Translate

31. октобар 2016.

Тропар Светом Апостолу Луки и Тропар Светом Петру Цетињском


Певачка група "Маслачак" и  Јасенка Мачак
Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски. Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
извор: ТВ ХРАМ

Житије Светог апостола и јеванђелисте Луке

   Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

О СИМВОЛУ ВЕРЕ, Манастир Вазнесење, 30.10.2016.

вероучитељ Ирена Чоловић
Пут до манастира Вазнесење

30. октобар 2016.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, 30.10.2016.

протојереј ставрофор Милић Драговић, промоција књиге "Куцам на врата вашег срца", Саборни храм у Чачку, 29.10.2016.


Чачанска црква је на дан Светог Лонгина Мученика угостила старешину цркве Светог Марка из Ужица, протојереја-ставрофора Милића Драговића. Као рођени Ужичанин на себи носи благослов Господњи да обрађује виноград Господњи свог родног краја. Поред тога што је служитељ у цркви, отац Милић је и богато надарени беседник и духовник. Христос је рекао „ко има даће му се“, дубоко и исправно схваћена парабола коју смо цитирали огледа се на примеру оца Милића. Таленат благоглагољивости преточио је и излио на папир. Сабирајући приче које је својевремено прочитао, чуо, или доживео, као аутор се остварио и својом последњом књигом, јеванђеоског наслова, „Куцам на врата вашег срца“.
Отац Милић је Саборну цркву у Чачку посетио на позив братства храма. Након свршеног Вечерњег богослужења присутни су прешли у салу парохијског дома и имали прилику да слушају мудрости и поуке аутора. Прича је књижевна врста која најлакше проналази пут до срца слушалаца. Да је тако, напоменуо је и гост предавача, јереј Љубан Петровић. Отац Љубан се осврнуо на Христове параболе и приче којима се обраћао својим ученицима и окупљенима на беседама. Наш народ као да заборавља приче којима су родитељи васпитавали, укоравали, охрабривали или успављивали своју децу. Христова реч одржала се и одржава се, увек актуелна и увек применљива. Јеванђеље по Јовану почиње „У почетку беше Реч…“, самим тим Господ, између осталог, указује на Христа, на Реч, али уједно и на снагу коју Реч има. Ко има уши да чује, чуће и препознаће моћ приче и приповедања. Усмено изражена прича постаје дијалог двоје, или више, људи који размењују своја искуства и изводе поуке из дела, догађаја. Слично томе и отац Милић осмислио је ову збирку прича поделивши је у више целина. Педагошки потенцијал прича које су сабране толико је велик и пријемчљив свим узрастима да је књига дело које би требало поседовати и поносно држати на полици личне библиотеке.
Да се представљање књиге не би свело на пуко ex catedra предавање постарала и млада Ангелина Драговић која је прочитала неколико прича након којих је следило тумачења од стране самог аутора. Посебан утисак на присутне у сали оставила је прича „Мајка“ која је снагом емоција које су у њој изнете додирнула срце свих сабраних. На самом крају промоције присутнима се обратио протојереј Небојша Дабић, Архијерејски намесник трнавски, који се захвалио аутору књиге што је издвојио време да посети наш град.

вероучитељ Ђорђе Чоловић

извор: eparhija-zicka.rs

29. октобар 2016.

Сајам књига, 2016.


О извештаченој доброти и доброти јеванђелској!

   КАКО СЕ ЈЕВАНЂЕЉСКО ДОБРО РАЗЛИКУЈЕ ОД ЉУДСКОГ ДОБРА

   Људи који не схватају духовне основе онога што се дешава у свету суде о људским делима врло површно, они делатност човека деле на очигледно греховну и злу, и на добру и похвалну, само по њеном спољашњем испољавању покушавајући да направе између њих неку приближну границу и користећи притом веома неодређене, непостојане мере добра и зла – по законима света. Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари: само један закон јасно дефинише шта је грех, а шта добро, шта је шта. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим тачкама покушавају да личе на хришћанске законе, али то је само наизглед: у ствари, тамо је све другачије. Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлојеђен, ипак су се у њему још сачували неки зачеци природног добра које је у њега приликом стварања уткао Творац, премда они више немају чистоту и светост, него су растворени отровом греха. Међутим, оваква људска “истина” оскрнављена нечистотом не може да га научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу већ је пре доводи у велику заблуду. Неверујући људи чине много лепих, чак наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад дају свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, срећу се зачуђујући, чак и херојски поступци – могу се навести примери којима ће многи бити дирнути до дубине душе. И сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, ако она не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, све то – што је толико похвално, све је нечисто и оскрнављено падом и нема пред Богом ону вредност коју му приписују људи. Ову важну истину многи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено многи су у недоумици и вређају се, неки се гневе. И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и за душу таквог хероја је могуће сумњати да је спасена, њему још прети пакао? Зар овакав постпуак не спира све човекове грехове? – Звучи наизглед сурово. Међутим, погледајмо с друге стране: ако овај јунак није Христа ради, није по учењу Јеванђеља, није из хиршћанске вере црпео снагу за подвиге, ако се ово самопожртвовање није вршило Христовом силом, не у име Божије, онда би испало да човек 31 може да се спаси и без Христовог искупљења, то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да се он оживи, да се он сам ишчупа из ланаца греха. Онда – зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему Христово учење, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве и хришћански подвизи? Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера није потребна?.. Како то? Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела ради вере! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се с молитвом, с обраћањем Богу, у што већој тајности, да зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и даће за њих славу у будућем животу. И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог не милује човека и не спасава га због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без тајни, без благодати Светог Духа, без Христа. У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И грехови света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Ови грехови су тако близу овог добра да међу њима као да нема противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Јунак света чини неки задивљујући самопожртвовани поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско. Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, а одмах затим егоизам, самољубље и охолост. У ствари и једно идруго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Само ово добро својим коренима црпе прљаву воду, тајне горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено, у извесној мери узвишено стремљење душе. Светитељ Игњатије каже: “Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима не обраћајући никакву пажњу на забрану Господа (Мт. 6, 1-18). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехове, за то што није раскинуо општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, на крају, за само недовољно и често неправилно испуњење заповести” (9, т. 5, стр. 36). “Дође ли ти нека добра мисао ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је с Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господа. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је 32 помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша с отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро развићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност с демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовека постаћеш сличан Богочовеку” (9, 7, 5, стр. 35). У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, бива одмерено и оцењено нашим унутрашњим силама, тамо се дешава нешто што личи на тајно саветовање: срце говори своје “за” и “против”, ум своје, осећање, тело, наше страсти, навике, слобости, све се овде труди да да своју реч, и ако се на овом саветовању донесе праведан суд, дело се решава по Христовим законима, оно ће се чинити на спас наше душе, ако пак буде допуштено лукавство ради користи неке страсти, с тајном мишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које се чини без обзира на то како споља оно лепо да изгледа пре души нанети штету него што ће јој донети корист. И било који ситни и једва приметни поступак или корак, увек је у нама праћен овим унутрашњим посвећењем у нечије име, чини се ради земаљског или небеског, Божијег или људског. И често само ово посвећење има већи значај него спољашње дело које се чини, у њему се садржи и главна вредност онога што чинимо пред Богом.
    КАД НАША РЕВНОСТ ЗА ХРИШЋАНСКЕ ПОДВИГЕ НИЈЕ УГОДНА БОГУ 

