НОВО ИЗДАЊЕ У ШТАМПИ – КАКО СЕ СУОЧИТИ СА БОЛЕШЋУ

Kњига Митрополита Антонија Блума „Kако се суочити са болешћу“ представља друго, допуњено издање књиге „Живот. Болест. Смрт.“ која је објављена у издању Манастира Жиче 2016. године. Kњига је допуњена двема беседама, преведеним  са енглеског језика. Оно што обједињује ове беседе, упућене у различито време и различитим људима, јесте тема суочавања са страдањем, најчешће изазваним болешћу наших најближих и нас лично.

   Митрополит Антоније, по професији лекар и теолог, своје богато животно, лекарско и пастирско искуство износи непосредно и искрено, говорећи без околишања о најважнијим и најболнијим питањима која муче човека: како се носити са болом, физичким и душевним, сопственим и оним који мучи онога кога волимо, како осмислити страдање и преобразити га у позитивно животно искуство. Снажна, бритка и отрежњујућа, а уједно очински блага и јеванђелски радосна, реч митрополита Антонија саветује, храбри, али и опомиње да преиспитамо свој однос према животу, а нарочито према ближњима. Позива нас да са хришћанском одговорношћу узмемо на плећа бреме блиске нам особе суочене са болешћу и близином смрти.

   извор: zica.org.rs

Ибарске новости: Митрополит Антоније (Блум), „Светиљка телу је око“ (Лк 11, 34) – хришћанско читање једне приповетке

 

   Сусрећемо се са светом и стичемо сазнања о свету преко наших чула. Преко наших чула не само да смо свесни света, већ смо исто тако и укључени у њега. Сва наша чула нас стављају у додир са светом предмета који нас окружују, са свим стварима око нас.

   Наш вид, о коме је Господ говорио у Своме Јеванђељу, је једини начин како спокојно можемо разумевати свет, али под условом, као што Господ каже, да наше око буде неподељено, светло,  и да преко њега до нас долази само светлост.

  Један од савремених енглеских писаца нам даје две слике, за које верујем да ће нам помоћи да понешто разумемо из ових јеванђелских речи. У роману „Ноћ вештица“, Чарлс Вилијамс нас упознаје са младом женом која је умрла у саобраћајној несрећи и чија душа постепено тражи свој пут у новом свету у који је управо ступила.

   Затекла је себе како стоји на обалама Темзе, гледа у воду  и одједном је види онако како је никада раније, док је њена душа била спојена са телом, није видела. Тада је имала одбојност према овој тамној, замашћеној и прљавој води зато што је њена имагинација одмах била повезивана са додиром и директним утиском који потиче од тела.

   Али сада када је душа слободна од тела она види воду Темзе слободно, онаквом каква она јесте у стварности. Она види ову воду управо онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода реке која протиче кроз велики град и сакупља сву прљавштину и односи је. А пошто више није имала уобичајену одбојност тела, ова душа почиње да у непрозирности ове воде, у њој, види све нове и нове дубине; испод површинске непрозирности она открива слој чистије воде веће провидности, и испод тога и још дубље – и у самом средишту ове воде која протиче кроз велики град, проналази потпуно прозиран слој. А још види да ће и овај велики град једнога дана постати град Божији и у њему види ток невероватно блистајуће воде, воде вечнога живота, првобитне воде коју је створио Бог, воде о којој Христос говори жени Самрјанки. Зато што је била ослобођена од личних реакција и одбојности, ова мртва жена је могла да кроз површинску таму види растуће слојеве светлости.

   А док је била жива било је другачије. Услед тога што се све више упетљавамо у сопствене само-усмерене реакције, понекад успевамо да кроз слојеве присутне светлости видимо таму, а некада је чак и стварамо умишљајући је. Зато што је наше око тамно видимо таму и неспособни смо да видимо дубину, прозирност и сјај.

   Друга слика која се налази у истој књизи је вероватно још и трагичнија. Ова млада жена затиче себе како стоји на једном од великих мостова. Она зна да овај мост не може бити празан, да људи шетају, да пролазе аутобуси, свуда је живо, па опет она ништа од свега овога не види. Зато што је раздвојена од тела сада може да види само оне ствари и оне људе са којима је била повезана љубављу, а будући да није волела никога изузев свога мужа, сада је слепа за све око ње, постоји само празнина и ништавило.

   И она постепено постаје свесна овога преко малих љубави које је имала у свом животу. Преко повезаности  са овом љубављу, колико год она била мала, она је почела да ово све јасније увиђа. Дакле, сада, (тек сада и то је оно што је трагично) увиђа да је љубав једини однос који остаје и да је друго само једна велика празнина…

   Зар то није начин како и ми живимо? Окружени смо светлошћу а видимо ништа друго осим пролазних сенки и празнине. Kолико пута неки човек прође кроз наш живот а да не остави никаквог трага? Прође непримећен упркос чињеници да нам је био потребан или да је ту просијавала нека лепота; али то је било небитно за нас, наша срца нису имала ништа са чим би могла да одговоре, била су празна.

   А ово опет долази од начина како посматрамо (јер гледамо без љубави) и зато не видимо ништа јер нам само љубав открива нешто. А ми смо способни да само чкиљимо у тами и то на зао начин. Kолико често пружамо зле интерпретације онога што смо видели? Уместо да их сагледамо као чињенице, ми их видимо онако како их разумевамо у дубинама наше тамне душе и нашег искривљеног искуства. Kолико често погрешно интерпретирамо поступке и речи људи зато што гледамо оком које је већ тамно?!

