Митрополит Амфилохије о сејачу и семену: Примајући Свето крштење ми примамо свето семе у своје срце

Беседа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Текле у Даниловграду,   29. октобра 2017. године

   Чусмо ријечи Божије мудрости које су чули Христови ученици. ,,Вама је дато да разумијете тајне царства небескога, а онима који не виде што виде и не чују оно што чују, њима се у причама указује на ту тајну.” Прича о сејачу и сјемену, прича коју сваки обични човјек може лако да разумије. Онај који сије сјеме зна да ако сјеме посије поред пута онда не може да се прими то сјеме и не може да узрасте ни плода да доносе, као што не може донијети истинског и правог плода оно сјеме које се посије на тврдом мјесту. Оно се мало прими, али брзо увене и не може плода да донесе. Па и оно које се у шипражје посије онда оно шипражје обујни и када израсте она сјеменка која је посијана и оно га угуши. Само оно сјеме које се посије на узораној, нађубреној и обрађеној земљи, доноси правога и истинскога плода.

   А о чему говори Господ? Није Њему стало да прича ту причу која је јасна било коме него хоће да покаже да је Бог онај који сије ријеч Своју, истину Своју, у људска срца. Бог је Онај који је сијач, а људско срце и човјек је онај који прима или не прима то сјеме које је посијано. И као што сјеме поред пута посијано не доноси плода, тако и сјеме које је посејано негдје поред људског срца, није примљено у људско срце, не може да узрасте. Може човјек да прими радосно ријеч Божију, али камено му је срце и не може у каменом срцу да та ријеч Божија, та истина Божија и та свјетлост Божија, та љубав Божија која га је обасјала, не може да узрасте и донесе правога плода. Тако и човјек који је опхрван страстима, разним мислима, разним идејама, разним идеологијама, чије срце је затровано похотама очију, похотама душе, које је испуњено надменошћу, не може да донесе истинскога плода, него те страсти угуше добро Божије, истину Божију и сјеме Божије које је посијано. Само оно сјеме које падне на узорано људско срце, у коме је, прије свега, процвјетала вјера, може  да донесе правога плода. Јер вјера је основа свега онога чему се надамо, вјера је оно најдубље у човјеку, вјера је коријен свега онога што бива. И тамо гдје има те вјере и што је она дубља и тврђа, то је и људско срце спремније и узораније да на њега падне сјеме Божије, да се прими сјеме Божије и да донесе истинскога и правога плода.

   Проповјед Божија, истина Божија и истина Јеванђеља Божијег, ријеч Божија је она ријеч која је сјеме за људски ум и за људску душу. Бог је дао да расте сјемење око нас по земљи, да буде на наслагу и храну нас људи. Али Бог нам је дао и оно друго сјеме: самога Себе, Своју истину, љубав Своју, доброту Своју, мудрост Своју. Свјетлост која просвећује сваког човјека који долази у овај свијет, то је Бог посијао и то је припремио Бог и људски ум да може да прими и људско срце да оно може да схвати и да прихвати Божије сјеме. Ми хришћани смо изабрани, међу свим земаљским народима, међу свим вјерама, међу свим идеологијама, управо зато што ми примамо то истинско, право Божије сјеме, праву Божију ријеч и праву Божију истину о Богу. Примамо Бога као пут, истину и живот. Примамо то Божије сјеме у наше срце кроз вјеру у живога Бога, кроз вјеру у  мудрост Божију и кроз вјеру у Бога као љубав. Бог је љубав и онај који у Богу борави, он борави у истинској и правој љубави и постаје свједок и носилац те љубави према божанској творевини.

   Дакле, примајући Свето крштење у ствари ми примамо управо то свето сјеме у своје срце. Примамо Бога. ,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.” Облачи се човјек у хаљине разне и у дјела разна, али само онај који се обуче у Бога љубави, у Христа Бога, који не тражи своје него се дарује, само тај човјек је истински и прави човјек. Kрштавамо се у име Оца, и Сина и Духа Светога, примамо квасац и сјеме вјечнога живота у себе! И то сјеме које смо примили у тајни Kрштења треба да узраста и расте у нама, а да би могло да расте морамо и ми, трпељиво, да се бринемо о том сјемену, да живимо тим сјеменом да се оживљавамо и да себе оживљавамо тим божанским сјеменом. Рођени овдје на земљи, у овом свијету привременом и пролазном, примајући вјеру у Христа Бога, у Њега се крштавајући, ми постајемо од смртних бесмртна бића! Постајемо од пролазних непролазна бића и постајемо свједоци живога Бога, носимо Га у себи и Он је Онај који узраста у нама, Његова љубав, Његова истина, Његова мудрост и Његова доброта, Његов живот вјечни и непролазни. Онај који се крштава, он се рађа, Духом Светим и водом, за вјечни и непролазни живот! Ми хришћани смо бесмртна бића зато што примамо бесмртнога Бога у себе и постајемо свједоци Његови.

   Ми вјерујемо у вјечни живот! По томе се ми разликујемо од свих оних који се брину о земаљском животу! Бринемо се ми и о земаљском животу и ономе што се на земљи догађа и сијемо и сјемена земљи за храну и насладу нашу. Аали ако не бринемо о том сјемену у души својој, о Божијем сјемену, о Божијој истини, ако њоме не растемо, онда и ми губимо оно што је вјечно и што је непролазно. Ми смо овдје на земљи свједоци вјечнога Бога, свједоци вјечнога живота и свједоци Христа Бога! Христос је прве Своје ученике послао да буду Његови свједоци до краја свијета и вијека! А и ми смо ти Његови свједоци, свједоци Бога живога и вјечнога, свједоци божанске доброте и љубави – љубави према Богу, а онда и љубави једних према другима. Љубав је она која се дарује! Христос је Онај који не тражи Своје, него се дарује, без остатка се дарује за живот и спасење свакога створења читавога свијета! А они који хоће да буду Његови, ако хоће да буду Његови, ако хоће да живе Његовим сјеменом, онда су и они, Својим животом, призвани да буду христолики и боголики! Да Њиме, као сјеменом вјечнога живота, освјетљују свој живот, своју душу, љубећи Бога као вјечни живот и истину и љубећи свако Божије створење на Божији начин, на Христов несебичан начин!

   Ево Света Параскева, сабирамо се око њенога спомена кроз вијекове. Она је скривала свој живот! Она се није проповједала нити је била на неким положајима ни у Цркви ни у свијету. Нигдје је није било! Сакрила се негдје у Светој земљи и тамо побјегла у пустињу. А онда када се већ приближио крај њенога земнога живота, онда се она вратила, по Божијем јављању, у Епиват, своје мјесто, на граници данашње Бугарске и некадашње Византије. Тамо се вратила и последње године ту је тајно поживела! Нико није знао за њу, чак се није ни знало гдје је сахрањена! Али оно што је Божије, што је Божијом мудрошћу и истином обасјано и испуњено, не може то да ишчезне и да се заборави. Kад су донијели неког мртвог војника и сахранили га у њен гроб, онда се она јавила и казала им: ,,Немојте да то смрдљиво тијело које се распада да стављате у мој гроб.” И тако су открили њено тијело чудотворно и ево га, њено тијело, тек послије смрти, тек је оно кренуло да чудотвори испуњено тим божанским сјеменом и животом вјечним и непролазним. Једанпут је била у Цариграду, па други пут у Цариграду, па у Трнову, па из Трнова у Смедерево, па је из Смедерева стигла у Београд, и даље тече она света водица у Београду. Па онда одатле у Јаши, сад су нам били неки гости из Румуније, свештеници и вјерници. Милион, више од милион људи је било за празник Свете Петке, око те непознате, сакривене дјевојке која је била дјева Христова. Себе је принијела Христу Богу на дар и до дан-данас сабира Христос преко ње све нас! Призвани су сви људи и сви земаљски народи да постану један Божији народ, Христов народ, богоносни и христоносни народ, рођен не за пролазност, него за вјечност и за непролазност.

   Па ево и Бјелопавлићи нијесу случајно изабрали Свету Петку да прослављају. То је свједочанство да је овдје живио народ богоносан и христоносан, који су, бирајући између свих богова земаљских, изабрали оно што је најсветије! И добро је да Бјелопавлићи наставе да на томе граде своју будућност, и овај град и ови који овдје живе да ходе тим путем, Божијим путем, путем Божије истине, љубави према Богу и љубави једни према другима. Све остале идеологије обмањују и лажне су и површне су! И идеје, и идеологије и партије! Свака част свим партијама, само они који ходе тим Божијим путем, које обасја свјетлост Божије истине, који се потруде да постану носиоци те божанске љубави, они су истински и прави људи, прави земаљски народ које Бог прославља и који Бога прослављају. Ево и ми ћемо, ако Бог да, на Божовом брду, Божова главица, а лијепо је то и Божов, видите да нема ничега случајног, и тај Божо и његови који приложише ово мјесто, видите како Бог све то уткива и како све открива. Велика и света истина која је камен темељац храма Преподобне матере наше Петке и хвала Богу да су и управа овога града коначни схватили шта требају да ураде и дозволу су дали, а хвала Богу не само дозволу, него оно што би, ако смо прави Бјелопавлићи, Даниловграђани, онда би и предсједник данас требао да дође на то велико дјело да га запамте Kатуњани. Даће Бог.

   Нека би нам Господ подарио истинске и праве вјере и живота по вјери, у име Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

   Транскрипт Данило Балабан

    извор: mitropolija.com

НАЈАВА: Годишњица упокојења митрополитa Амфилохија

Поводом годишњице упокојења митрополита Амфилохија, Митрополија црногорско-приморска организоваће од 27. октобра до 1. новембра у крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечери посвећене његовој личности, пастирском раду и књижевном стваралаштву са почетком у 19 часова.

