Jеромонах Исидор: Богословско гнездо на Бистрици

   Након спаљивања школе, у марту 2004. године, уследио је период када се о повратку богословаца у чувену богословску кућу чика Симе могло само чути у песмама. Реткост су били ентузијасти који су очекивали да се након протеривања готово свог српског становништва из овога града, икада може поново обновити рад школе.

   Постављањем епископа Теодосија (Шибалића) на свештени трон епископа рашко-призренских у децембру 2010. године, један од првих већих подухвата био је обнављање рада богословије у Призрену, под чијим је надзором извршена обнова Симине зграде у оквиру комплекса школе. На иницијативу епископа Теодосија, који у допису Синоду наводи да су се након обнове зграде стекли минимални услови за обнављање рада школе у Призрену, а уз сагласност Светог Архијерејског Сабора, одобрено је да се у школској 2011/2012. години упише прва генерација богослова у обновљеној Симиној згради у Призрену.

   Иако услови на Kосову и Метохији у том тренутку нису ни мало били идеални, иницијатор је истакао неколико услова који говоре у корист обнове рада школе. То су враћање седишта епархије у Призрен, обнова саборног храма Светог Георгија и назнаке да се могу обновити још неке од запаљених зграда унутар комплекса богословије. У истом допису као значај обнове рада школе у Призрену, епископ Теодосије види као ”чврсту намеру наше Цркве да остане и опстане на овим просторима и да обновом рада ове угледне црквене институције, која је дала генерације свештеничких кадрова од свог настанка, пружи још већи допринос повратку нашег избеглог народа”. Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве прихватио је наведени предлог, али са одређеном резервом јер још није било извесно да ли се до краја може обновити рад школе или само као неко издвојено одељење.

   Тако је прва генерација од 11 ученика обновљене школе почела са радом 21. септембра. Професорски кадар чинила су само три професора – јеромонах Андреј, јерођакон Силуан и Дејан Ристић, док је за в.д. ректора именован епископ Теодосије. Важно је напоменути да су професори били не само предавачи у ужем смислу, него су  ђацима замена за родитеље. Специфичност услова у којима су живели је таква да су ученици готово у свему ослоњени на своје предаваче. То значи да је сваки излазак изван круга школе, подразумевао пратњу некога од професора. На такав начин стварала се једна породична топла атмосфера, која је била плодна како за умни и духовни, тако и за физички раст ђака. Стешњени спољашњим условима, били су слободни својим унутрашњим бићем и љубављу једних према другима.

   Богословија је приликом обнове рада, имала на располагању само још једно здање, тзв. Kатићеву зграду, која је обновљена уз помоћ прилога добротвора из Италије. У тој згради налазила се кухиња и трпезарија, коју су користили заједно професори и ученици. Поред тога, ту су се налазили, а и данас налазе, станови за професоре. Током прве године рада велики прилог упутила је Руска Православна Црква, која је уплатила прилог за даљу обнову зграда богословије. Тиме су се стекли услови да се даље ради на обнови Ректорове куће и још три стана за професоре, чиме су се стекли услови да се упише и друга генерација ученика. Обновљена школа је уз помоћ великог броја добротвора полако се опремала свим неопходним за своје несметано функционисање. Међу првим приложницима школи били су Патријарх српски Иринеј, некадашњи ученик и ректор ове школе, умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ бихаћко-петровачки Хризостом, Епископ бачки Иринеј, Епископ ваљевски Милутин и многи други епископи, игумани, свештеници и верници из земље и иностранства. На самом почетку обнове, као и касније, школу су помогле и многе државне институције Републике Србије, које су се врло радо одазивале на било какву молбу управе школе.

   Упоредо са васкрсавањем рада школе, радило се на богослужбеној обнови бројних храмова на територији града Призрена. О томе да су се од првих дана свога боравка посебно бринули да се служи у скоро свим храмовима где је то могуће, сведоче и речи епископа Теодосија: ”Док није било нашег народа у граду, важили су у овом погледу Његошеви стихови ”Мало руках, малена и снага”. Већ са првом генерацијом од 11 богослова, ово се унеколико променило, и са радошћу гледамо у будућност у којој ће многи богословци допринети да се српске цркве у Призрену уреде, очисте и, пре свега, поново омолитве”.