   Дрвеће добродетељи које нема своју основу у животворном и дубоком тлу Христових заповести углавном је изнутра изједено црвом таштине и лицемерја. Нарочито често ми, ни сами то не примећујући подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ово тако дубоко лежи у нама, тако често, тако се свуда среће у људима да се са правом може рећи: ретко које наше дело бива чисто од ове извештачености. И ово није тако лако видети у себи, међутим, када с ситуација око нас мења, када бивамо лишени средине у којој су се наши подвизи онима који нас окружују чинили узвишеним изазивајући похвалу одмах се показује да заједно с тим нагло опада и интересовање да се овај труд уложи. Многи су то јасно примећивали живећи у манастиру: манастирска самоћа, одсуство мирјана, монотоност лица око пређашњег подвижника врло брзо га натерају на то да остави нарочита дела. Ускоро он једва-једвице носи најпростија послушања, тежак му је и мали труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и т.сл. чак ни за то више нема снаге. Међутим, кад се у манастиру појављују гости, мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани) овај искушеник одједном одмах оживљује, постаје бодар и енергичан, нема никакве тромости, спреман је да учини стотину дела. У чему је разлог за такву пормену расположења? Зар није у томе што ми, налазећи се у многобројном љуском друштву стално из њега црпимо онај сок и енергију, који изнутра хране и покрећу све ово бурно људско море, сву ову светску греховну делатност људи. Гордост житејскаја – ево из чега често израста и наша ревност према подвизима, и много тога другог што изгледа да чинимо Бога ради. Како често је Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике, све Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским Веома поучне приче се срећу у Отачнику. Ава Евстатије је причао о себи: “Док сам живео у свету никада нисам окушао храну пре заласка сунца. Када сам седео у продавници нисам испуштао књигу из руку: моји робови су продавали и примали робу, а ја сам непрестано читао. Средом и петком сам делио милостињу сиромашнима. Кад би звона почела да звоне журио сам у цркву и нико пре мене није у њу стизао. Када сам излазио из цркве позивао сам са собом убоге, који су ту били, у 33 свој дом и они су са мном делили трпезу. Кад сам стајао у цркви на бденију никада нисам задремао и сматрао сам себе за великог подвижника. Сви су ме славили и поштовали… Умро ми је син: од велике туге сам се разболео и једва сам се опоравио. После тога сам се подвизавао колико сам могао и нисам се дотицао своје жене: живео сам с њом као с духовном сестром. Када би се десило да видим монаха из скита позивао бих га у своју кућу да подели хлеб са мном. Ове монахе сам питао за чуда која чине свети старци и мало по мало у мени се појавила жеља за монаштвом. Своју жену сам одвео у женски манастир, а сам сам пошао у скит код аве Јована којег сам познавао. Од њега сам примио монашки постриг. Блажени је осим мене имао још два ученика. Сви су ме, видећи да сам нарочито усрдан у цркви поштовали. У скиту сам провео око пет месеци и веома је почео да ме узнемирава демон блуда, подсећајући ме не само на моју жену него и на робиње које сам имао у свом дому. Борба ми није давала да предахнем ни на тренутак. Светог старца сам гледао као ђавола и његове свете речи су ми изгледале као стреле које ме рањавају. Кад сам стајао у цркви на бденију нисам могао да отворим очи од сна који ме је обузимао, тако да сам не једном, него неколико пута падао у очај. Мучио ме је и демон прождрљивости, мучио ме је толико да сам често узимао остатке хлеба и тајно јео и пио. Не треба много говорити, помисли су ме наводиле да изађем и побегнем из скита, да одем на исток, настаним се у граду у којем ме нико не познаје и да се тамо предам блуду или оженим. Пошто сам у таквој опседнутости прљавим и лукавим помислима провео петнаест месеци једном сам сањао како се налазим у Александрији и долазим да се поклоним светом апостолу Марку. Кад: гле! Одједном ме је сусрело мноштво Етиопљана. Они ме ухватише и окружише, па као да се разделише на две групе. Донесоше црну змију, њоме ми свезаше руке, а другу змију савише у круг и ставише ми је око врата: још су ми друге змије ставили на рамена и оне су ми се припиле уз уши, а змијом су ме такође и опасали. Затим доведоше жене Етиопљанке које сам некада имао у свом дому и оне почеше да ме љубе и да ми пљују у лице. Њихов смрад ми је био неиздржив! Змије почеше да ми једу ноге, лице и очи, а Етиопљани који су стајали око мене отворише ми уста и угураше у њих кашиком нешто огњено, а затим ме напојише врелом смолом са сумпором… Пошто сам од свих ових привиђења викао у сну дођоше браћа и пробудише ме. Био сам обливен сузама. Уставши пожурио сам код преподобног стараца и павши пред његове ноге испричах му све по реду. Старац ми је објаснио значење свих мучења која сам видео и навео ми је њихов разлог – моје страсти и скриване помисли. Затим рече: знај, сине моје, да су добра дела која си чинио у свету била помешана са узношењем и гордошћу. Твоја бдења, твој пост, твоји стални одласци у цркву, милостиња коју си давао, све је то чињено под утицајем људске похвале. Због тога ни ђаво тада није хтео да те напада. Данас пак видевши да се се ти наоружао против њега он је устао против тебе. Старац ми је завештао да увек говорим о помислима које ме узнемирују и поучивши ме тако пустио ме је да идем. Од тада сам почео да откривам своје помисли и да будем потпуно спокојан (11, стр. 102-105). У напомени уз ово казивање светитељ Игњатије каже: “Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог “ја” при чему се пред човеком велича Бог и сва нада на спасење се полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела природно негује своје “ја” и умањује Бога пред човеком. Због тога видимо да су многи грешници ступивши у монаштво постали велики свеци, а познати подвижници света, ступивши у монаштво показали врло умерен успех, а неки су и пропали.” “Треба испитати,” говори свети Јован Лествичник, “због чега када мирјани који проводе живот у бдењу, посту и подвижништву пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од људи, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разноврсно дрвеће добродетељи које су засадили мирјани, које се храни  таштином као гнојем са ђубришта, гајено како би други видели и како га похвалама гноји земља око њих. Ово дрвеће се, након што је пресађено на пусту земљу коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине одмах осушило. Дрвећу које је васпитано у нези није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва”