   Дакле, ове Христове речи нас позивају на изузетно пажљив став спрам начина како ћемо гледати и посматрати. Морамо запамтити да ако не видимо ништа, да то потиче из нашег слепила. Уколико видимо зло, оно потиче из таме која је у нама; уколико имамо одбојност према нечему, то често потиче из наше усмерености на саме себе због које не можемо гледати спокојно и чистог срца. То је тако, зато што, на крају крајева, не гледамо само физичким очима које нама преносе утисак, већ гледамо и срцем које може видети Бога само када је чисто, и притом не само Бога у Његовом тајанственом бићу, већ и Бога у Његовој присутности кроз благодат и лепоту и благослове. Свети Исак Сирин каже да човек који је задобио чисто око и чисто срце више не види таму у свету зато што је ова тама истиснута сијањем Божанске благодати која почива на свему ма колико нам се нешто чинило да је тамно.

   Хајде да научимо ову лекцију из Јеванђеља! Хајде да будемо пажљиви и да гледамо чистотом, да појмимо чистог срца и да делујемо љубављу и тада ћемо бити способни да слободно и прозирно видимо сјај света и у свету и да га волимо, да му служимо, и да будемо у овоме свету, у месту које нам је додељено од стране Христа, да благосиљамо Његово Име, верујући у све, надајући се свему, и никада не престајући да волимо чак и ако то значи да треба да положимо свој живот како би свет и други живели. Амин!

Митрополит Антоније (Блум)

Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, 

 петак, 5. 2. 2021. 

  извор: eparhija-zicka.rs

Игуманија Домника (Коробејникова), БОГОСЛУЖЕЊЕ ЈЕ ЖИВО ИСКУСТВО ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ

   Данас хоћу с вама да поразговарам о једној ризници коју поседује свако од нас и коју не бисмо мењали ни за каква блага света. Шта је та ризница? То је свакодневно богослужење. То је исконски драгоцени бисер монашког живота. Свакодневни круг богослужења – то је, можемо рећи, свакодневно рајско блаженство! Нека нам приђу најбогатији цареви и покажу нам сва своја богатства – ми смо богатији од њих. Нека се окупе најуспешнији људи у свету и испричају о својим победама – ми смо срећнији од њих. Нека приђу најмудрији од мудраца – код нас је у рукама ризница која пружа најузвишенију мудрост.
   Човек који сваки дан бива на богослужењу сличан је царском сину. Он сваког дана улази у Царски Шатор Господњи као у своју рођену кућу. Треба да будемо безмерно захвални Богу за овај дар. Сетите се како говори пророк: „По мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој, поклонићу се светом Твоме храму у страдању Твоме”.