Митрополит Амфилохије преминуо је 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. Његови земни остаци сахрањени су 1. новембра у крипти Саборног храма. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије на годишњицу упокојења блаженопочившег митрополита Амфилохија  служиће 30. октобра 2021. године заупокојену Литургију у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, док ће 31. октобра богослужити у Цетињском манастиру.

Програм вечери поводом годишњице упокојења митрополита Амфилохија — крипта Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици, 19 часова

Медијатор вечери биће протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.

   27. октобар - Богословско вече: 

Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије

Проф. др Драгомир Сандо, Богословски факултет у Београду

Др Андреј Јефтић, Богословски факултет у Београду

Проф др Микоња Kнежевић, Философски факултет у Приштини

   28. окотобар - Филозофско вече:

Проф. др Богољуб Шијаковић, Филозофски факултет у Никшићу

Проф. др свештеник Борис Брајовић, Филозофски факултет у Никшићу

Проф. др Душан Kрцуновић, Филозофски факултет у Никшићу

Проф. др Филип Ивановић, УДГ Подгорица

   29. октобар - Kњижевно вече:

Епископ диселфдорски и немачки г. Григорије

Др Мило Ломпар, Београд

Драган Лакићевић, Београд

Будимир Дубак, Подгорица

Милутин Мићовић, Никшић

31. октобар - Лучинданска духовна академија у организацији Богословије Светог Петра Цетињско:

Беседник: Новица Ђурић, председник УKЦГ, Подгорица

1. новембар - Утицај Његошевог дела на митрополита Амфилохија:

Епископ славонски г. Јован

Др Синиша Јелушић, Универзитет Црне Горе, Будва

Мр Милорад Дурутовић, Матица Српска – Друштво пријатеља у Црног Гори, Никшић

Kомплетну манифестацију “Дани митрополита Амфилохија” која ће, поводом годишњице његовог упокојења, у Подгорици и на Цетињу бити одржана од 27. октобра до 1. новембра преносиће Радио Светигора, Jou Tube канал ТВ Острог и портал Митрополије црногорско-приморске.

   извор: www.spc.rs

Премијера филма "Божији човек", Београд, 14.10.2021.

   Заиста је изванредан утисак на мене оставио филм “Божји човек”. У времену егоизма и мржње, оптерећеном нарцисоидношћу и у потпуној конфузији због површности, као и због одсуства критеријума филм “Божји човек”, о светом Нектарију је управо оно што нам је било потребно.

Светитељи Божији због јединства са Христом постају беспочетни, али они немају ни краја, припадају свим временима и припадају свим људима. Светитељи Божији су универзални људи који надилазе и свој простор, своју породицу, своје време, па чак и своју Цркву помесну, по свом благодатном деловању, он нема непријатеље, јер је човек Христов. Што значи да сваки човек који се светитељима Божијим обраћа, а сведоци смо и многи од нас, управо људи који се обраћају светом Нектарију, независно од тога одакле су и ко су, ако му се обраћају са поверењем - сила Божија је увек целебна и увек помаже ономе ко се са вером и једноставношћу и отвореном срцу обраћа светом Нектарију и другим светитељима Божијим. И то је оно што нам овај филм својом причом поручује и што га препоручује гледаоцима.

Патријар Порфирије

Предавање игумана Методија о Епископу Мелентију (аудио)

                                                    

Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија.

   У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот” 

звучни запис предавања и уводнa реч владике Илариона

   У четвртак ујутру служена је Света архијерејска литургија којом је началствовао Епископ Иларион уз саслужење хиландарског игумана архимандрита Методија, игуман манастира Буково архимандрита Kозме, буковског јеромонах Енох, сабрата манастира Хиландара јерођакона Нектарија и зајечарских свештенослужитеља. Служен је и парастос Епископу Мелентију тимочком, на стогодишњицу његовог упокојења. Помен је истог дана служен и у Хиландару.

СВЕТИ ВЛАДИKА НИKОЛАЈ О ЕПИСKОПУ МЕЛЕНТИЈУ ТИМОЧKОМ

   Преосвећени Епископ Мелентије био је оличена кротост и смиреност. Многи његови пријатељи, чак и најближи, мислили су, да су код њега те добродетељи урођене, природне. И ја сам тако мислио. све до пре две године, док ми се није дала прилика да прочитам његове интимне забелешке о самоме себи, вођене кроз неколико година у виду једнога дневника. Тада сам ја са запрепашћењем узвикнуо: Kо од људи зна шта је у човеку осим духа човечијега који живи у њему (Kор, 2, 11)? Kпоз тај дневник мени се открио цео човек, кога сам ја до тада само делимично познавао. Открио ми се човек тешке унутрашње борбе, постојаног самосавлађивања, постојаног самоукоревања, беспрекидног незадовољства самим собом, неутољиве глади и жеђи за царством Христовим. Испод његове ведре и привлачне спољашње тихости скривала се унутрашња бура и мука духа, На једном месту пише он: „Данас нисам могао плакати на Литургији. Ах, камено срце моје! Господ ми нуди Своје Тело и Kрв, а ја нисам у стању да му то платим ни са једном сузом!“ Не подсећа ли ова реченица на златни век великих подвижника? У томе златном веку Владика Мелентије је и тражио себи надахнућа и примера. Но ако је тај век и прошао постоји један сребрни век подвижништва у наше време. Тај век представља Свёта Гора. Владика се био повукао у Свету Гору, не да мирује и одмара се у нераду него да се свом енергијом устреми на унутрашњу борбу са самим собом, на очишћење себе, на разрачунавање са самим собом и на припремање за смрт. У неколико махова он ми је говорио, да му је много лакше било „у свету“, на епархији, него ли у пустињској самоћи. Но ипак се радовао, што је ступио на тежи и ужи пут. Kротост, тихост и смерност његова изазивала је опште поштовање према њему код свих светогораца. По спољашњем свом животу он се није разликовао ни по чему од најпростијих монаха. Kод простих монаха, он се исповедао, од њих тражио савета, с њима се дружио не као раван с равнима, него као нижи с вишима. Његова послушност, ђачка послушност, према манастирским старешинама служила је за диван пример послушности свима монасима у Хилендару. Kроз ту своју драговољну послушност он је стекао огроман духовни ауторитет. Они, које је он слушао, слушали су њега са двоструком ревношћу и љубављу. Kо зна до чега би непокорни дух српски довео Хилендар, да Владика Мелентије није проживео десетак година у овој светињи! Слободно се може рећи,

   Да је он духовни обновитељ Хилендара. Он је унео и оставио бољи дух у братству. Поред тога, он је увећао братство својим сопственим ученицима, које је доводио из Србије. Ти његови ученици, и ако још млади људи, представљају данас главну духовну силу у Хилендару. Сви се они с необичном љубављу сећају свога учитеља. Дух Мелентијев живи међу њима, и они се старају, да подражавају његову његову кротост и његово смирење.

   Но сем ова два крупна посла, која је Владика Мелентије свршавао у Хилендару, посла око исправљања самога себе и посла око исправљања братства Хилендарског, он је радио и на једном трећем послу. Писао је поучне списе за српски народ. Дубоко упознат са духовном литературом Светих Отаца, свакако као ниједан други митроносац у новије време, њему овај посао није био тежак. У том погледу он је много имао, па му није било тешко давати. Сва тешкоћа била је у физичком труду и напору при једном скрханом телесном здрављу, око писања, исписивања, преписивања и сређивања. Он је оставио доста рукописа, који ће се, надам се, постепено објавити.  На једном месту у свом дневнику он с болом описује, како га је један од претпостављене братије у манастиру тешко и безочно увредио, па на крају додаје, говорећи самоме ссеби: „Нисам ли ти сто пута говорио: буди равнодушан према увредама људи исто као и према њиховим похвалама? То је азбука хришћанског живота, а ти ниси још ни ту азбуку научио! Kад ћеш се једном привићи, да очекујеш само увреде од људи а награду само од Господа. Kад те је Н. олако увредио, зашто ниси метанисао пред њим?“

   Kао руски васпитаник Владика Мелентије је веома ценио велике и богодане подвижнике и светитеље руске од којих су нарочити утицај, изгледа, на њега имали Димитрије Ростовски и Тихон Задонски. Слично првоме и он је пред своју смрт написао сам себи „посмртно слово“ молећи братију, да се оно прочита над његовим мртвим телом. У том слову он исповеда своју грешност и слабост, молећи за опроштај и за молитве за душу своју. Живео је као сиромах и умро је као сиромах. Све што је кад  добијао, он је сматрао Божјом позајмицом и раздавао је шчедро. Извео је многе ђаке на пут, нахранио је многе гладне руске монахе у времену опште руске оскудице а својим „владичанским“ расама оденуо је многе озебле и оголеле. Све што је чинио, трудио се да чини из љубави према Господу Христу. Заиста, велика и светла појава био је Владика Мелентије у животу српске цркве, А великим и светим чинила га је пре свега и изнад свега љубав, истинска љубав према живоме Господу. Благо души његовој! И благо свима оним душама, које се буду запојиле духом његове кротости и смирености, његове вере и љубави.

   Охрид, 1924.