Из књиге Тајне болести душе
Архим. Лазар Абашидзе
извор: manastirglogovac.blogspot.rs

28. октобар 2016.

ТИ И ЈА ПОСТОЈИМО

ОБНОВА

Када би свако од нас викнуо Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав грађанин, Србија би се препородила за три дана и за три године би била срећна и ми бисмо сви доживели срећу њену заједно са децом нашом. У њој би се накупило толико снаге, физичке и моралне, и духовне, да би све спољашње стеге њене попуцале саме од себе. Шта нам остаје друго до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо, нека наши потомци виде бар један искрен и одважан покушај од наше стране.

    Свети Владика Николај Велимировић
СРБИ

Господе Боже милостиви, опрости нама Србима грехе наше, поврати нам слободу, и дај нам снаге да у слободи прославимо Тебе као никада и нико. Амин.


НИШТА ОД НАС НЕ МОЖЕ БИТИ

Ништа од нас не може бити! – такву нам погнозу постављају сви они људи, који немају вере ни у себе ни у свој народ. Овакви људи су се веома намножили код нас у Србији. Они су као беспосленици, који ходе по пијаци, завирују у свачију продавницу, у свачије лице, у свачију робу, све критикују. Они немају ничега свога да изложе и продају, осим мрзовољне критике, која је уосталом у овој земљи постала врло јефтина.Они не верују у себе, па следствено не верују ни у друге људе...Ми морамо почети, и то одмах, себе оздрављати, ако хоћемо да имамо једно здраво покољење; ми морамо себе учинити животнијим и достојнијим, ако желимо да наша нада на једно животније и достојније покољење не буде без основа, ми морамо почети веровати у себе, ако смо ради да наша вера у наше потомке  не изгледа смешна. У односу према нашем потомству ми стојимо као извор према једној реци. Залуд ћемо ми желети, да река буде бистра, ако је извор стално замућен. Или, ми смо према нашем потомству као корен према стаблу. Зар није лудо надати се, да ће стабло бити здраво, кад је корен, из кога стабло сиса храну, кваран?

Архимандрит Лука (Анић): МАЛИ ПРИНЦ/РАДОСТ/О МОНАШТВУ...

Архимандрит Лука (Анић)

Жерар Денизо: ”Библија у сликама. Ремек-дела сликарства од Микеланђела до Шагала”

   Библија је кроз векове надахњивала многе уметнике.  Тако су настала многа велика и значајна дела уметности. Шта символизује ован покрај Авраамовог сина? Које су личности на сцени Распећа Исуса Христа покрај његових ногу? На основу којих детаља се препознаје Јуда на приказу Тајне вечере?
   У овој књизи су изабране библијске параболе о којима су настала невен-дела светске историје уметности. Свако дело је тумачено и његова библијска основа или позадина осветљена. Уводни текстови су усаглашени са библијским перикопама, одељцима из Светога Писма Старога и Новога Завета.
   Педагошки повод

