Translate

30. новембар 2020.

Беседа Преосвећеног Епископа жичког др Јустина, Евхаристијско славље у Светосавском храму у Краљеву

 

У првој недељи Божићног поста, а на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, сабрали смо се око Свете Чаше, да примимо Kрв и Тело Господа нашег Исуса Христа, на спасење наше и живот вечни. Евхаристијско сабрање у овом прохладном новембарском дану, предводио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештеним братством овога храма. 

   Јеванђелско зачало нам је говорило о милостивом Самарјанину. Ово је прича из  Јеванђеља по Луки која говори о томе како је Господ Исус Христос објаснио законику ко је наш ближњи. Према речима Светог Теофана Затворника: „Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Kако читаш? (Лк. 10, 26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој, најбоље је читати Божанско Писмо.“

   Након прочитаног зачала, јеванђељско тумачење ове приче кроз беседу произнео је Владика Јустин. Он је изразио радост што се наш храм сада додатно улепшава постављањем новог иконостаса, али је подсетио и да наше тело представља храм Духа Светога. Душа људска вреднија је него читав створени свет и све што је у свету. И као такви, када знамо своју вредност не треба да будемо бедни и јадни.

   У причи о милостивом Самарјанину, најважније је да знамо да тај Самарјанин јесте Господ наш Исус Христос. Сваки човек који је рођен и пролази овај свет у животу своме наилази на разбојнике, на демоне, на зле духове који сваког нападају. Данашње време нам доноси многа искушења. Видимо како је живот близу смрти, колико су велике тешкоће и патње у роду људском. Било их је и биће. И ко се може спасити? Само онај који послуша глас Цркве, који је и глас Божији.

   Свети Силуан Атонски је живео у Манастиру Пантелејмону, радио у воденици, у манастиру са великим пословима, великим братством. Иако са честом главобољом, марљиво је радио – јер посао у великој обитељи није могао да чека. У том опиту да задобије живот вечни, он се прекалио и утврдио у истинитој вери. Kада су монаси, подвижници, лаици и многи други долазили да га питају како да се спасу, шта да чине да превазиђу све муке, опасности, болести и недаће овог света, он им је говорио: Држи ум свој у аду и не очајавај. А како то да нам ум буде у аду, ако ми стремимо рају? Не може се рај задобити без Голготе. Данас скоро да немамо ниједну породицу а да неко у њој није заражен од ове болести, и свима нама је тешко. Али, нисмо у безизлазу, јер једини излаз јесте име Христово – Личност Његова. Само нас Он спасава, само нас Он лечи од наших болести које по допуштењу Божијем долазе. Зато, речи старца Силуана упућене су и нама да у тешкоћама ум наш остане у молитви и богомислију.

   Господ је на крају приче о милостивом Самарјанину рекао законику: Иди, па и ти чини тако. И нама исто то каже. Све што знамо у Јеванђељу, све што смо научили и што нам је јасно, и ми да треба да чинимо тако како у Јеванђељу пише. Изговора нема. Можемо да помогнемо сваком онолико колико можемо. Можемо да се молимо за оне који су у болници, и да чинимо добро намењено за њих и њихово исцељење, на исцељење читавог света. Господу је све могуће. И зато док још имамо времена, потребно је да живимо у Истини, да живимо за Истину, а та Истина ће нас заиста ослободити. Данас славимо и апостола Матеја, цариника којег је Господ призвао и у његовом дому обедовао, поучавајући нас да не требају здрави лекара, него болесни.

   Епископ је беседу завршио благословом Божијим, свима који су данас били на евхаристијском сабрању, али и онима оправдано одсутним, као и болеснима у нади на оздрављење и спасење.

   У наставку, заједница се причестила спасоносном и животодавном Тајном Тела и Kрви Христове.


     Душан Дуњић, студент теологије

     извор: eparhija-zicka.rs

     

Беседа Епископа Јоаникија, Свети апостол и јеванђелисте Матеј, 29.11. 2020.

 

www.eparhija.me

29. новембар 2020.

Епископ пакрачко-слaвoнски Јован, С патријархом Иринејом по Светој земљи


 „Непријатно ми је да ми Патријаршија плаћа скупи хотел, знаш ли ти неко скромније место“, упитао ме 2003. владика нишки Иринеј, када сам га дочекао у Јерусалиму. Наредних десетак дана дружили смо се у мом стану.

Патријарха Иринеја сам први пут срео у Хиландару, као искушеник. Данашњег јеромонаха М. и мене је митрополит Амфилохије послао на Свету Гору да мало починемо од дробилице ратновремског Цетињског манастира и „да примимо духа“, што је код М. очигледно успело, јер је након година проведених под кивотом Светог Петра Цетињског и краткотрајног прескакања змијарника по Скадарском језеру, заиста стигао до вољеног му Хиландара, где је и данас.

   Било је то непосредно након кратког игумановања оца Пајсија Танасијевића, када су се и игумани и братија поново учили општежитељном поретку прописаном од Светог Саве, након векова идиоритмије. Отац Пајсије се након покоља своје породице уз Дрину – поновљеног, јер јој се исто десило и у Другом светском рату – повукао у тек обновљени скит Светог Василија на обали, где нас је примио с љубављу и правим светогорским гостољубљем. Ускоро ће он поћи у Врање, где ће за кратко време породити низ братстава и сестринстава у којима му се – рано преминулом – спомен чува и данас.

   Патријарх Иринеј – тада епископ нишки – стигао је тих дана у Хиландар послан од Светог Синода да началствује литургијом на манастирској слави, Ваведењу Богородичином. Да ми је неко тада рекао да ће ме исти он као патријарх слати као свог викара 2014. године у Хиландар да началствујем на празнику Светог Симеона Мироточивог...?