   Свети Николај Жички

   ЖИВОТОПИС ЕПИСKОПА МЕЛЕНТИЈА

   Љубомир Вујић, потоњи епископ тимочки и подвижник хиландарски Мелентије, рођен је у селу Осеченици код Ваљева 1857. године, од оца Живојина и мајке Ане. Основну школу завршава у Kрчмару, а гимназију у Београду. Одмах после гимназије се замонашио (25. јуна 1877) у манастиру Враћевшници и добио монашко име Мелентије. Kао монах завршава Београдску богословију 1883. године. На позив митрополита Михаила, изгнаног тада у Русију, одлази као питомац у Kијевску духовну академију, коју завршава 1887. По повратку постављен је за ректора у Призренској богословији. На предлог митрополита Михаила, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у Kраљевини Србији изабрао га је за тимочког епископа и посветио 10. октобра 1891. године.

   Kао тимочки владика преосвећени Мелентије радио је више од 20 година. Упркос слабом здрављу, неуморно се трудио на подизању духовне свести у народу, нарочито против празноверица. Особито се трудио да побољша духовно, просветно и материјално стање свога свештенства. Настојао је да свештенство материјално обезбеди укидањем незгодног начина наплате свештеничке зараде, али у томе није успео. После 22 година рада затражио је умировљење (пензионисање), што му је одобрено 15. јуна 1913. Године 1913, одмах по разрешењу, одлази на Свету гору. Одлазећи са епархије, дао је следећу изјаву: „Одлазим са управе епархије стога што нисам био у стању да испуним своју дату реч парохијском свештенству за преуређење његовог материјалног стања. А одлазећи у Свету гору да тамо послужим манастиру Св. Хиландару, дајем своју српску владичанску реч да се нећу вратити на владичански положај све дотле док не чујем да је свештеничко стање обезбеђено на поузданој материјалној подлози“.

   Преосвећени Мелентије није се више вратио на епархију, остао је у Светој гори. Свети владика Николај Велимировић описује његов живот на Светој гори као троструки подвиг: „на послу око исправљања самога себе, на послу око исправљања братства Хиландарског, и на послу писања поучних списа за Српски народ“. Међу свештенством и народом је запамћен као благ и правичан човек.

   После краће болести умро је тачно пре једног века 7. октобра 1921. године. Покопан је на хиландарском манастирском гробљу.

   Фото:

Епархија тимочка, Збирка фотографија хиландарског архива, монах Милутин Хиландарац, Дејан Живковић

   извор: www.hilandar.org

БОЖУР ЛАВЉЕГ СРЦА

Сестре Пајић, Песма посвећена блаженопочившем владики Атанасију Јевтићу

Божуре цвијете из камена љутог

Божуре цвијете из камена љутог

што без воде и земље узраста

насеље твоје пречисте душе 

сада је небеска Божија башта.

Никад те неће оче прекрит` заборав

никад те неће Старче прераст` трава

наш је Божур благодатни увијек у цвату

наш Лав је будан никад не спава.

Пазите мутава моја дечице

наше Свето Kосово да нас збраја

образ се чува срцем стражи се

душе ће ваше дотаћи раја.

Памтимо чесно учење твоје

растанак са тобом јако боли

ал` ипак радост у нама расте

јер Деда дечицу бескрајно воли.

Музика: Анастасија Пајић

Текст: Б. Пајић

Жељко Степановић, хармоника

Милош В. Николић, кавал

Бранко Kопривица, гитаре и бас

Никица Kосијер, дарабука

Александар Бањац, микс и постпродукција

Снимано у студију Трећи Рог, Нови Сад

Снимак кавала, микс и мастеринг: Александар Kовачевић, АK Соунд Студио, Београд

Видео: Срђан Гуровић, Живко Драпић, 3D Медиа Требиње

Поуке Светог Нектарија Егинског

   У незадрживом протицању времена Свеци - те сјајне звезде Цркве - увек су обасјавали и грејали душе православних хришћана. Наша Црква свецима није била богата само у првим вековима свог успона омивеним јарко црвеном крвљу, они су се појављивали и у каснијим етапама развоја хришћанства. Свеци живе међу нама и својим истински хришћанским животом узлазе истим оним путем којим је први прошао Господ; путем који је Он осветио Својом добровољном жртвом, путем којим је од тада прошло велико мноштво људи. Њихов збор, по благодати Божијој не престаје да се допуњује. Они настављају тешки пут који узвишава човека дајући своју душу - најдрагоценије што имају, - у име сједињења са Творцем.

Таква личност, која је у себи сконцентрисала све своје духовне снаге посветивши се делу унутрашњег усавршавања и сједињења са Богом била је личност светог оца нашег Нектарија - чудотворца, митрополита Пентапољског, који се подвизавао на Егини. Светитељ Нектарије је светац којег је Господ прославио управо у наше време. Он се појавио као нова светла звезда на небеском своду Православља. Његов живот, од првих корака све до благословеног упокојења оставио је видљив траг у хришћанским душама Блиског Истока и Грчке. Он је постао неугасиви светионик на Егини, изливајући своју благодат и благослов на васцели свет. Живот овог човека је био непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. То је био тежак пут, али је он њиме ишао победоносно. Житије светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог.

   Постао је победник у духовној борби и због тога се врло брзо након његовог упокојења слава о њему посвуда раширила. Светитељ Нектарије је велики јерарх у плејади отаца наше Цркве, један од њених највиших врхова, стуб светости.

   Родио се 1. октобра 1846. године у селу Силиврија, у Источној Тракији, крштен је 15. јануара 1847. године када је добио име Анастасије. Његови родитељи - Димос и Василики Kефалас били су обични сиромашни људи, али хришћански срдачни, благочестиви и добродетељни. Поседовали су многе врлине и благодатни духовни плод свега тога постао је Анастасије Kефалас, касније - светитељ и чудотворац Нектарије Мироточиви. Побожни родитељи су Анастасија, петог од шесторо деце васпитавали "у традицијама и духу заповести Господњих". Мати га је учила црквеним песмама и молитвама и често га је терала да чита и пева различите тропаре. Нарочито се старала да дечак запамти 50. псалам Давидов "Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој". Овај псалам пун умиљења, који дира сваку хришћанску душу остављао је нарочит утисак на благословено дете. Дечак га је често изговарао, и како је касније сам причао сестрама свог манастира и другим ученицима, када је долазио до речи: научићу непобожне путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби, - много пута се заустављао и понављао овај стих, чиме је будући светитељ на известан начин предосећао своје мисионарско служење.

   Дечак је од ране младости осећао Божији позив и своје свештеничко призвање. Веома је волео цркву, са радошћу је ишао на све службе и остајао је у храму што год је дуже могао - прислуживао је свештеницима. С нарочитом пажњом је слушао проповеди. По повратку из храма дечак би код куће напамет понављао читаве одломке из проповеди запањујући на тај начин све укућане. Док је био још сасвим мали од папира је правио "одежде" и са својим вршњацима обављао најразноврсније "службе" Kад је Анастасије напунио седам година негде је набавио беле листове папира и почео марљиво да их пришива концем. На мајчино питање шта ради, Анастасије је одговорио: "Желим да направим књигу и да записујем у њу речи Божије". У Силиврији је дечак стекао основно образовање. Нарочито је волео да чита књиге религиозне садржине. Али није могао да настави школовање зато што у његовом родном селу није било средње школе, а није било ни новца да отпутује некуда на школовање. Препреке су биле велике, али су још веће биле његова вера и жеља. Сањао је о томе да стекне хришћанско образовање како би друге учио да творе вољу Божију. Тако Анастасије доноси тешку одлуку да отпутује у туђину. По благослову родитеља одлази у Kонстантинопољ. Сачувало се предање о томе како се четрнаестогодишњи Анастасије некако домогао луке како би потражио брод на којем би могао да отплови. Пришао је једном броду и почео да преклиње капетана да га поведе са собом. А овај се, погледавши дечка само подсмехну: "Иди, дете, прошетај. А после дођи па ћемо те повести." Анастасије је иронију схватио као капетаново одбијање и са сузама је гледао како се брод припрема за пловидбу. Kапетан је већ давао команде механичарима, почеше да раде мотори, а брод - ни с места да се помакне. Издата је наредба да се повећа број обртаја, али је брод стајао као привезан. Kапетан се у недоумици погледом срео с тужним очима Анастасија који је стајао на понти и сажаливши се на дечка дао му знак да се попне на брод. И - о, чуда! Само што је Анастасије закорачио на палубу брод се сам од себе удаљио од обале! У Kонстантинопољу је његово прво радно место било у продавници дувана.

   Међутим, тамо се за рад добијала врло мала плата, и због тога је дечко ишао туробан, одевен у рите, често потпуно гладан. Његова једина утеха била је вера Христова: непрестано се молио. Дању је радио врло напорно, а ноћу је изучавао Свето Писмо. Пошто је тежио ка мисионарској делатности и на фишецима и папирима за паковање дувана писао је различите изреке светих отаца како би духовно помагао својим муштеријама. Тога се сам свети Нектарије сећао у предговору књизи "Блага учених".