   Библија у сликама ... Библија кроз слике. На почетку трећег миленијума овај се избор може некоме учинити чудним. У протеклих неколико деценија могло се уочити нагло опадање религиозног васпитања и све веће непознавање свештених текстова, док је, с друге стране, интересовање за уметност расло, а  експлозија масовног туризма могла се на све стране констатовати. Религиозна свест и њен израз у историји предсатваљју крајеугаони камен наше цивилизације, те се приређивачу чинило да је накнадни приступ овој области путем дела великих мајстора сликарства леп и смисаони пут.
   Библија сеже у различите области: теологију, историографију, пророчанства, поезију, учења (догме), јеванђеља, посланице, виђења и садржи многе варијанте и ауторе. Аутори су је писали на арамејском, јеврејском, јелинском. Блажени Јероним их је превео на латински (Вулгата), а ми их данас читамо на данашњим језицима. У 39 књига Старога Завета од Постања до Рођења Господа Исуса Христа и 27 књига Новога Завета који описује живот Спаситељев на земљи, његово страдање, смрт и Васкрсење.
   Аутор-приређивач Жерар Денизо је историчар уметности, музиколог, писац и публициста. Он је писац многих дела из области историје уметности и музике.
   ”Библија у сликама”  представља фасцинирајући калејдоскоп сцена великих дела историје уметности. Надахнуто написани текстови са изабраним цитатима подсећају нас на библијске догађаје. Фактичне информације, тумачење и дешифровање слика прате увеличани детаљи и компетентна објашњења. Чаробно путовање кроз свет историје уметности са мотивима вечних истина Библије.

   презвитер. Зоран Андрић, Минхен
   извор: www.spc.rs

Величанствена прослава Свете Петке на Чукарици

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 27. октобра 2016. године светом архијерејском Литургијом у храму Свете Петке на Чукаричкој Падини.
    Благочестиви народ престонице, који је испунио храм Свете Петке, имао је несвакидашњи благослов да узнесе молитве Господу заједно са светим старцем, високопреподобним архимандритом Илијом, духовником Патријарха московског и све Русије г. Кирила.
   Саслуживали су архимандрит Стефан, духовник манастира Рајиновац, протојереји-ставрофори Бранко Митровић, Милојко Топаловић, Сретен Анђелић, Станко Трајковић, Петар Лукић, Радич Радичевић и Славко Божић, протојереј Небојша Тополић, презвитери Никола Гаврић, Предраг Продић и Саша Крстић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Марко Станковић. Певао је Београдски мушки хор, као и мешовити хор Свети Јоаким и Ана.
   Пре ломљења славског колача у славу и част Свете Петке, наше велике заштитнице и молитвенице пред Господом, кренула је литија око светог храма. Славску литију предводио је Патријарх српски г. Иринеј пред благочестивим народом и званичницима: г. Марком Николићем, секретаром Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, председником Општине Чукарица г. Срђаном Коларићем и начелником Оперативног центра Србије г. Миломиром Чабаркапом.
   Овом приликом, Патријарх српски г. Иринеј уручио је грамате г. Драгољубу и гђи Божици Станковић и г. Андрији Ратковићу из Београда, дародавцима који су исказали несебичну љубав према својој Мајци Цркви помажући изградњу ове светиње и зидање Парохијског дома.
   извор: www.spc.rs

27. октобар 2016.

Преподобна Параскева - подвижница достојна похвале

   У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојцаДавида: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у Јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац хришћанског живота.
   Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитељау Епивату(између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве казује нам да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Подвизавајући се као монах, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за Епископа мадитског. Као знаменити Епископ он се прославиоу борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове.
Рад Марије Чумић

ДЕЧАНСКА РИЗНИЦА

На штанду Канцеларије за Косово и Метохију на Сајму књига у Београду представљена монографија „Дечанска ризница“ ауторке Мирјане Шакоте.