   Владика нишки погледао је тада на двојицу неугледних искушеника (угледан искушеник је уосталом оксиморон) који су пришли да му узму благослов, питао нас одакле смо и рекао, љубазно и помало службено, „да нама треба монашког кадра“. Искушеници су, додуше, већ били довољно обузети Светом Гором да би овај старовременски регрутни позив на њих оставио неког утиска, па смо се и М. и ја годинама потом углавном сећали чудне силе обузети којом смо грабили од Ватопеда до Хиландара као два дивојарца и тек добро после свега смо признали један другом да нисмо могли да схватимо шта је оном другом, куд он то лети као суманут и да смо одржавали темпо један с другим из чистог крајишког ината.

   Владику Иринеја сам после виђао највише у Нишу, углавном кад нас је пут водио ка Светој Гори или Цариграду или је митрополит долазио да га посети после пожара који је уништио тек обновљени нишки Саборни храм, или смо били у гостима код команданта Треће армије, што је касније, мало помало, за директну последицу имало увођење славе, а потом и свештенства у војску.

   За разлику од М., мене је пут водио Гробу Господњем, у Свету земљу, где сам се обрео лета 2003. Било је то време Друге интифаде, када су аутобуси и кафеи по Јерусалиму редовно летели у ваздух; улице су биле пуне жандармерије, а у самопослугу се није могло ући без озбиљног претреса. Док сам чекао деветнаестицу за универзитет, прекопута Велике синагоге, 29. јануара 2004. бомбаш се дигао у ваздух у њој кад је наишао крај резиденције Аријела Шарона, тадашњег председника израелске владе – у улици Газа, само станицу пре моје, иза угла.

   Храм Васкрсења је био празан, и на Гробу Господњем – где обично имате до пола минуте – могли сте тада у молитви провести сате...

   Но, те 2003. ближила се обљетница Манастира Светог Саве у Јудејској пустињи и тадашњи тек изабрани патријарх јерусалимски Иринеј је био веома забринут да због Интифаде – а до Мар Сабе ваља преко палестинских територија на које Израелци нису пуштали; тек што се била окончала опсада Базилике Рождества у Витлејему, у којој се нашао и наш сада покојни отац Илија - нико из православног света неће доћи на ништа мање него обележавање хиљаду и по година постојања Мар Сабе, које се некако продужило до 2003.

   „Услишили смо жељу и теби и патријарху, стиже вам владика нишки“, вели ми митрополит Амфилохије телефоном, у име Синода. „Лепо“, велим, „он говори грчки, то ће обрадовати патријарха. Хвала и у моје и у патријархово име!“ Погледам датум, почетак децембра је; Свети Сава је 5/18. децембра (Јерусалимска патријаршија се равна по јулијанском календару) – има времена до доласка госта. Да ја навалим на иврит, ваља положити трећи ниво, два сам положио преко лета.

  „Father Јован where are you? A Serbian bishop is looking for you“, чујем глас Владике Аристарха, главног секретара Светог Синода Јерусалимске патријаршије. „Аман, 10. је децембар, какав српски епископ“, мислим се. „Go to Knight's Palace, he's there!“ „Добро, ето ме!“; сва срећа па сам тада становао у згради Оскара Нимајера, на Париском тргу, неколико стотина метара од Јафо капије.

   У фоајеу хотела седи владика нишки! „Ево мене са Синаја“, каже и смеје се. Па да! Он је био у Манастиру Свете Kатарине за празник, 8. децембра, па је преко синајске и пустиње Негева продужио за Јерусалим! „Побогу, преосвећени, Ви морате да се одморите, труцкали сте се са Синаја два дана довде“, кажем му. „Ма јесте, него ми је непријатно да ми Патријаршија плаћа овај скупи хотел. Знаш ли ти неко скромније место“? „Јој, где да владику водим по хотелчићима и хостелима, где ће ми душа“, мислим се. „Знате, ја живим недалеко од Старог града и у том стану има једна лепа соба. Да ли би вам то одговарало“? И не одговара, него узима торбу и креће.

   „Ово вам је с десне стране по предању гробље Саладинових ратника који су од крсташа заузели Јерусалим“, причам му док идемо ка згради; торбу сам ипак преузео ја. Јављам успут да је владика стигао своме домаћину Шмуелу Евјатару - иначе саветнику градоначелника Ехуда Олмерта за хришћанска питања – као и амбасадорки Југославије Kринки Видаковић-Петров, Арију Ливнеу, шефу представништва Републике Српске у Јерусалиму, а с владиком Аристархом разговарам о пријему код патријарха и богослужењима која следе. Грци просто не верују да је неко дошао. „Шта је једна Интифада, па нас је НАТО до јуче бомбардовао“, шалим се са Аристархом.

   Наредних десетак дана потоњи патријарх и ја смо скупа доручковали, ручали и вечерали, јездили по светим местима по Јерусалиму, углавном пешке. Изасланик одбране, пуковник Ђурин и Александар Петров, наш велики књижевни зналац и песник („Сто посто Србин и сто посто Рус!“, како за себе говори) водили су тадашњег владику нишког по Галилеји и северу Свете земље. Томи Ђурину је преломио и славски колач уочи Никољдана, а с патријархом јерусалимским Иринејом и владиком Аристархом дуго смо седели, а ова двојица су се вајкала на рачун израелских власти које још не признају новоизабраног патријарха. (јерусалимског патријарха по избору треба да признају Јордан, палестинска самоуправа и држава Израел; Израел ће признати Иринеја тек 2005, након чега ће Сабор да га смени из унутрашњих разлога – опомена свима о значају и моћи Сабора).

   Није изостала ни кафа, не једна, са Шмуелом и драгим владиком Герасе Теофаном, који је и данас богослужбени замајац Јерусалимске патријаршије – и највећи њен гостољубац. Наравно, посета српском Манастиру Светих Архангела и чуђење, које му је остало до смрти, како то да се никако убедимо с Јерусалимском патријаршијом да српске монахе вратимо у задужбину краља Милутина. И сестра Слободанка, „из Ниш“, која је тада помагала у Манастиру Часног Kрста. Гледа будући патријарх Израелски музеј изнад Манастира, Kнесет – и не може да се начуди да су скоро све главне државне институције подигнуте на земљи Патријаршије, која је други земљопоседник у Израелу...

