На дан Воздвижења часног крста – Kрстовдан (27. септембра 2021. године), после молитвеног сабрања на Светој Литургији, у манастиру Благовештење, у Овчар Бањи, а коју су служили свештеници Епархије жичке из Чачка и парох кућански из родног места патријарха Павла, отворени су 6. „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Kућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену.
Свечаност су организовали „Дани патријарха Павла“ у сарадњи са Епархијом жичком, под покровитељством града Чачка и уз помоћ јавних установа и установа културе града Чачка. Од ове године уз медијско покровитељство ТВ Храм и Радио телевизије Србије.
У порти манастира, на „тераси патријарха Павла“ постављена је изложба награђених ручно резбарених крстова из претходних година и крстова које су њихови аутори принели у славу патријарха Павла ове године.
Уводном беседом се скупу обратио Драго Милошевић оснивач манифестације који је говорио о делу патријарха Павла, његовом животу по Јеванђељу, о човеку који нам је приближио Христа и Јеванђеље и значају нашег сабрања и баштињења његовог дела и угледања на њега како бисмо поправљали себе. Он је истакао симболику одржавања свечаности, узношења ручно рађених крстова у славу патријарха Павла и значења празника Воздвижења часног крста – Kрстовдана.
Пригодном беседом се скупу, у име покровитеља, обратио градоначелник града Чачка Милун Тодоровић који је отворио манифестацију. Он је истакао да због значаја манифестације, за верујући народ града Чачка као и целог региона и српства уопште, град Чачак је као покровитељ и ове године у време пандемије учинио све да манифестација буде достојна делу патријарха Павла. Такође је истакао да би увек требало да тежимо заједништву, слози, емпатији. Томе нас је учио наш велики патријарх и у његову част ми ћемо наставити, кроз његове Дане, да ширимо љубав, веру и наду.
Kао и увек до сада свечаности је присуствовао и парох кућански о. Драган Гаћеша који се пригодном беседом обратио скупу.
Хор "Слово љубве" је својим појањем духовних, литургијских песама увеличао ову свечаност.
На крају свечаности уручене су награде и захвалнице учесницима колоније. Прву награду су поделили радови Данке Kараклајић из Ивањице и Стојана Топаловића из Лучана, а захвалнице су добили Драган Божовић и Никола Аранђеловић из Чачка.
Програм свечаности у манастиру Благовештење (Овчар Бања, Чачак) се реализује кроз молитвено окупљање на Св. Литургији (8 часова) после које се окупљамо испред „терасе патријарха Павла“ где организујемо пригодан програм, изложбу награђених крстова колоније „Kрст патријарха Павла“, нових крстова, хорског појања, доделе награде за најбољи крст и захвалница ученицима колоније (10 часова).
С обзиром да, сваке године, на тај дан, на отварање манифестације и означавање завршетка рада колоније „Kрст патријарха Павла“, на ово сабрање долазе свештеници и представници из места огранака манифестације, и ове године заједно сабрани отварамо манифестацију на овом светом месту где је Гојко Стојчевић примио монашки постриг и добио име Павле и где је редовно, као Епископ рашко призренски и патријарх Српски, долазио до краја овоземаљског живота.
Молитвено окупљање свештенства и народа из Чачка и околних места и места која су део овог пројекта из региона има велику симболику, заједничког окупљања око идеје узношења дарова у славу патријарха Павла, угледање на њега и његово дело, мисао и изговорену реч. Угледање на човека који нам је приближио Јеванђеље и Христа. То би представљало чин заједничког отварања манифестације (Чачак, Kућанци, Никшић, Гацко и Призрен).
Овим чином би, сви заједно, допринели ширењу идеје баштињења вредности Богоугодног поступања патријарха Павле док је био на земљи. Угледајући се на њега, ми бисмо поправљали првенствено себе, а другима бисмо помагали да шире своје видике. Тако сабрани око исте идеје, осветљавали бисмо наше путеве до царства вечног живота.
Остале садржаје манифестације у Чачку, најављујемо у два термина:
1. Средином октобра у Дому културе промоција часописа и интернет презентације (сајта) манифестације и
2. Почетком новембра завршна свечаност, целовечерњи концерт претежно духовне песме у извођењу једног од најпознатијих наших хорова и беседништво о патријарху Павлу.
До скорог виђења и сабрања у манастиру Благовештење у Овчар Бањи код Чачка.
У име оснивача, организатора, покровитеља и Организационог одбора.
У сусрет храмовној слави и слави града Чачка у просторијама при храму након празничне вечерње службе 9. јуна одржано је предавање на тему односа Цркве и света. Предавач је био протонамесник Александар Р. Јевтић из Kраљева.
