Translate

14. новембар 2019.

Манастир Вазнесење, Свети Козма и Дамјан, 14.11.2019.


јеромонах Орсисије, настојатељ манастира Свете Тројице

Радмила Мишев, Приказ – Милоје Радовић, МАЛА ПРИЧА О ВЕЛИКОЈ ЖИЧИ



Тешко је у данашње време наћи књигу за децу, као што је ”Мала прича о великој Жичи” која на тако леп начин говори о историји, духовности, нашој Православној вери, а све је то речено поетски, јасним стихом и лепом римом.
   Ово је поема која извире из самог бића, корена народа, попут некадашњих народних песама које су преносиле поруку, поуку и памћење, а васпитавајући, и поучавајући многе генерације и биле су брана забораву.
   Kад би уџбеници историје били писани као ”Мала прича о великој Жичи” Милоја Радовића, верујем да би малишани заволели историју и много научили, на лак и њима привлачан начин.
   Поред, поетски бриљатно обрађене историје Манастира Жиче, која није само манастир, већ и срце српске духовности и државности, књига има и дубоку духовну поуку.
   О лепоти и вредности књиге академик Светислав Божић каже: ”Kао ветар који над Жичом кружи и никад не стари, као што Николајев глас с тим ветром путује, тако и немир склупчан на савијутку око Жиче, кроз певање Милоја Радовића, постаје лек и мелем, за оне душе, које ће у дану неком, сунчаном, препознати Светлост и Свете претке, у ово сневање, уткане.”
   Писати о Жичи није лако, а нарочито за децу, мада је, искрено речено, ова књига намењена свима, без обзира на године. Она нас враћа у време кад су нам мајке и баке причале приче, и кад смо били ушушкани у те приче као у паперјасту бундицу. ”Милозвучно, као кад се говори у светој порти, у летње затишје… О таквој историји има се шта и како рећи, поготово кад је Жича, са својим светитељима више од историје” каже о књизи књижевник Драган Лакићевић.
   А књига кроз седам певања креће од Неба, одакле све и почиње, па се полако пред нашим задивљеним очима појављује на земљи Жича са Светитељима и владарима, али се кроз причу о изградњи објашњавају неке веома озбиљне ствари, свађа и борбе браће Вукана и Стефана око престола, и како их је Свети Сава, њихов најмлађи брат, измирио над моштима њиховог оца Светог Симеона Немање.
   О веома озбиљним и осетљивим темама, као што је крунисање Светог краља Стефана Првовенчаног, Милоје Радовић на изузетно леп и деликатан начин објашњава суштину тог чина, судбински важног за српски народ и државу:

  ”Kруна за краља Стефана стиже из Рима.
   На први погледа изгледаше како треба:
   Отмена, прожета златом и драгуљима.
   Али, они који не гледају само очима,
   Спазише да у њој нема правог неба.
   Открише да је прошарана захтевима,
   Опасним за народ наш богобојажљиви,
   Што само би да у вери отаца живи.”

   ”Само песник са особеном духовном тананошћу може да исприча красним и бираним речима повест о узрастању једног народа, чији се идентитет чврсто везао за манастир Жичу” (др Драгољуб Даниловић, историчар).
   Поред лепоте поеме, треба нагласити исто тако значајан подухват уметника Бојана Миљковића, који је певања осликао, тако да је све сливено у једну целину. Сликао је на модеран начин, али кроз те слике провејава дух Византије, великих узора наших сликара.
   Kњига која је пред вама, уметнички и сликарски, филигрански је обликована,  баш као што псалмопојац Давид каже: ”Сребро седам пута у ватри претопљено и очишћено.”

   Радмила Мишев
   извор: eparhija-zicka.rs

Лист Храм бр. 54: Старац Пајсије Светогорац,Поуке родитељима и деци


извор: eparhija-zicka.rs

13. новембар 2019.