Свети владика Николај, Света Петко

Богословија, Призрен, Света Петка, 2016.
фото: Андреј Протосинђел Дечанац

МИ, НАРОД

   Да ли смо најбољи или најгори? И једна и друга процена је последица сујете и нарцисоидности пројектоване на следећи ниво, групу. Отмено решење да нас појединачно други не прочитају, али и да сами себе не сагледамо као сујетне, незреле.
   С друге стране - "ми смо као и сви остали народи". Малодушна компромисерска констатација интелектуалних зихераша који траже своје ухлебљење у доминантном наднационалном систему.
   Без потребе да се поредимо, треба да се позабавимо собом и својом посебношћу. Посебан је сваки човек и посебан је сваки народ, Није свака посебност успешна, поготово ако је процењујемо високим хришћанским вредностима. Међутим, покушај да се релативизује континуитет наше компликоване историје у којој смо и те како успевали да заузмемо своје место међу другим, суседним, али и удаљеним народима, кукавичлук је и издаја. "Није модерно - хајде да се тиме не бавимо", "Гледај од чега се живи", "вежи коња где ти газда каже"... И тако даље и тако даље.
   А последица је велико кварење, распламсавање најнижих страсти, неваспитаност, непоштовање, незахвалност и неодговорност.
   Осиромашени смо и лутамо као гуске у магли. Воде нас они који најбоље оличавају наше бедно стање. Али из перспективе целокупне историје, а поготово из перспективе Божанске вечности - ми само живимо у једној неуспелој епизоди.
   Овде на Фејсбуку, окупљамо се да се тешимо, да измењујемо пробране информације, да нађемо најбржи вентил за наше фрустрације. Пошто је и ова друштвена мрежа део развоја једне проблематичне цивилизације, није чудо кад установимо да нам она умањује способност да делујемо, да урадимо нешто за поправљање тешко подношљивог стања у коме се налазимо.
Иначе, као народ у многоме утемељен на динарској епској визији света, која има и своју величину и своје мане, склони смо да се задовољимо нечим што кажемо или обећамо, а после и не морамо ништа да урадимо. Кад кажемо - као да смо урадили.
   С обзиром на досадашње искуство, не надам се сензационалном развоју али ипак ћу замолити све пријатеље да уђу у једну од можда последњих битака за очување најскупљег што смо као народ у историји постигли. Без обзира на све ми смо сачували наш идентитет у чијем корену је Косовско предање и наравно - Православље.
   У једној анкети коју сам спровео баш овде велики број људи је на питање шта је највеће постигнуће српског народа у историји одговорио - "то што смо без обзира на све опстали".
На истој тачци среће се неопходни минимум и највеће постигнуће. Наш национални идентитет је очигледно велика драгоценост и није чудо што је мета разних напада и разних облика специјалног рата који се у историји никад ни не прекида.
   Кад ми је група млађих људи донела пројекат серије која треба да се бави Косовским предањем и његовим местом у нашем националном идентитету, прихватио сам, као што сам прихватаио и већину позива да радим на пословима који се тичу нашег народа и наше Православне вере. "Свети Николај Српски", "Ава Јустин", "Српски код", "Литургија", "Тајанствено путовање" и низ других...Прихватио сам и позива да радим на играном филму о Светом Сави и Светом симеону "Отац", и свестан да је пред нама дуг пут да дођемо до тако капиталног дела ове уморне генерациије.
   Захваљујући слуху људи које је ангажовало Министарство културе, добијена је стартна основа да уђемо у снимање серије "Косово - између неба земље". Серије чија тема данас у Србији није у моди - серије о нашем национално идентитету и месту Косовског предања у оквиру нашег националног идентитета. Серија се снима и ако Бог да, у догледно време моћи ћемо сви да је видимо.
   Међутим, да то не би била само сентиментална жалопојка и празно бусање у груди потребно је достићи професионалне стандарде који ће омогућити иоле озбиљније деловање на домаћу публику анестезирану страним програмима и домаћим варијантама заглупљујућих ријалити програма, као и успостављање комуникације са незаинтересованом публиком у земљама које у многоме одлучују о нашој судбини. Потребно је урадити још мало да ова битка за очување нашег националног идентитета има смисла.
   Због тога, позивам све озбиљне и одговорне људе да потпомогну ову заједничку битку онако како могу и умеју. Већина нема новца којим би могла да пружи конкретну подршку, али можда неко зна неког ко би то могао. Погледајте, поделите, навијајте. Да покушамо да ову мрежу која нас увлачи у пасивност искористимо за нешто конкретно. Ни мање ни више за подгревање затрпаног жара смисла нашег историјског пута и задатка који нам је Бог дао.
   Страница покренута на сајту где се потпомажу слични пројекти из целог света је пуштена у промет. Текст је прво на енглеском али за стрпљиве има и у наставку на српском.
   Погледајте, учествујте, делите. Један искрен покушај да се не угасимо. Да и на овај начин покажемо да смо још увек народ. Српски народ славних предака који није одустао од своје будућности. Опростите мени и иницијаторима, мојим млађим колегама, као и свима онима који учествују у овоме ако нас препознате као безнадежне идеалисте.

https://www.indiegogo.com/projects/kosovo-amidst-heaven-and-earth--2#/

https://www.facebook.com/kosovoizmedjunebaizemlje/

http://opetiopet.com/rs/

   извор: Ненад Илић

26. октобар 2016.

Света Петка

РАЗНИ СТЕПЕНИ НАШЕГ УЧЕШЋА У ЦРКВЕНОЈ СЛУЖБИ

   За време црквене службе људи нису увек потпуно укључени у богослужење и многи примећују ту важну особеност. Деси се да сат времена неко стоји у храму просто као посматрач свега што се догађа. Готово као посматрач са стране.
   Желели бисмо да појаснимо када тачно посматрач постаје учесник у богослужбеним молитвама.
  Како бисмо избегли бесциљно фантазирање на ту врло важну тему, постараћемо се да размишљамо на тему молитава у храму у руху аскетског учења, које су разрадили свети оци. У нашој Цркви постоји једно такво, аскетско учење о мислима.
Манастир Вазнесење

ГОСПОД ГОВОРИ ЧОВЕКУ

Нова књига митрополита Порфирија у издању Беседе

Митрополитов отворен приступ сопственој мисији, животу и људима убеђено је дијалошки. Уосталом, он је дијалог и програмски најавио као прво темељно начело свога деловања, тако да он у многим његовим иступањима заузима средишње место.
  За Пофирија је дијалог нешто много више и дубље од пуке размене информација, већ мора бити „даривање себе другоме, сапостојање“, јер је човек створен као“ биће заједнице, биће дијалога“. Овакво онтолошко поимање дијалога, с исходиштем у хришћанском схватању да је „човек слика Божија, а Бог је у Себи дијалог Оца, Сина и Духа Светога“, надилази мисионарску функцију дијалошког општења, ону која је, рецимо, минуциозно разрађена у енциклици папе Павла VI Ecclesiam suam . Зато и јесте тешко остати таквом дијалогу веран у пометњи свакодневног општења, у друштву поремећеног система вредности, где је многима толико призивани „дијалог“ само средство мирења савести, ритуалног испуњавања „политички коректне“ обавезе или, још горе, инструмент обмане и замка лукавства циничног политичког ума. А митрополит Порфирије, јасно се то види из његових беседа и интервјуа, таквом дијалогу постојано остаје веран. Откуда му снага да, упркос свим искушењима, не затвори капије дијалога и не повуче се у резигнацију или осаму? Одговор је у љубави. Безобалној љубави коју први у служби међу православним пастирима у Хрватској и Словенији није навео међу трима основним начелима којих ће се придржавати, али без које би та племенита начела била неукорењена у животодавном хумусу хришћанског милосрђа. У књизи Порфиријевих порука реч љубав се јавља око стопедесет пута! Мржња ниједном!

