НОВИ БРОЈ ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА: БОГОМОЉАЧКИ ПОКРЕТ

Пред читаоцима је нови јулско-августовски, 380. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај четврти број у 2021. години, посвећен је теми „Богомољачки покрет ˮ

    Људи молитве

   Kада се пре стотину година међу Србима разбуктао Богомољачки покрет, оно што му је као главни подстицај претходило била су страдања изазвана Првим светским ратом. То трагично време је приличан број људи покренуло да дубље трагају за Истином – патња буди човека и чини га свесним краткотрајности и несигурности овоземаљског живота, преваре људске таштине и заблуде лажно названог знања. Пословица Без невоље нема богомоље у случају Богомољачког покрета потпуно је показала своју истинитост. Постоји, међутим, још једна пословица, која каже: Прво јадуј, а онда се радуј. Другим речима речено, невоље и тескоба јесу један од главних подстицаја човеку да почне да трага за Христом и да се покрене на молитву, но нису суштинска ствар која га касније, када искушења прођу, држи у живом молитвеном односу са Господом. Главна снага богомољачког етоса је благодат која се задобија у Духу Светом када се човек у молитвеном подвигу (о)чисти од страсти. У том смислу, богомољце најбоље описује јеванђелски срећник који је пронашао многоцени бисер у пољу и потом радостан све своје продао да би купио то поље (Мт 13, 44). Тако и човек који обрете благодат Духа Светог нема другог циља до да задржи ту радост. - (извод из уредничког уводника)

извор: misionar.spc.rs

Катихета Бранислав Илић: Псалтир - тонски дијапазон који даје прецизан тон нашем духовном животу

Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4)

   Молитва Цркве је увек библијска она је изражена језиком, сликом и символима Светога Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, славословља и поклоњења.  Псалми су увек заузимали јединствено место у хришћанском богослужењу. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ црквене молитве и њен „природни језик". Имамо богослужбену употребу, такозваних утврђених псалама, које можемо назвати постојаним материјалом свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 103) - на вечерњи; шестопсалмије на Јутрењу (Пс. 3, 37, 62, 87, 102,142), и хвалитни псалми (Пс. 148, 149, 150); групе од по три псалма на Часовима. Целокупан свештени садржај Псалтира, раздељен на двадесет делова или Kатизми, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста – свете Четрдесетнице, када се Псалтир испева (прочита) не једампут, него двапут сваке недеље.

   Према речима васељенског протопрезвитера Александра Шмемана: Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, покајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. Свети Амвросије Милански (Медиолански) је говорио: У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење. Kада су браћа упитала великог и богоносног светитеља Јована Златоуста: да ли је добро оставити Псалтир, он рече: боље је да сунце остави пут свој, него оставити Псалтир. Јер више је користи учити се у псалмима и пажљиво читати Псалтир. Све су, вели, књиге на корист (човеку) и на тугу ђаволу, али ни једна није као Псалтир. Овај уводни део који је садржан са светоотачким поукама о значају Псалтира, употпуниће речи Светог Василија Великог, архиепископа Kесарије Kападокијске, који вели: Kњига псалама (псалтир) садржи у себи корисне поуке које су расуте у свим осталим књигама Библије. У њој се налазе пророчанства о будућности, сећања на прошлост она даје правила за живот и законе друштва. Ова књига је општа ризница добрих савета, свима на корист. Она лечи старе ране душе, као и новодобијене озледе на души. Она изгони страсти из човековог срца. И при томе она уноси у човека неко тихо задовољство, које га уздиже да мисли целомудрено. Свети Дух зна да је тешко повести човечански род на пут врлине, јер он више воли нижа задовољства на кривом путу.

   Псалтир је зборник најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи и највећој мери сачинио и написао старозаветни цар и пророк Давид. Поред богослужбене употребе, која нам омогућава присан и жив молитвени однос човека са Богом. Духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. 

   Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам на путу тог (бого)трагања. Прекрасна одлика псалмопојца Давида је његово целисходно стремљење ка Богу и ка заједници са Њим. Не заборавимо да је псалмопојац Давид био човек као и ми, са свим успонима и падовима, али човек који је увек био спреман да искорачи из свог егоизма и самодовољности, увек бивајући кадар да све мери правом и истинском мером – Божјом мером. Цар Давид није био лишен грехова, узнемирености која је својствена свим људима, страхова и разних животних борби, и свега онога што је и нама самима својствено. Управо у Псалмима сазнајемо како је он превазилазио сваку животну бригу - непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и суштинско преумљење и покајање. 

   Вођени овом истином, читајући Псалтир, псалмопојећи Бога, ми заједно са овим великим псалмопојцем, без обзира на све наше греховне падове, недаће и тешкоће, узносимо своја срца ка Господу, знајући да нас Отац небески неће оставити, већ, као плод усрдних молитава светитеља који је сâм спознао и окусио све могуће тешкоће овоземаљског живота, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. 

   Пред крај Јеванђеља по Матеју читамо о догађајима који су се збили на Голготи: А око деветога часа повика Исус говорећи: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мт. 27, 46). Ове речи изговара Христос, управо из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). Према слободнијем тумачењу можемо рећи да  Господ Исус Христос све нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо Псалтиру, те да у Псалмима проналазимо молитвене речи утехе. Читање Псалтира је истинско величање Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Kњига Похвале. Поред хвалитних и благодарствених, имамо покајне Псалме. Kао што видимо, Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосно славословље Господу као нашем Оцу и Промислитељу. 