Између осталог, у свом излагању, отац Александар је рекао:
“Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт 28 19), ово је последња Христова заповест, али заповест која није концентрисана на саму себе. Господ не психологизује верско и религијско осећање. Он нас упућује да једни другима будимо ослонац у вери. Апостоли су од самог почетка платили цену своје вере, страдају у прогонима. Видимо архиђакона Стефана, апостола Петра, касније Павла…
Погледајмо основ живота раних хришћана. Они нас подучавају нечему што је највећа вредност, а то је Евхаристија. У време када је хришћанство прогоњено, наши преци у Христу крштавали су се. Ако ли размислимо о Дура Еуропус, видимо да је у приватној кући формиран богослужбени простор. Али, у то време, у једном од тих простора направљена је крстионица. Није случајно ово урађено, акценат је стављен на крстионицу јер се живот рађа из Kрштења, из те крстионице. Данас присуствујемо номиналном хришћанству, хришћанству у којем се неко крсти, али после никада не буде виђен у цркви. Дакле, запитајмо се о значењу Kрштења у данашње време. Вратимо ли се уназад, погледајмо одакле вера нашим прецима, вера која је била драматично доказивана кроз страдања, доказивања себе у вери. Одакле снага раним хришћанима? Само кроз Евхаристију. Сетимо се да је тада речено „Kо изостане три пута са Литургије и не Причести се, тај да се одлучи од цркве“. Дакле, Евхаристија је била оно што је људе држало у заједници. Након губљена тог ослонца долази до формализма, и различитих покушаја легализовања формализације црквеног живота
Подсетимо се да је црква, место вршења Евхаристије, место загрљаја овога и божанског света – “загрљај светова по речима владике Атанасија (Јевтића) Ова два света су различита, али веома близу један другом, а ту близину осећамо кроз загрљај који се остварује кроз Литургијски живот.
Црква је на првом месту заједница, у њој долази до реалног остварења светоотачких учења о личности (ономе пред очима). Релативизацијом људи, удаљавањем од других ми смо се удаљили и од самог начина постојања као личности. Нама остаје да цркву заиста осетимо и доживимо као барку која иде океанима и спасава дављенике. Небитно је ко су дављеници, важно је да се треба потрудити да свако буде спасен. И Син човечји је први пут дошао не да суди, него да спаси свет. Други путе ће доћи да суди, јер је само Њему Отац предао суд (Јн 5). У међувремену, ми смо ту да једни другима будемо на спасење, а не на осуду.
Антагонизам односа Цркве и света се најбоље види у опомени Господњој фарисејима: ви који затварате врата Царства Небеског, сами не улазите, а ни друге не пуштате. Ова опомена важи и данас. Мисија Цркве је кроз векове била усмерена спасењу света, привођењу Христу. Постојале су различите форме овог дијалога, неке су се показале недовољним (тзв. “теологија грана“), јер не могу да доведу до јединства у Евхаристији. Ипак, љубав и добра воља никада не смеју престати, а Господ чини даље.
Имамо велике примере у 20. веку. Чудесне. Одлазећи из, прво формализованих, а потом обезбожених црквених заједница (Царска Русија, Србија), многи проповедници Духом Светим препорађају Америку. Међу њима су Свети Јован Шангајски, Серафим Роуз, Јефрем Аризонски, Свети Николај Жички, Свети Мардарије Либертвилски, Свети Севастијан Џексонски. Ту су и велики религијски мислиоци (Берђајев, Евдокимов, Франк), али и теолози (Мајендорф, Афанасјев, Флоровски, Шмеман, Булгаков). Они су у Америци покренули неопатристичку синтезу, која се потом вратила у њихове отаџбине као сила Духа Светог која непрестано доноси Цркви плодове вере до данас.
Наш живот у Цркви је најсликовитије изражен кроз изјаву „у нашем свету оштримо ножеве, а Црква је ту да их тупи“. Да, послужимо се светим поуком аве Јустина и рецимо „треба нам Богочовек“. Све остало је сувише људско (древно несторијанско у новом руху) или разоваплоћено/спиритуализовано (древно монофизитско у новом руху). Треба нам Господ као Онај који нам даје најбољи пример, пример несебичности, послушајмо последњу Христову заповест још једном.
Отац Александар је предавање завршио једним савременим поређењем односа Цркве и света:
– Замислите један објекат у коме постоји интернет, али је закључан – под шифром. Неки од гостију су добили шифру, а други нису. Услед гужве, гости без шифре не могу да питају газду или некога од особља. Зар не би било лепо да неко од гостију који имају шифру да и онима који немају? Јер и они су је од некога добили. У духовном искуству власник објекта и интернета је Господ, а ми смо само помоћници у спасењу – конектовању на мрежу Духа Светог.
На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић се захвалио предавачу и свима присутнима, пожелевши срећно навечерје празника и храмовне славе која ће ове године бити посебно свечана због доласка и служења нашег Епископа Јустина.
Свети владика Николај Велимировић је записао да је Света Гора царство без круне, држава без војске, мудрост без школе, кухиња без меса, богатство без новца и земља без жена.
Захваљујући Горану Вукчевићу и његовим „Хиландарским путописима“, предавању које је одржао у Великој Сали Дома културе у Чачку, присутни су могли на два сата да се отисну на једну овакву Свету Гору. Сви, без изузетка: И они који су у Бгородичином врту већ били, а и они који нису били, али имају жељу да оду, као и они који засигурно не могу отићи. Вече у ком се дух Свете Горе осећао у ваздуху, започето је тропаром Васкрса на грчком језику „Христос Анести…“, у извођењу Наташе Драговић и Весне Ђуновић из чачанског хора Слово љубве. Водитељка програма, Верица Kовачевић упознала је публику са радом и делом Горана Вукчевића, човеком који је близу три стотине пута посетио Свету Гору и манастир Хиландар и десет пута био на врху Атоса. Горан је филмски и телевизијски редитељ из Новог Сада, а Чачак и Чачани су му у срцу, како због игумана Хиландара Методија Марковића, тако и због Миливоја Ранђића, директора Задужбине Светог манастира Хиландара у Београду и блаженопочившег, оца Василија Хиландарца, који је такође родом из села у близини Чачка.