   проф. др Дарко Танасковић

Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије: Загреб и ја се волимо јавно, одабрани интервјуи и обраћања, рецезент: проф. др Дарко Танасковић, издавачи: Издавачка установа Епархије бачке Беседа и Митрополија загребачко-љубљанска, Нови Сад - Загреб 2016. године

   извор: www.spc.rs

25. октобар 2016.

Манастир Хиландар, 2012.

Божић, 2012.
61. Међународни београдски сајам књига, 2016.
Најстарија позната монографија о Хиладару штампана у Будиму 1814. године
Аутор: Кир Кирил Михајловић, проигуман хиландарски

фото: www.hilandar.org

Вишегодишње пријатељство крунисано крштењем

   У петак, 21. октобра 2016. године, у цркви Рођења Пресвете Богородице Атиохијског Патријархата у Сантјагу де Чилеу, одиграо се уистину радостан догађај - Стивен Антолик, амерички пилот цивилне авијације и капетан широкотрупних авиона типа Боеинг 787 авио-компаније Америцан Аирлинес, прешао је у православље. Чин миропомазања служио је парох цркве Рођења Пресвете Богородице, јереј Франциско Салвадор, а кум новокрштеног је био јереј Душан Михајловић, старешина парохије Светог Николаја Жичког Српске Православне Цркве у Чилеу.
   Стивен Антолик је пилот са тридесетогодишњим стажом и живи са својом породицом у Вест Палм Бичу на Флориди. Пре него што се посветио пилотској професији, завршио је музичку академију, и извесно време чак свирао у симфонијском оркестру као контрабасиста. Као и многи Американци, прошао је трновити пут духовних трагања од католицизма преко протестантизма и на крају пронашао православље као коначан одговор на сва духовна и егзистенцијална питања која су га потресала.
   Не разликујући канонску од неканонске Цркве, дуго година је био члан расколничке унијатске цркве у Орланду, где се упознао са православним богослужењем и научио певничко појање. Вероватно би тамо и остао да по Божјем промислу 2012. године није почео да лети на линији Мајами - Сантјаго. Тако је дошло до првог сусрета са антиохијским свештеником Франциском, са којим је почео редовно да контактира и посећује његову цркву, где је ускоро упознао и оца Душана, у коме је препознао сродну словенску душу (Стивен је пореклом Словак) као и бившег колегу из света музике (о.Душан је пре рукоположења био симфонијски диригент).
   Тих првих месеци служења у Чилеу, отац Душан је током радних дана служио литургије рано ујутру, са почетком у 6 часова, и сваки пут када се налазио у Сантјагу, у дводневној паузи изеђу летова Стивен би остављао чланове своје посаде у хотелу и хрлио раном зором у цркву Рођења Пресвете Богородице да помогне оцу Душану и одговора за певницом. Та јутарња богослужења су још више укрепила духовну везу двојице бивших колега-музичара, и постала основа за трајно пријатељство.
   Чињеница да овај искрени хришћанин није примио благодат истинског православног крштења није могла да остави равнодушним оца Душана, тако да му је сваки пут када су се сретали скретао на то пажњу. После четири године познанства, Стивен се на крају и сам уверио у исправност његових савета, и одлучио да пређе у Православље. Замолио је оца Франциска да чин миропомазања одслужи на енглеском језику а да му кум буде отац Душан, који га је и исповедио. За време читања молитви у цркви се осећала особита благодат. Вишегодишње пријатељство и братска љубав ова три човека разних националности као плод угодан Богу принели су освећење и духовно рођење једног од њих. У својој беседи, о.Франциско је честитао Стивену „на повратку кући“, а о.Душан је рекао да је сада добио новог духовног сина, који ће увек моћи да рачуна на његову молитвену и сваку другу помоћ.

   извор: www.spc.rs

Нова хиландарска издања на 61. Међународном београдском сајму књига

Београд – Задужбина Светог манастира Хиландара, као и претходних година на Београдском сајму књига, излаже хиландарска издања и велики број наслова других издавача. Ове године посебно су представљена два нова наслова издата у последњих годину дана: „Света царска српска лавра Хиландар на Светој Гори Атонској, архитектура и друга добра“, проф. др Мирка Ковачевића и „Света Гора, обнова у рају“ Грејама Спика, у преводу проф. др Владете Јанковића, коју су заједнички издали Друштво пријатеља Свете Горе Атонске и Задужбина Хиландара.