   Уследиле су нове генерације ученика већ наредне 2012/2013. године уписано је 14 ученика, а са њима дошло је и троје нових професора. Број ученика по години је био око 10 по генерацији, што је и даље остављала могућност да се доста времена посвети индивидуалном раду са ученицима. Већ од 2014. године сви смештајни капацитети школе су попуњени, а трпезарија постала тесна за све професоре и ученике. Међутим, када је у Призрену тесно, то значи да има ко у њему да живи, тако да је овај период посебно испуњен радошћу, грајом и песмом ђака и професора.

   До потпуне обнове свих зграда богословије дошло је у мају 2016. године, а те године је своје богословско образовање завршила прва генерација ученика уписаних 2011. године. Била је то једна круна свеукупног рада у претходних пет година. Свечаност поводом потпуног обновљења школе и њено освећење предводио је блаженопочивши Патријарх српски Иринеј, са великим бројем архијереја наше помесне Цркве, уз велики број гостију из земље и иностранства. Патријарх Иринеј није крио радост и одушевљењем што је једна од најзначајнијих образовних институција поново засијала новим сјајем, а посебно што је то један важан корак ка очувању светиња овога града, као и нада да ће се неко вратити да живи у Призрену.

   Током ових 10 година рада богословско образовање у граду на Бистрици стекло је више од 50 ученика, док се данас у школи налази њих још толико. Од првобитне мале заједнице, настала је једна, за услове Призрена, већа заједница богословаца, професора, њихових породица и осталог особља у школи. Бивши ученици ове школе наставили су своје даље школовање, поред Богословског факултета у Београду, и на факултетима у Сједињеним Америчким Државама, Француској, Грчкој и Републици Српској. Богословија је успоставила добре односе са великим бројем значајних културних, образовних и верских институција у земљи и иностранству. Сама школа постала је значајно место на културној мапи Срба јужно од Ибра, заједно са Домом културе Грачаница. Због тога се често у просторијама школе одвијају културне манифестације намењене, не само богословцима и њиховима професорима, него и свим Србима. Другачије речено, богословија је постала стожер просветног и културног живота Срба јужно од Ибра, али и тачка у коју упиру очи сав наш народ који данас опстаје на Kосову и Метохији.

   Обновљена Богословија у Призрену наставила је своју мисију, коју јој је задао њен оснивач Сима Андрејевић Игуманов, а коју су одржали њени вредни ректори, професори и ученици у ових 150 година постојања. Њена мисија огледа се у очувању хришћанског и српског идентитета у граду Призрену, као и целом Kосову и Метохији, али и образовању младића са васељенском визијом – ширином хришћанске љубави која у загрљај прима сваког човека и сву творевину Божију. Kао посебан вид мисије школе је њена издавачка делатност у сарадњи са Епархијом рашко-призренском. До сада је у издању школе одштампано више од десет теолошких, историјских, културних и књижевних издања. Посебно се међу издањима истичу музички дискови са певањем богословаца, на којима се, поред традиционалног црквеног певања, чува традиција певања нашега народа на просторима Kосова и Метохије, као и Старе Србије у целини.

   ”Синови народа прогнана”, како се каже у химни обновљене богословије, постали су сведоци Васкрсења, савремени чувари наше традиције Душанове престонице, баштинари лепоте велелепне Љевишке и нова жива задужбина нашега народа на Kосову и Метохији. Једнога дана, када рашире своја крила и одлете из богословског гнезда на Бистрици, сведочиће својим животом да је Жив Бог наш, Kоји учини на нама велика и неизрецива чудеса, као и да је жив народ наш на Kосову и Метохији.

  аутор је професор Богословије у Призрену

   извор: www.spc.rs

МИРИС БАБА САВАСТИЈИНОГ ХЛЕБА У СРЕДАЧКОЈ ЖУПИ

   После недељне литургије у цркви Светог Георгија у Призрену, са парохом призренским јерејем Јованом Радићем кренусмо пут Средачке жупе, која је како рече ,, његова парохија“. Да нас поведе до неких сеоских цркава,са нама је пошао и Млађан Лазаревић. Он је све ћешће у засеоку Kрајићи, где његови родитељи готово целе године живе у породичној кући. Са њим ту долазе и његова супруга Данијела и њихова деца Мина и Лазар. Мина воли да лето ту проводи са својима, а Лазара, који се родио у новембру прошле године и родитељи су пратећи зов завичаја, довели у Свете Архангеле да га крсти игуман Михајло.