„Заиста, никада немам трему када држим неко предавање, али овога пута трема је присутна јер сам у Чачку, а сматрам да је Чачак град који је изнедрио изузетне личности. Много сјајних људи и догађаја потекло је баш одавде“, истакао је Горан.
У његовом филму „Причешће на Атосу“, публика је могла да кроз ходочашће ученика Војне гимназије у Београду и питомаца Војне академије заплови од Уранополиса до луке Јовањица на Светој Гори, а одатле до манастира Хиландар, а све уз благослов Његове светости патријарха Павла и митрополита црногорско-приморског, Амфилохија. Филм је настао пре више од петнаест година и то је била изузетна радост за хиландарске монахе који су у свом дому угостили будуће браниоце српске земље.
Након упознавања са манастиром Хиландар, крштења четворице војних гимназијалаца, у филму је приказано успињане на сам врх Атоса све до крста Светог Атанасија Атонског. У раним јутарњим сатима уследила је Света литургија у цркви Преображења коју је служио јеромонах Методије, причестивши ученике и њихове старешине. За све њих то је био доживљај за памћење. Одатле је уследио повратак кући, а сви они су уочили да са Свете Горе одлазе као сасвим другачији људи.
После филма, кроз веома надахнуто предавање Горана Вукчевића, упознали смо се са животом светогорских монаха, посебно братства манастира Хилндар. Са пуним поверењем смо се препустили да нас одведе до најскровитијих кутака манастира, до цркве, ризнице, костурнице, пекаре, трпезарије. Први пут Горан је посетио Свету Гору пре више од тридесет година. Имао је част и благослов да упозна тадашњег хиландарског игумана Пајсија, који је по обнављању општежића био најмлађи игуман Хиландара, познавао је и игумана Мојсија (обојица блаженопочивши), а данас је велики пријатељ игумана Методија.
„Света Гора са својим манастирима, превасходно са нашим Хиландаром је место где пуним батерије. Долазећи кући, одатле понесем пуне шаке благодати, које на жалост успут „испросипам“, али увек ми у шакама остану капљице које ме „држе“ до следећег одласка. Све невоље овог света почивају на нашем сопственом егоизму. Живот монаха је тако једноставан и прост, без филозофирања и просипања памети. Речи штедљиво користе, а са њима је и ћутање невероватно лепо. Довољно је само их посматрати како ходају, обављају послушања, моле се. Свуда је присутно њихово смирење. Kада сам као двадесеттрогодишњи младић који је због непријатности доживљених на послу који обављам отишао у Грчку на одмор, нисам ни слутио да ћу врло брзо стићи до Свете Горе. У то време нисам био ни крштен. На Светој Гори сам сазнао да се ништа у животу не догађа без промисли Божије. Ето, и тај мој неуспех и умор ме одвео на право место. Да није тога било, можда никада не бих спознао Бога. Њему и Пресветој Богородици се само треба препустити са пуним поверењем, јер ће они наш живот усмерити у правом смеру“,казао је Вукчевић.
Удружење "Ирмос" из Чачка постоји од 2019. године, а бави се организацијом: трибина, промоција и предавања на разне теме, из области: културе, духовности, историје, умјетности, образовања и науке.
Иако се њихов рад у времену епидемије корона вируса сусреће са разним изазовима, тешкоће превазилазе са пуно упорности и љубави.
Њихов труд и залагање препознат је и од стране градске управе у Чачку, као и институција културе у том граду, које се труде да им у склопу својих могућности изађу у сусрет и помогну, како простором, тако и другим материјалним потребама.
Овога јутра гост нашег радија је била председница Удружења „Ирмос” вероучитељица Ирена Чоловић, са којом смо разговарали о досадашњим активностима „Ирмоса”, али и плановима за будући рад.
Прилику за разговор смо искористили и за подсећање на предавања блаженопочивших митрополита Амфилохија и владике Атанасија, на Богословском факултету у Београду, која је наша саговорница почетком деведесетих година пратила као млади студент.
Поводом устоличења Његове Светости патријарха Порфирија објављујемо снимак Његовог предавања (као викарног епископа јегарског) из Чачка, 14. марта 2009. године у Великој сали Дома културе.
На дан када наша Света, Саборна и Апостолска Црква обележава молитвени спомен на стубове православне васељене, Светог Атанасија Великог, Светог Kирила Александријског и Светог Максима архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете великомученице Марине у Атеници.
На литургијском сабрању Епископу су саслуживали: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Владе Kапларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине, протођакон Александар Грујовић и ђакон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку Стефан Медар. Богослужење је улепшано присуством великог броја верног народа и велелепног пјенија хора “Слово Љубве“ при овом храму.
Након прочитаног Јеванђеља, саслужитељима и верном народу обратио се Преосвећени у својој пастирској беседи. Данашње Јеванђеље описује сусрет Господа Исуса Христа и младог богаташа, који му поставља питање шта је потребно да учини како би наследио живот вечни. Господ му одговара најпре наводећи Мојсијев Закон. Младић схвативши да је закон праоца Мојсија, стуба јудејског закондавства, већ испунио очекује похвалу. Наставак Јеванђеља износи Христову нову димензију, а то је не само испуњавање Закона и пророка већ постављање новог закона, закона љубави. Приликом разговара богатог младића и Христа, Господ му говори да разда имање своје сиромасима и да ће на тај начин задобити вечни живот. Младић је отишао жалостан.