Капитална монографија проф. др Мирка Ковачевића о Хиландару

    Београд – На штанду Задужбине Светог манастира Хиландара на 61. Међународном београдском сајму књига представљена је нова монографија проф. др Мирка Ковачевића, главног архитекте Обнове Хиландара. Књига представља плод пет деценија дугог рада на заштити и обнови хиландарског градитељског наслеђа и намењена је како стручној, тако и широкој публици. Издање је помогла Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије. У наставку доносимо приказ књиге који је написао архитекта Стевица Трипковић, дугогодишњи сарадник проф. Ковачевића у Хиландару. Књига се може купити на штанду Задужбине у Хали 4 или у књижари на Сењаку у Милована Глишића 1а од 8 до 16 сваког радног дана (тел:0117159141;knjizara@zaduzbina.org )

СВЕТА ЦАРСКА СРПСКА ЛАВРА ХИЛАНДАР НА СВЕТОЈ ГОРИ АТОНСКОЈ – 
АРХИТЕКТУРА И ДРУГА ДОБРА

   Књига о првом миленијуму развоја градитељске баштине манастира Хиландара у издању Манастира Хиландара на Светој Гори и Задужбине манастира Хиландара у Београду, Београд 2016. године
   Прошле године навршило се хиљаду година од најстаријег познатог писаног помена манастира Хиландара на Светој Гори Атонској. Књига Света царска српска лавра  Хиландар на Светој Гори Атонској, архитектура и друга добра професора др Мирка Ковачевића представља изузетан сажетак овог првог миленијума историје манастира, понајвише са аспекта његове градитељске баштине, али и кроз приказ духовног и уметничког блага које се у њему чува. Књига је такође значајна јер се после дужег времена појављује једна свеобухватна, комплексна и садржајна монографија о Хиландару, која у великој мери допуњује постојеће знање о манастиру.  На преко шест стотина страница аутор излаже знање сакупљено током педесетогодишњег периода у коме се на разне начине бавио Хиландаром, од снимања и проучавања до рада на конзервацији и рестаурацији. Текст је праћен стотинама архитектонских цртежа и фотографија који читаоцу илуструју изложену фактографију и ауторове тезе.
Ковачевић започиње излагање описом историјског и просторног контекста Свете Горе и Хиландара. Сажет приказ стварања и карактера монашке државе помаже нам да схватимо околности у којима настају и развијају се светогорски манастири, њих двадесет, од којих је један и Хиландар. У кратким цртама представљени су појединачно сви манастири, као и шест важнијих скитова. После уводног путовања кроз време и простор Ковачевић прелази на детаљан и широк приказ самог манастира и великог броја његових објеката и поседа у ближем и даљем окружењу. Објекте у манастирском утврђењу приказује појединачно, анализира их у погледу настанка, карактеристика, места у оквиру целине и реконструкције процеса који су им дали коначни облик. Детаљно приказане и аргументима поткрепљене фазе изградње од најстаријих делова па до интервенција које су обликовале данашњи изглед објеката дају посебну вредност књизи. Поред архитектуре, за поједине објекте приказане су и фреске, иконе и други предмети од духовне, уметничке и историјске вредности које ови објекти садрже и који су за њих особени. Хиландар је још од времена Светог Саве стицао поседе како широм Свете Горе тако и ван њених граница, на којима су временом настајала здања која су обележила разне епохе хиландарске и светогорске историје. У посебним поглављима књиге представљене су ове грађевине, подељене по групама у објекте ужег и ширег окружења, објекте у Кареји, њеној околини и у остатку Свете Горе, као и објекте на поседима ван Свете Горе, а на грчком тлу.
   У погледу ширине обухвата хиландарске градитељске баштине Ковачевићева књига је права ризница података и јединствени каталог свих данас познатих грађевина везаних за Хиландар. Писана живим језиком, разумљивим широј публици, она је истовремено извор и полазна тачка за даља научна истраживања, као и сјајан водич за све оне који се тек упознају са Хиландаром.

   Стевица Трипковић
   извор: www.hilandar.org

24. октобар 2016.

Беседа на празник Светих отаца 7. Васељенског сабора, Манастир Острог, 23.10.2016.

о. Остоја Кнежевић

Спомен Седмог Васељенског Сабора. Овај Сабор одржат је 787. год. у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина, и за време патријарха Тарасија. Сабор овај утврдио је коначно иконопоштовање образложивши то Светим Писмом, сведочанством Светих Отаца и достоверним примерима чудеса, пројављених од светих икона. Између других наведених примера чудеса навео је епископ Кипарски Константин и овај пример: чобанин неки из града Констанце истерав једнога дана стадо на пашу виде икону Пресвете Богородице, сву украшену цвећем од правоверних. „На што толику част одавати стени?“ рече чобанин (свакако васпитан у иконоборству) па удари својим гвозденим штапом по икони и поквари десно око на лику Богоматере. Но тек што се кренуо од тога места, спотакне се и оним истим штапом избије себи десно око. Вративши се ћорав у град он је плачући викао и говорио, да га је постигла казна од Богородице. – Овај Сабор решио је још, да се у антиминс непремено стављају свете мошти мученика. Учествовало је на сабору 367 Отаца. За молитве њихове нека и нас Господ помилује и спасе.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Изложба о мајору Драгутину Гавриловићу

извор: ТВ ХРАМ
                                        
извор: Dusan Jocic

ХОР И ОРКЕСТАР ГИМНАЗИЈЕ "Јован Јовановић Змај", Нови Сад

Други Христов долазак и опште васкрсење

извор: ТВ ХРАМ

23. октобар 2016.

ХИЛАНДАРСКИ МОНОЛОГ

Мисаона крила
Од невештаственог злата
У овом трачку времена
На стази искупљења
Природе горко зачињене
Мисаона крила

Уперивши
Оружје набијено летом
Океан препун разбијеног
Бродовља да прелети
И дављенике сопствених хтења
Осветле постом
Од нетрулежног злата

Мисаона крила
Уперивши на небеса
За лестве указане тајно
Лицима од духа и крила
Подобна и лака
Од невештаственог злата

Уперивши на Небеса
Из полутаме гробнице
Обиталишта Адамовог
Кроз тунел разрушеног гроба
За Христом ка Десном уперена
Злаћана невештаствена

Мисаона крила
На лађи уздржања управљана
Као финикс у души
Гласима меденим блажена
Мисаона крила
Од невештаственог злата
Уперивши на небеса

Александар Марић
извор: aleksandarmaric.blogspot.rs

Ormylia Greek Orthodox Nuns, Hymns of St. Mary Magdalene

This release of the "Esperinos" (Vespers) service for the Feast of St Mary Magdalene, was recorded in 1985 at the Greek Orthodox Holy Monastery of the Annunciation in Ormylia, Northern Greece. This recording includes the complete Vespers service with the Lity, performed in classical Byzantine chant style of the nuns from Ormylia monastery. 

