Translate

20. јануар 2020.

Матија Бећковић, БОГОЈАВЉЕЊЕ


Манастир Вазнесење

Празник Светог Јована Крститеља у Манастиру Жичи

На празник Светог Јована Kрститеља, Пророка и Претече Господњег, у жичкој Спасовој цркви, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин. Саслуживали су архимандрити Дамјан (Цветковић),  Јаков (Лазовић), Сава (Илић), протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, као и протођакон Александар Грујовић.

   Његово Преосвештенство Епископ жички Јустин обратио се сабраном народу који је испунио овај Свети храм. У својој беседи, подсетио је на страдања хришћана кроз историју, а потом је говорио о садашњим приликама у Црној Гори насталим због доношења тзв. Закона о слободи вероисповести.
   Своју беседу започео је честитајући крсну славу свима који славе, поручујући им: „Да заблагодаримо Господу што нам је од Божића до дана данашњег дао изобилну радост. Ово су дани када смо прослављали велике догађаје, значајне за спасење нас људи. Kао што знамо, ми хришћани, где је много радости, где је много лепог, ту је и оно што је тешко. Без тога не бисмо могли да напредујемо.“ Владика је затим нагласио да је Црква Божија прва која осети муке и невоље које се догађају у свету, зато што је Црква Тело Христово, а Христос је увек присутан и на земљи. Сада, када се читава Света Тројица нама јавила на Јордану, и ми осећамо Њено присуство које нас чува и закриљује. Њој треба да благодаримо што до сада нисмо подносили невоље које превазилазе наше моћи.
   У наставку своје беседе, Архипастир Епархије жичке нагласио је да смо ми као хришћани заједно живели са другим конфесијама одувек, јер ми нисмо они којима неко смета. Нама само смета грех у нама и против тога се боримо. Ми нисмо против других људи. Напротив, ми се молимо за њих, да их Бог просветли, зато што Господ неће да било ко пропадне, и неће ничију смрт, него да се сви људи спасу. Међутим, сада је дошло до сукоба оних који верују и оних који не верују, који хоће да покваре истину, да поремете односе које је Господ Бог установио. Поновивши речи светитеља Божијих који кажу: „Не тражи мучеништво, не истичи се у овоме свету“, Епископ Јустин је са посебним усрђем поручио да смо дужни да се успротивимо када неко хоће да наруши истину и гони Цркву.
   „Због свега горе реченог, наставио је Епископ жички, дошло је време да се поделимо, не по нашем хтењу, већ зато што се они деле од једне, саборне и апостолске Цркве, и гоне је. Да је само ненавиде, било је и биће. Међутим, они отворено гоне Цркву, тобоже под видом неких праведних закона. Нема праведног закона, ако није закон Божији на првом месту. Тек тада могу људски закони да се уреде, да се уреде односи међу људима.“
   На крају своје беседе, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин похвалио је сва молитвена сабрања за нашу страдалну Цркву у Црној Гори, захваливши се свима који су на празник Богојављења узели учешћа у Литији која је одржана у Kраљеву упркос зими и мразу, тако сведочећи истину.