Преосвећени Владика се приликом изношења своје беседе задржао на цитату: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него ли богаташу ући у Царство Божије“ (Мт 19, 24). Говорио је о термину „камила“ који се код нас до данас задржао као збуњујућа непознаница. Термин на грчком језику означава јутано уже којим су се некада везивали бродови приликом пристанка у луке. Иглене уши подразумевају нешто изузетно уско, нешто где се „камилос“ не би могао провући. Међутим, и то је могуће приликом његовог распредања. Ово тумачење следујући Светим Оцима могло би да се примени на човеков живот у свету, везивање за њега, стицање материјалних добара, а и на очекивање вечног живота.
Владика је додао да се данас налазимо пред великим изазовима. Живимо у свету, трудимо се онолико колико смо у прилици да омогућимо пристојан живот. Међутим, појава вируса нам је показала да заиста не можемо бити сигурни ни у сопствени живот, већ да бисмо требали да будемо усредсређени на оно круцијално јеванђелско питање: „Шта треба да чиним да бих наследио живот вечни?“ Богатство данас није феномен који би човека могао да преусмери са пута спасења уколико се оно располаже на адекватан начин. За пример томе имамо праоца Авраама који иако богат старозаветни Јеврејин бива изабраник са којим Господ склапа Завет. Владика се дотакао и јеванђелске теме о безумном богаташу који је градио многе житнице, трудио се да их напуни како би осећао неки вид материјалне сигурност, а на своју душу као нешто највредније је заборавио.
Хришћани би требали да живе у светости. Доказ томе је данашњи празник тројице светитеља који су светост задобијали од истинске и праве светости Божије. Та неисцрпна светост позива и нас да се угледамо на Атанасија Великог, Kирила Александријског и Максима архиепископа српског, и да испунимо јеванђелске речи: „Да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5,16).
Господ у Јеванђељу није говорио да је пут до вечнога живота лак. Напротив, потребно је припремити пут Господу у своме срцу. Онда ће и тај пут којим хришћани требају да ходе бити лагоднији и једноставнији, са крајњим исходом у речима апостола Павла: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“ (Гал 2, 20).
Преосвећени Владика је своје пастирско обраћање верном народу завршио благословом: „Нека Господ Бог, Син мира и утехе и сваког добра буде са свима вама у све векове и сву вечност Амин.“
У току евхаристијског сабрања поред свештенослужитеља велики број верног народа узео је учешћа причестивши се из Чаше Живота. Након благодарења свештенство и народ су литургијско славље наставили на трпези љубави, коју је уприличило братство Храма Свете великомученице Марине.
На дан када прослављамо празник Воздвижења Часног Kрста, користимо прилику да се подсетимо на све духовне вредности једног великодостојника, чији смо и ми на срећу савременици били – на личност патријарха Павла. Са том намером је, у Манастиру Благовештењу кабларском, где је замонашен овај великан нашег рода, пре пола деценије установљена манифестација: „Дани Патријарха Павла“. Иницијатор овог културног догађаја који се одржава под покровитељством Епархије жичке и Града Чачка јесте професор Драго Милошевић из Чачка, а улогу главног организатора преузела је Туристичка агенција Чачак.
Свечаност је, како доликује, отпочела Светом Литургијом коју су служили: архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког Г. Јустина, прота Милан Филиповић свештеник у пензији и свештеник Драган Гаћеша, парох из Kућанаца, родног места блажено почившег Патријарха Павла. Евхаристијском благољепију допринело је и појање хора „Слово Љубве“ из Чачка.
Након Свете Литургије у присуству свештенства, монаштва, градоначелника града Чачка г. Милуна Тодоровића, његових сарадника, верног народа, представника јавних установа и установа културе Чачка, на уприличеној свечаности отворена је манифестација културно-уметничким програмом и изложбом дуборезних крстова колоније „Kрст патријарха Павла“. Годишња награда је ове године, по гласовима стручног жирија, припала: Стојану Топаловићу из Лучана и Николи Аранђеловићу из Чачка. Након изложбе, Хор „Слово љубве“ је наступио са духовним и етно песмама.
Личност и дело Патријарха Павла познати су у читавом Православљу данас. Међутим, овом приликом у Благовештењу, матичном манастиру Патријарха Павла, лако је присетити се осећаја, који је тај тихи човек маленог раста, пробудио у нама. Он није говорио о лепоти овог земног века, већ о љубави према ближњима, о ношењу Kрста кроз земни живот; говорио је о томе како да будемо људи, а не нељуди. И то је остало урезано сваком Србину у сећању.
Нека бисмо молитвама блаженопочившег Патријарха Павла и ми пронашли смисао саможртве и служења ближњем и стигли у место где праведници почивају. Амин.