   Млађан нас прво води де села Богошевца, села у чијем имену Бог заузима прво место, као што је то некада било и у животима његових становника. Томе нам сведочи црква посвећена Светом Николи у средишњем делу сеоског гробља. Ниска камена црква из 14.века, са касније дограђеном дрвеном припратом прича своју причу. Сваки је камен упио по ко зна колико молитви некадашњих становника овога села, који су живели ту под обронцима Шаре, пратећи и дочекујући своје очеве и синове, који су често одлазили на печалбу у Америку, зарађивали новац и куповали имања, градили куће и цркве. Данас у селу нико не живи. Гробови обрасли травом, и преко спомен обележја који извирују из ње, покушавају да испричају ко ту почива, колико година је у селу живео, какав је био и шта је желео...Последњи мештанин села је отишао негде, а код њега је кључ од цркве, па у цркву нисмо могли. На столу под надстрешницом, у једну подебљу свеску, уписали су Богошевчани своје утиске приликом посете селу. Лепо им је било на дан, два док су ту били заједно, неки после 10, неки после 15 ил 20 година... Били и отишли... Тишина јечи и одбија се од зидова цркве са чијих порталних ниша посматрају светитељи... Дођите опет, шапућу гробови... Дођите опет шапућу замандаљене капије старих сеоских кућа...Откључајте нас опет звече катанци...
   Да доћиће, требало би да долазе и да се враћају...И моћи ће, ако не продају сеоску кућу новим власницима, који праве себи викендице са великим терасама с којих се руком може ухватити небо над Богошевцем. Небо у којем се од те руке која није из рода хришћанског, сакрива Бог...
   Свештеник затвара дворишну капију. ,,Морамо доћи за пар дана опет, каже, да отворимо цркву и да видимо у каквом је стању.“
   Млађан нас води даље кривудавим шумским путем до села Драјчићи. ,,Идите да видите како је лепо моје село“, недавно нам рече Доста, која већ неколико година помаже у кухињи манастира Свети Архангели.
   -Лепо село, а како ли је кад снег напада?- питамо Млађана, јер планинским путевима зими аутобуси не иду, а горе су углавном старачка домаћинства. Од тога српских само неколико. Остало су Муслимани.
   - Не знам ни ја како су се организовали последњих година. Сигурно им неки приватник машинама очисти пут - одговара Млађан.
   Испред цркве Светог Николе у Драјчићима чека нас тридесет деветогодишњи црквењак Дејан Симић. Он брине о цркви, отвара је верницима и посетиоцима, а њих како нам рече готово да и нема.
   Натпис над улазом цркве каже да је ,,подигнута у 13.веку, а пола продужена 1925“ . У цркви старе фреске и иконостас. Над улазним вратима чардак, од лепо украшених греда и дасака, узак, колико да се на њему одмори онај ко жели да се попне на звонару и зазвони. Жали се Дејан, да нема посла, да је у селу мало људи. Живи са старим родитељима од њихове пензије. Он нигде не ради. Отвара цркву само кад звони за празнике или кад се служи опело неком преминулом старом мештанину Драјчића.
   Сеоским улицама не срећемо више никог. Стара школа, је некада била пуна ђака, у којој је Дејанов учитељ Тома, држао часове и својом строгошћу и знањем васпитавао ђаке до четвртог разреда, да би од петог, наставили школовање у Средској. Нисмо имали времена да се сретнемо са учитељем Томом, а рече нам Дејан да је још увек у селу. -Ту је у селу, у својој кући, доћићемо до њега следећи пут. Не може се све у једном дану...- пожурује нас Млађан.
   У Мушникову нас у порти цркве у народу назване Света Петка дочекује Снежана Славковић. Поздравља оца Јована, и идући ка цркви показује му звонару која треба да се поправи. Она и супруг су претходних дана сређивали цркву.
   - Очистили смо, оче, колико смо могли, ал треба ту пуно да се уради. Видите у цркви има доста влаге, а и зидови су испуцали у неким деловима – рече.
   На једном од очуваних фрагмента фресака угледах загрљене Свете апостоле Петра и Павла. Ретко се тако приказују. По њима је црква у записима сачувана као црква Св. Петра и Павла.
   Задржах поглед на старим дрвеним сандуцима поређаним поред зида, са којих су се шаре давно избрисале. Сећам се да је и моја баба имала један такав сандук у својој соби. Причала је да га је као невеста донела из родитељског дома и у њему своје свадбено рухо.
   -У овим сандуцима су се некада чували дарови које су верници доносили Светој Петки у току године. Сад нема људи, нема дарова... празни су.- каже Снежана.
  Излазимо из цркве и она уздишући показује дебело стабло заветног храста.
   -Чини ми се да му корени иду испод цркве. Не знам да ли сам у праву, али волела бих да поред њега посејемо други, млад и да он расте. Па кад овај због старости иструне, да млад настави да расте на истом месту - наставља Снежана која је како рече од недавно преузела кључ од цркве и наставила породичну традицију. Њена баба, Драга Илић је до своје смрти бринула о цркви, а умрла је у стотој години.
   Са жељом да сазнам нешто више о животу у Мушникову некад, полазим за Снежаном. Рече да је ту у кући на неких педесетак метара удаљеној од цркве Свете Петке, са мужем и старим родитељима.
   Улазим за њом у кућни вајат из којег су врата водила у још две собе. Kроз отворена врата једне од њих, угледасмо Снежаниног оца који је напунио 99 година. Лежао је у постељи и није реаговао на Снежанино дозивање.
   - Слабо чује, а и често губи свест о времену и простору-казује Снежана. А некад је могао да исприча све о селу, људима, животу...
   Kроз врата, застакљена на горњој половини, уђосмо у двориште иза куће. Окруживале су га помоћне зграде од ћерпића и плетени амбари, какве је некада имало свако сеоско домаћинство. На троношцу крај шпорета затекосмо Снежанину мајку, Савастију Недељковић.