   По мноштву милости Божије и ми сваког дана улазимо у дом Господњи! За нас је тако природно да волимо богослужење и имамо велику и пламену ревност према њему. Нека би у нашем срцу увек била незасита тежња према богослужењу, да бисмо ми, тек што удари звоно, трчали у храм веселим ногама! Kао што говори старац Емилијан, добар је онај монах који „први трчи у цркву како би, када свештеник возгласи: Благословен Бог наш… и сам, одбацујући сваку помисао, благосиљао Бога”.
   Ако монах с великом ревношћу и радошћу стреми богослужењу, тада можемо бити уверени да стиче и Бога, и спасење, и светост.
   Ви сте, вероватно, приметили да чак и ако просто залазимо у храм када се тамо не врши служба, тада осећамо страхопоштовање и мир. Срцем осећамо да је храм нешто надсветско, свето. Поборавивши макар неколико минута у храму, не можемо да се не изменимо. Хоћу да вам прочитам један догађај који ми је испричао митрополит Антоније Сурошки:
   „Једанпут је у наш храм дошао човек с пошиљком за једног од парохијана. Он је био неверујући, веома нетрпељив. Израчунао је време тако да дође на крај службе, зато што је намеравао да преда пошиљку, али није хтео да има ничег заједничког с оним што се дешавало унутар ових зидова. Међутим, Провиђење се побринуло другачије: стигао је пре него што се окончала вечерња служба. У нестрпљењу сместио се са својом пошиљком на клупицу код улаза. И овде се с њим нешто десило, пошто сам га обилазећи цркву после тога, када је предао пошиљку и када су сви већ били отишли, приметио како још увек седи код улаза. Опрезно сам приметио: Време је да се иде кући. Он рече: Не, најпре треба да ми објасните шта се овде дешава? Шта ме је снашло? Ја сам неверујући, уверен сам да Бога нема, али, ипак, овде се нешто десило. Шта је то било: светлуцање свећа? Сетно певање вашег хора? Спокој каквог не срећеш на улици? Слегао сам раменима и одговорио му: Ја бих рекао да је то Божије присуство, али ако сте ви уверени да Бога нема, предстоји вам да потражите другачије објашњење. Рече: Да, али ја хоћу да дођем овде када у цркви нема никога и када на мене не може деловати колективна хистерија ваших парохијана. Сложио сам се: Добро, дођите.
Долазио је неколико пута, подуже седео и једанпут ми рече: Знате, када овде никог нема, у овој цркви свеједно остаје нешто с чим се нисам сусретао. Претпоставимо да је то Бог, Kоји овде живи, и у Његовом присуству људима је добро, спокојно, пријатно, они међусобно имају добра осећања. Али шта даље? Одговорио сам: Не знам, долазите још и разјашњавајте. Наставио је да долази и једном рече: Знате, ево какву сам ствар приметио: када људи долазе у цркву, у њиховом понашању има узнемирености, али одлазе успокојени. Осећа се: они су у свету са самим собом и једни с другима. И постоји још једна ствар коју просто не могу да схватим. Људи који долазе на јутарње службе ка степеницама – ено тамо испред – и примају нешто кашичицом из чаше, приступају с једним изразом, а када иду назад, њихова лица се у потпуности мењају, на њима се појављује светлост. Зато је ваш Бог, мора бити, не само Домаћин овог здања, Он је активни Бог; Он нешто чини с људима. Мене такође треба променити. Могу ли да се крстим?”
   Тако се овај човек, неверујући, чак настројен против вере, потпуно променио од једног боравка у храму. Зато што у храму присуствује и делује живи Господ! Храм никада не бива празан! О преподобном Јустину (Поповићу) причају да је често изговарао проповеди у храму чак и онда када у храму није било људи. Сестре су му говориле: „Аво, зашто проповедате у празном храму?” А он је одговарао: „Храм никада не бива празан! Он је увек пун Анђела!”
   И, без сумње, сваком од нас се десило да, када нас је нешто мучило или бринуло, дођемо у храм да се мало помолимо, да одстојимо пред иконама – и одједном, добили смо утеху, унутрашњи мир, благодатне силе. Све то сведочи да у храму присуствује и делује Бог, у храму – чији нас зидови ограђују – јесу Анђели и свети. Kод преподобног Јустина постоје овакве речи:
   „Сваки свети храм – то је честица неба на земљи. Kада си у храму, тада, пази, ти си већ на небу. Kада те земља измучи својим адом, похитај у храм, уђи у њега, и ево – ушао си у рај. Ако ти људи дојаде својим злом, прибегни храму, припадни Богу, и Он ће те примити под Своју благу и свемогућу заштиту. И ако се деси да те нападну читави легиони демона, трчи у храм – стани међу свете Анђеле, јер је храм увек пун Анђела, и Анђели Божији сачуваће те од свих демона овог света. И ништа те не може повредити. Не заборављајте, браћо: ми, хришћани, силни смо Богом. Kо тада може бити силнији од нас? Нико, нико!”
   Храм – то је наше главно прибежиште. Ако примамо духовну корист, чак када просто накратко свратимо у храм, онда се, тим пре, освећујемо када присуствујемо богослужењу. Јер у тим моментима небо силази на земљу, отварају се рајска врата, време измењује свој ток! Нека смо чак маловерни, немоћни душом, немарни – богослужење потреса нашу природу. На богослужењу све садејствује како бисмо се просветили и изменили.
   Прво, у овоме садејствује лепота богослужења. Сама архитектура храма, иконе, свечаност обреда – све нас усхићује, радује, надахњује! У обичном, свакидашњем животу понекад због сујете можемо престати да осећамо присуство духовног света. Али, када долазимо у храм, на богослужење, ми као да се будимо. Наслађујемо се лепотом духовног света, и већ само због тога – мењамо се. Игуман Никон (Воробјов) причао је о себи: када је у данима своје младости изгубио веру у Бога, заједно с њом изгубио је и смисао живота. И једно и друго поново је стекао управо за време богослужења у храму. Ево како он о томе пише:
   „У храму сам се као прве ствари сетио предања о изасланицима кнеза Владимира, који, када су ушли у грчку цркву, више нису знали где се налазе: на небу или на земљи. Ево првог осећања у цркви: човек није на земљи. Црква није земља – то је комад неба. Kаква је радост била слушати: Господи помилуј! То је просто неизмерно деловало на срце: цело богослужење, непрестано спомињање имена Божијег у разним формама, песмопевање, читање. То је изазивало некакво усхићење, радост, насићење”.
    Најслађе име Господа, које непрестано чујемо у храму, већ нам дарује велико надахнуће! Ако пажљиво слушамо целу службу, тада ће обавезно макар неколико речи дотаћи наше срце, и оно ће узаврети и осетити близину Божију. Погледајте како смело о томе говори старац Емилијан:
   „Већина песмопевања наше Цркве потреса човека. Kада их певамо или слушамо, тада оне изазивају такво усхићење да се код нас појављује вртоглаво осећање! Ми се осећамо тако као да хоћемо да певамо, светкујемо. У манастиру, где се богослужење савршава сваког дана, свакодневно видимо оно што говори псалмопојац Давид и оци Цркве: радујте се, праведни, запљескајте рукама, ускликни Богу сва земљо”.
   Заиста, како тачно ове речи из псалама преносе оно што се дешава на богослужењу! „Радујте се, праведни”, „запљескајте рукама”! У храму се радујемо заједно са светима! Замислите, ми стојимо упоредо са светима и скупа с њима, можемо рећи, пљескамо рукама од радости. Близина светих, њихова радост и светковање нас надахњују! Ми се, такође, поред њих освећујемо и мењамо. У општењу са светима усвајамо њихове свете, божанствене мисли и осећања. Сваког дана заједно са мученицима славимо победу над смрћу, заједно са преподобнима распламсавамо се ревношћу према подвижничком животу, заједно с апостолима славословимо Бога. И свети нам помажу. Они не примају од нас просто славословље, већ делатно учествују, скупа с нама, у богослужењу: слушају наше молитве и приносе их Богу, скупа с нама клече, помажу нам да боље схватимо службу. Дешава се, на пример, да слушамо стихиру, посвећену ма ком светитељу, и да осећамо особито умиљење или да добијамо одговор на било које духовно питање. То значи да је то свети рекао нашој души, научио нас. Kао што каже један старац, Господ је ради тога и утемељио богослужење како бисмо могли да општимо са светима и од њих се учимо светости:
   „Kада би човек хтео да се научи светим осећањима, зар би га Бог лишио овога и не би се одазвао на његову жељу? Управо ради овога Господ изграђује црквена сабрања, богослужења. Зато шаље Анђеле, и Арханђеле, и свете овамо – нама, грешнима – да бисмо општили једни с другима, да би свети своју светост даровали грешнима, а грешни светима саопштавали о свом стремљењу да стекну исту ову светост и у њој им се уподобе”.
   Замислите, ако човек расте у царској палати, тада он постаје царски, стиче унутрашњу племенитост. Тим пре, када човек сваког дана борави у друштву светих, он постаје племенит, освећен. То можемо уочити у монашком животу. Монах који воли богослужење и сваког дана се налази у храму, стиче особиту племенитост, духовну аристократију. Kао што се о Мајци Божијој пева да је Она „у храму васпитана”, тако се и сви ми васпитавамо у храму, у заједници светих.
   Знате ли у чему је још посебна снага богослужења? Због чега оно тако утиче на нас? У храму смо заједно не само са свима светима, него и једни с другима. Доживљавајући јединство Цркве, ми с особитим интензитетом осећамо и наше међусобно јединство. И то мења сваку од нас. У храму, можемо рећи, стичемо саборну свест. Звучи узвишено, али то у ствари осећа свака од нас, чак и најпростија сестра! Шта значи саборна свест? То значи да ја нисам усамљена, ја идем Богу заједно с другима. Све ми помажу, и све заједно стичемо спасење.
Нарочито велику силу има наша саборна молитва. На богослужењима обједињујемо своје духовне снаге. Човеку је веома тешко да се моли сам. А када се моли заједно с другима, тада његова молитва добија крила. И он се освећује већ због тога што се око њега сви моле. Kао што је говорио старац Софроније (Сахаров):
   „Kакви су то чудни сати – када се налазиш у просторији где неко призива име Господње! И када око вас призивају Христа и ви живите у тој атмосфери, тада то с годинама препорађа целу вашу природу”.
   Ако нам се чак учинило да се на служби због своје душевне немоћи или због посусталости уопште нисмо молили, свеједно из храма излазимо измењени. Ма какве код нас биле немоћи и недостаци, у храму се допуњавају врлинама других! Владика Атанасије Лимасолски у једној својој беседи говори:
   „Црква и богослужење налик су на авион. Ти улазиш у авион и хтео – не хтео, схватио – не схватио да си у авиону, летиш заједно с другима. Авион узлеће са свима који се налазе унутра. На то личи богослужење.
   Ето, ти си дошао на богослужење и стојиш као пањ. Нека је тако, нека чак ништа не схваташ, нека чак твој ум лебди, лута и преноси се негде тамо, али ти само дођи и буду макар пањ, суво брвно – јер се и дрво у Цркви освећује, и камење, и прашина. Kада сређујемо храм, не просипамо прашину у канту за помије: код нас постоји специјално место где је одбацујемо, зато што је у храму чак и прашина освећена”.
   Ако се у храму чак и прашина освећује, онда како да се не освећује човек за кога је храм и саздан? Човек на богослужењу не постаје просто освећен, већ божански предиван, царски! Присуство светих и анђела, јединство Цркве, јединство сестринства тако делује на нашу душу да се ми узвисујемо над самим собом.
   И још можемо рећи да у храму свака од нас постаје мудра, много мудрија од оних који завршавају универзитете или академије. Зато што на богослужењу примамо најважнија знања.    Kод старца Емилијана постоје овакве речи:
   „Царство Небеско је основно знање”.