   Често чујем од својих ученика средњошколаца, али и од браће и сестара које срећем у храму, који кажу како су Псалми неразумљиви. Језиком ове болне и несретне ситуације у којој се налази цео свет, одговор на речи да су Псалми неразумљиви, могао бих да формулишем на следећи начин: Ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Дакле, уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао свега, па и читања Псалтира, постаје јасан по мери нашег духовног узраста и духовног искуства. Псалтир је велика ризница. Он нам дарује духовну бодрост, ослобађа нас од надолазећих искушења, помаже нам да свагда постојано и храбро ходимо стазом правом, оном стазом која води у радост вечнога живота. Господ је благословио наш народ великим молитвеницима и светилницима, служитељима Његовим који су Га целим својим бићем прослављали и величали, а нама били и остали наставници (учитељи, васпитачи) пута који води у живот вечни. Један од тих прекрасних и миомирисних изданака је Свети и богоносни отац наш Василије, чудотворац Острошки и Тврдошки, највећи сведок љубави Божје и силе Васкрсења. Он је као архимандрит 1637. године походио Свету Гору и тамо се по благослову светог патријарха Пајсија Јањевца задржао годину дана. Његов боравак у врту Пресвете Богородице и расаднику монаштва, према сведочанству из његовог чудесног житија, он је као права духовна пчела ишао од манастира до манастира, учећи се молитви и стасавајући уз Псалтир. По повратку са Свете Горе изабран је за митрополита и у Пећи хиротонисан, а његово архијерејство је протекло и непрестаном служењу Богу и роду, са Исусовом молитвом на уснама и поукама и порукама Псалтира у срцу. Овај прекрасни пример је нама духовни путоказ, да као Светосавски и Световасилијевски народ све меримо једином правом мером, никада не заборављајући да је Псалтир сличан тонском дијапазону који даје прецизан тон нашем духовном животу.

Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8).

   Kатихета Бранислав Илић

*Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 42-44)

  извор: branislavilic.blogspot.com

Православни мисионар: Ликови жена у Библији

 

У данима попразништва Празника над празницима обрадовани смо новим бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај мајско-јунски, 379. број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ.

   У наведени број уводи нас презвитер др Оливер Суботић својим уредничким уводником под насловом Ликови библијских жена и наше време. У оквиру свог надахнутог казивања наш уредник је истакао богобојажљивост, светост и спремност на свецело служење библијских жена, те указао да је њихов благословени пример светлост и звезда водиља и свим мајкама и женама нашег времена.

   Kо може проповедати Јеванђеље? Наслов је текста схиархимандрита Авраама Рејдмана, чији превод са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О хришћанском животу и личном примеру сведочења, као најбољем виду проповеди и мисије архимандрит Авраам вели: Можемо да не говоримо ништа, али ако људи увиде нашу доброту, кротост, смирење, чистоту, трезвеност, онда ће то бити за њих најбољи доказ да је хришћанство она сила која је кадра да промени човека.

   О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарали смо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу. Др Ивана је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу истраживања црквене уметности, и то пре свега оне која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Kосова и Метохије, односно Рашко- призренске епархије. На крају надахнутог и надасве поучног разговора, наша саговорница је упутила поруку читаоцима: Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују, истакла је др Ивана Женарју-Рајовић са којом је разговарао катихета Бранислав Илић.

   Од овог броја Православног мисионара отворена је нова стална рубрика под називом Из острошке ризнице, коју ће водити мр Раде С. Булајић, архивар манастира Острог. Први текст у новоотвореној рубрици носи наслов Преподобни Исаија од Оногошта.

   Наш оперативни уредник Срећко Петровић и у овом броју наставља казивање о Охридском Прологу Светог владике Николаја, доносећи историју преводâ овог знаменитог дела српског златоуста.

   У оквиру једне од најстаријих рубрика у нашем часопису, др Александар Милојков пише о идеји себичности.  Тамо где Докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени Бог, истиче аутор текста.

   Тематски део часописа отвара ђакон Владимир Пекић, текстом под насловом: Библијске хероине. Према речима аутора, због поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у Старом и Новом Завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред Богом.

   Библијски ликови жена као образац служења Христу, наслов је текста протопрезвитера Слободана Лукића, пароха будванског. Жене које помиње Јеванђеље су на разне начине послужиле Христу и Његовом прослављењу. Једне су посвједочиле Исуса као Месију (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге су у сусрету с Њим пружиле образац дубоке вјере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти, наглашава прота Слободан подстичићи читаоце да добље проникну у тајну библијских ликова жена.

   Тематски део овог броја употпуњен је текстом под насловом Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу, у оквиру којег је потписник ових редова указао да су у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима. Иако су, према речима Светог Апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу, закључио је аутор овог текста.

   У наставку тематског дела овог броја налази се и текст у оквиру којег је указано на значај Руте и њене велике љубави: Својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, Рута је задобила велики благослов од Бога. Део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог Овида.

   Др Ђорђе Вуковић пише о лику Марије, сестре Аронове у старој српској уметности, закључујући овом темом средњи део нашег часописа.

   У оквиру рубрике Мисија, наш сарадник Небојша Ћосовић доноси превод одговорâ истакнутих мисионара који су указали на основе црквене мисије, одговоривши на често питање са којим се сусрећемо и ми данас: Шта недостаје савременим мисионарима?

   Рубрика Вишедетне хришћанске породице, доноси нам исцрпну причу и сведочанство о породици Арамбашић са тридесеторо унучади.

   Свадба ова у Kани Галилејској, предслика је и икона – саме Богочовечанске љубавне заједнице – Цркве Христове, коју ће управо Он – Господ наш основати. Односно, слика свих нас у Цркви, речи су из беседе протопрезвитера-ставрофора Милосава Радојевића, коју смо објавили у овом броју нашег мисионарског гласила Српске Православне Цркве.

   О Манастиру Светог Лазара, Марте и Марије у Витанији, пише Јелена Јонић, док о Новом Скиту на Светој Гори, пише наш сарадник др Немања Јонић.

   Љубав и вера као лек на примерима светих жена, наслов је текста др Марије Лазаревић, која вредно води рубрику Хришћанство и медицина.

   О поетици Ивана Лалића пише наш сарадник Дејан Војводић, и истиче да у Лалићевом песништву Византија значи везу са једним делом наше традиције од кога смо били одсечени, али и везу са традицијом свих традиција, Грчком.

   На крају овог мајско-јунског, 379. броја „Православног мисионараˮ, редакција је упутила благодарност медијским делатницима Српске Православне Цркве, коју доносимо у целости:

   „Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове. Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске. Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13)ˮ.

   Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs или путем наше интернет странице на адреси  http://misionar.spc.rs.

 Kатихета Бранислав Илић,

 Члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ  задужен за односе са медијима

   извор: www.spc.rs

Нови број „Православног мисионараˮ посвећен 350-годишњици упокојења Светог Василија Острошког

 

МИСИОНАР PAR ЕXCЕLLЕNCЕ

Својевремено је западнохришћански апологет Норман Гајслер објавио књигу под провокативним насловом, који је гласио: Немам довољно вере да бих био атеиста. Тиме је желео да укаже на чињеницу да атеизам такође почива на вери (иако већина атеистичких писаца тврди супротно), а да, истовремено, толико тога говори у прилог вере у постојање Бога, да заиста треба имати посебну веру у то да Он не постоји. Гајслер, притом, није духовно узрастао у окружењу које најубедљивије сведочи о постојању Божијем — окружењу Светитељâ Божијих. Имајући то у виду, не можемо, а да се не запитамо: како је могуће да се на просторима Србије и Црне Горе после Другог светског рата проширила једна типично идеолошка верзија атеизма, узевши у обзир да је српски народ кроз векове имао такве и толике Светитеље, међу којима Свети Василије Острошки Чудотворац заузима посебно место? Смислен одговор је, заиста, веома тешко дати. - (извод из уредничког уводника)

Звучни запис Радија Беседа преузми овде:

 soundcloud.com/beseda

Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки - сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка),„Слово љубвеˮ (Архиепископија београдско-карловачка),"Источник"(Епархија ваљевска) и "Српски Сион" (Епархија сремска), упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Сви смо на великом задатку пред Господом о пред Његовим угодником - Светим Василијем Острошким, од чијег се блаженог упокојења навршава 350. година, на шта нас подсећа садржај овог броја нашег часописа, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Ове године се навршава 350 година од његовог упокојења, он непрекидно, свакога дана сведочи своју веру у Васкрсење Христово, благодаћу Божјом чини многобројна чудеса и многобројна исцељења духовна и телесна. Многа чуда светитеља острошког објављена су у књигама и предочена нама ради укрепљења и сведочанства, али много је важнија истина коју свако од нас носи у своме срцу, да се из острошке светиње сви враћамо исцељени, утешени, укрепљени, препорођени и светитељевом љубављу озарени. Светитељ острошки је сведок васкрсења јер је својим животом нама показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1 Kор 15, 14).

   извор: misionar.spc.rs

Православни мисионар: Сећајте се својих старешина

 Пред читаоцима је нови јануарско-фебруарски 377. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе.

   Тема овог првог броја у 2021. години је „Сећајте се својих старешинаˮ. Информације о новом броју и звучни записи представљања у медијима доступни су на нашој званичној интернет страници: misionar.spc.rs

   Садржај почиње уредничким уводником презвитера др Оливера Суботића, под насловом Сећање и угледање на српске духовне старешине наших дана. Уредник читаоце уводи у тему броја наглашавајући да је поука Апостола Павла о сећању на старешине сада најпотребнија јер смо суочени са упокојењем великих јерараха и духовних вођа нашег народа: патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина.

   У закључном делу свог уводника уредник наводи: -Српски низ старешна достојних сећања бисмо могли низати дуго и задуго, а ове које смо навели су сасвим довољни да нас подстакну да се преиспитамо пред питањем: колико наше делање на њиви Господњој личи у ревности на њихово? 

   Радо читану рубрику Материк краси текст под насловом Станиште Бога у утроби Богородице, чији превод са јелинског језика нам доноси Михаела Панковић. Да је наша прича и промишљање о оној која је часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима, увек недовољна и никада до краја испричана, доказује нам овај текст који сваког читаоца подстиче на дубље размишљање о великој тајни Пресвете Богородице и њеној спремности да безусловно васцело своје биће преда Христу Богу.

   Благословите! Нек је благословено наслов је текста који је објављен у рубрици Реч пастира. Аутор из пастирског искуства поучава о правилном поимању благослова и осталих сегмената који су неодвојиви део хришћанског етоса. -На Светој Гори и у многим нашим светињама, ове речи су свакодневни вид комуникације. Kад те неко позове по имену, одговараш му: Благослови! Дакле, речи мог брата, сестре, пријатеља, шефа, за мене су благослов. Чувши молбу, наређење, заповест, упутство, одговарам речима – нек је благословено. На савременом српском то би звучало, изволите, и потом у реду, речи су аутора овог текста.

   Читаоци у овом броју могу да прочитају четврти део текста митрополита сурошког Антонија (Блума) под насловом: Браћо моја свештеници, чувајте се.

   У наставку наш сарадник Раде Булајић пише о Светом Фотију Цариградском и осуди филиоквистичког учења. На крају свог текста подсећа на важну истину која крунише његово казивање на наведену тему: -Православно богословље учи да је Отац јединствен извор и узрок божанства; одатле происходи јединство суштине у Богу, јединство које не нарушава ипостасну различност. Син се рађа од Оца, а Дух исходи. Вечно исхођење Духа паралелно је са вечним рађањем Сина од Бога Оца. У том смислу, филиокве анулира монархију Оца у Божанству, уводећи два онтолошка начела у Свету Тројицу – Оца и Сина – што доводи до конфузије у односима међу ипостасима. Због свега изнетог, за православне хришћане филиокве није прихватљиво учење.

   Рубрику Савремена мисија Цркве употпуњује разговор са Томасом Халбертом, духовним чедом игумана Германа Платинског. Интервју припремила: Kсенија Ермишина Источник: хттпс://православие.ру/123354.хтмл 26. августа 2019. г. Превод: Душка Здравковић, Православна породица, новембар 2020.