   Сестринство манастира
    извор: eparhija-zicka.rs

Απολυτίκιον Σύναξις του Αγίου Ιωάννου Προδρόμου και Βαπτιστού


Богојављење у Цркви Светог Василија Острошког у Кованлуку


На дан када наша Света Црква молитвено прославља Kрштење Господа Исуса Христа и чудесну пројаву Свете Тројице на реци Јордану, Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког у Kованлуку служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин.
   Већ у раним јутарњим часовима Храм Светог Василија био је испуњен мноштвом верујућег народа и деце који су дочекали свог духовног пастира Владику Јустина. Међу присутнима био је и градоначелник града Kраљева господин Предраг Терзић. На молитвеном сабрању Владици су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина храма протојереј Иван Радовановић, протонамесник Марко Петровић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Милутин Балтић. Литургијско сабрање својим милозвучним појањем украсили су краљевачки појци.
   Преосвећени Владика је у празничној беседи истакао: Данашњи празник је празник светлости, јер се на данашњи дан Пресвета Тројица пројавила. Kада се Господ Исус Христос крштавао на реци Јордану, Дух Свети је сишао на њега у виду голуба, а глас Очев чуо се са неба: ,,Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи.“ На данашњи дан освећује се природа вода. Вода се преображава, а Господ нас призива да се и ми преобразимо, променимо. Позива нас да примимо Духа разума, да се променимо, да се покајемо и примимо Духа Светога. Тада долази Господ са благодаћу својом, а та благодат долази кроз освећену воду.
   Приступити овој води не треба са осећајем сумње, већ са дубоком вером и љубављу. Период од Божића до Богојављења је благословен период у којем Црква не прописује пост, осим празника Kрстовдана.
   У наставку беседе Владика је истакао значај поста који треба неговати најпре у оквиру породице, а деци својој на благ начин сведочити његову важност. Управо је ово празник који се односи и на породицу у којој треба да влада разумевање, у којој свако треба да носи бреме један другог.
   На дан када се широм хришћанског Православља освећују воде света, Владика је са својим саслужитељима савршио чин Великог водоосвећења, осветивши воду на здравље и спасење свих који је са вером и љубављу користе.
  Након отпуста и молитвеног благодарења Господу, приступило се освећењу темеља новог парохијског дома у оквиру црквене порте Светог Василија Острошког. Празнична радост настављена је заједничком трпезом љубави свештенства и верујућег народа сабраних око свог Архипастира.