1. Ringing of bells 
2. Ringing of bells
3. Ringing of bells
4. Ringing of bells
5. Simantron
6. Psalm of Introduction (103)
7. Blessed is the man, Tone 8
8. Petition
9. Lord, I have cried; Tone 1
10. Let my prayer be set forth in Thy sight; Tone
11. Psalm Verse, Athonite, Tone 1
12. Stichera, Tone 1
13. Stichera, Tone 2 
14. Doxastikon, Tone 6
15. Readings
16. Idiomelon, Tone 1
17. Idiomelon, Tone 2
18. Glory, Tone 5
19. Both now and ever, Tone 5
20. Great Litany - Lord, have mercy
21. Apolitikion, Tone 1
22. Hail, Virgin, Mother of God, Mary, Tone 3
23. Blessed art thou, Tone 5 
24. Rich men fallen into poverty, Tone 5
фото: svetogorac.blogspot.rs

МИ ПРОТИВ НАС

   Једноставно је. Кад је препознат спољни непријатељ са јасном активношћу против нас - наша заједница је чврста и међусобне разлике нису од превеликог значаја. Кад су кризна, преломна времена међусобне разлике добијају огроман значај, додатно паралишу нашу заједничку активност. Страначки систем погодује парализи заједничке енергије. Нажалост, све то се одражава и на Цркву која је у нашим конкретним условима разливена у народу, без јасних граница.
   Љубав истискује страх. Љубав је од Бога, Бог сам. Веза с Богом истискује страх. То сви знамо или слутимо.
   Ипак није баш тако једноставно. Постоји страх од Бога као пожељан пут ка усиновљењу. Мада тај страх може да се протумачи више као поштовање, зрело сагледавање Божије бесконачности и наше коначности. Свеједно ако тај страх није пут ка љубави, ако остане само на страху - није добро.
   Присутност страха у нама има везе са мером наше егоистичности. Илузорно изоловани ми пристајемо на сопствену ограниченост, самим тим и смртност. Све што је ограничено, има крај. Постајемо све више сами, и све више уплашени.
   Много је и премного стараца и старица који без вере у Бога последње године својих живота предају страху, а не љубави. Искуство им с годинама говори да ограниченост напредује ка нестајању. Штета што никад у оквиру наше цркве није размишљано о веронауци за старе, људско достојанство би се озбиљно бранило борбом против страха у финалу животне трке, али то је тема за себе.
   Кад се страх манифестује у приступу стварима вере може бити знак одговорности, али и знак промашаја. И пре свега може бити знак одсуства поверења. У људе. Али и у Бога.
   Кад љубав (данас је љубав тако потрошена реч), наступа као већ постигнута виша стварност, а у ствари, носи у себи самозаљубљеност и размаженост (опет егоизам) - може бити знак промашаја, прикривеног страха. Љубав и толеранција немају знак једнакости. Толеранција је само један елеменат љубави а ако почне да предњачи, потискујући проблеме и сумње, може бити знак анестезирајуће равнодушности.
   Све више ми се чини да смо се ми у Цркви поделили на две прилично стабилне групе од којих једна сумњичи другу за ропско или трговачко приступање љубави без ослобађања од страха. А друга сумњичи прву за олако и самозаљубљено постављање на крај тешког животног подвига - достизања љубави. Наравно има и оних који делимично припадају једној, делимично другој групи.
   Можда би почетак нове, конструктивне етапе на нашем заједничком путу био да прихватимо да не морамо сви путовати на исти начин. И да покушамо да боље разумемо наше разлике које нису непремостиве. Да покушамо да разумемо да имамо различите дарове који су у Богу сви уклопиви.
   Важна су и чврста правила, важна је и свест да Бога не можемо обухватити правилима. Важна је послушност, али важна је и синовска смелост. А најважније је да као посвађана деца Божија не оптужујемо једни друге и каиновски се гледамо преко нишана, да се не грабимо за прво место у Божијем крилу, него да останемо отворени и са пуном свешћу да без обзира на наш труд, памет, послушност подвиге - све од Бога зависи. Нису све разлике разорне. Ако неке разлике угрожавају наш свет чије границе уочавамо према сопственим способностима и склоностима, то не значи да оне угрожавају остале светове и цео Божији свет.
   Кад то схватимо - бићемо поново јаки и бићемо синови и кћери - сведоци какве од нас Отац очекује. Борци љубави, без страха. Имаћемо поверење једни у друге. А кад то види наш народ који и није баш дубоко у вери - можда, можда се врати поверење да можемо коначно да зауставимо пад и кренемо у обнову. Обнова и најмањег домета боља је од апатије непрекидног пада. Ако су јој резултати и сасвим скромни - може да врати наду и онима који су у вери слаби, па паралисани голом тежњом за опстанком и не стижу да размишљају ни о страху ни о и љубави.
   А ми ћемо заједно да одговоримо позиву који нам је Христос преко Петра упутио, и који ћемо поново чути на сутрашњој Светој Литургији: "Не бој се од сад ћеш људе ловити."