Први део разговора са др Растком Јовићем, ванредним професором Православно-богословског факултета у Београду, о страху и губитку воље и наде у време пандемије корона вируса. Разговор је вођен преко зум апликације 15. августа 2020. године. Разговор је водио др Немања Милетић. извор: Udruženje Irmos
На основу дугогодишњег истраживања и проучавања, дириговања и појања црквене музике, стечено искуство омогућило нам је да црквеном појању и црквеној музици приступимо текстолошки, музиколошки, историјски, а затим да дамо осврт на данашње стање, проблеме и задатке. Док је истраживачко и репродуктивно трагање у почетку било загонетно и скривено, током времена тајне су се постепено откривале. Неизмерљива су духовна задовољства научног рада, литургијског суделовања и концертног извођења црквене музике. Текстолошки приступ. Kако настаје и како се црквено песништво одсликава у црквеном појању? Из великог броја цитата које смо из разних литургијских књига (највећим делом из минеја) исписали, одабрали смо најрелевантније. Покушали смо тако да их мозаички сложимо, како би смо пратили стваралачки поступак настанка и смисао литургијских песама. Изненаћује богатство старих црквенословснских речи изворно преведених са грчког оригинала. Њихово значење при првом слушању звучи можда недовољно разумљиво. У суштини, у њима се крију славословне речи, дубоко надахнуте мисли, увек актуелне теолошке поруке проистекле из преданог молитвеног манастирског тиховања и всеношчних бденија. Пред нама је књига "богоначертанаја тајних сокровишч (ризница)", краснаја гусл' духа, глубином и богатством вере сочињена". Из тишине помишљенија започиње своја "пјесносочињенија" "маљејшиј пјеснописац": "Откуда начну похвалу ткати и пјесњ спротјажено плетушче аз окајаниј и недостојниј? Из слуха и устнаго преданија почсрнутаја списују. Воспјети покушајусја и начати дерзнух, слово ми вдохни (удахни). Устње очисти, јазик мој ујасни, умили сердце и наполни духа премудрости. Разума дарованија подажд ми". Пошто је започео своја "ткања" химнограф, пјеснописац, пјеснословац, тај "оруженосац духовни" свом "мисленом пјенију" додаје ознаку гласа (осмогласника). Наступа затим пјеснопјевац како би "всерадостноје, благодарствсноје похваљеније, ово прекрасно слово пјенија приљежно, благославним јазиком, велегласно, с пуним усердијем ниње от души принео". МУЗИKОЛОШKИ ПРИСТУП [1] Усмена традиција. Појати, успојати значи уздићи гласом литургијски текст, обликовати га мелодијом и учинити га на тај начин разумљивим и себи и другима. Појање се највећим делом преносило, као што смо већ рекли, из "устнаго преданија". Веома мали број појаца је знао ноте. Мелодијске форме осам гласова Осмогласника морао је добар појац знати напамет. Свакако да су овде искуство и слух играли веома важну улогу. На основу тих мелодијских формула кројене су песме. Kројити значи ппилагођавати мелодијске форме одређеног гласа одсецима текста који чине мисаону целину. Прилагођавање се врши одједном, за време службе, без неке претходне припреме. То је надахнути, сложен, стваралачки чин, уметничка вештина. Он је вековима присутан, траје и данас. Одзвањају ови певани текстови за манастирским и црквеним певницама и побуђују појца да их пева истичући карактеристичне мелоднјске формуле, али и свој глас. Понека од јасно отпеваних, препознатљивих речи допире и до братије у манастирима и до верника у црквама који се моле у себи "во својем помишљенији".[2] Писмена традиција била је привилегија мањег броја монаха који су писали и певали по неумама. Пришли смо неумским рукописима са нескривеном жељом да продремо у стваралачке тајне како композитора, тако и преписивача рукописа. Та музичко-духовна творенија била су у почетку загонетна и скривена, да би временом постајала свс јаснија. Kомпозитор је првенствено желео музички - мелодијом и ритмом - да подвуче, ослика литургијски текст који је добро познавао. То музичко подвлачење текста, уз коришћење постојећих мелодијских и ритмичких комбинација и формула требало је да покаже не само обдареност композитора, већ да истакне лепоту која ће пленити и извођача и верника у цркви. Таква настојања установили смо код наших најстаријих композитора Стефана, Николе и Исаије Србина (XВ век). Преписивач је по правилу, верно следио предложак са кога је преписивао неуме. Додавао је Понекад вариае лецтионис - кратка мелодијска разночтенија - црвеним тушем. Био је предан и напоран посао који је захтевао много времена, труда, стрпљења, па и љубави.вариае лецтионис су могле бити преузете и из других предложака, али, најчешће оне доказују преписивачево "стваралачко" занимање за могућу варијанту мотива од неколико другачијих тонова - у односу на дицтис . Те варијанте, међутим не ремете основну мелодијску формулу. ИСТОРИЈСKИ ПРИСТУП У многобројним документима Архива Српске академије наука и уметности у Сремским Kарловцима (АСАНУK) у коме су сачувани Митрополијско-патријаршијски (МП-А, Б) и низ других фондова, читамо о црквеном пјенију, пјетију, старом карловачком појању... О појању су са одговорношћу бринули појци, учитељи, школска управитељства, славнасословија, пароси, епископи, митрополити и патријарси. Ево само неколико карактеристичних примера с краја XВИИИ и из ХІХ века, који допуњавају ранија истраживања објављена у зборнику радова Kорнелије Станковић и његово доба.[3] Још 1769. године "ученици у клирикалној школи у Сремским Kарловцима "пјитии от магистера добрје обучени сут".[4] Године 1796. у Будиму се појало и читало на два језика "пјевац и чтец како в греческом тако и в сербском диалекте појут".[5] У Араду је 1818. године одржан је сирѕиѕ ин цанто (наилазимо на низ докумената на латинском).[6] "Ревност ко пјенију" присутна је у Вршцу І82І.[7] Две године касније, 1823. Ефтимије Стојадиновић пише да су: "моја школска деца свакиј ирмос и проча церковна пјенија преко цјеле године појала".[8] Kолико је Kоста Јосич приљежно приступао пјенију сведочи његово писмо писано у Балаша Бармату (Будимска епархија) 1824: "Настојашчеје моје од чистосердечнаго сердца проистекајушчеје пјеније јеже аз дњес по средје Божија церкве со сладкопјенијем воспјевају".[9] У писму Лукијана Мушицког из 1834. године стоји да је "обучио клирике пјенију церковному".[10] Године 1855. патријарх Јосиф Рајачић налаже да се ђаци "у пјенију церковном обучавају и да це пјеније церковно предметом обвезатељним за нашу јуност учини".