселија мојего. Помјани господи сини едомскија, в ден Јерусалимљ глагољушча истошчајте, истошчајте до основаниј јего.  Д шчи Вавилонја окајанаја,  блажен иже воздаст тебје, воздајаније твоје, јеже воздала јеси нам. Блажен иже имет и разбијет младенци твоја о камен. Алилуја. 


ПРЕВОД

На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо,
када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Kако ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.  Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Kћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила;  блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен

Поје: јереј Видак Вујадиновић

Аматерски снимак, урађен за потребе учења Српског Црквеног појања

Снимљено у храму Светог Василија Острошког и Светог Петра Дабробосансог у Фочи

Уредништво: Редакција Богословије Светог Петра Дабробосанског
јереј Видак Вујадиновић
Ђорђе Веселиновић IV разред 
Лазар Јеремић II разред.
2020. г.

извор: 
Манастир Вазнесење