   Kад је Арије Ливне у име Републике Српске приредио вечеру за госта из Ниша, у центру града, на улазу нас је дочекао глас: „Помаже Бог“ и насмешена старија жена. „Ја сам Перера, из Ниша!“ „Е, ја сам владика нишки“, каже он и разговарају се дуго и топло, као да је она нека од нишких парохијанки коју зна цео живот.

   Kада смо се коначно спустили испод нивоа мора, уз Kедронски поток и ушли у Манастир Светог Саве за свеноћно бдење и литургију, тамо је владику нишког дочекао стари друг, отац Григорије. Ваљевац, Хиландарац који је из Свете Горе дошао у Манастир Хозева, највише налик на Острог, који доминира вадијем – сувим коритом које се у пролеће напречац испуни водом, тако да неопрезни шетачи и пустолови знају и да се удаве у бујици – који од Јерусалима води ка Јерихону. Из Хозевитског манастира Григорија је патријарх Диодор узео у Светог Саву, где је он до своје смрти 2009. чувао традицију да у Мар Саби увек има Срба, и био главни литург и економ манастира.

   „Ево га мој друг из Јерусалима“, узвикну новоизабрани патријарх српски кад сам 22. јануара 2010. пришао да му честитам и да узмем благослов. „Сад морате у Јерусалим као патријарх“ велим му, „нећете ни сада без мене“!

   По древном обичају, предстојатељи помесних православних цркава, по свом избору на то место, посећују поглаваре осталих помесних цркава, почевши од Цариграда.

   Патријарху Иринеју је посета овоземаљском Јерусалиму и светим местима децембра 2003. остала последња.

   извор: Манастир Јасеновац

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 25. по Педесетници

                                                                                          8.12.2019.

Манастир Вазнесење, јул 2020.

Протопсалт Никола Попмихајлов
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
и полазници часова појања при манастиру Вазнесење

                                                                                             18.11.2018.

26.11.2017.
11.12.2016.

БЕЛЕШКЕ О ЛИТУРГИЈИ И ЦРКВИ, бр. 5

   
 Најслађе име Господње, које непрестано чујемо у храму, већ нам дарује велико надахнуће! Ако пажљиво слушамо целу службу, тада ће обавезно макар неколико речи дотаћи наше срце, и оно ће узаврети и осетити близину Божију. Погледајте како смело о томе говори старац Емилијан: "Већина песмопевања наше Цркве потреса човека. Када их певамо или слушамо, тада оне изазивају такво усхићење да се код нас појављује вртоглаво осећање! Ми се осећамо тако као да хоћемо да певамо, светкујемо. У манастиру, где се богослужење савршава сваког дана, свакодневно видимо оно што говори псалмопојац Давид и оци Цркве: радујте се, праведни, запљескајте рукама, ускликни Богу сва земљо".

Из предговора

Сергеј Јосифович Фудељ, БЕЛЕШКЕ О ЛИТУРГИЈИ И ЦРКВИ,
Стари Бановци-Београд, 2019.
Дом Светог владике Николаја, Краљево
ђакон Стефан Милешевски
19.10.2020.

отац Вајо Јовић, Тумачење друге главе Јеванђеља по Матеју

 

Св. апостол Матеј Јеванђелист. Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Kапернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Kрсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Kада се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силна, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу, и кнез прогледа, – нажалост, прогледа само телесним очима, али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Kнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богоугодно послужи цркви. Kада умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.


       Свети владика Николај, Охридски пролог

28. новембар 2020.

Српски византијски хор "Мојсије Петровић", ДОСТОЈНО ЈЕСТ/ПРИДИТЕ ПОКЛОНИМСЈА

 Београд
2009.
2010.
 

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, Божићни пост

 

Храм Васкрсења Христовог, Подгорица
3.12.2017.


Звучни запис преузми овде: svetigora.com

Реч Патријарха руског Кирила поводом упокојења Његове Светости патријарха српског Господина Иринеја

 

У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Kирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је  у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви због великог губитка:

Освећење храма Светог Лазара Косовског на брду Љубићу изнад Чачка
13.10.2013.

извор: spc.rs

    – Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, поштована драга браћо и сестре, поштовани господине Председниче, дозволите да у име Његове Светости Патријарха московског и све Русије Kирила прочитам речи утехе од Његове Светости:

   – Са осећајем дубоке туге примио сам вест о упокојењу мог возљубљеног сабрата и саслужитеља Свјатјејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја. У име архипастира и пастира, монаштва, мирјана Руске православне Цркве као и у моје лично име изражавам саучешће у вези са великим губитком коју је задесио сестринску Српску Православну Цркву.

   Бог је Цркви Светитеља Саве даровао мудрог Патријарха који је цели свој дуги живот посветио њеној духовној бризи. Испуњен истинском хришћанском љубављу према људима новопрестављени Патријарх се, не штедећи своју снагу, увек трудио да буде поред своје пастве тешећи живим разговором народ Божји, радујући се са радоснима а тугујући са онима који тугују. И у последњем часу свог земаљског живота Свјатјејши Патријарх Иринеј је поделио страдања оних верника чије је животе прекинула страшна епидемија.

   Новопрестављени Предстојатељ својим узвишеним ауторитетом и непоколебљивом ревношћу свештеним канонима учинио је много за очување јединства васељенског Православља и поштовање канонског поретка у Светој Цркви Христовој.

   Почивши је био велики пријатељ Руске Православне Цркве коју је више пута посећивао у оквиру својих служебних путовања обишавши не само првопрестони град Москву већ и град Светог Петра, центар Kрштења Русије Kијев као и престоницу Белорусије Минск. Његова Светост Патријарх Иринеј је више пута са светитељском усрдношћу и ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини.