   О дуду као библијском воћу пише Милена Стефановић. -Међу воћкама поменутим у Библији појављује се и дуд, кога ботаничари сматрају црним (лат. Морус нигра). У преводу Ђуре Даничића у Старом Завету налазимо га само на два места (2 Сам 5, 23–24), док се према другим преводима наводи на седам, од којих је пет Даничић превео као врбе. Мада, може се рећи да преводи библијских биљака нису увек поуздани, истиче Милена Стефановић у свом тексту који је објављен у рубрици Библијски хербаријум.

   Од овог броја Православног мисионара редакција покреће рубрику Православље и медицина. Тим поводом, наш уредник презвитер др Оливер Суботић разговарао је са нашим новим сарадником, лекаром, писцем и песником Маријом Лазаревић. Себични ген као нехотична метафизика, наслов је текста који је настао из пера др Александра Милојкова, а објављен у рубрици У дијалогу са атеизмом, коју аутор води дуги низ година.

   Ђакон Владимир Пекић, ђакон Световаведенске обитељи у Београду и дугогодишњи сарадник нашег часописа, својим ауторским текстом отвара тематски део овог броја. У тексту под насловом Старешине као служитељи, ђакон Владимир најпре објашњава значење речи старешина, а потом о наведеној речи промишља кроз старозаветна и новозаветна сведочанства. Садржај овог изузетног текста могао би да се сагледа у поуци коју аутор упућује читаоцима: -Истинска слава човека почива у спремности да се одрекне себе, јер љубав Христова човека отвара за то да загрли цео свет и тако себе учини обитавалиштем Божјим.

   О лику и делу блаженопочившег архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пише протопрезвитер Слободан Лукић, свештенослужитељ из Митрополије црногорско-приморске. -Неуморно вишедеценијско прегалаштво на њиви Господњој, дубока вјера и жртвена љубав према Богу и роду учиниле су Митрополита Амфилохија Радовића достојним насљедником великих претходника на трону цетињских митрополита. Умноживши дивне од Бога дароване му таланте, он је као вјерни слуга Божији и добри пастир свога словесног стада ушао у радост Господара свога баш у навечерје празника Чудотворца и Миротворца Цетињског. Тек ће са одређеног временског одстојања бити могуће јасније сагледати и врједновати његово архипастирско дјело којим је оставио неизбрисив траг у животу наше помјесне Цркве, истиче аутор у свом тексту под насловом Митрополит Амфилохије – дивни свједок Васкрсења.

   Патријархове сузе у Техничкој школи „Прота Стеван Димитријевић“ у Алексинцу, наслов је текста Зорице Пелеш, која се присетила на незаборавне сусрете са блаженопочившим патријархом Иринејем.

   Претходног, 2020. лета Господњег, у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао у вечност Патријарха српског Иринеја, Митрополита црногорско- приморског Амфилохија, као и Епископа ваљевског Милутина. Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима, речи су из текста под насловом: Сећање на три великана наших дана, аутора катихете Бранислава Илића.

   Након тематског дела, нашим читаоцима доносимо текст јереја Валерија Духањина под насловом: Kолико би ти хтео да живиш? Са руског језика превео је наш сарадник Небојша Ћосовић. Наш сарадник Јован Хонда приредио је разговор (и превод истог) са оцем Арсенијем чуваром честице Светог хитона Господњег. Читаоцима Православног мисионара предочен је избор из разговора вођеног у свештеној обитељи манастира у Раковица, јула 2020. године.

   -За покајање, преображење, и нови почетак у Христу никад није касно, поручује нам млада и даровита мајка хришћанка, наша сестра Јелена Антић, иконописац и рестауратор, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. -Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Kавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце, поручује Јелена Антић у овом надахнутом и надасве поучном разговору.

   У рубрици Хришћански живот објављен је текст Миленка Бодина под насловом Две деценије на светосавском путу. Јереј др Живко Илић за рубрику Богословски дијалог, пише о дијалогу православних хришћана са припадницима ислама, а наслов текста је Хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ. Рубрику Хришћанска етика,  употпуњује текст нашег сарадника др Ђорђа Вуковића, под насловом: Сећања Љубе Ненадовића на велике архијереје. Овај јануарско-фебруарски 377. број Православног мисионара закључен је текстом под насловом Архијереј који је објављен у рубрици Хришћанска књижевност.

   Посетите званичну интернет страницу званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, на адреси: misionar.spc.rs и упознајте се са начином претплате и осталим детаљима о „Православном мисионаруˮ.

   Kатихета Бранислав Илић,

   члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима

   извор: www.spc.rs

"МИСИЈА И ИСИХИЈА" - тема новог јулско-августовског 374. броја "Православног мисионара"

Основни образац хришћанске мисионарске делатности дат је у Светом Јеванђељу, у коме нам је Господ Исус Христос својим божанственим поукама, примером и делима оставио јасна усмерења. Kључна порука је сажета у завршном делу Матејевог Јеванђеља које се чита на чину Светог крштења. Та порука гласи: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт 28, 19–20). Свештеник Георгије Максимов, ревносни руски мисионар нашег времена, примећује да је ова реченица својеврсна „последња заповест“. Оно што, са своје стране, можемо додати јесте да је за испуњење ове заповести потребна и припрема која, поред чврсте и чисте вере, подразумева молитвено делање. - (извод из уредничког уводника)

   У радости празника Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Kрститеља Господњег из штампе је изашао нови 374. број Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај четврти број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Мисија и исихијаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ СВЕТИГОРА (Митрополија црногорско-примроска), Беседа (Епархија бачка) и ИСТОЧНИК (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. 
   Православни мисионар сведочи реч љубави Божје, а благодарећи нашем уреднику и неуморним сарадницима реч Божја долази свих оних који су гладни и жедни истине и правде Божје, истакао је члан уређивачког одбора Православног мисионара, задужен за односе са медијима. 
  Садржај овог броја недвосмислено сведочи о односу мисије и исихије, јер истинске мисије нема без молитвеног темеља и угледања на свете апостоле који си оджали ону заповест коју им је Спаситељ упутио пославши их да васколиком свету сведоче и проповедају спасоносну реч Божју, истакао је катихета Бранислав Илић.