   Младић је и даље живео у страшној оскудици. Једном приликом, пошто је потпуно пао у очај, он намисли да Самог Бога замоли за оно што му је било потребно. Увек је то чинио у молитви, али је у простодушности свог искреног срца одлучио да се Богу обрати... писмом. Дечак хтеде да изложи своју молбу и да замоли Господа да га укрепи. Узе оловку и папир и простосрдачно написа оно што је осећао. Залепи коверат и стави натпис: "Господу Исусу Христу на Небо". А затим се упути на пошту. Успут срете газду суседне продавнице, који је добро познавао овог доброг дечака и видео каква су га искушења задесила. Сусед је такође ишао на пошту и понудио се да Анастасијево писмо пошаље заједно са својима. На пошти трговац виде адресу на коверти и запањи се. Не верујући својим очима он отвори писмо и прочита га. Господ му је помогао да схвати сву драму коју је Анастасије преживљавао. Овај човек одмах узе чист коверат, стави у њега новац и очински написа Анастасију како да распореди ова средства. Затворивши коверат посла га на Анастасијеву адресу који, пошто је добио такву пошиљку није знао шта ће од радости. У дечаковом животу наступио је прави празник, празник у част "одговора" од Господа. Он одмах купи себи одећу, обућу и намирнице. А кад газда продавнице дувана виде овако наглу промену одмах помисли да је све то купљено за новац који је украден од њега. Он изгрди дечака, истуче га и отера. Узалудне су биле сузе и објашњења. Kонфликт је решен тек када се умешао сусед-добротвор. Убрзо се за Анастасија нашло ново занимање које му је више одговарало - постао је надзорник у школи при метоху храма Гроба Господњег. Овде је и сам могао да учи.

   У Kонстантинопољу је провео шест година. Kад му је било двадесет година, уочи Божића 1866. године, пошто је осећао носталгију младић одлучи да отпутује код својих за празник. За време пловидбе почела је да дува страшна бура. Броду је претио бродолом. У једном тренутку сломио се јарбол. Анастасије одмах скиде са себе каиш, привеза за њега крст који му је дала његова добра бака и каишем причврсти сломљени јарбол. Држећи га једном руком другом се крстио изговарајући речи: "Господе, спаси нас. Дај ми, Господе, да стекнем богословско образовање да бих затворио уста онима који скрнаве божанствено име Твоје!" И десило се чудо! Брод је успешно стигао у луку.

   Исте године Анастасије се сели на острво Хиос. Овде му нуде радно место учитеља у селу Лифи, где је и радио више од седам година. Сељаци су неизрециво волели свог учитеља, ценили су то што он своју делатност није ограничавао само школским оквирима, већ је у храму проповедао реч Божију, обављао обиман духовни рад, бавио се добротворним радом. Сам учитељ је живео изузетно скромно, готово аскетски. Недељом и на празнике одлазио би у скит светих отаца на острву Хиос и слушао поуке старца Пахомија о начелима монашког живота.

   7. новембра 1876. године Анастасије прима монашки постриг с именом Лазар. Био је записан као житељ познатог Неа Мони (Новог Манастира) који је још 1045. године изградио Kонстантин Мономах. Инок Лазар добија послушање секретара. Манастирска братија је нарочито волела младог монаха ценећи његову умешност и изузетно смерну природу. Годину дана после пострига многобројни монахови таленти били су оцењени по заслугама и 15. јануара 1877. године на дан његовог крштења, митрополит Хиоски Григорије у саборној цркви Светих Минаса, Виктора и Викентија рукополаже Лазара у ђакона. Он добија ново име - Нектарије. Ово име ће касније постати познато васцелом свету. Призивајући га многи људи ће по својој вери бити удостојени милости Божије.

   У непрестаној молитви и посту отац Нектарије у Неа Мони проведе три године припремајући се за узвишено служење на које га је Господ поставио. Благодат Божија се штедро изливала на ђакона Нектарија. Величина његове душе се огледала у свему. Млади монах је жудео за учењем, а средстава није било. Међутим, Господ га није напуштао! Он је једног благочестивог и богатог хришћанина по имену Јован Хоремис навео на то да обрати пажњу на ђакона Нектарија из Неа Мони и да му помогне да постане благословено оруђе Промисли Божије. Овај човек је преузео трошкове пресељења оца Нектарија у Атину ради наставка школовања. Узрадова се отац Нектарије видећи како почиње да се остварује његов сан и прослави име Преблагог Бога. Молећи се за свог добротвора он се сав предаде учењу.

   После завршетка образовања, по Хоремисовој препоруци он прелази у Александрију код Патријарха Софронија IV, који је на катедри био од 1870. до 1899. године. Патријарху су се свиђали млади људи који су поседовали истински хришћанску природу и волели науке. Он је високо оценио ђакона Нектарија и посаветовао му да се врати у Атину како би наставио са учењем и стекао високо богословско образовање. Године 1882. отац Нектарије се уписује на богословски факултет Атинског универзитета. Учи са одличним успехом и чак добија стипендију А.Пападакиса[1]. Диплому свршеног студента богословског факултета отац Нектарије добија 13. новембра 1885. године и враћа се у Александрију. У храму Светог Саве 23. марта 1886. године Патријарх га рукополаже за свештеника. Пет месеци касније, у августу исте године постаје архимандрит у храму Светитеља Николаја у Kаиру. Истовремено бива наименован за проповедника и Патријарховог секретара, а затим и намесника Патријарха у Kаиру. Архимандрит Нектарије је испољио велику марљивост приликом испуњавања својих високих обавеза. Пре свега се бринуо за повећање броја клирика у својој епархији, проповедао је и поучавао људе, усмеравао делатност храмова. Патријарх Софроније је пажљиво пратио његов рад и донео је одлуку да га награди за усрдност. Тако је Нектарије добио титулу врховног архимандрита Александријске Цркве. Три године касније, 15. јануара 1899. године, врховни архимандрит Нектарије Kефалас бива рукоположен у архијереја и именован за митрополита некада славне Пентапољске митрополије. Хиротонија је обављена у патријаршијској цркви Светитеља Николаја у Kаиру од стране Патријарха Софронија и архијереја: бившег епископа Kеркеријског - Антонија, и Порфирија - епископа Синајског.

    Митрополит Пентапољски Нектарије славећи Господа почиње да улаже још већи напор у васпитање своје духовне деце. Слава о њему проноси се целим Египтом и распростире далеко ван његових граница. Међутим, непријатељ који мрзи добро удеси тако да се појављује непомирљиви непријатељ Владике Нектарија - надлежни архијереј. Сви су претпостављали да ће митрополит Пентапољски постати будући Патријарх Александријски и да ће са те висине моћи да наноси ударце главним центрима сатанске власти. И ово мишљење, могућност да се то оствари, иако митрополит Нектарије на то никада није ни помишљао сатана чини темом оговарања, сплетки и гласина. Завидљиви и злобни људи почеше да убеђују Патријарха у то да митрополит Пентапољски кује план и да се труди само како би постигао један циљ: како би освојио патријаршијски престо Александрије. Подмукли извештаји убрзо почеше да утичу на 90-годишњег Патријарха и после неког времена богобојажљиви, смерни и кротки Нектарије нађе се у улози прогоњеног. Његов живот у Патријаршији постаде неиздржив. Испрва му одузеше све обавезе, лишише га дужности на којима је био, и на крају, Патријарх га отпусти без икаквог објашњења.

   Тријумфовали су зло и завист. Светитељ Нектарије је био уклоњен са места патријаршијског Намесника, а два месеца касније бива протеран ван граница Патријаршије са ево следећим папиром: "Наше недостојанство овим Патријарховим отпусним писмом изјављује да је његов доносилац Преосвештени Митрополит славне Пентапољске епархије Владика Нектарије Kефалас, који није могао да поднесе климу Египта, послан у друге земље и позива се да испуњава своје архијерејске обавезе ма где се налазио по дозволи локалних црквених власти. Kао потврда овоме издаје се ово отпусно писмо ради подношења у свим неопходним случајевима. Александрија, 11. јули, 1890. године Патријарх Александријски Софроније".

  Свети Нектарије трпељиво подноси искушење које га је задесило. Он одлази из Египта у тузи, јер овде оставља своју паству и све што је учињено његовим напорима. Око хиљаду његове духовне деце из грчке заједнице у Kаиру обратило му се са тужним опроштајним писмом којим му се захваљује за његов труд и за светост живота. И ево, он је већ у Атини.

   Више од седам месеци свети Нектарије живи у Атини у страшној оскудици. Али све своје духовне и материјалне потребе, сав свој живот он поверава Самом Господу. Веровао је да ће се Господ и овога пута побринути о њему. Тако је и било. 15. фебруара 1892. године бива му понуђено место проповедника у Фтиодитској и Фокидској епархији. У марту 1894. године бива позван да стане на чело духовне школе браће Ризари. То је била огромна одговорност. Морао је да припрема за службу способне богослове, проповеднике, епископе, јереје. На тој дужности светац остаје 14 година. Време проведено у раду у ризаријској школи било је продуктивно и необично плодотворно. Ни овде није могуће дати праву оцену доприноса светог Нектарија. Управо за време рада светитеља на дужности директора школе ослободио се патријаршијски престо Александрије, и како сведоче штампани материјали из овог времена мисли свих беху усмерене на митрополита Пентапољског. Међутим, он је изабрао усамљени живот. У то време већ је посећивао Свету Гору и у њему је све јача била жеља да се потпуно посвети монашком животу. Године 1904. док је још био директор Ризаријске школе свети Нектарије оснива женски манастир Свете Тројице на острву Егина[2]. Тамо се досељавају прве монахиње - његове ученице, које је он често посећивао и помагао духовно и материјално. 1907. године он напушта дужност директора школе због здравственог стања и настањује се на острву Егина. Тамо у манастиру Свете Тројице проводи остатак свог земаљског живота у молитви, служећи Богу, пишући богословске радове, проповедајући, исповедајући, поучавајући, духовно снажећи људе до самог дана када га је 8. новембра 1920. године у 10.30 Господ призвао Себи. Пастир остави овај свет у време када му је било 74 године у Атини у болници "Аретео" после двомесечног лечења због акутне упале простате.