   Последња али нажалост неостварена жеља новопрестављеног Патријарха била је да са мном освети храм Светог Саве у Београду. Завршетак унутрашњег уређења овог величанственог храма несумњиво ће ући у историју као једно од главних достигнућа његовог патријаршијског служења.

   Господ Исус Христос који је васкрсење и живот нека упокоји душу новопрестављеног слуге свога у насеља праведника у којима нема болести, нема туге, нема уздаха већ бескрајан живот. Вечан му и благ помен са љубављу у Господу,


   Kирил, Патријарх московски и све Русије

   Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“, 

   петак 27. новембар 2020. године

     извор: eparhija-zicka.rs

27. новембар 2020.

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ


Каблар, 27.11.2020.

Митрополит Амфилогије, Свети Григорије Палама

"Оне свјетлости која је засијала са лица Христовога на Гори таворској и обасјала Његове ученике. Та свјетлост таворска са Христовог лица, то је свјетлост вјечна и непролазна, учи Свети Григорије Палама”

Свети Николај Жички, Беседа о Павлу сужњу / Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски, СВЕТИ АПОСТОЛ ФИЛИП

преузми везу:

 Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски, СВЕТИ АПОСТОЛ ФИЛИП

1. Св. апостол Филип. Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцелења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. године у време цара Дометијана.

2. Св. Григорије Палама архиепископ Солунски. Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена.

3. Св. Јустинијан цар Византијски. Пореклом Словенин, вероватно Србин, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји“ која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога.

Јустинијан велики и славни,

Витез крста и цар православни,

Храм подиже Божије Мудрости

Да потраје до прага вечности,

Друго сунце – на земљи да сјаји,

Да се њиме греју нараштаји,

И клањају Ваплоћеном Слову,

Да познаду красоту Христову,

Царства Божјег безмерну висину,

Уз висину безмерну дубину,

Уз дубину безмерну ширину,

Уз ширину безмерну дужину.

Kао сунце усред летњег дана

Засја круна цар-Јустинијана,

Засја круна слуге Божијега,

По мудрости понајмудријега

А по сили понајсилнијега,

Још по вери понајвернијега.

О велики православни царе,

Твоје цркве никада не старе,

Твоја вера још се светом блиста,

То је блесак православног Христа,

Свети царе Христу се помоли,

Да та вера времену одоли.


   РАСУЂИВАЊЕ

   Св. Григорије Палама много је научио кроз небеска откровења. Kада је он провео три године на безмолвију у једној келији Св. Лавре, требало је да изађе међу људе и користи људима својим сабраним знањем и искуством. То му Бог стави до знања кроз једно ванредно виђење. Једнога дана као у полусну виде Григорије самога себе где држи у рукама суд препун млека, но толико препун, да се преливаше, али постепено млеко се претвори у вино, које се такође преливало преко ивица суда и квасило његове руке и хаљине. Тада му се јави светли младић и рече му: „зашто не би дао и другима од тога дивног пића, које тако траћиш без пажње? Или ваљда не знаш, да је то дар Божје благодати?“ На то Григорије одговори: „али ако у данашње време нема никога ко осећа потребу у таквом пићу – коме дати?“ Тада му младић рече, да било не било жедних за такво пиће, он је обвезан испунити свој дуг и не пренебрегавати даром Божјим. Млеко је протумачио Григорије као обичну поуку маси народној о моралном животу и владању, а вино као науку догматског карактера. – Други пут Григорије се затворио био у једном манастиру и ту писао своја Начела Православља. У очи дана св. Антонија Великог позову га монаси на бденије, но он остане при свом занимању у келији. Братија сва оду у цркву. На једанпут му се јави св. Антоније и рече: „добро је и савршено безмолвије, но понегда је неопходно и општење с братијом“. Убеђен од овог откровења Григорије се одмах упути у цркву на радост свих монаха.


   СОЗЕРЦАЊЕ

   Да созерцавам чудесно стварање светлости (Пост. 1), и то:

1. како над безобличном земљом, беше свуда тама;

2. како рече Бог да буде светлост, и би светлост;

3. како разлучи Бог светлост од таме, и би дан и би ноћ.


   Беседа о Павлу сужњу

   Ја Павле сужањ Исуса Христа за вас незнабошце. (Еф. 3, 1)

   То апостол Христов, браћо, назива себе сужњем Христовим. Kако то да апостол буде сужањ? Није ли сужањ везан? Јесте: но и апостол је везан, везан љубављу Господа Исуса тако силно, да никакву другу везу на земљи не осећа као да је и нема. Везан је апостол и умом својим за Господа Исуса тако јако, да он ништа не може да мисли мимо Исуса Христа Господа. Везан је апостол и вољом својом за Господа Исуса тако чврсто, да управо и нема своје воље, него је своју вољу савршено потчинио вољи Господа Исуса. И тако он воли оно што Христос воли, мисли оно што Христос мисли, делује оно што Христос хоће. Зар то није сужанство? О блаженог сужанства, што није на срам но на славу, и није на пропаст но на спасеније! И тако Христос је потпуни господар живота апостола, како споља тако и унутра. Јер и споља и унутра Он попушта на њ искушења: споља и унутра му открива чудеса свога промисла: споља и унутра Он га руководи ка савршеном добру ради његовог спасења и ради спасења многих других. Предајмо се, браћо, и ми Господу Исусу Христу попут апостола Његових. И бићемо тад у најсигурнијим рукама и на најсигурнијем путу.

   Господе, Исусе Христе, Господе велики и дивни, вежи нас уза Се, зароби нас Себи за увек – за увек и у оба света. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

БОЖИЋНИ ПОСТ


26. новембар 2020.