Тургењев, ХРИСТОС

      Видео сам себе као младића, готово дечака, у ниској сеоској цркви. Kао црвене мрље тихо су пламсале пред старинским иконама танке воштане свеће.
   Дугин венчић окруживао је сваки пламичак. У цркви је било мрачно и тмурно… Али преда мном је било много света.
   Све саме русе, сељачке главе. С времена на време оне би почеле да се таласају, падају, опет се дижу, као зрело класје кад га летњи ветар узбурка као лаки вал.
   Одједном, некакав човек приђе отпозади и стаде тик уз мене.
   Нисам се осврнуо на њега, али сам истог часа осетио да је тај човек – Христос.
   Ганутост, љубопитство и страх наједном су ме обузели. Учинио сам напор… и погледао свог суседа.
   Лице као свако лице – налик на сва људска лица. Очи гледају мало увис, пажљиво и кротко. Усне склопљене, али не стегнуте; горња усна као да почива на доњој. Невелика брада раздвојена. Руке скрштене и непомичне. И одећа на њему је као код других.
   Та какав је то Христос! – помислих. – Тако прост, једноставан човек! Не може бити!
   Окретох се. Али нисам успео ни да одвратим поглед од тог простог човека кад сам поново осетио да то управо Христос стоји поред мене.
   Опет сам учинио напор… и опет угледао исто оно лице, налик на сва људска лица, исте оне обичне, иако непознате црте.
   И мени одједном постаде мучно – и ја се пренух. Тек тада схватих да управо такво лице, налик на сва људска лица –  и јесте лице Христа.

(из књиге Ивана Сергејевича Тургењева „Живе мошти – изабране хришћанске приче“, Бернар, Стари Бановци – Дунав – Београд, 2012, стр. 140)

   извор: mitropolija.com

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 21. по Духовдану, 10.11.2019.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

НА ЧАСОВИМА ПОЈАЊА

Манастир Никоље, 9.11.2019.
                                                                         19.10.2019.
Манастир Вазнесење, 16.3.2019.
ЧАСОВИ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА
ПРИ ДУХОВНОМ ЦЕНТРУ
"ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ", КРАЉЕВО
И
МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ, ОВЧАР БАЊА

Ктиторска слава, рукоположење и освећење Параклиса краља Урошице у Ариљу


У дану када Света Црква прославља Светог монаха Теоктиста – краља Драгутина и његовог брата Милутина, а са њима и блажену Јелену, мајку њихову, сабрала се литургијска заједница при Храму Светог Ахилија у Ариљу, да прослави своју ктиторску славу.
   И обрадова нас Тросунчана Тројица вишеструким благословом: Вечност у род људски уђе Оваплоћењем Сина Божијега, и видесмо Га и насладисмо се Њега, и Собом, омогући нама пролазнима да постанемо део Вечности, и да је предокушамо у свакој Литургији.
   Дочекасмо нашег Владику Јустина, и он нам освешта параклис Светог принца Урошице, храм који смо изградили на месту некадашње трпезарије, а у коме је већ био иконостас из XIX века. Свети Урошица је другорођени син краља Драгутина и краљице Kателине. Замонашио се у моравичком манастиру, под именом Стефан, упокојио се ту, и погребен. Из његовог гроба истицало је свето миро. За време Аустро-турског рата 1713-1718. мошти су му склоњене и од тада им се губи траг, али спомен на Светог принца никада у Ариљу није угаснуо. Садашње поколење упалило му је вечну свећу, изградњом овог храма.
   Владики су у току Литургије саслуживали: архијерејски намесници: пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић и љубићки јереј Никола Вучетић, протојереји: Синиша Раденковић, старешина ивањички, Драган Тимотијевић из Дрежника, отац новорукоположеног Јована, протонамесник Синиша Никитовић из Прилика, јереј Божо Главоњић, старешина пожешки, протођакон Александар Грујовић, ђакони: Радомир Митровић, ариљски, Јован Тимотијевић, прељински.
   У току Божанске Литургије, која је врата што у Вечност воде, Владика је рукоположио ђакона Јована Тимотијевића у чин јереја, а благодат Духа Светога која се излила у његово срце и главу дала му је апостолску силу да везује земљу и Небо, пролазно и Вечно, грешне људе и безгрешнога Бога, и могућност да Вечно служи пред престолом Божијим.
   У очинској поуци Владика нам је рекао: „Нико од људи нема изговора да је јадан бедан и ништаван, да у у искушењима мора да поклекне, јер нема тобож никакве помоћи. Помоћ је наша у Господу Богу нашему, који је створио Небо и земљу. Господ нас стално призива да превазиђемо наше људске слабости, да гледамо у Небо. Ако смо пали, клонули, безнадежни, то је до нас. Онај који не призива Бога и који мисли да може да реши све проблеме, тај се вара. Заповести Његове у почетку можда су тешке, али када човек почне да их извршава видеће колико у томе има истине и благодати. Да бисмо ту благодат осетили треба да живимо светотајински, да постимо када се пости, да се исповедамо и избришемо грехе своје пред Господом и тада ћемо сијати пред Господом.“
   На крају Литургије, Владика је осветио славски колач, који су спремили наши вредни домаћини и поделио захвалнице приложницима капеле Светог Урошице. Славље је настављено за трпезом љубави.

   Дарко Несторовић, протонамесник
   извор: eparhija-zicka.rs