   -Мамо, имамо госте!-викну Снежана са врата. Очи старице се зацаклише, а на лицу се појави осмех. Покрену се на столици, желећи да устане, ал јој ја приђох видевши да хоће да се поздравимо. Приђох да јој целивам руку, како се код нас у Метохији поздравља са старијима, а она ме загрли. Топлина загрљаја деведесетдвогодишње старице коју први пут у животу видим, учини да осетим да сам код најрођенијих.
   Из отворене рерне старог шпорета ширио се мирис домаћег хлеба. У великој тепсији, све један до другог, готово идентични, пекли су се колачићи од хлебног теста. Снежана, проверавајући, на захтев мајке, да ли су печени ,,кравајчићи“, казује ми да месе хлеб од интегралног брашна.
   -Здрав је и прија нам.
   За разлику од нас две, обучене у танку летњу гардеробу, баба Савастија је била у џемперу, а преко сукње је имала дебелу кецељу.
   -Она је новинар, дошла је да јој причаш о Мушникову некад- представи ме Снежана.
   -О што да ги кажувам, све сам забраила, не знам ни коа сам - рече баба Савастија, али чим седох поред ње, она поче да прича, не одступајући од свог сречанског говора.
   - Стара сам, и ја и он, показујући руком на собу у којој је њен супруг лежао у кревету. Муке мучет деца ос нас. Овде не можемо сами, а они не можат ос нас нигде. Да се разболимо нема лекови, и тако у лето смо овде, у зима отинемо тамо код деца. И нема народ наш у село, можда само дваес душе. Све се растуцало куд кои, мили мои. А пре било много лепо. Пуно село народ. Све смо имале и имање и кућа. Ова кућа направи деда, он бив Американац. Тамо ишо да работа и овде кућа напрајив. Имало се, али се и работало. Смо држале краву, овце смо држале, коња... А њиве на све стране око Мушниково. Смо вршиле, смо жњеле пшеница... А за празнике смо ишли у црква наша, за Петковдан ту у Света Петка и доле у Свети Никола за Никољдан. За Госпођиндан смо ишли у Срецка. А за Велигдан крсти се носиле по цело село. Мој муж до пре две године по цело село заодив. Прво у ова наша црква Света Петка, па около до цркве Свети Никола, па јопе на други крај око село и назад у ова наша црква. Прво поп да служи, да заоди око црква, а после да се зберет за јен астал, ће се попије по коа ракија, ће се донесе и нешто за мезе. За Божић се носило коштањи и пихтије и се кувала ракија. Сви смо ишле. Е сад не могу да идем нигде. Ноге ме болет, ћерка иде у црква, она највише се мољет за нас у Света Петка.
   У Мушниково је постојао и лазарички обичај, али баба Савастија никад није ,, играла,, Лазарице:
   -Ја несам никад играла, а девојчики сам ги праила. А имало и Лазар и Лазарче... све лепо било...
   Осим Снежане, баба Савастија је подигла још четворо деце.
   -Први муж ми умрев, у војска бив, се разболев и умрев, па сам се удала за други који имав два сина ос прву жену. И ја што сам родила две ћерке и сина. Имам унучики и праунучики, не знам колико, несам бројала, а јуче ми се родив и један чукунунук...
   Kад пођох из куће, баба Савастија ме испрати речима: -Дођи још кои пут! Да пијемо каве!
   Ако Бог да, рекох да попијемо кафу за коју данас нисмо имале времена. И продужих низ пут до друге цркве у Мушникову, посвећене Светом Николи.
   Са црквењаком Веском су ме чекали Млађан и о. Јован. Веско нам откључа цркву, за коју рече да је подигнута одмах после Kосовског боја. На иконостасу угледах окачену икону на којој је Свети Сава приказан како благосиља Српчад. А Српчад у сречанској ношњи...
   ,, Дај Боже!“ прошаптах. Млађан, који је стајао крај мене ме погледа и упита шта рекох.
   -Дај Боже да опет Свети Сава благосиља мале Сречане који ће се овде окупљати као некад!-рекох показујући руком ка икони.
   Са том жељом изађосмо из цркве. Сунце је полако залазило иза сречанских шума. Kренусмо ка Призрену. Осталим светињама Средачке жупе доћићемо у походе неки други дан. Надамо се да ће имати ко да нас дочека.
   Са собом понесох мирис баба Савастијиног хлеба. Имала сам осећај да се уздиже до неба.