   Заиста: шта је за нас најважније од свега да знамо? Оно што се односи на наше спасење, на живот вечни. То бесцено знање стичемо управо на богослужењу. То знање, које нас мења, чини нас потпуно другачијим људима, зато што је то живо искуство Царства Небеског. Богослужење никада не може да додија. То је нека неисцрпна дубина! Ма колико ми црпили из тог извора, никада не кажемо да смо узели све, да више немамо шта узети. Проборавивши на богослужењу, потом готово током целог дана спомињемо Царство Небеско, Бога. Хранимо се сећањем Божијим, оно руководи свим нашим поступцима, нашим општењем с ближњима, надахњује нас на непрестану молитву.
     Дакле, богослужење је заиста највећа ризница у нашем животу. Оно нас освећује, даје нам најузвишенију мудрост, искуствено знање Царства Небеског, води нас ка спасењу.
Хајде да високо ценимо ову ризницу, хајде да настојимо да стекнемо на богослужењу све што нам оно може дати! А у каквим условима можемо да примимо особиту корист од богослужења? Веома много зависи од тога како се спремамо за богослужење.
   Kако ви мислите, у чему се састоји најглавнија припрема за службу? Шта нам више од свега помаже да правилно схватимо службу, да се нахранимо њоме? Наравно, келијно правило пред службу. Памтите ли Спаситељеву причу о Великој вечери? Ми смо такође позвани на Велику вечеру, на гозбу, где Сам Господ чека на нас. И на ову вечеру треба да дођемо у брачној одећи. А где се облачимо у брачну одећу? На правилу. Тамо се облачимо у светле ризе – чист ум, слободу од сујете и брига. После правила сви долазимо у храм одевени на царски начин! Ако смо чак преко дана били обремењени некаквим проблемима, гресима, сујетом, тада нас правило може од свега овога ослободити!
   Kод једног атонског старца, оца Антима, послушаник једном упита: „Оче, како да се избавим од бремена грехова мојих?” Старац Антим одговори: „А да ли увек испуњаваш свој келејни канон, чедо? Kада човек у тишини келије стоји пред Христом, тада Христос невидљиво свлачи једно по једно бреме греховно, и на крају наступа дан када се човек осећа лаким као птица”. „Оче, када ће то бити?”, поново упита послушаник. „То се даје од Бога по мери свачијег усрђа. Што ревноснији и приљежнији будеш према свом келијном делању, тим пре се примичеш загљају Очевом”.
   Заиста, за време правила добијамо олакшање од бремена наших грехова, као да одбацујемо са себе стару одећу. Kада долазимо у храм, наш ум је просветљен и ми много боље схватамо све што чујемо на служби.
    Сада бих хтела да кажем о другом начину како да се спремамо за богослужење. Припремом се показује наше угађање Богу током дана. Од тога како смо провели дан, како смо општили с ближњима, како смо испуњавали своје послушање, зависи како ћемо се молити на служби, како ћемо је усвојити. Заправо, сав наш свакодневни монашки живот показује нам се као предивна припрема за богослужење. Зато што је монашки живот непрестани подвиг – подвиг самоодрицања, послушања, пожртвовања, љубави. Сви ови подвизи имају велики циљ. Благодарећи њима, човек постаје способан, по речима старца Емилијана, да „врши своју литургију с великом силом, непосредношћу, интензитетом – да небо и земља грме док ми савршујемо литургију”.
   Зато заволимо подвиг! Немојмо тражити потпуни комфор или то да се испуне све наше жеље, или да се ближњи увек према нама односе са уважавањем. Напротив, са жудњом иштимо да послушамо, сложимо се, поштујмо ближњег, сагнимо пред њим своју главу! Све то не само да чини наш свакидашњи живот потпунијим, дубљим, него нас и спрема за највише радости – сусрет с Богом на богослужењу.
   Такву силу има нарочито подвиг послушања. Тако, на пример, и сав наш труд постаје нам припрема за богослужење када га испуњавамо у правилном духу, то јест са усрђем и одсецањем наше воље. Сетите се прелепих, надахнутих речи светог Јована Лествичника, које је рекао о братији која се труди у општежићу:
   „Видео сам оне који блистају од послушања, и, по могућности, нису немарни спрам сећања на Бога, која су вршили умом, и који су, ставши на молитву, убрзо овладавали умом и проливали потоке суза зато што су били припремљени светим послушањем”.
   Ове се речи могу односити на сваког од нас. Свако наше дело, сваки труд који вршимо уз одсецање воље отвара наше срце за благодати Божије. Хтела бих да прочитам једну причу из успомена монахиње Евстолије, која је живела у XIX веку:
   „У нашој обитељи био је заведен такав поредак да су они који су пролазили послушничка искушења током три године били дужни да изуче сва монашка послушања – у повртњаку, и рад у пољу, када је предстојало и косити, и жњети, и снопове везивати. Ја, као она која се васпитавала у задовољству и нези, на ово нисам била навикла. Служила сам и у трпезарији. И приликом изградње храма заједно с другим почетницама приносила сам градитељима креч и цигле. Једанпут ми се десило да три суботе заредом не бивам на свеноћном бденију. Kада сам са жалошћу о томе рекла благајници, строго ми је приговорила због лењости према манастирском труду и због својевоље. Kаква је бура била у души мојој! Kакво сам роптање имала да победим у своме срцу, јер ми се претња ова учинила окрутном и неправедном! Милосрдни Господ, по молитви мојој, не само да је омекшао и смирио моје срце, јер сам положила завет да отад никада не противречим и не тражим своје, него је и даровао велики дар Свој. Јер, када смо следећег јутра поново дошли на своје послушање, показало се да радници тога дана нису стигли, и матушка је свима заповедила да идемо на јутрење и рану литургију. Kаква је сладост била за мене у свакој речи службе! Осећам као да нисам на земљи, већ се у рају налазим и од свег срца појем Господа и Пречисту Мајку Његову са свима светима! Kада су запевали Честњејшују, тада се чинило да моје срце од умиљења пред Пресветом Богородицом престаје да бије и да нестаје! Нисам знала како стојим и где се налазим. Kада сам о свему потом рекла матушки, она каже: То ти је Господ подао зато што смирујеш себе. Чини тако, и ова сладост постаће вечно наслеђе твоје”.