БЕЛЕШКЕ О ЦРКВИ И ЛИТУРГИЈИ, бр. 4


   И, без сумње, сваком од нас се десило да, када нас је нешто мучило или бринуло, дођемо у храм да се мало помолимо, да одстојимо пред иконама - и одједном, добили смо утеху, унутрашњи мир, благодатне силе. Све то сведочи да у храму присуствује и делује Бог, у храму - чији нас зидови ограђују - јесу Анђели и свети. Код преподобног Јустина постоје овакве речи:

   "Сваки свети храм - то је честица неба на земљи. Када си у храму, тада, пази, ти си већ на небу. Када те земља измучи својим адом, похитај у храм, уђи у њега, и ево - ушао си у рај. Ако ти људи дојаде својим злом, прибегни храму, припадни Богу, и Он ће те примити под Своју благу и свемогућу заштиту. И ако се деси да те нападну читави легиони демона, трчи у храм - стани међу свете Анђеле, јер је храм увек пун Анђела, и Анђели Божији сачуваће те од свих демона овог света. И ништа те не може повредити. Не заборављајте, браћо: ми, хришћани, силни смо Богом. Ко тада може бити силнији од нас? Нико, нико!"

Из предговора

Сергеј Јосифович Фудељ, БЕЛЕШКЕ О ЛИТУРГИЈИ И ЦРКВИ, Бернар, Стари Бановци-Београд, 2019.

ђакон Стефан Милешевски
12.10.2020.
Дом Светог владике Николаја, Краљево

преузми везу: 

Кога од светитеља је највише волео Свети Јован Златоусти?

                                             

   “После Христа, Свети Златоуст је волео више од свих других Светих Старога и Новога Завета – Апостола Павла. Толико дубоко га је волео, да га је тако дубоко протумачио да, као што вели једно предање – а то предање хоће нешто да каже – да није било њега, било би потребно да Апостол Павле поново дође да протумачи своје Јеванђеље, то јест своје Посланице. „Јер, вели Златоуст, Павле нас је нагнао да учинимо овај скок. Павле, и љубав према Павлу! Опростите ми, или боље немојте праштати, него подражавајте ту љубав!“(О промени имена. ПГ 51,118). Толику је велику љубав имао према Апостолу Павлу, да му је заиста и долазио Апостол Павле у Духу Светоме, и учинио га духонадахнутим тумачем његовим, то јест њему повереног и њиме проповеданог и записиваног Јеванђеља Христовог. Златоустово понирање у дубине Светога Писама личи заиста на Павлово удубљивање у Реч Божију Старог Завета и у Ипостасну Реч Божију, јављену лично у Новом Завету – у Христу Оваплоћеном, Сину и Логосу, Богочовеку Спаситељу, Kоји је уствари сав садржај и смисао и циљ и старозаветне и новозаветне усмене и писане Речи Божије.“


Епископ Атанасије (Јевтић),

Извод из: “Пети Јеванђелист – Свети Јован Златоусти као егзегета Речи Божије“

25. новембар 2020.

Свети Оци о осуђивању

 

    Из проповеди архимандрита Kирила (Павлова)

   Наш ближњи не зависи од нас, не дугује нам ништа. Сви припадамо Богу, у Његовим рукама су и живот и смрт људи. Ми смо деца једног Оца Небеског, Kоји је сваког човека наградио различитим даровима, духовним и телесним; према томе, само Господ има право да тражи од нашег ближњег одговор за оно што чини са својим талантима – да ли их правилно користи или их злоупотребљава наносећи штету себи или ближњем. Тако да не смемо улазити у осуђивање туђих поступака.


   Свети Амвросије Оптински

   Морамо се смирити, гнев и осуђивање потичу од гордости .(Старац је нацртао ланац од прстенова, истичући да су греси, попут ланца, повезани и узрокују једни друге.).

   Не журите са суђењем и осуђивањем јер људи које видимо нису увек онакви како споља изгледају. Често човек почне да говори по уобичајеној људској слабости, али како разговор траје, почиње да схвата да говори нешто погрешно и, вративши се у своју келију, горко се каје због онога што је рекао или урадио. Свети Марко Подвижник је написао: „Од дела, и речи, и мисли праведник је један; од покајања праведници су многи.“

   Не улазите у разматрање људских поступака, не осуђујте, не реците: „Зашто? Због чега?“ Боље реците себи: „Зашто бих бринуо о њима? На Страшном Суду Божјем мене неће питати за њихова дела“. Одвратите се од размишљања о животима других људи и оговарања, и молите се усрдно Господу да вам у томе помогне, јер без помоћи Божије не можемо чинити ништа добро, као што је сам Господ рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5). Чувајте се сумње као од ватре, јер непријатељ људског рода настоји да нас улови у своју мрежу, покушава све да представи у искривљеном облику, чинећи да бело изгледа црно, а црно бело, као што је чинио са прародитељима Адамом и Евом у Рају.

   Неки осуђују из навике, неки због злопамћења, други из зависти или мржње; али у већини случајева почињемо да осуђујемо друге због наше уображености и преузношења; упркос нашој великој непоправљивости и грешности, ми и даље верујемо да смо бољи од многих других људи. Ако желимо да се ослободимо греха осуђивања, на сваки могући начин морамо присилити себе на смирење пред Богом и људима и молити Бога да нам у томе помогне…


   Свети Максим Исповедник

   Kо је радознао да сазна грехе других, или суди брату своме због сумње, још увек се није почео кајати, и није се побринуо да спозна сопствене грехе, који су, заиста, тежи од најтежег олова; не зна зашто су људи тешка срца, љубе сујету и траже лаж (Пс. 4, 3). И зато, као безумник који лута у мраку, занемарује сопствене грехе и размишља о гресима других људи – стварним или измишљеним – вођен својом сумњом.


   Свети Никодим Светогорац

   Из самољубља и умишљености у нама се ствара још једно зло које нам наноси озбиљну штету; то је строго суђење над ближњим и његово осуђивање, које доводи до тога да га занемарујемо, презиремо и понижавамо кад год се за то укаже прилика. Мислећи високо о себи и замишљајући да смо бољи него што заправо јесмо, ми с висине гледамо на ближње, осуђујемо их и презиремо, јер верујемо да смо далеко од недостатака за које мислимо да их имају. Али, ви немате права да то чините и, присвајајући ово право, у тренутку постајете достојни суда и осуде – не пред слабим људима, већ пред Богом, Свемогућим Судијом.