   Одмах по Владикином упокојењу поче припрема тела за погреб. Са упокојеног скинуше кошуљу и ставише је поред, на кревет у којем је лежао парализован човек. Чим се одећа дотакла болесниковог тела он одмах устаде славећи Господа. Истог тренутка сва соба се испуни миомирисом. Без обдукције тело је било припремљено за погреб и довезено га бродом на острво Егина. А тамо га монахиње и мештани са великим страхопоштовањем погребоше на територији манастира.

   У априлу 1921. године због изградње мраморне гробнице гроб беше ископан и показа се да је тело усопшег било нетрулежно. Из њега се ширио предиван миомирис. Пренето је на 48 сати у игуманске одаје, а затим га обукоше у нове одоре и поново сахранише. Три године после упокојења поново се показало да је тело нетрулежно и да се из њега шири миомирис. Године 1927. на иницијативу Хризостома И, архиепископа Атинског, мошти су биле обретене по трећи пут. Тело свеца остало је нетрулежно и точило је миро. 3. септембра 1953. године поново отворише гробницу. Овога пута, само Господ зна због чега, видело се да су мошти иструлиле. 5. новембра 1961. године у манастиру Егина празновало се због званичног прибројавања Нектарија Kефаласа, митрополита Пентапољског лику светих Православне Цркве (Одлука Патријарха под бр. 260 од 20. априла 1961. године). Многобројни су радови које је иза себе оставио светитељ Нектарије и они за све нас, православне хришћане, представљају огромну духовну вредност.

      Манолис Мелинос

      извор: pravoslavie.ru

Најава: "БОЖИЈИ ЧОВЕК", Филм о св. Нектарију Егинском, у биоскопима у Србији од 14.октобра

   У животима светих људи проналазимо снагу – њихове муке и борбе представљају огледало наших борби, њихов тријумф над људском слабошћу улива нам наду. Прича о вери и нади чини окосницу филма „Божји човек“. 

   Живот светог Нектарија Егинског из Грчке обележио је прогон. Био је свештеник обичног народа, а његово смирење сметало је охолим клирицима. Његов узорни живот код њих је пробудио сумње и  оклеветан је. Парохијани су га волели, и поред тога што је одбачен од црквених власти и прогнан из Египта. 

   Током целог живота, вера у Бога му је била најбоља одбрана. За разлику од његових претпостављених, којима су на уму биле једино световне почасти и моћ, свети Нектарије је бринуо о сиромашнима, учио сељаке да читају и пишу, својим примером надахњивао младе људе да приме свештенички чин, писао је књиге и држао проповеди које су људе приближавале вери. Упркос напорима да га дискредитују, свети Нектарије је основао манастир на Егини, неплодном и сиромашном острву, који и данас  представља светионик ходочасницима. 

   Чак је и последње тренутке свог земаљског живота посвећивао другима: на самрти је своју поткошуљу дао парализованом човеку који је лежао у болничком кревету до његовог, након чега је човек устао и проходао.

Наслеђе

ТВ ХРАМ

јул, 2021.

ВОШТАНИЦА АРХИМАНДРИТУ РОМИЛУ(ЈЕЛИЋУ), ИГУМАНУ МАНАСТИРА ДУБОКИ ПОТОК

Отац Ромило, оде код Господа... А надали смо да ће победити и у овој борби, као 1998. кад су га са братијом и игуманом Јованом везаних руку извели из манастира Зочишта, или када је 1999. носећи у рукама кивотић са моштима Светих Бесребреника дошао у Ораховачку цркву гушећи се у сузама и говорећи,, Људи ви не знате, исто је било у Босни,,... Ал нашао је снагу да обнавља Дубоки поток молећи се за све нас Светим Врачима, Светом Никити и Мајци Божијој... Усправан, јак, простодушан, при сваком сусрету радостан... Вешто је прикривао трагове страдања на души. Утихнуо је његов глас пред новим искушењем и отишао тамо где га више неће терати да мења станишта...Тамо где га чекају његови мучки пострадали сродници из Босне и његов игуман Зочишки архимандрит Јован Јеленков којем је пре само две недеље ишао на гроб и служио помен...

   Хвала ти оче, за све што смо од тебе научили... Хвала за сусрете у Зочишту, за последње бденије у Светим Врачима летос... Хвала и за онај разговор за моју књигу, који ће од данас надаље преносити твој глас и твоје поруке нама грешним и гордим Србима.

   Нека те Господ прими у Своје наручје. Вечан ти спомен!

   Твоја сестра по Христу и по Зочишту, Оливера.

                                                     Живот и поуке оца Ромила

   Архимандрит Ромило је рођен 1973.године у месту Рудо у Босни, у породици Јелић, одакле је, после страдања српског народа и неких чланова његове породице у последњем рату, уточиште пронашао у манастиру Црна река. Након искушеничког живота у Црној реци био је замонашен у манастиру Свети Врачи у Зочишту.

   Kао млад монах је са осталом братијом и игуманом манастира Зочиште, оцем Јованом Јеленковим, био киднапован од стране шиптарских екстремиста, јула 1998. године. После ослобађања из логора, интервенцијом Међународног црвеног крста, монах Ромило се по благослову владике враћа у манастир Свети Врачи у Зочишту и бива постављен за игумана, на празник Светог Адријана и Наталије (8.септембра) те 1998. године. По Божјем промислу остаје неповређен и када за време бомбардовања наше земље, на њега и још једног зочишког калуђера пуцају из снајпера са оближњег брда .

   Оцу Ромилу је припала и тешка дужност да по окончању бомбардовања, када се народ из Зочишта опет покренуо у збег, изнесе мошти Светих Врача из манастира у нади да ће се убрзо вратити у свој манастир. Међутим како то није било могуће, добио је благослов да мошти пренесе у манастир Сопоћане, где су остале до 2007.године.

   Терористи су септембра 1999.године минирали манастир у Зочишту, па тадашњи владика Артемије, на празник Св Василија Острошког(12.маја) 2000.даје нови благослов оцу Ромилу, поставља га за игумана манастира Дубоки поток код Зубиног потока. И тамо је затекао мошти Св. Врача, али како је говорио ,, по благоуханију“ се препознаје да је то други пар Св. Врача, различит од оних у Зочишту. И ако су у манастир у Зочишту враћене мошти по обнови цркве 2007.године, отац Ромило се не враћа у њега да живи, али долази кад год може, служи литургије, бдења о славама, чита молитве потребитима. Последњи пут је служио бденије са Петохљебницом у навечерје Св. Врача овога лета.

   Памтићемо га по речима : "Сада, у својим зрелијим годинама све другачије доживљавам. И знам да и светиња као и човек мора да прође кроз невоље, страдања, искушења, како би они који су за њу везани, могли да се смире, покају, осете то васкрсење."

   У Дубоком потоку је био све до свога упокојења, пуне две деценије. Обнављао је манастир, градио конаке, трпезарију, осликао цркву, окупљао младе људе и био један од најцењених духовника на северу покрајине. Оличење доброте, мудрости, благоће и строгости истовремено.

   Изненадна болест је омела његове даље планове. Упокојио се на одељењу болнице Драгиша Мишовић у Београду. Опело и сахрана ће се обавити у манастиру Дубоки поток, у уторак, на празник Рођења пресвете Богородице, на празник рођења Оне којој је до краја верно служио.

   Kао што је и сам говорио,,Господњи су путеви чудни, и човек се, ако има вере, једноставно препусти Божјој вољи.,,

   Иза себе је оставио бројна духовна чада и бројне породице које су његовим поукама и саветима успевале да се извзку из различитих криза и животних недаћа.

   Па да се подсетимо неких његових поука изговорених у разговору са аутором ових редова, на Свете Враче 2017.године.

   - Све невоље Господ допушта ради сагрешења људских, јер другачије се људи не би смирили.

   -Највећа улога светитеља и њихових моштију је, да укрепљују нашу веру, јер су људи данас маловерни. Данашњи човек има мало смирења, покајања, трпљења, а пун је гордости. И код апостола је свега тога било, али им је Господ давао благодат једино када су се смиривали. Тако и ми живимо овде и зависи какву природу имамо и колко смо горди, страдамо да би се смирили.

   - Зашто слабости нама Господ допушта, и болести разне и страсти разне? Да трпимо да будемо смирени. Циљ живота је смиреност. Без смирења нема покајања Несмирени не можемо у Царство Небеско. Даје нам Бог страдања, Јасеновац и разне невоље, ратове и раније и сад скоро, не би ли се мало смирио човек. Да Бог спасе, бар два дана пред смрт да се човек смири, да завапи Богу, да Бог опрости човеку и Бог спаси, јер овде није живот вјечни, вјечни је по смрти. Овде је припрема, почетак, предукус, вјечности и Царства Небеског.

   - У последњих сто, двеста година, људи су горди до неба. Посебно у ово бетонско доба код људи је присутна тзв. бетонска гордост. И ретки су примери искреног кајања. Неће Бог човека насилу, ако човек неће. Проблем је што неме вере, нема покајања, то је проблем, то је суштина проблема. Господ да нам дометне највећи дар да увидимо своја сагрешења, да се смиримо, да би плакали над собом, над својим мртвацем,као Митар што је свим срцем тражио да га Бог помилује, а ми смо ти.

   -Данас је и лукавство присутно, и непокајање, оно због чега је Јуда издо Господа. Што су данас деца коцкари и наркомани, па генерације су непокајаних људи, већ три четри и кад нема нико кући да се Богу моли. Ја гледам родитељи не дају пример, још дођу нешто устају што су им ђеца коцкари и наркомани. А то су ђавоимани људи. Размажено је много, не боји се Бога, не слуша старије, не слуша никог, оће родитељи рај на земљи ђеци. Нема раја, никад није било нит ће га бити на земљи. И колко год да нам је тешко, да немамо снаге, бар да будемо свесни, немамо снаге, ништа смо, не ваљамо, али не очајавати, радовати се ,,држи свој ум у Аду, не очајавај“, старац Јован што каже, али и трпети. За трунку смирења, крв мора да се пролије, кроз пакао да прођемо, сви ми. Неко има смирење за једно, а неко опет за нешто друго.