   Оливера Радић
   извор: srpska.pravoslavie.ru

Призренска летња духовна школа, 2020.

Призренска летња духовна школа, трећа по реду, је ове године организована преко ZOOM интернет платформе, услед прилика проузрокованих пандемијом вируса ковид 19. Предавања трају од 13. до 17. јула у периоду од 18 до 21 час.

   Предавачи су: о. Андреј Сајц, проф др Милош Kовић и гост предавач Срђан Ратковић - Фукс 13. јула; о. Сава Јањић 14. јула; о. Иларион Лупуловић, специјални гости Феђа и Блажа (Београдски синдикат) 15. јула; мр Живојин Ракочевић и проф. др. ум. Мирко Стојковић 16. јула и Оливера Радић и Арно Гујон 17. јула.

   Школу организује Епархија рашко-призренска уз помоћ вероучитеља Дарка Николића. До сада је пријављено преко стотину учесника, а сама предавања прати много већи број људи. Иначе, сва предавања можете пратити уживо на фејсбук страници манастира Дечани

 https://www.facebook.com/Decani.Manastir/

   извор: www.decani.org.
                                     

Почетак рада је благословио владика Теодосије, предавачи су били проф. Милош Kовић, Срђан Ратковић-Фукс и о. Андреј Дечанац

Предавач о. Сава, игуман дечански

Предавач о. Иларион драганачки, гости Феђа и Жобла из "Београдског синдиката".

ТВ ХРАМ

Богородица Љевишка, Призрен

Свети Архангели / Догодине у Призрену!

14/15. септембар 2019.

    "Ако се вратимо у далеку прошлост, видећемо да је и цару Душану било потребно много година да крене са изградњом овога манастира. Изабрао је ово место, сабирао најбоље зидаре, клесаре, дрвосече и дрводеље и тек, како стоји у једном запису, 1347.године ,,цар поче зидати манастир арханђела Михајла у Призрену, на помоћ и спасеније душе и тела његовог“. Манастирски комплекс, за који летописац из 15. века каже да не верује да му ,, под сунцем има ичега равног“ је у целини завршен 1352. године. Према истраживањима из 1927.г.манастирски комплекс површине 6,5 хектара, опасан масивним зидовима обухватао је велику или главну цркву Светих Арханђела, црквицу Светог Николе, манастирске конаке, библиотеку и писарницу, болницу и трпезарију. Манастирске зграде налазиле су се поред масивних одбрамбених зидова који су пратили меандер реке Бистрице, тј. са североисточне и северозападне стране од главне цркве. Сви конаци су били спратни са великим бројем келија и осталих просторија. У склопу главне цркве постојала је гробница у којој је сахрањен цар Душан. После смрти цара Душана у Архангелима су се десила три важна догађаја. Ту је 1356. одржан велики државни сабор који је имао да одлучи судбину Српског Царства после уморства последњег Немањића, који је завршио кобном деобом царевине. Други догађај је државни сабор на коме је кнез Лазар увенчан за српског самодржца, и трећи је свечано измирење Српске и Цариградске Цркве на Душановом гробу 1357.године. У доба процвата Душановог царства у манастиру је било и по двеста монаха у исто време. После пада Призрена 1455.г., Турци су заузели и разорили манастир, али је по записима 1519. у њему опет било монаха, да би црква Светих Арханђела потпуно била срушена до 1614.г. по наредби Синан паше. Он је те године, од камења срушеног манастира, у Призрену сазидао џамију, по њему названу Синан пашина џамија. Свети Архангели су после вишевековног мировања, поново оживели 1998. године као мушки манастир, а монаси су се уселили у обновљени конак који се налази на источној страни од цркве Светих Архангела у којем је изграђена и капела посвећена Светом Николају.
   Године 1999. шиптарски терористи су киднаповали и убили оца Харитона, монаха овога манастира, а његово обезглављено тело је сахрањено у манастиру Црна Река. У погрому 17.и 18. марта 2004.године ова царска Душанова задужбина се нашла на удару шиптарских терориста, иако се налазила у склопу војне базе међународних снага. Kонак изграђен 1998. је спаљен и разрушен, као и звоник и дуборезачка радионица, а страдала је и плоча на гробници цара Душана.