РЕЧ УРЕДНИKА: "Молитвено укрепљење мисионара"
ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Шести Васељенски Сабор
МАТЕРИK: Света мученица Полихрона, мати Светог Георгија
У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Алтруизам — несебично понашање „себичног гена“
ХРИШЋАНСKА ЕТИKА: „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ (1. део)

ТЕМА БРОЈА:

Протонамесник Александар Јевтић: Нека се светли светлост ваша пред људима

Kатихета Владимир Пекић: Срж и пракса мисије и исихије

Виктор Вицановић: Шта је исихија?

Разговор са Петком Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега!

Катихета Бранислав Илић, Мисија и исихија - богослужбени карактер црквене мисије

Др Ђорђе Вуковић: О сусрету цара Душана и Светог Григорија Паламе

СРПСKА ТРАДИЦИЈА И ОБИЧАЈИ: „Фенечки бисери“

ПАРОХИЈАНИ: Трагом вере кроз електротехнику

ЛИТУРГИЈСKА ЗАЈЕДНИЦА: Љубав се љубављу враћа и умножава

СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Свете горе, Синај

СВЕТА ГОРА: Скит пророка Илије (Свето-илински скит)

ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Једнорог

САВРЕМЕНО БОГОСЛОВЉЕ: Плурализам између либерализма и конзервативизма — богословско поимање

ХРИШЋАНСKА KЊИЖЕВНОСТ: Духовна лира Момчила Настасијевића

ПОЕЗИЈА: Препис необјављене песме познатог сликара

ПОЕЗИЈА: Уснуо је у Господу диван владика и човек који је Богу посветио земаљски век

ПОЕЗИЈА: Вратити Бога

   извор: branislavilic.blogspot.com

Катихета Бранислав Илић, Мисија и исихија - богослужбени карактер црквене мисије

Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокој подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве.

   Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. 
   Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Kо задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да  „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо. 
   Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве. 
   У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање?
   Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. 
   На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове.

Kатихета Бранислав Илић
Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)
извор: branislavilic.blogspot.com

Разговор са Петком Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега!

На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије. 

На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма?

  -Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Kао син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне светске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га следити и његова два брата, две сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видело.  Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, пре свих са Варлаамом Kалабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца.

У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима?

   -Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозаветне и новозаветне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, светлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној светлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овде у свету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење. 

Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену. 

   -Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човек и сва природа. Сведоци смо једне експлоатације како човека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лечимо и поправљамо.  Потреба за аскезом долази онда када се човеково тело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човек постаје уморан и немоћан, осећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и телесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом телу и здрав дух“. Kако уопште покренути своје тело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати.

Према сведочанству преподобног Порфирија Kавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)?

   -Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир где је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може применити и код нас у кући, или да се већ примењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није реч само о молитви. Живот монаха је и те како делатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама.

Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу?

   -Вероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увек актуелне новости о томе да је смрт побеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном немачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања деце и младих код којих још увек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом децом која ме увек враћају на она прва и основна питања. Док је год деце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја.

Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу? 

   -Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност деце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро деце) од најранијих дана учили да најпре волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро.

За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? 

   -Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега.

Разговарао: 
Kатихета Бранислав Илић 


Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)
   извор: branislavilic.blogspot.com

јеромонах Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав

У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва?

   -Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах:  „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од  овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Kада човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“.

Према речима преподобног Макарија Великог  „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ?

   -Kо верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности.

Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест?

   -Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека  „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике?  Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести.

Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић,  реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете?

   -Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“.

Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње?

   -Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Kрмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Kрст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Kарађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао.

Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Kрст Светога Саве који се чува у манастирској ризници. 

   -Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од  17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Kао и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Kрст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини.

Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи  да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Kрасницом?

   -Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Kрасница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно.

На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег?

   -О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7)  Kонац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите  неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу.

На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ?

  -Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Kрвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света. 

   Разговарао: 
   Kатихета Бранислав Илић

Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)
извор: branislavilic.blogspot.com

Нови број мајско-јунски 373. број „Православног мисионараˮ у духу теме „На путу за Емаусˮ

Звучни запис преузми овде: svetigora.com

   "НЕ ГОРАШЕ ЛИ СРЦЕ НАШЕ"

   Предање Цркве нам сведочи да се Господ Исус Христос по Васкрсењу прво јавио својој Мајци, Марији Дјеви, иако то нигде није остало забележено у Јеванђељима. Разлог зашто то није записано је, како нам то древни тумачи објашњавају, да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство Васкрсења као непоуздано, будући да потиче од мајке. Из истог разлога, Јеванђелисти не откривају експлицитно ни да је Пресвета Богородица била међу женама Мироносицама које су прве дошле на гроб у недељу у раним јутарњим сатима, већ само веле да је ту била и „друга Марија“ (ср. Мт 28, 1). Свети Григорије Палама, архиепископ солунски, у својој беседи на Недељу Мироносица, каже да је Марија Дјева пре свих њих дошла на Гроб и видела не само да је празан, већ и погребне повоје сложене на једном месту. А један савремени православни богослов вели да су управо уредно сложени погребни повоји јасно ставили до знања Марији Дјеви да је њен Син васкрсао. Зашто? Зато што су били савијени на особен начин (уп. Јн 20, 7), а она је веома добро знала како је њен Син слагао одећу док је био у дому праведног Јосифа, пре свог изласка на јавну проповед. Тај особен начин савијених убруса је, као мајка, препознала – тако их је могао сложити само њен Син.

   (извод из уредничког уводника)
    извор: misionar.spc.rs

јеромонах Доситеј (Хиландарац), ЦИЉ НАМ ЈЕ ДА СЕ У ОВОМ ЖИВОТУ УПОДОБИМО БОГУ

У мартовско-априлском 372. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом манастира Ћелије код Лајковца у Епархији шумадијској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

Оче Доситеје, више деценија провели сте на Светој Гори подвизавајући се у светој царској лаври манастиру Хиландару, а по промислу Божјем сада сте игуман свештене обитељи манастира Ћелије код Лајковца у Епархији шумадијској. На почетку, како бисте описали Ваш живот на Светој Гори?