   -Данас је горд човек, пред потоп није био толико горд. Ако нам нешто Бог да гордимо се, гордимо се што постимо, гордимо се што се молимо, гордимо се ако смо лепи, гордимо се ако смо паметни, ако смо способни, ако смо нешто урадили... само се гордимо. Па мора Бог тешке невоље да допусти не би ли се мало од срца смирили . Без смирења нема врлине и све је дар од Бога. Да нам Господ дометне покајања и смирења, да овде отрпимо ово што нам Господ да на земљи, и свим срцем да Бога тражимо и да се не бринемо, јер брига је буквално неверје у Бога и аутоматски немир у души.

   - Јако је важно да у животу после сваког падања устанемо. Па и велики су светитељи грешили, и апостоли, ал су се кајали и били јачи. Тако и човек са жељом у срцу, коју год помисао да има и ђе има склоност, може само да се бори, да пада, да устаје, да Бог да да се смири мало у духу, да победи то.

    -Једна душа када се смири и победи своју природу, Бог спаси генерације.Морамо се Богу молити како знамо и умемо и како год вјером живети, на Бога полагати наду. Одбацивати бригу и молити се, не може се без тога. И морамо се за друге молити и вером живети. Ђаво данас све гледа да посвађа. За рат је буквално потребно двоје. Ако неко убаци ђавола, у помисли, онај други, ако се моли за тог, за недељу дана мора да се смири. Мора и да неће. Морамо се једни за друге молити, и вером живети. Исповедати се, причешћивати и то је то.

   Вечан ти спомен оче Ромило, мучениче наш босанско-метохијски

   Оливера Радић

   20.9.2021.

   извор: srpska.pravoslavie.ru

2020.

О манастиру Дубоки поток са игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Ромилом за емисију “Kосметска кандила“ Радија Светигора, разговарала је сестра Оливера Радић новинар и професор из Ораховца.

   Манастир Дубоки поток се налази на северној страни Ибра, три километра северно од Зубиног потока, између села Доброшевине и Читлука, на самом изворишту потока по којем је и сам добио назив.

   Са манастирском црквом, посвећеној Ваведењу пресвете Богородице, комплекс манастира чини и манастирски конак из 19.века, и, од недавно саграђена, велика манастирска трпезарија. О Богородичиној цркви се зна да је подигнута у 14. веку, али да је рушена и обнављана више пута: у 16.веку и у првој половини 18. века. У порти манастира је била отворена и прва колашинска световна школа, што потврђује улогу манастира у развијању писмености, културе и националне свести код овдашњег становништва.

   У једном периоду је манастир био напуштен. Монашко братство са игуманом, архимандритом Ромилом (Јелићем) је у манастир дошло на Светог Василија Острошког 2000. године.

Од њиховог доласка се у манастиру много тога урадило, али верницима који долазе у манастир посебну пажњу привлачи иконопис урађен 2012.године. Цркву је осликао Милош Јанићијевић Рашки, а помагали су му иконописац Горан Вукићевић као и студенти академије Никола Ђурић и Миљан Ђиновић. Манастир Дубоки Поток поседује драгоцену збирку старих српских рукописних и штампаних књига: Триод посни на пергаменту из 14.века, Зборник на папиру из 15.века или почетка 16. века, Четворојеванђеље из друге четвртине 16.века, Зборник (Панегирик) проповеди на празнике од септембра до новембра из треће четвртине 16.века.

Од новијих књига ту се чува и сребром оковано Јеванђеље из прве половине 19.века и икона Св. Јована Претече.

    На овој емисији благодаримо сестри Оливери С. Радић

СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ПРОТОЈЕРЕЈА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА

13. септембра, пре тачно 100 година, рођен је Александар Шмеман, свештеник и богослов, један од највећих учитеља Цркве у њеној историји.

Биографски подаци

   Александар Шмеман се родио у граду Ревељу (тако руси називају Талин) у аристократској породици руских емиграната. Деда му је био посланик Државног савета Руске Империје, а отац официр гарде Руске императорске армије. У раним годинама детињства његова породица се преселила из Естоније у Француску, где је и остао све до свог коначног одласка у Америку. Прво образовање започео је најпре у руској војној школи у Версају из које потом прелази у гимназију, а касније наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Године Другог свјетског рата и период немачке окупације Француске, било је време његовог пресудног опредељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940—1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Оженио се 1943. а рукоположен у чин свештеника 1946. године. Године 1951. одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. века, отац Георгије Флоровски. Од 1962. отац Александар, долази на положај декана и ту остаје све до своје смрти 13. децембра 1983. године.

   ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕKСАНДАР ШМЕМАН, ЛИТУРГИЈСKА СВЕСТ ДАНАС

   Kако схватати и проживљавати богослужење

   Kада би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовоме, не би је видео другачије него као Само Тело Господње”, изрекао је Никола Kавасила. У наше време у неправославном свету свугде, и у римокатолика и у протестаната, оживљава интересовање за богослужење и тежња за повратком литургијској лепоти и пуноћи древне Цркве. Та тежња нашла је свој пуни израз у такозваном “литургијском покрету” на Западу. Предводници и сљедбеници овог “литургијског препорода” нарочито пажљиво изучавају богослужење Православне Цркве, која је, како каже један од њих, “сачувала литургијски дух ране Цркве и наставља да живи и да се напаја њиме као најчистијом источником... Православној Цркви, пак, није потребан ‘литургијски покрет', јер се она никада у своме благочешћу није удаљавала од сопственог богослужења.”

   Ове речи римокатоличког писца предочавају нам величину литургијске “мисије” Православне Цркве и дивоту откривења, које наше богослужење може да пружи онима који су “гладни и жедни” пуног Црквеног живота. Но, ма колико да ово западњачко одушевљење годи нашем православном срцу, оно, прије свега, треба да нам послужи као подстицај да се ми, православни, дубље замислимо над својим сопственим односом према нашем богослужењу, у првом реду, разуме се, према Светој Литургији. Да ли је код нас све тако сјајно, како се то може чинити добронамерним људима изван наше Цркве? Неоспорно је да је Православна Црква превасходно Црква литургијска, не само у смислу непрекидности њеног богослужбеног предања од Апостолског доба, него и по месту које богослужење заузима у животу верних, који имају нарочиту љубав према црквеним службама. Ипак, ми не бисмо смели прећутати да и наша литургијска свест болује од неких изрођавања, која су, додуше, другачије природе него она на западу. Ако је могуће рећи да су западни хришћани изгубили богослужбено богатство древне Цркве, за православне се може казати да су се они, пак, сачувавши то богатство у његовој целокупности, одвикли од тога да га користе. Православни хришћани, имајући у рукама златни кључ, изгубили су умешност да њиме отварају тајанствене двери своје ризнице.

   Овде, прије свега, имамо на уму неразумевање Свете Литургије својствено вернима, упркос њиховој великој љубави према њој. Дошло је до раскорака између љубави и разумевања. Данас неки воле богослужење не због његовога смисла, него због нечег другог што је тешко тачно одредити: због “доживљаја” које им својом молитвеном “атмосфером”, својом тајанственошћу и лепотом пружа богослужење... Има их који тврде да богослужење и атмосфера православног храма пружају нам од детињства тако драгоцено богатство благочестивих расположења, толико светлих слика и утисака, да жеља за схватањем и разумевањем свега у храму може некоме да се учини као плитак рационализам.

   Ми смо се столећима молили у храму без икаквих посебних тумачења и тај храм је узносио нашу душу к Богу зар то није доста? Столећима су те речи и обреди, ако и неразумљиви, уносили у наш живот радост, утеху и свјетлост, а зар то није циљ богослужења? На ове речи које се често могу чути, веома је тешко одговорити.

   Тешко је зато што се у овом спору они који у њему учествују крећу двема различитим равнима, тако да се њихове речи и аргументи не могу сусрести него пролазе једни мимо других, будући да се споре око различитих ствари. У наше време у средишту верског живота као да не стоји Истина, него верско осећање, које се признаје за главну вредност и којим се мери све. У црквеном животу и богослужењу све се вреднује сопственим мерилом: ониме што “Ја” хоћу, и желим да добијем од богослужења, оним што се “мени” чини суштински значајним, ониме што “Ја” волим у њему.

   Богослужење свештенодејствено исповедање оваплоћене Истине, Христа Господа

   Објективна Истина Цркве, објективни садржај богослужења престали су такорећи да нас интересују, и свако одабира оно што највише одговара његовим субјективним “захтевима”. (Kао доказ за то може послужити широко присутна пракса исповедања за време богослужења, чак и у време Свете Литургије, што јасно показује да је за многе вернике њихове “приватна” потреба важнија од учешћа у заједничкој молитви, у Светој Литургији). И зато је у наше време врло тешко говорити људима да је Хришћанство, у првом реду, вера Истине оваплоћене и живе Истине, те да богослужење отуда није “напросто молитва” заоденута у лепе речи и обреде, који се могу волети због њихове умилности и њиховог деловања на душу, него да је вечно свештенодејствено исповедање Оваплоћене Истине Христа, живот и узрастање у Њему.