   Силом евакуисано манастирско братство се већ у априлу (на Лазареву суботу), вратило у манастир и наставило живот у шаторима и контејнерима које им је обезбедио KФОР. На изненађење оних који су манастир палили, архангелски монаси су били истрајни у жељи да манастир поново оживи, и уз помоћ локалних Срба већ у новембру је окончана изградња новог спратног конака са капелом посвећеном Светом Лазару Четвородневном на новој локацији, у близини источног улаза.

   26. јула 2005. године уз јаке снаге KФОР-а организована је прослава манастирске славе и 650 година од смрти цара Душана. У мају 2007. је објављена студија о обнови целокупног манастирског комплекса, за коју је процењено да је потребно око 10 година рада и 8.326.000 евра..."

   извор: www.pravoslavie.ru

2015.

Молитва Светом Спасу / ПРИЗРЕНСКА НОЋ / Манастир Грачаница-Зочиште - Велика Хоча - Високи Дечани - Призрен - Свети Архангели - Бањска

Ја сам стабло!

Већ остарело, без младих грана,

Kореном плитко на новом станишту.

Старим и чекам: воду.

Пошаљи ми воду са шедрвана,

Налиј ме, прихрани,

Подупри са свих страна.

Ја сам облак!

Отежао од суза, тамни.

Тумарам неким новим небом

И чекам: ветар.

Пошаљи ми ветар са Паштрика,

Да олакшам души,

Нек све сузе однесе река.

Ја сам ватра!

Скоро згасла у пепео сиви.

Тињам жудњом и чекам: 

Чист ваздух.

Пошаљи ми свежину из Поткаљаје

Да распламсам се,

Нек заиграју све искрице моје.

Ја сам птица!

Заморених, безвољних крила.

Ново сам гнездо свила,

Али без птића, па ћутим

И чекам: сунце.

Пошаљи ми сунце са шаре,

Да побудим све дамаре

И запевам „Еј Призрене“.

Има наде за мене!

Само да ми је доћи

До мог вољеног, Призрена града,

Доћи до цркве Светог Спаса,

Напити се воде са шедрвана.

Осетити ветар са Паштрика,

Свежину из Поткаљаје,

Сунце са Шаре,

Запеваћу из свег гласа

У атријуму мог Светог Спаса.

ПОДАЈ ГОСПОДЕ!

Нада Хаџи Перић

13/15. септембар 2019.

Мој Призрен, моји Дечани – порука богослова

   Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену похађа осма генерација богослова. На Литургије одлазе у Епископски храм Светог Ђорђа из 19. века и задужбину краља Милутина, Богородицу Љевишку. Многи од њих желе да остану и живе на Косову и Метохији. У Душановом граду се из обновљеног здања Симе Андрејевића Игуманова чује појање богослова. Прваци тумаче песму Мике Антића „Први танго.“ Професорка Народне књижевности Валентина Питулић каже да су три најважније речи данас у српском народу вера, нада и љубав.
   -Да нема вере, да нема љубави и да нема наде мислим да нас данас у овом простору не би било. Ова деца коју су родитељи послали да дођу овде да уче, јесу пелцер за нека будућа времена. Ова деца би заправо требало да буду пример оним Србима који су одустали од Косова да му се врате. С правом могу да кажем да наши ђаци баштине оно што су нам у залог оставили Немањићи, каже Питулићева.