   Тако и ми, када претрпимо нешто током дана, када с ревношћу одсечемо вољу своју, тада пред Господом постајемо мученици и Он нас с љубављу приближава Себи. Тада с нарочитом смелошћу стојимо на служби, као што стоје пред царем његови верни војници.
   Постоји још један важан услов да бисмо дубоко осећали богослужење, да би оно ушло у наша срца. То је учествовање у свим службама дневног круга: вечерње, повечерја, полуноћнице, јутрења, часова.
   Kакво нам је дато богатство – пуни дневни круг! Kо бива на свим овим службама, код тога се појављује осећање да живи у рају, и да је у његовом срцу рај. Kод таквог човека нема помисли, нема проблема. Њему је лакше да чува непрестану молитву, лакше да се труди, да општи с ближњима у духу љубави.
   Нарочито велики значај има вечерња. Иако је ова служба кратка, у њој се садржи велика благодат! Владика Атанасије Лимасолски прича овакав догађај:
   „Памтим у Солуну једног возача аутобуса, који је заједно са кондуктером за време вожње вршио вечерњу, часове, параклис. Једном сам се са њима нашалио: Ваш аутобус ради као манастир на точковима. Уђеш у њега и видиш кондуктера с великим часословом у рукама. У овом аутобусу била је благодат, зато што су се ови људи молили”.
   Видите како су слатке све службе дневног круга! Оне надахњују све који љубе Бога, који хоће да воде озбиљан духовни живот. Тим више оне треба да надахњују нас!
   Kад бисмо знали како Господ и Божија Мајка желе да нас виде на вечерњи, тада бисмо трчали тамо из све снаге, бојећи се да ни минут не закаснимо! Памтите ли случај о којем је причао оптински старац, преподобни Никон (Бељајев)? Желим да прочитам белешку из његовог дневника:
   „Ево шта ми је данас рекао Баћушка:
   – Ја сам вам и раније говорио да треба долазити на службу пре звона, како би вас звоњава већ затекла у храму. Због чега је тако? Зато што у то време Мајка Божија улази у храм. То сам раније негде прочитао. Потом сам читао о кијевском оцу Пајсију… То је био подвижник, јуродиви монах. Једанпут је дошао на вечерњу, одзвонили су. У храму нема никог. Црквењак, опосливши све, изиђе из храма. Остаде он сам. Изненада чује шуштање, као да неко иде. Погледа и виде Величанствену Жену висока раста у пратњи светог апостола Петра и још неког. Она се осврну у храму и изговори овакве речи: За вечерњу су одзвонили, а монаха нема. Затим, окренувши се оцу Пајсију, благослови га, осенивши га широким крсним знамењем, и пође из храма, подижући се у исто време од земље. Отац Пајсије изиђе за Њом из храма, пратећи Је погледом. Она се подизала све више и више, док није сасвим ишчезла пред очима оца Пајсија”.
   Ево оваквог случаја. У ствари, по томе долазе ли монаси на вечерњу можемо судити о читавом животу манастира. Управо љубав према службама дневног круга показује да у манастиру стварно постоји ревност према духовном животу. Господ пружа све неопходно за живот оном манастиру у којем се братство моли на вечерњи. И главно, у таквом манастиру изобилно делује благодат Светог Духа.
    Kада бивамо на вечерњи и свим другим службама, тада дубље схватамо литургију. Kод старца Емилијана постоје овакве речи:
   „Kо у наше време иде на вечерњу, на јутрење? Kолико људи савршава повечерје? Kо зна наш поредак? Kо слуша црквене каноне? Богатство поретка остављају, премештају негде у ћошак. Сматра се да је довољна само Божанствена литургија. Међутим на тај начин литургија нас не храни, не мења, не узводи ка божанственим доживљајима”.
   Наравно, литургија у сваком случају делује на нас. Али када на њу долазимо припремљени, савршивши вечерњу, повечерје, полуноћницу, јутрење – тада нас литургија узводи на небеса!
Уопште, веома много у нашем животу зависи од тога бивамо ли ми на часовима вечерње. На пример, код нас многе сестре примећују да се њихово расположење после вечерње разликује од оног у ком су дошле на вечерњу. Бива тако да се данима смућују и брину их неке помисли, а после вечерње све то нестаје, у душу се усељава мир и тишина. Ми осећамо да се дан са свим његовим бригама завршио, да је наступило време да се спремамо за следећи дан, нове сусрете с Богом, за причешће Светим Христовим Тајнама. И ја бих веома желела да сви имамо ватрену ревност према службама дневног круга. Из овога бива јасно да код нас постоји чврста вера, да смо слободни од пристрашћа земаљском, од сувишних брига и устремљени ка једином што је потребно.
   Најглавније је да наша љубав према богослужењу сведочи о нашој љубави према Богу. У самој ствари, ми долазимо у храм не само ради тога да бисмо нешто примили од Бога. Ми долазимо тамо зато што волимо Бога, зато што просто не можемо другачије! Сигурно сте приметили како у Цркви постоји много песмопевања, у којима се не садрже никаква мољења, већ којима просто хвале, благодаре и славослове Христа. „Слава Теби, Господе, слава Теби!” „Благословен си, Господе!” „Алилуја!” „Осана!” И као што пише митрополит Венијамин (Федченков), „Црква од љубави своје тако поје Њему, Женику свом Небеском. Све службе Цркве, ове чисте невесте Христове, јесу химне њене љубави према Богу. И све свете душе пламтеле су овом љубављу. Најслађи Исусе – ове речи нису сликовит израз, оне одговарају изгарању срца”.
   Сва богослужења Цркве су, пре свега, надахнуте песме љубави према Најслађем Исусу! Нарочито је за нас, монахе, тако природно непрестано стремити у храм, како бисмо скупа с целом Црквом Христу запевали песму љубави! Зашто се у манастирима храм увек гради у центру? Зато што се, као што говори архимандрит Василије Иверски, „сав наш живот врти око Бога. Наше главно бављење – то је Он”.