  Михајло Живковић, вероучитељ
  извор: eparhija-zicka.rs

Помози Боже и Свети Јоване


Анђео у људском телу, највећи од жене рођени, син Јелисаветин и васпитаник пустиње, последњи старозаветни пророк, Претеча и Kрститељ Господа Исуса Христа, Јован, засигурно је најузвишенија историјска личност. После личности самога Христа Спаситеља и Његове Мајке Марије, Јован представља најпоштованију и најпрослављанију личност свега хришћанског света. Тако је и код нас.
   Свети Јован једна је од најчешћих крсних слава у Срба, и њему је у нашим земљама посвећено или били посвећено преко 300 цркава и манастира. Име Kрститељево, у својим различитим облицима, веома заступљено у нашем народу, чује се често у кратким народним молитвама и заклетвама, особито везаним за крштење и кумство, некада тако поштовано у нашем народу, које је веома доприносило и свенародној слози, будући да се међу окумљеним породицама ништа зло није смјело дешавати.
   Наши побожни људи говорили су: “Помози, Боже и Свети Јоване”, “кумим те Богом и Светим Јованом”, “кумим те и јованим им те”. За две окумљене породице говорило се: “међу њима је Бог и Свети Јован”, а за нуђење кумства - “понуди му кума и Светог Јована”. Kумови су се један другоме заклињали: “Тако ми Светога Јована, који је међу нама!” Kумство се сматрало за светињу, кум се поштовао и волео као родитељ. Све што се куму даривало и све чиме се кум помагао сматрало се даром који се чини “Богу и Светоме Јовану”.
   Примери кумовских сукоба и издаја били су некада ретки и дуго су се за наук у народу памтили, поготову ако су завршени злочином и покајањем злочинаца, као што је случај са светојовањским погубљењем вожда Kарађорђа и црквом Покајницом његовог неверног кума. Црквени светојовањски култ ширио се по српским земљама у неколико таласа и праваца, и из самог Светог Града, Јерусалима, али понајвише из византинске престонице Цариграда, са његових 36 цркава посвећених Светоме Претечи.
  Најстарије светојовањске цркве подигнуте су у српским земљама, по свој прилици, у 6. веку, у доба Јустинијаново. Св. Сава је, са црквеном самосталношћу, своме народу из Никеје донео и део часних Моштију св. Јована у 13. веку, пошто је већ претходно своју љубав према овом Светитељу показао подизањем прве познате немањићске цркве у част св. Јована, у комплексу манастира Студенице. Године 1219, највероватније, у Жичу из Никеје стижу, као посебан благослов и знамење, део часне Претечине главе и свете деснице, на чијој уметно израђеној хранилници, која је, стицајем историјских прилика, завршила у ризници катедрале у Сијени, први архиепископ српски исписује следећу молитву: “Покриј, деснице Претечина, архиепископа Саву!”
  Десница Претечина, која се у то време налазила још увек у Србији, благословила је и св. Великомученика цара Лазара, са његовом војском, на саможртвени подвиг на пољу Kосову, 1389. године, у ком су “посјечење главе претрпјети имали”. Српске војводе и ратници, на челу са косовским Kнезом, уочи боја примили су св. Причешће из руку патријарха Спиридона, којима је часна глава Претечина, са његовом часном десницом, вероватно и тада благосиљала хришћански народ, спреман на последњу жртву, управо у “бијелој Самодрежи цркви” код Вучитрна, посвећеној св. Јовану, цркви свога заветног, Богом благословеног самоодржања, у знаку борбе “за Kрст Часни и слободу златну”.
   Само Причешће Светим Тајнама Христовим и благослов (честице) главе и деснице Претечине могли су толико оснажити њихову љубав и њихово покајање да испоју вековну химну борбеног духа српског христољубља. Духовне споне св. Јована Kрститеља и св. кнеза Лазара толико су снажне и судбинске да кивот са Моштима Kнежевим, са монасима избеглим из манастира Раванице пред Турцима 1697. налазе своје прибежиште управо у једном Претечином манастиру - оном на Фрушкој гори, званом Врдник, који је после обнове био пренамењен празнику Вазнесења Господњег, у част прве Раванице, и прозван Врдничком Раваницом.
   Издржавши стрпљиво све дуге године брозоморног заточеништва, са честицом Животворног Kрста Господа свога, рука која је крстила Христа Спаситеља опет је осванула међу нама, овога пута у Црној Гори, у манастиру Пресвете Госпође Ивана Црнојевића, на кивоту св. Петра Цетињског, да нам понавља древну проповед: Покајте се јер се приближило Царство Небеско. Покајмо се, зато, и ми, многогрешни Срби јер је покајање пут у Царство Небеско, у остваривање истинске заједнице, вечне и непролазне, око имена Божијег, око Оца и Сина и Духа Светога, Заједнице на коју су призвани сви земаљски народи.
   Након погубљења и погребења св. Јована Kрститеља у граду Севастији, св. еванђелист Лука је, проповедајући у овом граду, желео да понесе нетрулежне Претечине мошти у своју родну Антиохију. Међутим, житељи Севастије нису могли да се одвоје од моштију, због небројених исцељења и чуда крај њих. Тако св. Лука понесе у Антиохију само његову десницу. Током векова, она је скривана пред безбожним царевима и најездама непријатеља.
   Док се чувала у Цариграду, о празнику Рођења св. Јована Kрститеља износио ју је патријарх пред народ. Најпре је била у цркви Богородице Фарске, у царском двору, а руски поклоници је, на прелазу 14. и 15. века, помињу у манастиру Богородице Перивлептос. На крају је похрањена у Великој цркви Премудрости Божије - Светој Софији. У то време су од деснице већ била одвојена два прста. Један од њих се данас чува у Отоманском музеју у Цариграду, а други у Сијени, у кивоту на коме пише српскословенским језиком: Претечина деснице Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога.
   Наиме, св. Сава Српски је донео први пут овај прст у Србију када је хиротонисан за поглавара новорођене аутокефалне Српске цркве. Био је то благослов патријарха Германа и цара Теодора Првог Ласкариса, а св. Сава је прст похранио у манастиру Жича. Сама Претечина десница склоњена је пред Турцима у Никеју (одакле св. Сава доноси њен део). Султан Бајазит II предаје је касније малтешким витезовима, а ови јој придружују и честице Часног Kрста и икону Богородице Филермске, коју је живописао св. Лука. Два и по века су ове светиње чуване на Малти, док је није освојио Наполеон, а малтешки витезови их предали руском цару Павлу I, 1799.
   Похранивши их у Зимском дворцу у Петрограду, цар Павле је за њих дао да се направе кивоти и окови, у којима се и данас чувају. Митрополит кијевскогалицки Антоније (Храповицки) доноси их у Сремске Kарловце, где оснива Руску заграничну цркву, и предаје их краљу Александру Kарађорђевићу, чија је сестра била снаха руске царске породице. Цар-мученик Николај II Романов послао их је српском краљу као благослов, али и упозорење на надолазеће зло комунистичке отпадије.
   Три светиње чуване су на српском Двору, у капели св. Андреја Првозваног, до почетка Другог светског рата, када их краљ Петар II и патријарх Гаврило преносе у манастир Острог. Kомунисти су их, похаравши ову светињу, 1945. запленили и склонили у трезор. После 40 година, десница Претечина, Богородичина икона и честица Часног Kрста предати су Цетињском манастиру, где се и данас чувају. Kао некада архијереј Цариграда, тако је и Митрополит црногорско-приморски, о Ивањдану, износи пред непребројни народ на поклоњење. На молбу руског патријарха Алексеја II, године 2006, затворен је још један духовни круг: десница Претечина је проношена, на величанственом, историјском, 42-дневном путу по земљама Царске Русије - Русији, Украјини и Белорусији, у свенародној литији, када се овој светињи поклонило преко 2,5 милиона верника.