   Истрајност и одлучност да ту опстану исијава на лицима, не само професора, већ и ђака, али и свих расељених који се окупљају у Богословији. -Наш живот је укључен у симбол Призрена на најздравији могући начин. Ми се апсолутно враћамо и одговарамо на тај позив Призрена и ова Богословија и ови људи и овај живот који се тако природно одвија, каже Живојин Ракочевић, новинар са Косова и Метохије.
   Ова духовна школа на ободу Метохије, основана далеке 1871. године изнедрила је бројне учене људе и свештенике. Сви они узор су овим богословима. -Овде проведу пет година. Једног дана када они оду одавде то неће бити тамо неки Призрен, тамо нека Љевишка и тамо неки Дечани, већ ће то бити мој Призрен, моја Љевишка, мој Свети Ђорђе, моји Дечани. Некако постају саставни део нашег бића, наводи јеромонах Исидор, заменик ректора Богословије Светих Кирила и Методија.
   Ученици појањем најављују нове радости и свечарење слава, на радост свих православаца одлучних да живе у Душановом Призрену.

   извор: www.spc.rs

Обновљена Богословија у Призрену – вид васкрсења

    -Обновљена Богословија у Призрену представља наду да на Косову и Метохији Срби могу да остану и опстану, јер ако у Призрену, где данас живи само двадесетак Срба може да се живи и ради, онда је то могуће и у другим местима где их има више, верује јеромонах Исидор Јагодић, заменик ректора Призренске богословије. За њега, како каже, обновљена Богословија представља вид васкрсења. -То васкрсење дешава се тихо, а ако се обнавља Црква, каже, онда се обнавља и народ.
   -Обично када размишљамо о Васкрсу и васкрсењу Исуса Христа мислимо да је то било чудесно, бомбастично, а оно је у ствари било све супротно од тога, тихо, благо, ненаметљиво. Мислим да је такво било и васкрсење које ми искусујемо, каже јеромонах Исидор са којим разговарамо пред обновљеном зградом Богословије која је спаљена у мартовском погрому 2004. године, а са радом поново почела 2011. године. Када је је основана Богословија Светог Кирила и Методија крајем 19. века, била је једина српска институција у Призрену, подсећа јеромонах Исидор и додаје да се нажалост историја понавља, па је тако и сада поново једина српска институција у Призрену.

   -За Србе у Призрену, обновљена Богословија представља заиста велику наду и утеху да овде може да се остане и опстане, јер тај мали број Срба који је остао овде и у околини, гледају у Богословију на начин - да ако је школа у реду и ако ради, значи и ми смо сигурни и можемо да останемо, казао је Исидор. Додаје да му је драго што је у школи окупљен велики број деце јер, каже, млади људи уносе нову енергију у живот тог царског града, што се најбоље примети када за време распуста оду својим кућама. -Тада је већ другачији начин живота и на тај начин се и година овде дели - на период када су деца ту и на онај - када ће доћи, уз смешак прича јеромонах Исидор.
   Говорећи о односима са становницима Призрена чију вечину чине Албанци, али има и Турака, Бошњака, Горанаца..., јеромонах Исидор каже да се воде речима и искуствима која су наследили у Призрену, а то је искуство патријарха Павла - да у другоме треба гледати човека и то доброг човека. -Овде не бисмо могли да опстанемо да не видимо добро у сваком становнику. Овде је то основно полазиште, а друго полазиште јесте да ми будемо добри према њима. Пронашли смо макар минимум неког заједничког живота, а то је толеранција, толеришу они нас, толеришемо ми њих, учимо још увек да живимо заједно и бар за сада нисмо на лошем путу, наводи јеромонах Исидор.

   Богословију у Призрену тренутно похађа 49 ученика, који су већином са простора Косова и Метохије, а други, мањи део ученика долази из централне Србије, а има неколико њих и из Београда. Њихов живот се овде углавном одвија у оквиру Богословије, ту спавају, хране се, слушају наставу у модерно опремљеним учионицама, уче у библиотеци , иду на молитву, ту су им спортски терени... У град излазе, али се не друже са тамошњим вршњацима.
   Ученик петог разреда Богословије Душан Ковачевић из Штрпца каже, да у Призрену, где живе и Турци, Албанци, Горанци, контакта са људима других нација имају веома мало, али су односи међу њима када се сретну у граду коректни. Приснијег дружења са вршњацима нема, што како каже, не значи да га неће бити у будућности.
   -Са наше стране постоји жеља, с тим што не знамо како су они настројени према нама по том питању - да ли би били спремни за дружење или су на том нивоу националне свести где се ограничавају само на дружење са припадницима њихове нације, испричао је Душан. Једино са ким би се могло рећи да се на неки начин друже су њихови вршњаци муслиманске вероисповести који похађају Медресу, такође средњу школу у овом граду. Са њима су каже у добрим односима, међусобно су се посећивали, играли неколико утакмица, а заједно су посетили и њихов универзитет у Приштини.  -У Призрену нисмо имали никаквих проблема. Ми смо настројени према свима пријатељски, не само према припадницима исламске вероисповести. То је хришћански однос љубави и поверења према свима, наводи Душан. Овај младић, као уосталом и сви Срби са којима смо се срели на Косову и Метохији, а нарочито у усамљеним манастирима, би волео да овде има више Срба.  Волео би и да се, како каже, по завршетку факултета и постдипломских студија у Грчкој, јер његов је план да од јесени крене на факултет Богословије у Солуну, врати у Призрен и ту буде свештеник.

