13. септембра, пре тачно 100 година, рођен је Александар Шмеман, свештеник и богослов, један од највећих учитеља Цркве у њеној историји.
Биографски подаци
Александар Шмеман се родио у граду Ревељу (тако руси називају Талин) у аристократској породици руских емиграната. Деда му је био посланик Државног савета Руске Империје, а отац официр гарде Руске императорске армије. У раним годинама детињства његова породица се преселила из Естоније у Француску, где је и остао све до свог коначног одласка у Америку. Прво образовање започео је најпре у руској војној школи у Версају из које потом прелази у гимназију, а касније наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Године Другог свјетског рата и период немачке окупације Француске, било је време његовог пресудног опредељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940—1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Оженио се 1943. а рукоположен у чин свештеника 1946. године. Године 1951. одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. века, отац Георгије Флоровски. Од 1962. отац Александар, долази на положај декана и ту остаје све до своје смрти 13. децембра 1983. године.
ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕKСАНДАР ШМЕМАН, ЛИТУРГИЈСKА СВЕСТ ДАНАС
Kако схватати и проживљавати богослужење
Kада би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовоме, не би је видео другачије него као Само Тело Господње”, изрекао је Никола Kавасила. У наше време у неправославном свету свугде, и у римокатолика и у протестаната, оживљава интересовање за богослужење и тежња за повратком литургијској лепоти и пуноћи древне Цркве. Та тежња нашла је свој пуни израз у такозваном “литургијском покрету” на Западу. Предводници и сљедбеници овог “литургијског препорода” нарочито пажљиво изучавају богослужење Православне Цркве, која је, како каже један од њих, “сачувала литургијски дух ране Цркве и наставља да живи и да се напаја њиме као најчистијом источником... Православној Цркви, пак, није потребан ‘литургијски покрет', јер се она никада у своме благочешћу није удаљавала од сопственог богослужења.”
Ове речи римокатоличког писца предочавају нам величину литургијске “мисије” Православне Цркве и дивоту откривења, које наше богослужење може да пружи онима који су “гладни и жедни” пуног Црквеног живота. Но, ма колико да ово западњачко одушевљење годи нашем православном срцу, оно, прије свега, треба да нам послужи као подстицај да се ми, православни, дубље замислимо над својим сопственим односом према нашем богослужењу, у првом реду, разуме се, према Светој Литургији. Да ли је код нас све тако сјајно, како се то може чинити добронамерним људима изван наше Цркве? Неоспорно је да је Православна Црква превасходно Црква литургијска, не само у смислу непрекидности њеног богослужбеног предања од Апостолског доба, него и по месту које богослужење заузима у животу верних, који имају нарочиту љубав према црквеним службама. Ипак, ми не бисмо смели прећутати да и наша литургијска свест болује од неких изрођавања, која су, додуше, другачије природе него она на западу. Ако је могуће рећи да су западни хришћани изгубили богослужбено богатство древне Цркве, за православне се може казати да су се они, пак, сачувавши то богатство у његовој целокупности, одвикли од тога да га користе. Православни хришћани, имајући у рукама златни кључ, изгубили су умешност да њиме отварају тајанствене двери своје ризнице.
Овде, прије свега, имамо на уму неразумевање Свете Литургије својствено вернима, упркос њиховој великој љубави према њој. Дошло је до раскорака између љубави и разумевања. Данас неки воле богослужење не због његовога смисла, него због нечег другог што је тешко тачно одредити: због “доживљаја” које им својом молитвеном “атмосфером”, својом тајанственошћу и лепотом пружа богослужење... Има их који тврде да богослужење и атмосфера православног храма пружају нам од детињства тако драгоцено богатство благочестивих расположења, толико светлих слика и утисака, да жеља за схватањем и разумевањем свега у храму може некоме да се учини као плитак рационализам.
Ми смо се столећима молили у храму без икаквих посебних тумачења и тај храм је узносио нашу душу к Богу зар то није доста? Столећима су те речи и обреди, ако и неразумљиви, уносили у наш живот радост, утеху и свјетлост, а зар то није циљ богослужења? На ове речи које се често могу чути, веома је тешко одговорити.
Тешко је зато што се у овом спору они који у њему учествују крећу двема различитим равнима, тако да се њихове речи и аргументи не могу сусрести него пролазе једни мимо других, будући да се споре око различитих ствари. У наше време у средишту верског живота као да не стоји Истина, него верско осећање, које се признаје за главну вредност и којим се мери све. У црквеном животу и богослужењу све се вреднује сопственим мерилом: ониме што “Ја” хоћу, и желим да добијем од богослужења, оним што се “мени” чини суштински значајним, ониме што “Ја” волим у њему.
Богослужење свештенодејствено исповедање оваплоћене Истине, Христа Господа
Објективна Истина Цркве, објективни садржај богослужења престали су такорећи да нас интересују, и свако одабира оно што највише одговара његовим субјективним “захтевима”. (Kао доказ за то може послужити широко присутна пракса исповедања за време богослужења, чак и у време Свете Литургије, што јасно показује да је за многе вернике њихове “приватна” потреба важнија од учешћа у заједничкој молитви, у Светој Литургији). И зато је у наше време врло тешко говорити људима да је Хришћанство, у првом реду, вера Истине оваплоћене и живе Истине, те да богослужење отуда није “напросто молитва” заоденута у лепе речи и обреде, који се могу волети због њихове умилности и њиховог деловања на душу, него да је вечно свештенодејствено исповедање Оваплоћене Истине Христа, живот и узрастање у Њему.