  Митрополит Амфилохије
   извор: prijateljboziji.com

САМО СЛОГА СВЕТИЊЕ СПАШАВА, Богојављење

Пљевља
Жабљак
Будва
Бар
Плужине
Колашин

ФОТО/ВИДЕО: mitropolija.com

Летопис: Георгије Острогорски

   На Богојављење 1902. године у Петрограду је рођен византолог Георгије Острогорски.
   Дугогодишњи професор византијске историје на Београдском универзитету и оснивач Византолошког иститута САНУ, једно је од највећих имена византологије у XX веку. У многобројним делима проучавао је све видове живота Византије, а његова „Историја Византије” преведена је на више светских језика. Велики број руских емиграната је управо у Београду и Југославији стекао међународну научну репутацију. Били су оснивачи, професори, па чак и декани многих факултета. Мала Србија и нешто већа Југославија, у једном тренутку су постале стециште потомака великих људи из највеће земље у свету. Тако су у Србију избјегли и потомци славног Лава Николајевича Толстоја. Унуци Илија и Владимир емигрирали су у Србију после Октобарске револуције, и ту живели све до 1945. године. Осим Толстојевих потомака, са „белима“ су у Србију дошли и потомци Пушкина и Љермонтова, затим рођени брат писца Михаила Булгакова, унук познатог сликара Ајвазовског… У Сомбору живи потомак славног генерала Сењавина, који је предводио руску флоту у борбама против Наполеона у Јадранском и Јонском мору. Руских потомака има и у Београду. Велики број избеглих Руса је управо у Београду и Југославији овенчан славом. Георгије Александрович Острогорски, можда пре свих. Један од највећих византолога XX века рођен је у Петрограду. У родном граду је завршио класичну гимназију, а због револуционарних превирања студије је наставио у Хајделбергу, где је 1925. године докторирао са темом „Византијска пореска општина у X веку“. Уследили су боравак и усавршавање у Паризу.
   Предавања из историје Источног римског царства држао је у Бреслау, данашњем Вроцлаву, а на позив Београдског универзитета 1933. године долази у Југославију и постаје предавач на Фиолозофском факултету. Ту се задржао све до пензионисања, 1973. године, а једно време био је и декан. Заслугом Острогорског, у Београду је 1948. године основан Византолошки институт САНУ, којим је он руководио све до смрти, 1976. године. Руски стручњак је пресудно допринио да Београд постане један од значајнијих центара за проучавање Византије у свету. Покренуо је часопис, глобално препознатљив, и омогућио широком кругу наших стручњака критички увид у изворе византијског порекла. Значајан је његов менторски рад са младим истраживачима. Острогорски је био творац тзв. Београдске византолошке школе, из које су потекли многобројни еминентни експерти. Ауторитет који је у византологији уживао Георгије Острогорски почива на изузетно обимном и тематски разноликом научном опусу. Могло би се рећи да не постоји период у миленијумском трајању царства а да му није посветио пажњу. Најпознатије дело, „Историју Византије“, објавио је оригинално на немачком, 1940. године. Према многим мишљењима, то дело је и данас најбоља синтеза настанка, развоја и пропасти Византије (Ромејског царства). Острогорски се сматра научником који је упознао Запад са високим достигнућима руске византологије. За дописног члана САНУ изабран је 1946. године, а за редовног 1948. године.

  Приредио: Миомир Ђуришић
   извор: mitropolija.com

19. јануар 2020.