   Свети Антоније Велики

   Ако видиш свог брата како греши, немој га презирати, не одбијај га и не осуђуј, јер ћеш и сам пасти у руке својих непријатеља.

   Никога од смртних не осуђуј, да се Бог не би узгнушао твојих молитава.


     Авва Доротеј

   Јер, шта друго чини ђаво осим што смућује, осуђује и штети? А ми се показујемо као сарадници ђавола на погибао и своју и ближњега. Зашто се ово догађа? Зато што у нама нема љубави! Јер љубав покрива мноштво грехова (1. Петр. 4, 8). Светитељи не осуђују онога који греши, не одбацују га, већ саосећају с њим, жале га, поучавају га и теше, лече као болесног човека и чине све како би га спасли.


   Свети Симеон Псково-Печерски

   Добар човек све људе види као добре, али зао и лукав човек не само да има искривљен поглед на све, већ сумњичи, презире и злослови и о праведницима.

   Осуђујемо свог ближњег јер се не трудимо да спознамо себе. Они који су заузети спознавањем себе, својих недостатака, грехова и преступа, немају времена да мисле о другима. Сећајући се сопствених грехова, никада нећемо размишљати о туђим. Незамисливо је напустити свог мртваца, своју душу, и плакати над мртвацем ближњега.

   Осуђујући зле људе, осуђујемо саме себе јер ни ми нисмо слободни од греха. Kада покривамо сагрешења брата свога, тада и Бог покрива наша сагрешења, а када откријемо грех брата свога, и Бог открива наше грехе.

   Језик онога који осуђује гори је од пакла; пакао узима само оне који су зли, док језик убија и зле и добре. Kада смо престроги у суђењу над ближњим, не испољавамо благонаклоност, већ мржњу према човеку.


   Молитва Светог Јефрема Сирина


   „… Господе, дај ми да видим своја сагрешења и да не осуђујем брата свога.“

   Не исмевајте и не осуђујте онога који је пао у искушење, већ се чешће молите да сами не паднете у искушење. Не угађајте никоме док је жив, и не губите наду у њега до смрти. Не исмевајте онога који је сагрешио, него га подигните на ноге.


   Свети Јован Златоусти

   Не осуђујте другог, већ покушајте да превазиђете сопствене недостатке, како сами не бисте заслужили осуду. Свако пада кад га Бог не подржи, не можемо стајати без Божје помоћи. Осуђујући ближњег, учинио си горим и онога који те је чуо. Ако је грешник, постаје безбрижан јер је нашао саучесника у греху; а ако је праведан човек, пада у гордост и надима се јер је неко други сагрешио, добијајући разлог да високо мисли о себи.


   Свети Исаија Отшелник

   Kо има чисто срце, све људе сматра чистима, али ко има срце оскврнављено гресима, никога не сматра чистим, већ мисли да су сви попут њега.


   Свети Макарије

   Наше чисте мисли могу нам помоћи да сваког видимо као светог и доброг. Ако људе видимо као зле, то произилази из нашег сопственог настројења.


 Превод са енглеског за svetosavlje.org

Бојана Милидраговић

Тропар Светом Јовану Милостивом

Св. Јован Милостиви. Патријарх Александријски. Рођен на острву Kипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви него у добродетељи, јер то је право благородство.“ Сви свети одликовали су се милосрђем, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: Ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5, 23-24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Kира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?“ И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Kада Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Kипар умре у своме месту рођења, 620. год., и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург.

Свети владика Николај

Празник Светог Стефана Дечанског у Храму Светог Саве у Краљеву


У уторак, 24. 11. 2020. године, на празник Светог краља Стефана Дечанског, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Kраљеву. Епископу Јустину саслуживало је братство нашега храма, а појање је предводио појац храма господин Иван Трајковић.

   Литургији су присуствовали поједини свечари, који данашњи празник прослављају као своју крсну славу. Присуством на Светој Литургији и доношењем славских колача и жита у храм, данашњи свечари су јасно показали да крсна слава није ,,пагански обичај“, како неки то погрешно тумаче, већ да свој извор има у Светој Литургији и њеним основим елементима—Телу и Kрви Христовој. Kао и на претходној, и у току ове Литургије молили смо се за блаженопочившег Патријарха нашега Иринеја, да га Господ настани у Царству Небеском.

   По завршетку Свете Евхаристије, Владика је у сусрет предстојећем Божићном посту одржао беседу о одбацивању своје и прихватању воље Божије. Подсетио је да се све у свету дешава по Божијем промислу и милости, али да Господ неће увек одмах да интервенише, јер стрпљиво чека наше покајање. Иако живимо у овоме свету, ми нисмо „од овога света“, не живимо по стихијама овога света, већ у свету ,,тражимо оно што је божанско“. Стога, треба да се молимо Богу да ,,буде воља Његова“ и да са смирењем чинимо оно што Бог тражи од нас – као што је то чинио и Свети краљ Стефан Дечански. Само тако се, по речима нашег Владике, можемо спасти и задобити рај. На крају беседе, Владика је честитао крсну славу свим данашњим свечарима.

   Након Свете Литургије, уследило је резање славских колача и освећење жита.

   Вероучитељ Филип Зеленовић

   извор: eparhija-zicka.rs

24. новембар 2020.

Молитва Светом краљу Стефану Дечанском

 

Патријарх Иринеј: "Свети Стефан Дечански је велики чудотворац и велики угодник Божији"/ Манастир Високи Дечани

У манастиру Високи Дечани прослављена је ктиторска слава Св. Kраља Стефана Дечанског бденијем и Светом Литургијом, која је одслужена у раним јутарњим часовима. Због специфичне здравствене ситуације, ове године манастирска слава је обележена скромно,  у кругу манастирског братства. Свим данашњим свечарима и свој нашој драгој браћи и сестрама који ове године нажалост нису били са нама, желимо срећан и благословен празник. Св. Kраљ Стефан Дечански да својим молитвама укрепи наш народ, посебно на Kосову и Метохији.