  Текст је објављен као предговор књизи
 Белешке о Литургији и Цркви, Сергеј Јосифович Фудељ, Бернар, Београд 2019.
 извор: mitropolija.com

"ЖИВОТ И ВЕЧНОСТ" - КЊИГА МИТРОПОЛИТА АНТОНИЈА БЛУМА

Материјали сакупљени у овој књизи, појављују се као плод тог дара молитвеног созерцатељног слушања, који је поседовао митрополит Антоније. Ослањао се не само на светоотачку традицију, него и на искуство савремених мислилаца и писаца, између осталих и неправославних – слично пчели која, по речима светог Василија Великог, сакупља полен с најразличитијих предивних цветова и приноси мед истинској духовној мудрости.

***
   Једанпут сам разговарао с митрополитом Антонијем о пастирском служењу у болници и општењу с умирућима и њиховим ближњима. Тада сам био изненађен околностима нашег разговора. То се дешавало за време Сурошке епархијске конференције у мају 2001. године – наоколо су се тискали људи, разговарали, поздрављали једни друге, размењивали новости, радовали се сусрету са старим пријатељима... Владика Антоније одвео ме је у страну, у неприметну малену собицу, затворио врата – и сва бука људи је утихнула. Kроз прозор су певале птице, и дрвеће је било сво у цвату... Тако смо поседели у тиховању неколико секунди, тек потом је почео наш разговор.
   Спомињем све то зато што су разговори и проповеди владике дубоко укорењени у духовном тиховању. У тиховању стваралачком, у тишини која наводи на виђење дубине сабеседника, на виђење онога како се у њему одражава слава лика Божијег. Владика је поседовао задивљујућу способност да се усредсреди искључиво на оног човека с којим тог часа општи – за то време сабеседник за њега постаје космос.
   Овај дар – говорити из дубине молитвене тишине – једнако се осећа и када је реч о смрти и умирућима.
   Често сам за време свог служења у Првој московској болници имао прилике да слушам: шта морам говорити умирућем? Kако општити с његовим сродницима? Пре много година постављао сам владики иста питања, али ми није одговорио шта заправо треба говорити. Рекао је да је главно – слушати. Слушати не просто ради тога да бисмо били усмерени на оног који говори, него да бисмо постали део његовог живота, његовог искуства. Управо такво слушање може постати саосећање – и није обавезно да одговарамо на питања, на која често и не можемо имати одговоре. Слушање, научио ме је владика, може постати сапричасност.
   Материјали сакупљени у овој књизи, појављују се као плод тог дара молитвеног созерцатељног слушања, који је поседовао митрополит Антоније. Ослањао се не само на светоотачку традицију, него и на искуство савремених мислилаца и писаца, између осталих и неправославних – слично пчели која, по речима светог Василија Великог, сакупља полен с најразличитијих предивних цветова и приноси мед истинској духовној мудрости. Међутим, више од свега владика се ослањао на своје богато лично искуство. Митрополит Антоније је долазио у додир са смрћу не само због свог пастирског служења, него и радећи као лекар и учествујући у француском Покрету отпора током Другог светског рата. У свим његовим размишљањима видимо личну веру у привременост смрти, у превасходство љубави, у Светлост Васкрсења, коју неће помрачити никаква тама. И, на крају крајева, ова књига је – о нади.

   Протојереј Христофер Хил,
   настојатељ капеле Живоначалне Тројице
   при Првој московској болници
    9. 4. 2020.
   извор: www.youtube.com

Митрополит Антоније (Блум), Вера која види

  Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, пред тајном човека. За ово је, с наше стране, потребна непоколебива вера, она која је у стању да види тајну човека која није очигледна и која се не може видети очињим видом.

   Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају.
   Бог, током васколике историје, говори на разне начине, различитим путевима, кроз људе бистрог ума и чистог срца, кроз просвећене, просветљене људе; говори кроз ужас живота, говори кроз савест, говори кроз лепоту, говори кроз догађаје, позивајући човека да узрасте у пуну меру. Међутим, Он не само да говори. Он постаје саучесник у људском животу и у људској трагедији, Он постаје човек, Он се оваплоћује, Бог улази у историју, Бог носи њену тежину, Бог се погружава у наш свет, и овај свет са свом тежином, са свим својим ужасом, смртоносно пада на Његова плећа. У овоме је Божија максимална одговорност за Његову првобитну одлуку, за првобитни чин стварања.
  Он није гледалац, он не стоји по страни; он улази у епицентар, у трагедију живота, и учествује у њему са нама. Овог Бога човек може да прихвати, овог Бога човек може да поштује; Њему може да се препусти, Њему може да буде веран, може да види да овај Бог тако верује у човека, да је такву наду положио у Њега, да га је тако заволео до смрти, и то смрти на крсту, да се може за Њим ићи, ма куда да пође: на смрт, на живот.
   Украјински философ Григорије Сковорода је, у једном од својих дела, рекао да је у животу све изванредно уређено: потребне ствари нису компликоване, а компликоване ствари нису потребне. ми често не успевамо да живимо зато што прекомерно компликујемо живот. Трудимо се да учинимо немогуће, пролазећи поред могућег. Мислимо да нас је, наводно, достојно само оно што је тако велико и тако далеко да га никада нећемо достићи. А, ако се овај принцип примени на јеванђељске заповести, можемо да нађемо у Јеванђељу, у речима Спаситеља Христа, заповест чији је смисао наизглед изванредно једноставан, али од које можемо да почнемо сви ми. То је заповест о томе да треба да волимо ближњег као самог себе (Мк.12,31).
   Ово подразумева да сами себе треба да волимо. И, ево, на овоме бих желео да се задржим; зато што ако нисмо умели себе да волимо, нећемо умети да волимо ни било кога другог. Живот и искуство показују да можемо да дарујемо другима само оно поверење које смо у стању да дамо себи, ону љубав коју можемо да дамо себи, итд. Можемо да дамо само оно што имамо. Без поштовања себе, ми ни друге не поштујемо; без љубави према себи - исправно схваћене - не можемо да волимо ни друге.
  Kад некога волиш, желиш му добро; што га више волиш тим веће добро му желиш. Вољенима желимо најузвишеније, најсветлије и најрадосније. Желимо да узрасту у такву меру да њихова радост буде велика, да у њима постоји пуноћа живота. Ево, са овог становишта човек треба да уме да воли и себе. Човек се изграђује подвигом, надахнућем и упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско достојанство, како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек постане достојан свог људског призвања. Апсолутан услов за љубав је отвореност.
   Ипак, дешава се да се плашимо отворености. Отворити се значи: постати рањив. Отворити се значи: зависити у својој радости и у свом болу од другог човека. А, ово можемо да учинимо само ако у нама има довољно вере у другог човека. Вера бива различита. Постоји проста, детиња, чиста, светла вера: поверење, оданост, непознавање зла, неустрашивост због тога што човек никада није искусио суровост, немилосрдност и бол, који се наноси злобно и намерно. Овакво поверење се не може назвати зрелом вером; оно је почетак вере, оно се открива у раним годинама; понекад се она чува у веома чистим и дечијим душама, међутим, у њој нешто недостаје.
  Да, она открива човека по цену великог страдања, али истовремено, не штити другог човека од грешака, зато што ми сносимо одговорност за људе којима се откривамо. С једне стране, они могу да нам нанесу бол и ране (да не говорим о радости коју нам доносе). Међутим, с друге стране, ако се неодговорно препуштамо њиховој власти, у њима може да се открије или не открије све рђаво, може да се не оправда оно светло и велико што постоји у човеку. Зато поверење није довољно; треба да постоји друга, зрелија вера. Kао прво, вера у човека, елементарна, дубока вера у то да у сваком човеку постоје светлост, истина и бесконачне стваралачке могућности за развој; ако му се помогне, ако се подржи, ако се надахне, онај хаос, који нас често плаши у човеку, може да изнедри звезду.
  Долазимо у додир са људима који се налазе у стадијуму формирања, односно са људима у којима се боре светлост и тама - и понекад се сурово боре. И, кад се откривамо у чину вере, морамо унапред да признамо своју рањивост и да пристанемо на њу. Рањивост није обавезно рђаво својство. Рањивост бива горка, тешка: рањено самољубље, осећање увреде и осећање понижености такође припадају области рањивости.
   Међутим, говори се о способности човека да буде рањен у срцу - а да не одговара ни горчином, ни мржњом; да опрости, да прихвати, зато што верује да су суровост, издаја, несхватање и неправда - ствари које пролазе, а човек остаје заувек. Веома је важно пристати на ову рањивост. Умеће да се ова спремност човека да верује до краја и да воли по цену свог живота пронесе до краја, како не би само ти, већ и други, узрастао у пуну меру својих могућности, то је подвиг.
   Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И, ова одговорност у љубави се, такође, спаја са захтевношћу. Волети љубављу која раслабљује, волети љубављу која све допушта и омогућава човеку да постане све ситнији и ситнији, све суровији и све самољубивији, није љубав. То је издаја. Љубав мора бити захтевна. Не у грубом смислу, не онако као што ми често заиста захтевамо од других оно што не пристајемо сами да урадимо, што нам изгледа претерано тешко, оптерећујући их бременима која нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност љубави се огледа, пре свега, у томе да вољеног човека надахњујемо, да га уверимо у то да је он бесконачно значајан и драгоцен, да у њему постоји све што је неопходно како би узрастао у већу меру човечности.
   За ово је, такође, с наше стране потребна непоколебива вера, зато што то није увек очигледно; има момената када пред нама бљесне светозарни лик могућег човека - и угаси се: живот је угушио најузвишенији порив. Дакле, тада наша вера треба да има вид, наша нада треба да буде огњена, а наша љубав непоколебива; тада морамо, са свом пажњом, са свим искуством, да помогнемо човеку да узраста. И, само ако тако верујемо, са спремношћу да будемо отворени до крајње рањивости и не захтевајући од другога да буде све што је у стању да буде, имамо право да говоримо о томе да га истински, озбиљно, стваралачки волимо: не себе ради - већ њега ради.