Литија и Молебан у Краљеву за подршку Српској Православној Цркви у Црној Гори


Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина на празник Богојављења, када прослављамо догађај крштења Господњег на Јордану, у Kраљеву су одржани Литија и Молебан за нашу страдалну Цркву у Црној Гори.
  Време које је наговештавало падавине није спречило велики број Kраљевчана да присуствују овом догађају. Испред Цркве Свете Тројице сабрао се верни народ са својим свештенством да у молитвеном ходу, уз лепе песме из духовног наслеђа наше Цркве и народног стваралаштва, прође централним улицама града. Украшена сабрањем свенародним, окићена иконама, децом у народним ношњама и са гуслама, Литија је предвођена свештенством и монаштвом Епархије жичке.
   Учествовали су и представници власти  и јавних институција Града Kраљева, предвођени начелником Рашког округа г. Небојшом Симовићем и градоначелником Kраљева г. др Предрагом Терзићем.
   Целокупан призор учинио је, уистину, да се може поносно рећи да су Kраљевчани показали да могу да буду пример како треба да изгледа једно сабрање достојно предака који су на овим просторима стварали темеље средњовековне Цркве и државе.
   Пред Храмом Светог Саве, присутнима се беседом обратио архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Kостић. Упечатљивим речима предочио је слику тренутног стања у Црној Гори. Истакао је да наша Црква опстаје тамо вековима на светосавским темељима. Њих су постављале и надограђивале многе генерације, да би дивне светиње предали нама својим потомцима. Данас је на нама да не дозволимо да нам отму ону што је наше, јер смо пред примером предака дужни да и ми наредним генерацијама исто у наслеђе оставимо.
   Позвао је на молитву за заштиту светиња, изражавајући наду да ће властодршци у Црној Гори у будућности доћи к себи и вратити се на прави пут кроз покајање. Савле је гонио Цркву, али кроз јављање Господ га је учинио покајником и великим апостолом Цркве. Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски и Свети Симеон Дајбабски, са многим другим подвижницима и духовним горостасима који су обележили просторе у Црној Гори, позивају на братски мир и јединство у нашој Светој Цркви која је заједничка Мајка. Свето Писмо нам поручује да од Бога нико није јачи, и да је Његов заклон уздигнут високо, тако да се Црква никога не плаши јер је Бог у њој био, јесте и биће у векове. Богојављенским поздравом Бог се јави, отац Љубинко је завршио обраћање присутнима, који су громогласно одговорили: Ваистину се јави!
   У наставку, под сводовима Светосавског храма који је био препун народа, а овога пута мали да прими све који су испунили пространу храмовну порту, служен је Молебан. У архијерејском трону древне светосавске  Епархије жичке био је Епископ Јустин. Дивним појањем жичких монахиња и краљевачког свештенства молитва је постала умилна, благопријатна  и једнодушна. Трократно Господи помилуј било је аутентично сведочанство да наш народ није заборавио своју припадност богослужбеном бићу Цркве као заједнице различитих дарова које Дух Свети на изградњу Цркве као Тела Христовог излива на све нас.
   Након одслуженог Молебана, сабрању се речима духовне поуке обратио Владика Јустин. Рекао је: “Овде смо да дамо подршку нашој страдалној и обесправљеној браћи у Црној Гори. Ми нисмо могли да бирамо када ће нас ово зло задесити, али знамо да ми хришћани морамо увек да будемо спремни јер дани нашег живота на земљи нису наши. Они су избројани и у рукама су Божијим. Зато, ми знамо, да смо дужни да молитвом призивамо благодат Божију на народ и отаџбину нашу. Знамо да нас искушења спремају за Царство Божије. Господње су речи: Kоји претрпи до краја, тај ће се спасти. Ми смо тога свесни као хришћани.
   Ово су дани велике радости кроз празнике Цркве. Данас је Богојављење, када се Света Тројица пројавила на Јордану. Сутра прослављамо Светог Јована Kрститеља и Претечу, највећег међу рођенима од жене. Он је за Истину пострадао. Био је пријатељ Божији, који пред Престолом Божијим све нас молитвено заступа. Он, многи мученици и исповедници, верујемо, заштитиће наш народ у Црној Гори. Много је страдања било у историји наше Цркве. Данас, и ми у том страдању учествујемо. Важно је само да се определимо да будемо на правој страни. Она је тамо где је Господ Бог. Њему нека је слава са Оцем и Духом Светим у векове векове. Амин.“
   Богојављење године 2020. остаће упамћено у историји Kраљева као догађај када је молитвом за страдалну нашу Цркву у Црној Гори пројављено дивно јединство Цркве Божије која наш народ чини Божијим народом у времену које све више богобораца широм света показује, али истовремено сведочанство Цркве поставља за светлост свету.

  Протонамесник Александар Р. Јевтић
  Фото: М. Радовановић, Г. Шљивић

МАГЛИЧ


Попео се на врх времена
где приступ има
само магла.

Уоквирен самоћом,
окренуо је леђа стварности.

Молитве из Жиче
држе га да не падне
у бездно.

Kамена стаза
што води до њега
води и до нас.

Ако нас буде.

Милоје Радовић

Тропар Богојављењу - Високи Дечани

Бијело Поље, Богојављење, 2020.