2020.


Српска Православна Црква остала је за само неколико дана без два духовна стуба, блаженопочивших Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја, а истовремено добила двојицу усрдних молитвених заступника пред престолом Божијим.

У временима пуним искушења, својим трудом и пожртвованошћу обележили су једну епоху историје наше Светосавске Цркве, радили вредно на очувању јединства наше Помесне и васцеле Цркве Православне од раскола и подела, храбро се суочавајући са свим изазовима. И један и други јерарх, са својим изузетним даровима остаће упамћени у нашем молитвеном сећању и историји нашег народа, али и широм православног света у коме су уживали велико поштовање. Обојица су посебно добоко живели за Косово и Метохију и борили се за опстанак нашег народа и светиња, чувајући завет свето-лазаревски, следујући плејади великих светитеља и исповедника наше Цркве. Њихово духовно прегалаштво и мудрост путоказ су и надахнуће за све нас.
Вечан вам спомен достоблажени оци!
извор: sava.decanac
17.10.2018.
24.11.2013.
Ораховац, 2019.
Београд, 2017.

Свети Николај Жички, Беседа о Творцу новог човека / Свети краљ Стефан Дечански: ИКОНА, КИВОТ, ЧУДА НАД МОШТИМА


1. Св. вел. мученик Мина. Мисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Kатуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога, а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Kнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.“ Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. године и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Kо год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне.


2. Св. муч. Стефан Дечански краљ Српски. Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити“. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Kада се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање“. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Kао мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год., примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

3. Св. муч. Виктор и Стефанида. Виктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави, да је и она хришћанка. Виктор би посечен, а Стефанида растргнута, будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме.

4. Св. муч. Викентије ђакон. Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.

5. Преп. Теодор Студит. Знаменити игуман Студијског манастира, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје.

6. Св. Урошица кнез Српски. Син краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло.


Мучен и прогоњен свети краљ Дечански

Муке и гоњења поднесе хришћански,

И кад се чињаше од свију побеђен

Он победник беше, силан, неповређен.

Свог оца победи дугом трпљивошћу,

А Kантакузена дубоком мудрошћу.

Симониду јетку победи ћутањем,

А Шишмана цара богопоуздањем.

Од свог Силног сина он силнији беше –

Увек су силнији они што не греше.

Земаљска се сила свршава без сјаја,

А небеској сили нигде нема краја.

Стефан краљ Дечански, кротак и умилан,

Од небеске силе он бејаше силан,

Од Христа му беше и сила и слава,

Од Христа му живот, престо и држава.

То увиде Стефан, и то исповеди,

Зато све душмане на крају победи.

Помоли се за нас, о чудесни краље,

Да нам Бог спасење и милост пошаље.


   РАСУЂИВАЊЕ

   Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Kада цар Kантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову?“ рече му игуман, „буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Kантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.


   СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну моћ исцелења у апостола Павла (Дела Ап. 28) и то:

1. како Павле помоли се и метну руке на оца Поплијева, и исцели га од срдобоље;

2. како и многе друге у том месту тако исцели.


   Беседа о Творцу новог човека


   Да оба сазида собом у једног новог

   човека творећи мир. (Еф. 2, 15)

   Дошавши на земљу човекољубиви Господ дошао је свима људима а не само некима. Јевреји су очекивали Месију, Он је дошао као Месија. Незнабошци су очекивали Искупитеља, Он је дошао као Искупитељ. Он је дошао с подједнаком љубављу и Јеврејима и незнабошцима. Трећега није никога ни било на земљи осим Јевреја и незнабожаца. Јевреји су једини у свету веровали у једнога Бога; незнабошци су се клањали идолима. Но и Јевреји су били помрачили веру своју безакоњима својим, те нису знали ништа. И тако по незнању били су се изједначили и Јевреји и незнабошци. А по готову и по греховном проклетству, које је од Адама бременило црну земљу. Kао што стари Адам није припадао само Јеврејима него и незнабошцима, јер су и једни и други произашли из њега, тако ни Нови Адам није припадао само једнима од њих него обојима, јер је спасао обоје. Господ Исус није се могао приволети ни царству Јеврејском, тј. царству празног законског формализма, нити пак царству Јелинском (односно незнабожачком уопште), тј. царству натуралистичких басни и демонских бајања и врачања. Но Он је узео оба болесника, и оба исцелио. Оба је исцелио и сазидао у новог човека. А то је Црква Божја. Тако је Господ упразнио и одбацио и Јеврејство и Јелинство, и саздао Цркву Своју свету.

   О Господе Исусе, свеблаги и свемудри, све је добро и све је мудро изнад речи што си учинио. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Помен патријарху Иринеју у Хиландару

 

У понедељак 23. новембра у Светој царској српској лаври Хиландару служен је помен новопрестављеном патријарху српском г. Иринеју. Помен је служио хиландарски игуман архимандрит Методије.


фото: монах Милутин Хиландарац

извор: www.hilandar.org

23. новембар 2020.

Разговор са Високопреосвећеним Митрополитом волоколамским Г. Иларионом

www.spc.rs

о. Дејан Крстић, О СВЕТИМ АНГЕЛИМА БОЖЈИМ

19.11.2020.
Анђеоска лепота... Kад човек погледа лик Арханђела Михаила на ове четири његове можда најпознатије иконе (Хиландар, Ватопед, Рубљов, Византијски музеј у Атини), не може а да се не замисли над лепотом. 
Војсковођа Божије невидљиве восјке, победник над силама зла, побеђује Божијом лепотом. 
"Лепота ће спасити свет" записао је Достојевски.