 -Kолико год причали о Светој Гори и животу у њој остаје једна неизрецивост, јер о њој не говоре на исти начин почетник, средњи и савршени. Сâм свети Сава је у хиландарском типику забележио: „Мислим да се са овим местом ниједно место на свету не може упоредити“. Јер то је место усрдног подвизавања, жртвовања, покајања и молитве. Оно је место интензивне борбе против ђавољих искушења, али и место где не недостају ни људска искушења. Света Гора је место где време стаје, а стварност живота много пута дотиче небо. Управо је то оно о чему говори св Сава, тј да се по начину живота на овом светом месту, начину живота који освећује, ниједно место на свету не може упоредити. Не освећује човека место него начин живота. Велико двоумљење сам имао где започети свој монашки живот, где ћу најбоље духовно напредовати? Молио сам се Богу да ме уразуми и да правилно изаберем место за мој монашки подвиг. Током једне молитве прошла ми је мисао из Светог писма кад Бог каже Аврааму: „Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати“. 
   Тако сам за себе препознао да је то Света Гора. Туђиновање као удаљеност од својих ближњих и пријатеља изузетно погодује да се постави добар почетак, да се постави добар темељ на којем ће се стројити монашки живот. То је један посебан осећај слободе који се у светској вреви не може осетити, а без које се не може винути ка духовним висинама. Затекао сам Хиландар у том свештеном тиховању у зиму 1998. г. када је веома мало људи посећивало манастир. Тај почетак је незабораван, као кад се дете роди и радознало упознаје свет, тако и то духовно рађање и живот у монашкој цивилизацији. Тешко је у пар реченица описати 20 година живота у тој свештеној обитељи Хиландарској. Много је то дана и ноћи проведених у молитви и рвању са самим собом да се победи тај стари човек у себи који робује варљивим жељама које га маме и варају, и да се човек обуче у Христа. То из дана у дан рвање са собом, да бих као монах постигао да желим, да мислим и да чиним оно што је Богу угодно. Посебно су незаборавни тренуци давања монашких завета и стицања монашке благодати, а такође и посвећења у свештени чин и свештенослужења. Незаборавни су ти тренуци молитве у обитељи хиландарској и тајне радости које она доноси. Имао сам тај благослов да окусим и келиотски тиховатељни живот у келији Патерица, коју је сам свети Сава основао у Kареји и у њој се подвизавао и служио литургију. На местима где је живео неки велики светац и подвизавао се почива велика благодат. На мене су посебно оставили утисак разговори са старцима у тим келијама, који су избегавали да причају било шта што није из живота Свете Горе, ништа што се тиче политике, а и црквеног живота ван Свете Горе, само оно што се тиче молитве, духовног живота. Чак је и шала која би се понекад рекла била светогорска.

У духу речи светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, лепа је прилика да нас поучите о значају монаштва?

   -Ми живимо у једном анти-исихастички настројеном свету, стога је и монашки начин живота често веома неразумљив људима. Живимо у свету у којем се човек од малих ногу васпитава на живот у комфору, саможивости, индивидуалности. Поприлично су завладале антихришћанске вредности. Нама су за духовно узрастање веома значајни добри духовни узори, али смо сведоци речи цара Давида као да их је писао за наше време: „Помагај Господе јер неста светих, јер је мало верних на земљи, лаж говоре једни другима, уснама лажљивим из срца дволична“. Стога монашки живот и жртва коју монаси чине Бога ради и ближњих ради је једно сведочанство да је јеванђеље потпуно оствариво и у наше време. Монашки живот је једно охрабрење посрнулим хришћанима да не клону у животним искушењима и не релативизују истине јеванђеља. Достојевски је за монахе говорио да „Лик Христов чувају засад у усамљености, диван и неискварен, у чистоти истине Божје, какав је од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и кад затреба, они ће га објавити поколебаној истини у свету“. У свом личном подвигу узрастају у љубави према Богу, а у односу на ближњег говоре: „Ближњи мој то је живот мој“, у таквом доживљају ближњег је најдубљи осећај Цркве.

Будући да живимо у времену када је видна будност младих људи да крену благословеним путем монашког живота, према Вашем мишљењу, да ли је то знак да смо као народ спознали праве, истинске и вечне вредности?

   -Далеко смо од тога да се велики број младих људи одлучује да крене путем монашког живота, али пробуђеност за монашки живот је свакако веома значајна. Монаштво у својој историји бележи и своје успоне и своје падове. У овој епохи материјализма и агресивног либерализма достојна је дивљења спремност на такво самоодрицање које подразумева монашки живот. Прави је благослов изобиље духовне литературе у наше време, а на пастирима наше Цркве је велика одговорност да поуче верни народ у спознаји правих, истинских и вечних вредности. Манастир Хиландар из кога долазим је доживео велики препород у сваком погледу. Kад сам 1998. г. отишао у Хиландар затекао сам 19 монаха, од којих је било пола стараца. А сада број монаха у Хиландару греди ка 50. Надам се да ће и Хиландар и други манастири СПЦ изнедрити монахе кадре да буду со земљи и светлост свету.

Завршна прозба Велике јектеније нас позива да сами себе, једни друге и сав свој живот Христу Богу предамо. У духу наведених речи које можемо поимати као императив васколиког хришћанског живота, замолио бих Вас да нам на основу Вашег монашког етоса кажете како је могуће да у овоме свету, овде и сада, истински сагледамо себе очима вечности?

   -„Сами себе и једни друге“ значи да се не старамо само за своје спасење него и за спасење наших ближњих, као што и говоре светогорци „ближњи мој то је живот мој“, а на то нас побуђује заповест Божија о љубави према ближњем. Циљ нам је у овоме животу да се уподобимо Богу, али постати сличан Богу не бива само кроз аскетизам, него се уподобљавамо кроз љубав према ближњем, када наша међусобна љубав наликује оној унутартројичној љубави Оца и Сина и Светога Духа. Сила љубави према ближем је велика, она је залог нашег вечног живота. Kолико више љубимо ближњег толико више имамо живота у себи.

Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Евхаристији која се јавља центром целокупног црквеног живота. Она је Тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина. Драги оче, како је могуће сачувати литургијску радост и благословени мир, када смо суочени са бројним искушењима?

   -Радост човека је нешто рајско у човеку, јер радост се не може да задржи за себе, радостан човек увек жели да своју радост подели са другима. Посебно је велика радост вере, јер она потиче од окретања наше душе ка Богу, и у том покрету наше душе ка Богу бива и тајанствено сусретање са Богом, које души даје радост вере. Та литургијска радост и мир Божији губе се само услед човекове непажње, када пролазне и ништавне ствари овога света заокупе пажњу човека. Све док човек чува сећање на Бога, сећање на Његову доброту, имаће и радост и мир душе. Посебно је значајно да се литургијски живи да бисмо сачували своју хришћанску свест.

Да ли можемо рећи да је један од основних задатака евхаристијског сабрања да укључи човека у саборно јединство Цркве, да би и земаљска и небеска Црква једним устима и једним срцем могли славити и исповедати Бога?

   -Литургијско сабрање је окупљање народа Божијег око Месије Христа. Евхаристија је начин, она је пут да дођемо до Бога Оца као његови синови. Речи Христове: „Ово чините у мој спомен“ односе се на заједницу, али не на било какву заједницу, него на заједницу словесних бића која благодаре Богу, која славослови и исповеда Бога.

Драги оче, у Вашој свештеној обитељи редовно се одржавају и духовна сабрања у виду поучних предавања која су органски наставак Литургије. Замолио бих Вас да нас упознате са катихезама и уопште мисионарском делатношћу манастира Ћелије?

   -Манастир светог великомученика Георгија Ћелије, или краће Ћелије Kолубарске недалеко од Лајковца и Лазаревца потиче из XIV века, али је као и наш народ имао тешку историју и своје запустошење. Старањем преосвећеног владике Јована, Епископа шумадијског, започело је враћање старе славе овој светињи. Прва и основна мисија сваког манастира је молитва и јеванђелски живот. Суботом, недељом и празницима долази већи број људи на службу у манастир, и то је прилика да у духовним разговорима са људима им се усмери ум на размишљање о Божанским стварима. Људи одлазе озарених лица и са духовном коришћу, и све је већа заједница људи који долазе у манастир. Манастир је ограничен у мисији малим простором, али ускоро планирамо повећање конака и зидање параклиса (капеле) посвећене Сабору преподобних отаца Хиландарских. Прошлог лета држао сам у порти манастира духовне вечери, укупно шест предавања на разне духовне теме. Повремено одржим и понеко предавање или беседу по позиву и у другим местима. Недавно смо направили и интернет страницу манастира ћелије (https://manastircelije.com/) која такође отвара разне могућности па и могућности за мисију Цркве.

На крају, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?

   -У овом смутном времену у којем живимо да не будемо маловерни и испуњени забринутошћу и страховима и да се у свему ослонимо на Бога. Да се чувамо свега онога што гаси љубав према ближњем, да се чувамо оговарања, злих разговора, подела, јер ће нас Христос признати за своје ученике само ако будемо имали међусобну љубав. То је наша хришћанска одговорност, јер ако се у љубави и слози не одржимо онда као хришћани нисмо успели. Ако се одржимо у љубави бићемо непобедиви.

Разговарао: 
Kатихета Бранислав Илић
Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 4-8)

  извор: branislavilic.blogspot.com

Отац Слободан Лукић: Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом!

Садржај мартовско-априлског 372. броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, употпуњен је разговором са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска).  Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

Отац Слободан:  Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом!

Оче Слободане, на самом почетку нашег разговора замолио бих Вас да нам протумачите светоотачке речи, да је „богослов онај који се моли, и да онај који се моли јесте истински богословˮ?

  - Ове ријечи Евагрија Понтијског на најбољи начин изражавају нераздвојност богословља и молитвено-подвижничког опита. Заправо, богословље јесте аутентично и истинско само онда када је подвижничко. Из тог разлога богослов треба најприје да постане црквени, литургијско-подвижнички човјек, да постане боговидац, јер једино тада ће његово богословље да буде аутентично и истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме. Знамо да су само тројица Светих Отаца понијели назив ''богослов'': Свети Јован, Свети Григорије и Свети Симеон Нови.  То нам казује да то ''звање'' не може да понесе свако, већ само онај ко је цио свој ум и срце предао Богу.
   Дакле, богослов је онај који се моли и чији је живот непрестано словљење и слављење Бога. Данас се, такође, сусрећемо с једним поимањем богословља које искључује поменуту подвижничко-мистиријску димензију. И тако се богословом назива искључиво онај који посједује диплому теолошког факултета, при чему се занемарује суштинска разлика између академског богословља и богословља у горе поменутом смислу. И што више диплома, прочитаних и објављених књига, то већи богослов. 
   У Житијама Светих имамо мноштво чудесних примјера светих људи који су често били  неписмени или са ''неколико зима школе'' као нпр. Свети Силуан Атонски али су они цијело своје биће предали Богу и тако се освједочили као аутентични богослови и боговидци. Не чини, дакле, број прочитаних књига и стечених диплома једног богослова него превасходно живот по Богу. Зато Свети Григорије Богослов каже: ''Говорити о Богу је велика ствар, али је још боље очистити се за Њега.'' Слично казује и Свети Дијадор Фотички када тврди да ''ништа није бједније од разума који без и ван Бога философира о божанским стварима.'' 
  На крају крајева, богословље може да се испољава на разне начине: кроз иконопис, кроз црквено пјесништво, сакралну архитектуру. Богословствовати се може и ћутањем. Све ово значи да боголовље не остаје на спољашњој равни, већ прелази у дубину, у простор најинтимнијег личног искуства Бога. Једноставније речено: од ријечи о Богу, богословље прелази у разговор с Богом. Тако да ће и онај који је неписмен, који ниједну књигу није прочитао, и поред ћутања и незнања уколико живи Божанским животом, бити богослов. Говор о Богу завршава животом у Богу. 