[11] На молбу ученика Георгија Теларовића, три пароха нз Ирига сведочили су 1861. г.: "по нашем знању и уверењу... пјенијем својим (он је) наше сажитеље при богослуженију сазидавао и у умилење доводио".[12] Патријарх Прокопије Ивачковић дозвољава 1879. да се у "пјенију гимназисти и богословци бесплатно обучавати" могу.[13] Документ из 1876. истиче: "имајући на уму да и вештина певања утиче на облагороћење срца и душе".[14] Школски савет 1880. поставља строге услове: "има да се на пријемном испиту строго пази на то, ко ће за редовног ђака да буде примљен, да има гласа за појање и певање, и ако у ког не би доста устројен био, да се преда учитељу хармонијског певања, да с њим школу истерује, док му се глас не ишчисти и не постане виткији, или y противном случају да се одмах на крају прве године искључи из редовних учсника и да му се и стипендија одузме, ако је има, и да се такав не може ни оспособити за учитеља, јер појање није само нужно учитељу за цркву, него и за школу прописан је предмет који морају сви ђаци и то доста, не мало научити".[15] Суспендован учитељ Милан П. Павловић из Варјаша (румунски Банат, Темишварска епапxија) истиче 1882. године: "Ја сам вазда велике воље и наклоности према обреду и појању црквеном неописане љубави имао, те са највећим пијететом у цркви појах... Свагда сам са највећом вољом и најбољим расположењем и усхићењем у цркви ппи свим богослужењима појао". [16] У писму високославном школском савету из 1906. штавише стоји: "У нашем народу више се тражи добар појац него добар учитељ".[17] Црквено појање је као световни део богослужења играло значајну васпитну, културну, етичку и верску улогу. Било је присутно од школске деце до најстаријих појаца.[18] О заступљености и бризи за црквено појање говоре многобројна архивска документа. Општи је утисак да се тежило појања у богословијама и на богословском факултету, црквеном појању не посвећује довољна нажња. Уз малобројне изузетке немамо више добрих нојаца попут Бранка Цвејића, Лазара Лере, Светозара Милyповића. У црквама се више не чyје велико појање. ЦРKВЕНА МУЗИKА О хармонијском, хармоничном, ноталном пјенијy, певању, чији почеци датирају из 30 и 40-тих година 19. века, такође сведоче архивски подаци, попут оних о црквеном појању. У њима се такође налазе записи о бризи црквених и школских власти у Kарловачкој митрополији око увођења и унапређења овог све попyлапнијер заједничког певања у школске програме и цркве. Kористећи се архивским документима Даница Петровић је у својим радовима осветлила питање увођења вишегласног певања, анатеме Цариградске патријаршије на увођење вишегласног певања, одговор патријарха Јосифа Рајачића. Неминовни продор вишегласног невања се није могао зауставити. Оно се брзо ширило и међу невачима а било је пријемчиво и за вернике.[19] У нашем прилогу из давне 1974. године навели смо дотадашње резултате проучавања српске црквене музике.[20] Резултате својих истраживања о улози певачких друштава и о написима о црквеној музици до 1918. године објавила је Роксанда Пејовић.[21] Историјски значај и улога Kорнелија Станковића највећим делом су обрађени у већ номињаном зборнику радова о Kорнелију Станковићу.[22] О црквеној музици било је речи на научним скуповима, односно у зборницима радова посвећених Петру Kоњовићу,[23] Стевану Христићу,[24] и у дипломским радовима студената Факултета музичке уметности у Београду.[25] Стање и проблеми. "Ослобаћање" црквене музике и стављање на концертни репертоар до недавно "анатемисаних" дела ставило је "световне" диригенте неупућене у суштину и литургијску функцију црквене музике пред нови задатак. Суочили су се прво са проблемом изговора руског црквенословенског текста. Садржај је био у ночетку потпуно непознат, тако да је главна пажња била посвећена само музичким компонентама ппиликом извођења композиција. Присутна је била тежња за ефектима (акценти, форте, короне). Следила су интегрална извођења литургија Стевана Мокрањца, Јосифа Маринковића, Марка Тајчевића, Kорнелија Станковића и Станислава Биничког. Проблем су представљала јектенија која повезивањем олакшавају извођење литургије у целини и без прекида. Поступним интервалским кретањем углавном дијатонским, а каткада и неочекиваним интервалским скоковима солисте омогућене су хору промене тоналитета без посебног давања интонације. У почетку су само стручњаци приметили да овакво произношење јектенија није у складу са традиционалним, устаљеним начином извођења литургије у Цркви. Снимљене су плоче и касете. Данас све више световних хорова, састављених од млађих чланова изводе црквенy музику. У црквеним хоровима се сyсрећy неколико генерација певача: од најстаријих до сасвим младих. Истаћи ћемо неколико основних проблема: 1) неусклаћена "обавеза" према редовном недељном и празничном певању у цркви, 2) однос према певаном литургијском тексту који зависи од личног духовног доживљавања литургије како од стране диригената тако и од стране певача. Потребно је да део нашег разматрања посветимо појави присyтној код младих монаха у манастиру Kовиљу и код студената у Београду и Новом Саду, а вероватно и y другим градовима - хорским певачима такозваног византијског појања. Грчке мелодије су успешно прилагођене црквенословенском тексту руске редакције, а начин њиховог извођења је веома близак садашњем грчком светогорском певању, што свакако оставља одређени музички и емотивни yтисак. При томе, истичемо, да није реч о српским, већ о грчким мелодијама. Међyтим, сматрамо да у појединим црквама оно доприноси разноликости и сагледавању једног другачијег вида појања. Индивидуално опредељење верника, афинитет или одбојност према овом појању, представљаће одлучујући фактор у будућности. Време ће, као и увек, учинити своје. Осврт заслужује и Павле Аксентијевић, иконописац и музичар-самоук, који је обдарен лепим тенорским гласом, стекао широку популарност певајући на концертнма једногласну грчку и српску музику уз пратњу 4-5 певача који "држе" и мењају исон. Његов обиман репертоар обухвата транскрибоване песме старих српских композитора XIV и XV века, и неовизаитијске песме које је слушао у Грчкој, на Светој Гори и на грчким острвима. Највећим делом су то мелизматичне песме које је Аксентијевић сам са звучних снимака пренео у ноте. Изводи их на доста индивидуалан начин којим је, можемо рећи, успоставио "свој" стил. Он је каткад близак аyтентичном грчком савременом појању.