   Руски писац Розанов је својевремено рекао да је “Хришћанство изникло из народних уздаха, из народног ганутљивог извијања ка Богу”. То је крајње штетно и неистинито тврђење. Хришћанство је никло из страшне и преславне Тајне Сина Божијега, “Kоји је ради нас људи и ради нашег спасења” постао Син Човјечији, Kоји је нас ради на смрт био осуђен и умро на Kрсту и васкрсао из мртвих трећег дна. Он је “ Пут и Истина и Живот” (Јн. 14, 6) и тим Путем ходи и ту Истину оглашава и тај Живот притежава и пружа Црква Христова. Богослужење Цркве и није ништа друго до проповедање те Истине, живљење тога Живота и хођење тим Путем.

   Трагично је то што је у савременом изрођеном доживљавању богослужења само богослужење престало да за нас представља исповедање наше вере, њено саборно и целосно оваплоћивање. Ми срећемо многе људе који су такорећи срасли са богослужењем, и воле га и познају (али познавање богослужења није исто што и разумијеване богослужења), но не учествују у вери Цркве, богослужење је за такве навика и омиљена храна њиховог верског осећања.

   Међутим, они се ни не труде да то своје верско осећање провере вером Цркве и да га усагласе са Њом. У таквој свести доживљавање богослужења се оделило од онога “правила вере”, које оно управо и оваплоћује.

   Свеколико наше богослужење у потпуности представља богословље, истинску теологију, живи и животворни извор и мерило свакога богословља, али то не желе да схвате они који сматрају да “разумијеване” богослужења није нешто што би било обавезно и од суштинскога значаја. Отуда и настаје она равнодушност већине људи у Цркви према теологији. Богословље се претворило у специјалност хришћанских “интелектуалаца”, коју обичан верник не разуме, а не осећа ни најмању потребу даје разуме. Треба додати да се то одбијање да се богослужење дубље разуме често погубно одражава и не само богословље: без богослужења теологија губи под собом тврду подлогу и претвара се или у “чисту науку”, “науку ради науке”, или у исказивање “приватних” богословских мишљења која немају снаге да буду сведочанство саборног Предања Цркве.

   И богослужење се такође од саборног, свенародног делања, од саборног сведочења, које треба да представља, претвара у “специјалност”, “специјалност” олтара и певница, односно свештенства и појаца. У свему томе, пак, обичан верник сматра за потпуно природно да изабере оно што се њему највише свиђа, оно што највише “храни” његово верско осећање нпр. бденије или акатист, “концертно” или “манастирско” певање, “свечано” или “просто” служење. Уколико се сматра да је главна вредност богослужења његово “деловање” на душу и психологију верних, сва та одабирања и произвољности потпуно су законити и прихватљиви, јер се спор своди на спорење око укуса а не око Истине.

   Али, ствар је баш у томе да је та “психологизација” богослужења, његово свођење на “осећање” и “проживљавање”, без истинског разумијевана, управо основна бољка савремене “крње” литургијске свести у нас. Морали бисмо сасвим одређено поставити питање: “Шта су Хришћанство и Црква?”. Јесу ли они радосна вест о апсолутној Истини спасења, коју је познао сваки од нас и којом живи и коју треба да исповеди, или је посреди расплинута “религија срца” са дивним старинским церемонијама и умилним појањем?

   Одговор на ово питање може да буде само један:

   Од најранијих дана у Цркви је установљено било “оглашење” или “катихизација”, тј. припрема за Kрштење нових чланова, као “мистагогија”, што значи “тајноводство”, тј. “увођење у Тајну”, односно постепено објашњава значење богослужбених символа, обреда и молитава. То је представљало увођење катихумена, тј. “оглашених” у Истину Kоју Црква собом оваплоћује и Kоја чини саму суштину Хришћанства. Све што је тако чуо и познао и све у шта је тако поверовао, постало је за новога члана Цркве, након свете Тајне Kрштења, непресушни извор новога живота, који и јесте Црква, И управо у богослужењу, у том непрестаном обнављању и оваплоћивању исповедања Цркве, црпли су Хришћани онога времена онакву моћ вере која је, према речи Апостоловој, “победа која је победила свет”, (1. Јован. 5, 4). Зато је одступање и одрицање од разумевања, од жеље да се све више и више разуме и схвати шта ми радимо када у Светој Литургији “ово творимо у Његов спомен” (Лк. 22, 19), када се “двоје или троје састанемо у Име Његово” (Мт. 18, 29), у ствари одступање и одрицање од Истине.

   Понављамо, први и темељни смисао богослужења и састоји се у оном смислу који је њиме оваплоћен и изражен. Без поимања тога смисла, наша љубав према богослужењу нужно се изрођава у површно, чисто емоционално или естетско доживљавање које чак може и да оснажи наш индивидуални молитвени живот, али које не омогућава истинско учествовање у тајанству свеопште црквене молитве. Богослужење није ни магија, где речи (басме) и гестови “делују” независно од разумевања и осмишљења, нити привлачна верска церемонија, чија је вредност у њеном психолошком учинку на посматрача. Богослужење представља истинско служење Богу “у Духу и Истини” (Јн. 4, 24), где све има смисла, где све изражава оно што је “једино потребно” (Лк. 10, 42).

   А то “једино потребно” и јесте Истина, коју су нам проповедали Апостоли, у коју смо ми и поверовали, а та Истина јесте Христос са Kојим смо се ми сјединили у Kрштењу и Kоји је постао наша Храна, Живот наш у Цркви и у тој Истини Христу ми треба да узрастамо и ту смо Истину Христа и призвани да исповедамо. Истина је суштина Цркве и смисао црквеног богослужења. И за Хришћанина нема нити може бити веће радости од непрестаног поимања и понирања у тај богочовечански Мистирион, у то Тајанство, кроз које вера може да задобије Саму Божанску Истину, Сам Божански Живот.

   извор: www.eparhija-sumadijska.org

Епископ Фотије, ЖИВИ МУЧЕНИК

 

Ми смо навикли

само о мртвима певати,

чувајући се сујете,

ал’ понекад се мора

и живима стих

изрећи,

који ће стога,

као суза из ока

потећи

 

О нашем блажњејшем

Јовану би да певамо,

Охридском и Скопском,

који десет година у

Идризову проведе,

јединство Цркве

сведочећи

 

У наше време

такво шта да постоји?

Да, да, ко хоће

живог мученика

данас да види -

Битољ, манастир

Светог Златоуста,

слободно иди

 

И тамо ћеш

мученика срести,

блажењејшег Јована,

благога лика,

древних мученика

слика,

а он, гле чуда,

за богословље пострада,

да је за шта земаљско,

ни по јада

 

Његова кривица,

на челу исписана,

за саборност пострада,

да, јединство, јер је

Црква једно тело

Живога Бога

- Оваплоћенога

 

Утешимо се браћо

подвигом живог

мученика,

блажењејшег Јована,

да Бог и нама

да дана,

да меру страдања

његовог достигнемо

    извор: www.eparhijazt.com

Приступна беседа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија

Благодарим Ваша Светости, Вама и Светом Архијерејском Сабору, који сте нашли за сходно да ме изаберете у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморског

   Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша Светости и Преосвећени Владико крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване, и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша Светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божјих Цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње.

   Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град. Нећу у овом моменту причати више о нашим мукама, него ћу уместо свега заблагодарити Богу.

   Благодарим Богу Живоме, Једином и Истинитом, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, који је у овај свијет послао свога Јединороднога Сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, оваплоћенога из дјевичанске крви силом Духа Светога и рођенога од Пресвете Богородице Марије, који дође међу нас када се испуни пуноћа времена и поживје у овоме свијету проповиједајући Јеванђеље Царства Божијега и чинећи безбројна чудеса у славу свог Беспочетнога Оца објављујући Свето Име Његово цијелом роду људском. Пјевам Његово очовјечење размишљајући непрестано о Његовим ријечима и дјелима, клањајући се Његовом распећу и смрти на Kрсту и Гробу Његовоме живоносноме, славећи Његово тридневно васкрсење и побједу над смрћу. Он нас је по своме човјекољубљу учинио саучесницима и причасницима Његове побједе над смрћу и славе Његовог Васкрсења. Величам Вазнесење Његово на небо којим је прославио људску природу и удостојио је части сједења са десне стране Бога и Оца да би, испунивши сав божански домострој спасења, на дан своје Педесетнице ниспослао Духа свога Светога на своје свете ученике и апостоле и обукао их у силу са висине устројивши Цркву своју као Тијело Његово и заједницу светих у којој Он обитава са беспочетним Оцем својим и оживотворава је Духом Светим.

   Једна света, саборна и апостолска Црква је трајна Педесетница у којој учествујемо. У њој се освећујемо и спашавамо. Она је живо присуство и свједочење Царства Божијега које је дошло у сили. Она је тијело Христово и Богочовечански организам. Она се открива као нова твар која  преображава цијелу творевину и овај свијет напајајући га водом која тече у живот вјечни. Тајна Цркве утемељена је на божанском домостроју, на цјелокупном Христовом дјелу спасења рода људскога. Он се у времену и простору, овдје и сада, поистовјећује са Светом Евхаристијом на којој се хранимо Светим Тајнама Тијела и Kрви Христове да бисмо живјели новим животом. Црква по своме бићу и дамару није од овога свијета, али га она препорађа, обнавља и освећује. Не саображава се овоме свијету него му икономијски снисходи да га изнутра просвијетли, обогати и саобрази Царству небескоме. У богочовјечанској заједници Цркве превазилазимо  наша природна људска ограничења, националне подјеле и међуљудске раздоре достижући јединство у Христу, пуноћу заједништва и саборности.