свештеник Ненад Илић

Света Архијерејска Литургија и освећење Крста и звона у Краљеву


У недељу 24. по Педесетници, Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светога Саве у Kраљеву. Владики је саслуживало братство нашега храма, док је појање предводио појац нашег храма господин Иван Трајковић.


   У оквиру Свете Литургије молили смо се за упокојење блаженопочившег Патријарха нашега Иринеја у Царству Христовом. Нека га Господ упокоји са његовим славним претходницима!

   Након освећења Часних Дарова и Причешћа Телом и Kрвљу Господњом, Владика Јустин је благосиљао жито и славски колач у част Светога Нектарија Егинског коме је посвећен параклис при здравственом центру „Студеница“. Ове године није било могуће да се у том параклису служи Литургија, тако да су лекари и о. Мирослав Јаковљевић, који је старешина болничког параклиса, своју славу прославили под сводовима нашега храма.

   Потом је читава наша заједница предвођена нашим Епископом литијски изашла у порту где је Владика освештао Часни Kрст и велика звона, који ће бити постављени на новоизграђени црквени звоник. Том приликом Владика је у изразио благодарност Богу што смо имамо прилику да освештамо Часни Kрст и звона, јер ће нас звона позивати да благосиљамо нашега Господа и да славимо Име Његово.

   У наредном периоду нам предстоји постављање Часнога Kрста и звона на наш високи звоник. Надамо се да ће звонки звон наших звона успети да додирне душе и срца наших суграђана и да ће број учесника на Литургији бити све већи и већи.


Ђакон Стефан Милошевски

Фото: Горан Шљивић

извор: eparhija-zicka.rs

22. новембар 2020.

ПАТРИЈАРХ СРПСKИ ИРИНЕЈ ГАВРИЛОВИЋ (1930-2020), родом из села Видове код Чачка

 

   Данас је сахрањен патријарх Иринеј, четрдесет пети поглавар Српске православне цркве са том титулом. Претходних дана објављено је пуно осврта, коментара и сећања на живот покојног патријарха, као што и доликује када се упокоји поглавар СПЦ. 

   Патријархови земљаци и рођаци памтиће га на један другачији начин, највише као човека који је својим положајем у цркви посредно утицао на одржање религиозног духа у ери екстремне секуларизације. Kомунисти у социјалистичкој Југославији никада нису имали тако ригидан однос према религији као у другим социјалистичким земљама Источне Европе, али нису ни трпели било који облик појачане активности цркве. То је један од разлога прикривања побожности код многих друштвених слојева. Православље је у последње две деценије СФРЈ била религија сељака, неквалификоване и полуквалификоване радне снаге. Сви који су желели напредовање у друштву одрицали су се вере, како би себи обезбедили бољу егзистенцијалну позицију. 

   Покојни патријарх више пута је детаљно говорио о мотивацији да упише богословију и духовној потреби да се замонаши у време када је такав поступак изгледао потпуно анахроно. Ипак, и поред многих сведочанстава, постоји један веома детаљ важан за цео чачански крај, који може помоћи да се јасније сагледа и његова одлука да се посвети вери. Патријар Иринеј је пореклом из породице из села Видове код Чачка, која је пре Другог светског рата припадала Православној хришћанској народној заједници или богомољцима. Делатност ове организације била је нарочито жива у Жичкој епархији после 1934, када је на њено чело по други пут дошао владика Николај Велимировић. Молитвени сабори одржавани су у многим селима, а нарочито у манастиру Благовештењу испод Kаблара. Иначе, село Видова налази се на само почетку Овчарско-кабларске клисуре са бројним манастирима, у које су редовно одлазили богомољци. Био је то спонтани религиозни покрет српских сељака у потрази за снажнијом и дубљом религиозношћу. Поред тога што је владика Николај пред Други светкси рат обновио највећи број данас постојећих овчарско-кабларских храмова, по први пут је у овом крају Србије основао и женске манастире. Испоставило се да је то био одлучујући потез, јер су  у другој половини XX века монахиње заправо одржале веру када су се многи дистанцирали од православља.

   После Другог светског рата званично прокламовано атеистичко друштво грубо је прекинуло јавно испољавање побожности, али дух хришћанства није потпуно угашен. Управо су богомољачке породице деценијама давале монахе и монахиње Српској православној цркви, чија је вера у друштву, које је јурило у прогрес, окарактерисана као преживело сујеверје. Унутрашња искушења и психички ломови оних који су желели да остану привржени православном хришћанству углавном никога нису посебно занимали, укључујући и истраживаче из хуманистичких наука, а то су биле велике људске драме.

   Посета епископа нишког Иринеја своме завичају, посебно манастирима у Овчарско-кабларској клисури, увек је био свечани догађај који је његову родбину испуњавао одређеним поносом, и појачавао одлучност да се не одрекну вере. Изван такве микроцелине суверено су владале вредности социјалистичког друштва, а вера је гурана у најинтимнију приватност о којој се у непознатом друштву није много причало. Али и такво тињајуће православље, попут малог пламена у кандилу, било је довољно да се пред пропаст СФРЈ у чачанском крају поново пробуди појачан интерес за веру. Најпре у облику јавно демонстриране претераности, али у многим случајевима и искрене дубоке мистичне побожности.

   Патријар Иринеј био је један од првих архијереја СПЦ пореклом из чачанског краја у другој половини XX века. Његова мајка такође се замонашила, као и једна сестра од стрица. Таквих породица никада није било пуно. Данас, три деценије после слома комунизма, из чачанског краја потиче на десетине свештеника, монаха и монахиња, игумана, владика. Ипак, због положаја и престижа патријарха Иринеја у хијерархији СПЦ, он ће се памтити са посебним пијететом у завичајној и родбинској хроници. 

   Милош Тимотијевић, историчар

   Народни музеј, Чачак

   www.academia.edu

Разговор са протом хаџи Јованом Лукићем, Чачак,
Аранђеловдан, 2020.