   То исто жели и његов најбољи друг Стефан Недељковић из Зубиног Потока. И он је као и Душан изабрао да проведе пет година на школовању у овом граду, пре свега, јер је, како каже од малих ногу волео Цркву и Бога, а да га је за Призрен прво определила лепота града, како с поносом истиче, "нашег цара Душана". -За пар месеци уписаћу факултет у Београду, а након тога, ако Бог да, постаћу свештеник. Волео бих да се вратим на Косово и Метохију, овде сам рођен, овде је све што ме испуњава. Волео бих да будем у Призрену. Везан сам за овај град. Мирно је, лепо се живи", прича Стефан, весео и оптимистичан младић. Оно што му недостаје у Призрену, је то што у овом граду живи само двадесетак Срба. Желео би, каже, да се што више људи врати, да храм Светог Ђорђа буде још пунији и да буде што више деце. -Уз Божију помоћ све је могуће, пар људи се чак вратило, имамо чак и неколико малишана. Полако се живот у Призрену обнавља, верује Стефан.
   На питање има ли и једно српско дете у Призрену узраста за основну школу које би попунило празну клупу у импровизованој школској учионици цркве Светог Ђорђа где је до пре три године седела Милица Ђорђевић, тада једино српско дете у овом граду, каже да нема. Деца свештеника су сада још мала, а шта ће бити за пар година, каже, не зна.

   извор: www.spc.rs

Спасовдан у Призрену окупио расељене

6. јун

   Данас је у цркви Светог Спаса у Призрену поводом славе овог храма служена празнична Литургија, потом је изведен културно уметнички програм којим је завршена манифестација “Спасовдански дани”. 

   Пред неколико десетина расељених, гостију и Призренаца игуман Светих Архангела архимандрит Михаило је рекао да “привремено станиште на земљи није нешто што је коначно, већ је то само припрема за оно што ће бити вечно”.

   “Припрема за оно где ћемо бити заједно у царству небеском и где ћемо заједно славити Бога живог. Сведоци смо браћо и сестре да су јуче били облаци над овим нашим Призреном и да имамо много поплава по овој нашој земљи, имамо много воде ових дана, али ево Господ је затворио небо да би смо се данас окупили овде, да не покиснемо, него да дођемо и славимо Бога живога и да ово место које је као што видите пусто и напуштено, данас оживи и да се осети благодат Божија, да се осети љубав међу свима вама и нама. Љубав Господња која је неизмерна и која је необухватљива и несхватљива. Само је питање нас људи, колико смо тога свесни и колико се трудимо да познамо ту љубав Господњу”, поручио је архимандрит Михаило.
   Председник Удружења пријатеља Светих Архангела Бојан Бабић је рекао да се манифестација “Спасовдански дани” одржава већ пету годину заредом у Призрену и изразио наду да ће се традиција наставити.
   “Циљ свега овога је да вратимо наше људе у Призрен, да наши људи виде са каквим културним богатством располаже наш град и да ово буде традиција која ће се одржавати и у наредном периоду”, казао је Бабић.
   У току дводневне манифестације одржано је: Представљање књиге и изложба фотографија “Српске светињешар-планине, Призрена и околине” ауторке Александре Новаков, затим представљање књиге “Од Косовске битке до косовске легене” аутора Ненада Љубинковића и “Саздаде се бела црква: Српско народно стваралаштво са КиМ”, ауторке Валентине Питулић, Зборник радова посвећен делу Петра Сарића “Сарић, светлост, стварање и страх”. Маифестација је била пропраћена богатим културно уметничким програмом и изложбом слика “Јесен у Призрену”.

   извор: www.eparhija-prizren.com

ПРИЗРЕНСКЕ ПРИЧЕ, 2. епизода

ПРИЗРЕНСКЕ ПРИЧЕ, 1. епизода