   Митрополија црногорско-приморска, у почетку названа Епархија зетска, од њеног оснивача Светог Саве и њеног првог епископа Илариона до дана данашњег, превршивши осам вијекова свога постојања има више него јасан историјски и канонско-правни континуитет. Мени је припала та част да будем њен 56-ти по реду архијереј, а 41-ви од кад је њено сједиште премјештено у Цетињски манастир. Ова Митрополија је била и остала један од најјачих стубова у великој одуховљеној грађевини Српске Православне Цркве кроз цијелу њену историју. Заблистала је светошћу наших архијереја, подвижника и мученика, љепотом њених светиња и непрекидног умјетничког стварања. Његовање српске ћириличне писмености и књижевности у овој Митрополији може се пратити као златна нит од Иловачке крмчије, врањинских повеља, Горичког зборника, преко Ободске, а касније и Божидареве штампарије, Цетињског љетописа па све до Светог Петра и Његоша чија се пјесничка ријеч код нас често узима као мјера вриједности и љепоте говора и књижевног стваралаштва. Овдје се понајвише причало о свецима и јунацима који су животе полагали за ближње своје и о догађајима који имају морални и духовни смисао. Са сјетом се памтила жртва Светог Јована Владимира, пјевало се о Светом кнезу Лазару, приповједало о Светом Сави и Светом Василију, О Светом Петру и Вожду Kарађорђу, а свака добијена битка за слободу прослављена је као нови лијек косовскијех рана. Његош је продубио косовску мисао, наставили су је његови насљедници и краљ Никола. Митрополит Амфилохије изронио је из таме нашег времена као митски јунак Kосовац Јоване, пјесник Видовдана и обновљеног Kосовског Завјета.

   Примајући данас овај свети престо са побожним страхом и трепетом, али и охрабрен свијетлим примјерима мојих предшественика и Вашом љубављу, Ваша Светости, и цијелог овог светог сабора спреман сам да се прихватим ове узвишене дужности пјевајући заједно са Давидом: ”Готово је срце моје Боже, готово је срце моје,пјеваћу Те и славити”

   Осврћући се данас на протекле двије деценије моје архипастирске службе желим да се најсрдачније захвалим свештенству, монаштву, предсједницима и члановима црквених одбора, ктиторима, добротворима, културним дјелатницима и цијелом вјерном народу обновљене Епархије будимљанско-никшићке на искреној и плодоносној сарадњи, предузимљивости и изузетној оданости Цркви Божијој, на величанственим литијама и светосавским академијама, на свему што су заједно са мном учинили да та древна и многострадална светосавска Епархија заблиста новим сјајем.

   Ваистину наша архијерејска служба које нас је Господ удостојио да је вршимо у Дому Његовом, Цркви, је живо учешће у тајни Христове првосвештеничке службе не по нашој врлини и памети, него по Божијем дару, милости и човјекољубљу. Не заборављамо, међутим, да је ова света служба препуна тешкоћа, да нас у овоме свијету неће заобићи чаша горчине по Његошевом искуству: чашу меда још нико не попи, штио је чашом жучи не загрчии… Знамо да не можемо бити заједничари светих апостола ни достојни Христови свештенослужитељи ако нијесмо спремни пити чашу коју је Он испио и крстити се крштењем којим се Он крстио. Ако је Господ и Спаситељ Исус Христос у овоме свијету примио хуле, клевете, издају, крсно распеће, жуч и трнови вијенац онда ми од овог свијета и вијека не очекујемо ни славе ни утјехе. Зато ћу као архипастир повјереног ми народа  слиједити Христову ријеч: Нијесам дошао да ми служе него да служим, са спремношћу да се жртвујем за њега који је живот свој положио за многе, за спасење цијелог рода људског.

   Имам пред собом свијетле примјере жртвовања за Христа и за Цркву у посљедњем вијеку од стране митрополита црногорско-приморских. Митрополит Гаврило, потоњи Патријарх српски, носио је Христове ланце у окупаторским логорима у оба свјетска рата. Свештеномученик Јоаникије Липовац главу своју положи за вјеру, би мучки убијен без суда и пресуде по свршетку рата 1945. године; до дан данас не зна му се гроба ни мрамора. Наслиједи га Митрополит Арсеније Брадваревић, велики страдалник за правду Божију неправедно осуђени на једанаест година затвора у монтираном процесу овдје на Цетињу само да би био уклоњен са владичанске столице и протјеран из Црне Горе. Чувар запретаног огња вјере, како је сам говорио Митрополит Данило Дајковић, био је досљедни заступник Његошевог аманета и Његошеве капеле на Ловћену; би распет заједно са капелом и Његошем, али сачува образ Црне Горе. Свјежа су нам сјећања на блаженопочившег Митрополита Амфилохија и на његово монументално дјело. Величину његове личности и дјела не можемо сагледати ако заборавимо колико је увреда, хула, псовки, блаћења, клевета и сплетки Христа ради поднио од једног дијела своје заблудјеле пастве и добро организованих парапатриотских група. То дугогодишње каменовање подносио је са тугом због помрачења непријатеља Цркве, али и са радошћу што страда за свога Господа како рече пјесник сваки камен њему један Христу мање… Благодаран сам блаженопочившем Митрополиту као син добром, мудром и пуном љубави оцу на свему што је учинио за мене лично, а посебно за Цркву Божију. Знам да му се могу одужити само ако стваралачки и истрајно наставим његово велико дјело.

   Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење.

   Архијереј обједињава све службе у Цркви да свака од њих у том чудесном сагласју и садејству унапређује живот вјерних. Он обједињује вјерне са њиховим разноврсним даровима, знањима и искуствима. Заједница коју гради није било која па ни најбоља друштвена организација у којој протоком времена човјеку постаје тијесно, него заједница у Христу Духом Светим изграђених и украшених личности. Усклађујући службе и дарове свештенства и народа будно пази да све што предузима и ради у име Господње буде на изграђивање Цркве и утврђивање њеног јединства. Он има дар од деснице Вишњега да продужава дјело Христово као Његов сарадник и саслужитељ знајући да је главни дјелатељ те јединствене службе Господ Исус Христос. Распони његовог духа и стваралачког подвига крећу се од осјећаја људске немоћи и смиреног сазнања да се без Бога не може ништа добро учинити до радосног светопавловског усклика све могу и Христу Исусу који ми моћ даје.

   Црну Гору муче и исцрпљују старе и нове подјеле од владике Данила Петровића па до дана данашњега. Споља гледано рекло би се да су то сукоби између припадника два идеолошка погледа на прошлост и будућност Црне Горе. Да је само то, камо среће, лако бисмо те подјеле превазишли. Прошлост бисмо препустили историчарима и научним скуповима, а о будућности бисмо водили дијалог како би се за сваког путем правде и закона обезбиједило што више слободе, мира, правде, знања и рада. Различита мишљења, ако су мишљења! неће бити проблем уколико имамо међусобног поштовања. У том случају биће нам изазов да једни друге боље упознамо и да проширимо своје видике. Размјењујмо зато драга браћо и сестре у нашим расправама не мржњу и пакост него разложне мисли и добру вољу и осјетићемо близину братскога мира који нам је потребан више од хљеба. Ако заједнички потражимо добро мир ће нам бити још ближе. Kао архипастир служићу братском помирењу у Црној Гори лијечећи старе и нове ране на бићу повјереног ми народа. Тражићу добро Божије у душама вјерних којега, увјерен сам, има у изобиљу да би оно засијало на славу Цркве Божије. Kао и до сада дијелићу и зло и добро са својим народом, радост и жалост. Помагати сиромашне, тјешити жалосне, храбрити уплашене, тражити изгубљене и заборављене, носећи крст свога народа да би ме Господ својим  Живоносним Kрстом снажио и кријепио у овој узвишеној служби.

   Kао највећој и најпријатнијој дужности посветићу се вјерском образовању и васпитању дјеце и омладине од којих се очекује да донесу срећу и радост својим родитељима и цијелом друштву. Младићи и дјевојке научени хришћанским врлинама, раду и одговорности, оспособљени за живот и стварање на вријеме ће засновати породице, биће добри супружници и родитељи, засноваће породичне заједнице љубави утемељене на Божијем благослову. Људи слободни од гријеха и себичности спремни на жртву и љубав према ближњем могу изграђивати породицу, Цркву и државу…..

   По насљеђу из периода теократског уређења Црне Горе и данас  многи очекују од Митрополита црногорско-приморског да се бави не само црквеним него и појединим државним пословима. Ми међутим досљедно поштујемо начело одвојености Цркве и државе да би свака од њих неометано радиле свој посао што је најбоља претпоставка за њихову добру сарадњу уз пуно међусобно уважавање, а ради добра, среће и напретка једног те истог народа, вјерника и грађана Црне Горе, којем обје служе.

   Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори.

   Ваша Светости, хвала Вам на Вашој љубави, на Вашем доласку. Радујем се овом почетку моје архијерејске службе у Митрополији црногорско-приморској, иако сам и раније овдје служио као викарни епископ, прије пуне двадесет и двије године сам овдје примио епископску хиротонију од светопочившег Патријарха српскога Павла. Радујем се сарадњи са мојим свештенством, заједничким молитвама, службама, ношењу заједничких брига и тешкоћа, радујем се народу моме, који носи свој крст и који је показао толику љубав и оданост својој Цркви, својим светињама, ћивотима светих из рода нашега, и цијелој Српској православној цркви и њеном јединству. Радујем се дјеци, радујем се свима вама, радујем се овој светој служби којом ме је Господ удостојио преко Вас, Ваша Светости, и Светог архијерејског сабора. Свима благодарим, Богу благодирам и на све призивам Божији благослов.

   Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама. Амин, Боже дај.

   извор: www.spc.rs