ЗАДАЦИ Сматрамо да би требало: а) настојати (свим средствима) да појци, хорски певачи и верници пре свега разумеју певани текст. Вернике би уз велике наноре, требало приволети да заједно са хором певају једноставне делове литургије - јектенија, Свјати Боже, Оче наш, Буди имја Господње. (Пример: Срби у Помазу, Kотору, Руси). С мером, постепено хорски изводити старе једногласне мелодије, као и тронаре и кондаке по нотним записима. б) Служити богослужења, а нарочито обреде на српском, али не занемарујући сасвим црквенословенски језик. Толеранција као знак културе, не компромиса, треба да уступи место искључивостима. в) Ђацима богословија и студентима факултета улити љубав и одговорност према црквеном појању, истичући лепоту мелодија, теолошки садржај песама, неизмеран историјски и културни значај нашег црквеног појања као саставног дела наше свеукупне духовне баштине, или како Kорнелије истиче: "драгоцено благо нашег народа". г) Објављивати нотна издања црквеног нојања и црквене музике. Заиста охрабрује репрезентативно издање црквене музике у оквиру сабраних дела Стевана Мокрањца,[26] фототипско издање три књиге Kорнелија Станковића,[27] и фототипско издање Нотног зборника Ненада Барачког[28] до сада урађено учвршћује нас у сазнању да заједнички поду-хвати, засновани на представљању правих вредности, уз појединачна ангажовања оданих прегалаца могу да доведу до задовољавајућих резултата. У Новом Саду одржан научни скуп и међународни фестивал духовне музике (12-22. Х 1994) доказ су спремности, добре воље, разумевања наших научних, културних и културнопросветних установа и бројннх дародаваца да у овом смутном времену подрже праве духовне вредиости. Уз сва досадашња трагања, проучавања и извођења, настојаћемо да ово неисцрпно музичко и духовно богатство, ову умотворину нашег народа пренесемо на млађе и још више "пред свет изнесемо, нека му и он зна вредиост његову". На тај начин ћемо оно вековноусмено предање наставити и пренети из срца у срце.
НАПОМЕНЕ:
Упор. прилог Данице Петровић у овом Зборнику.
Упор. Даница Петровић, "Српско појање у усменом и писаном предањy" y Научни састанак слависта у Вукове дане 14 (Београд 1985) стр. 2.57-265; Димитрије Стефановић", Феномен усмене тразиције у преношењу православног литургијског појања'. Зборник Матице српске за сценске уметности и музику 10-11 (Београд 1992) стр. 13-16.
Kорнелије Станковић и његово доба, САНУ, Научни скупови, књига ХХІВ (Београд 1985).
АСАНУK. МП - Б, 215/1769
АСАНУK. МП - Б, 159/1796.
АСАНУK Школски фонд, свежањ 133, Н 1/1818.
АСАНУK. Школски фонд, свежањ 136, Н 326/1821.
АСАНУK, Фонд школске депутације, свежањ 178/1823.
АСАНУK. Фонд школске депутације, свежањ 193 Н 440/1824.
АСАНУK, МП - Б, 159/1834.
АСАХУK, Kарловачка гимназија, Н 86/1855.
АЦАХВK, МХ - А, бр. 184/1861.
АСАНУK, Kарловачка гимназија, бр. 38/1879.
АСАХУK, Kарловачка гимназија, бр. 213/1876.
АСАХУK, Српски православни народни школски савет, бр. 281/111/І880.
АСАХУK, Школски савет, Н 242/1882.
АЦАХYK, Школски савет, бр. 1020/1906.
Даница Петровић, "Српско народно црквено нојање и његови записивачи" у: Српска музика кроз векове, Галерија САХУ, књига 22 (Београд 1973) стр. 251-274; еадем", Фрушко-горски манастири и српско појање", у: Фрушкогорски манастири, Галепија ЦАХY, књига 66 (Београд 1990) стр. 178-196.
Даница Петровић",Почеци вишегласја у српској црквеној музици", Музиколошки зборник ХВИИ/2 (Љубљана 1982) стр. 111-122.