Руски писац Розанов је својевремено рекао да је “Хришћанство изникло из народних уздаха, из народног ганутљивог извијања ка Богу”. То је крајње штетно и неистинито тврђење. Хришћанство је никло из страшне и преславне Тајне Сина Божијега, “Kоји је ради нас људи и ради нашег спасења” постао Син Човјечији, Kоји је нас ради на смрт био осуђен и умро на Kрсту и васкрсао из мртвих трећег дна. Он је “ Пут и Истина и Живот” (Јн. 14, 6) и тим Путем ходи и ту Истину оглашава и тај Живот притежава и пружа Црква Христова. Богослужење Цркве и није ништа друго до проповедање те Истине, живљење тога Живота и хођење тим Путем.
Трагично је то што је у савременом изрођеном доживљавању богослужења само богослужење престало да за нас представља исповедање наше вере, њено саборно и целосно оваплоћивање. Ми срећемо многе људе који су такорећи срасли са богослужењем, и воле га и познају (али познавање богослужења није исто што и разумијеване богослужења), но не учествују у вери Цркве, богослужење је за такве навика и омиљена храна њиховог верског осећања.
Међутим, они се ни не труде да то своје верско осећање провере вером Цркве и да га усагласе са Њом. У таквој свести доживљавање богослужења се оделило од онога “правила вере”, које оно управо и оваплоћује.
Свеколико наше богослужење у потпуности представља богословље, истинску теологију, живи и животворни извор и мерило свакога богословља, али то не желе да схвате они који сматрају да “разумијеване” богослужења није нешто што би било обавезно и од суштинскога значаја. Отуда и настаје она равнодушност већине људи у Цркви према теологији. Богословље се претворило у специјалност хришћанских “интелектуалаца”, коју обичан верник не разуме, а не осећа ни најмању потребу даје разуме. Треба додати да се то одбијање да се богослужење дубље разуме често погубно одражава и не само богословље: без богослужења теологија губи под собом тврду подлогу и претвара се или у “чисту науку”, “науку ради науке”, или у исказивање “приватних” богословских мишљења која немају снаге да буду сведочанство саборног Предања Цркве.
И богослужење се такође од саборног, свенародног делања, од саборног сведочења, које треба да представља, претвара у “специјалност”, “специјалност” олтара и певница, односно свештенства и појаца. У свему томе, пак, обичан верник сматра за потпуно природно да изабере оно што се њему највише свиђа, оно што највише “храни” његово верско осећање нпр. бденије или акатист, “концертно” или “манастирско” певање, “свечано” или “просто” служење. Уколико се сматра да је главна вредност богослужења његово “деловање” на душу и психологију верних, сва та одабирања и произвољности потпуно су законити и прихватљиви, јер се спор своди на спорење око укуса а не око Истине.
Али, ствар је баш у томе да је та “психологизација” богослужења, његово свођење на “осећање” и “проживљавање”, без истинског разумијевана, управо основна бољка савремене “крње” литургијске свести у нас. Морали бисмо сасвим одређено поставити питање: “Шта су Хришћанство и Црква?”. Јесу ли они радосна вест о апсолутној Истини спасења, коју је познао сваки од нас и којом живи и коју треба да исповеди, или је посреди расплинута “религија срца” са дивним старинским церемонијама и умилним појањем?
Одговор на ово питање може да буде само један:
Од најранијих дана у Цркви је установљено било “оглашење” или “катихизација”, тј. припрема за Kрштење нових чланова, као “мистагогија”, што значи “тајноводство”, тј. “увођење у Тајну”, односно постепено објашњава значење богослужбених символа, обреда и молитава. То је представљало увођење катихумена, тј. “оглашених” у Истину Kоју Црква собом оваплоћује и Kоја чини саму суштину Хришћанства. Све што је тако чуо и познао и све у шта је тако поверовао, постало је за новога члана Цркве, након свете Тајне Kрштења, непресушни извор новога живота, који и јесте Црква, И управо у богослужењу, у том непрестаном обнављању и оваплоћивању исповедања Цркве, црпли су Хришћани онога времена онакву моћ вере која је, према речи Апостоловој, “победа која је победила свет”, (1. Јован. 5, 4). Зато је одступање и одрицање од разумевања, од жеље да се све више и више разуме и схвати шта ми радимо када у Светој Литургији “ово творимо у Његов спомен” (Лк. 22, 19), када се “двоје или троје састанемо у Име Његово” (Мт. 18, 29), у ствари одступање и одрицање од Истине.
Понављамо, први и темељни смисао богослужења и састоји се у оном смислу који је њиме оваплоћен и изражен. Без поимања тога смисла, наша љубав према богослужењу нужно се изрођава у површно, чисто емоционално или естетско доживљавање које чак може и да оснажи наш индивидуални молитвени живот, али које не омогућава истинско учествовање у тајанству свеопште црквене молитве. Богослужење није ни магија, где речи (басме) и гестови “делују” независно од разумевања и осмишљења, нити привлачна верска церемонија, чија је вредност у њеном психолошком учинку на посматрача. Богослужење представља истинско служење Богу “у Духу и Истини” (Јн. 4, 24), где све има смисла, где све изражава оно што је “једино потребно” (Лк. 10, 42).
А то “једино потребно” и јесте Истина, коју су нам проповедали Апостоли, у коју смо ми и поверовали, а та Истина јесте Христос са Kојим смо се ми сјединили у Kрштењу и Kоји је постао наша Храна, Живот наш у Цркви и у тој Истини Христу ми треба да узрастамо и ту смо Истину Христа и призвани да исповедамо. Истина је суштина Цркве и смисао црквеног богослужења. И за Хришћанина нема нити може бити веће радости од непрестаног поимања и понирања у тај богочовечански Мистирион, у то Тајанство, кроз које вера може да задобије Саму Божанску Истину, Сам Божански Живот.
извор: www.eparhija-sumadijska.org