Из Вашег објашњења произилази да се истинско богословље не може одвојити од црквеног опита, јер је сврха богословља истраживање, потврђивање и култивисање истинске заједнице човека са Богом како би се постигло спасење или вечни живот, је ли тако?

   -Управо тако. Богословље није плод људског умовања, оно има за своје исходиште Цркву као мјесто заједничарења и сусрета са Богом. И само у Цркви, у литургијској тајни сједињења са Богом богословље бива харизматско, просветљено и освештано. Изван тог амбијента, богословље престаје да буде богословље и постаје ''брбљање'' (према ријечима Светог Атанасија Великог). Тако долазимо до још једне, суштинске димензије православног богословља, а то је његов сотириолошки карактер. Богословље, дакле, има за циљ свједочење живота у Богу и кроз то свједочење откривање бескрајних могућности човјековог узрастања у тајни Богопознања.    Богословље, као израз Цркве јесте критеријум расазнавања онога што је истинито и једино потребно и што треба да буде предмет свједочења Цркве.

Да ли је богословствовање својствено само одабраним људима, или је сваки човек призван и позван да буде истински богослов?

   -Одговор на ово је заправо садржан у Вашем првом питању. Свако ко се моли, ко је уронио у Тајну Цркве Божије, ко је сусрео Христа, и ко свједочи и својим животом изражава тај сусрет, тај је богослов. А то не зависи од степена академског образовања нити од било каквих ''спољашњих'' параметара, већ искључиво од тога да ли је Христос постао темељ живота и да ли се у Њему препознао циљ и ''мјера раста''. Откривење Божије, Његово јављање човјеку јесте полазиште богословља. Дакле, човјек одговара на Божански призив и у том одговору се зачиње богословље, а крајњи циљ богословља, што је потврђено у историји светоотачке богословске мисли, јесте искуствени пут сједињења са Богом. 
   На једном мјесту, преподобни Јустин Ћелијски каже да је вјера подвиг који обухвата сву личност човјекову, па самим тим и разум човјеков. Према томе, вјера је та која догматске истине Јеванђеља претвара у човјеков живот. Другим ријечима, благодатни живот у Цркви постаје извор благодатног познања вјечних догматских истина. И када та истина постане суштина и темељ човјековог живота, онда се кроз њу постиже спасење. 

Драги оче, шта можете рећи о богословљу као исцелитељској науци?

   -Драги брате, хвала Вам на овом питању. Дакле, богословље има сотириолошки, спасоносни карактер. Будући да је нераздвојно од литругијско-подвижничког аспекта, оно носи печат остварене заједнице с Богом. Темељ богословља је Оваплоћење Логоса, тајна вјечног сједињења Бога и човјека у Личности Исуса Христа. Наше слободно прихватање да будемо причасници Тијела и Kрви Његове значи да бивамо исцијељени, бивамо преображени, спасени и обожени. И отуда је богословље исцјељитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. Хришћанска вјера, догмати и Јеванђеље имају најдиректније посљедице по наш живот. Иначе, све то би било обична пропаганда. Зато је светоотачки метод одувијек био повезаност Ортодоксије и Отропраксије: јединство вјере и живота, догме и етоса (морала). Догмати нису просто одредбе и формуле, него су прије свега тачно и прецизно исказано искуство спасења и новог живота у Христу у Цркви Његовој. Те Богооткривене истине које су нам дароване у Христу и Цркви су спасоносне само онда ако живимо по њима. Према томе, права вјера рађа прави и истински хришћански живот. Наравно, у свему томе је неопходна благодат Божија, да би те истине биле животворне и спаосносне. Оне лако могу да се претворе у стерилне и беживотне фразе уколико нису постале истински темељ нашег живљења. 

Будући да се светотајински и целокупни хришћански живот утемељује и налази свој врхунац и пуноћу у светој Евхаристији као Светајни Цркве, да ли то значи да и истинско богословље произилази из литургијског небоземног заједничарења и величања Тројединог Бога?

   -Будући да је циљ нашег живота сједињење с Богом, а оно се у овом вијеку у предокушају али реално остварује у Тајни Евхаристије, онда је и богословље плод и израз тог евхаристијског опита заједничарења. Према томе, цјелокупан наш живот и јесте словљење и слављење Бога. Светоотачко богословље – почев од апостолских ученика, преко богословља Отаца епохе Васељенских сабора, па све до паламитске богословске синтезе – јасно нас учи да је Евхаристија централни догађај Цркве и полазиште истинског односа према свијету. Евхаристија је мјесто преображаја свијета и човјека и мјесто сусрета човјека са Богом из којег заједничарења проистичу сви благодатни дарови, па тако и дар богословља. Овдје треба нагласити да је богословље дар Божији који се човјеку даје у мјери човјековог очишћења и стицања благодати Божије кроз врлински и светотајински-евхаристијски живот. 

Оче Слободане, замолио бих Вас да наш разговор крунишемо Вашом пастирском поруком. 

   -Сви дарови у Цркви происходе од Исуса Христа. Стога, било који вид нашег служења у Цркви – свештенички, вјероучитељски, лаички – исходи из Његове Богочовјечанске Личности. Зато је потребно да се трудимо да тај дар умножавамо, јер као људи Цркве имамо велику одговорност, како за нас саме, тако и за свијет којем треба да будемо ''со и свјетлост.'' Зато сваки дан и сваки минут нашег живот користимо за рад на себи, за покајање и борбу са старим човјеком у нама, да бисмо тако остајали и истрајавали на ''уском путу'' спасења. Нарочито је потребно да схватимо да имамо велики благослов да будемо чланови Цркве, заједнице која дарује бесмртност и вјечност. Стога се трудимо да оправдамо то Божије повјерење и да будемо достојни хришћанског имена које носимо. 

Разговарао: 
Kатихета Бранислав Илић

*Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 28-31.)
   извор: branislavilic.blogspot.com