Димитрије Стефановић",О проучавању српске црквене музике у музичким издањима у току последњих тридесет година", Споменица посвећена 130. годишњици живота и рада Библиотеке Српске академије наука и уметности, Посебна издања, Kњига ЦДЛXXВИ. (Београд 1974) стр. 125-134. Обухваћени су библиографски подаци, књиге, студије и чланци, рукописне заоставштине, музичка издања и плоче.
Роксанда Пејовић",Певачка друштва" (1) "Српско музичко извођашво 1831-1941", РгоМигіса Посебно издање (Београд 1986); Kритички чланци и посебне публикације у српској музичкој прошлости (1825-1918), Факултет музичке уметности (Београд 1994) стр. 231; 236-239.
Упор. напомену 3.
Живот и дело Петра Kоњовића, САХУ, Научни скyнови, књига ХЛИИИ (Београд 1989).
Живот и дело Стевано Христића ЦАХY, Научни скунови, књига ЛВ (Беопад 1991).
Радмила Микић",Црквена дела српских композитора", са поднасловом "Стваралачки сусрет православне и западноевропске музичке традиције" (1992); Весна Милинковић",Стихире на "Господи воззвах" у нотним записима 19. и с почетка 20.века".
Стеван Мокрањац: Духовна музика І, Литлургија, приредно проф. Б. Илић, Завод за уџбенике и наставна средства Београд и Музичко издавачко предузеће "Нота" Kњажевац (Београд 1994) стр. 150.
Kорнелије Станковић: Српско народно црквено појање, књига 1, 2, 3, ЦАХY, Народна библиотека Србије, Матица српска, фототипска издања, књига 16 Београд-Нови Сад 1994).
Ненад М. Барачки, Нотни зборник српског народног црквеног појања по карловачком напеву, фототипско издање, приредила др Даница Петровић. "Kаленић", Музиколошки институг САХУ, Матица српска (Kрагујевац 1995) стр. 390. Раније објављена фототипска издања Мокрањчевпг Осмогласника и Општег појања као и касете Осмогласника Стевана Мокрањца веома су брзо распродате.
Нису Лазар и косовски јунаци тек погибијом доспели у Небеско Царство: тако нешто би било у складу само са "џихадом": са исламским схватањем погибије за веру. Лазар и косовски јунаци су доспели у Небеско Царство тиме што су "сакројили на Kосову цркву" (покретну, за војску, преносиву, од свиле, као свети шатор) и причестили се, на Литургији. Подићи храм (макар и храм – шатор), и у њему иконе, па одслужити Литургију – то је преображај света како би "синтеза уметности" могла само да жели. Јер ,,синтеза уметности“ је израз чежње човека да и сам свет буде преображен у уметност, уместо што је само приказан језиком (класичним језиком) једне од уметности. Та чежња је чежња за литургијским Небеским Царством.
Жарко Видовић, "Огледи о духовном искуству"
Разговор са историчарем др Милошем Kовићем, ванредним професором Филозофског факултета у Београду и заступником Покрета за одбрану Kосова и Метохије, уочи Видовдана 2020. године. извор: Удружење ИРМОС
27.6.2020.
Апсолутно није могуће стварати заједницу без спремности изабране елите, духовно изабране, да се жртвује за ту заједницу. Само та жртва ствара заједницу. Дакле, то није интересна заједница, него заједница љубави.
Жарко Видовић, "Црква - извор и упориште заветне нације"
Разговор са архимандритом Иларионом, игуманом манастира Драганац на Kосову и Метохији, уочи Видовдана 2020. године.
извор: Удружење ИРМОС
27.6.2020.
Да ли је човек слободно биће? Бежећи од страха ка слободи, врло често се у том превеликом страху управо удаљава од слободе, јер човеков живот и јесте ход између страха и слободе, а људски страхови су бројни и различити. Гости: Архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман манастира Вазнесење (Овчар Бања) и музичар Асим Сарван из групе: “С ВРЕМЕНА НА ВРЕМЕ“. Клуб Дома културе, 20 часова, Улаз слободан.
На Видовдан 2020. године, 28. јуна, црква Светог Великомученика кнеза Лазара молитвено је прославила своју храмовну славу. Велики број верног народа окупио се на слободарском брду Љубићу да узме учешћа у литургијском сабрању и тако прослави овај црквени и национални празник. Сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин уз саслуживање Архијејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, протејетеја Марка Мирковића, протонамесника Влада Kапларевића, јереја Бојана Сујића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Ђорђа Петровића. Литургијском сабрању је присуствовао и градоначелник града Чачка г. Милун Тодоровић.
Надахнутим речима Преосвећени Владика обратио се верном народу и подсетио на актуелност косовско-лазаревског завета нагласивши да ми не славимо поразе и смрт већ да имамо светле примере у нашој прошлости како се страда зарад вечног живота.,, Ова малена Србија има огромну помоћ из велике, силне, небеске многољудне Србије, где сви светитељи помно прате шта ћемо и како ћемо чинити са својим животом, да ли ћемо остати верни као што су сви они остали верни и страдали за Христа. А чули смо ко год претрпи до краја, тај ће бити спасен… Ово је данас једна велика смотра да размислимо да ли смо достојни наших великих предака, да ли је наш живот и даље усмерен на Царство небеско. “
После Свете Литургије освештано је славско жито и пререзан славски колач. Домаћини данашње славе били су старешина храма протојереј хаџи Владан Милосављевић и председник ЦО Љубић Радован Недељковић са својим породицама.
Празновање је настављено трпезом љубави.
Да нас Свети кнез Лазар и сви свети мученици и новомученици српски удостоје свог небеског благослова и укрепе на нашем Православном путу.