  Митрополит Антоније (Блум)
  извор: prijateljboziji.com

СЛОВО О РОЂЕЊУ

   
   Рођење Христово, које данас празнујемо с таквом
лакоћом срца, с таквом благодарношћу и радошћу, заслужује пажњу не само нас, људи, него и читаве твари,зато што нам је Рођење Христово, Оваплоћење Логоса Божијег, донело невиђену, недокучиву, нову вест како о Богу тако и о човеку и свој твари.

Митрополит Антоније (Блум)

   Бог нам се у Христу јавио на необичан и недокучив начин. Многобожачки народи могли су себи представити Бога као великог, небеског, који оваплоћава све велико, величанствено, дивно, о чему човек на земљи може само да машта. Али само је Бог могао да се открије човеку као што се открио у оваплоћењу Христовом. Бог је постао један од нас, али не у слави, већ у немоћи; беспомоћан и осиротео, рањив и као да је побеђен, презрен од свих који верују само у силу и земаљску величину. Оне прве ноћи, када је Бог постао човек, када је сам Живи
Бог обитавао телом међу нама на земљи, присајединио се најтежем човечијем сиромаштву. Нико није примио Мајку Његову под свој кров; сви су га сматрали туђим, сви су га отерали на далеки, бесконачни пут, који се простирао пред луталицама без крова и уточишта. И они су пошли – те прве ноћи Христос се присајединио онима који из века у век пролазе кроз живот и телесно и духовно одбачени, презрени, нежељени, искључени из људског друштва.
   А таквих је људи кроз историју небројено много. И до овог дана – авај! – у великим градовима и пространствима земаљским толико је таквих људи, који немају где да оду, које нико не чека, за којима нико не уздише, којима нико није спреман да отвори свој дом, зато што су туђинци, или зато што је страшно присајединити се судбини људи упропашћених не само несрећом, него и људском злобом; постали су туђинци зато што их људи, други људи искључују из свог срца и своје судбине.
   Усамљеност је страшна, мучна, убиствена усамљеност,
која сналази срца толиких људи, која је била удео Пречисте Деве Богородице, Јосифа Обручника и тек рођеног Христа. Он је био туђ, ни од кога жељен, искључен и одбачен. То је почетак Његовог пута; и на овом путу присајединио се, као што сам рекао, свима који тако живе у наше време, туђим међу људима, који би за њих морали бити браћа; презрени су, побеђени подлошћу, малодушношћу и злобом људском. Рањени су због своје крхкости, због своје незаштићености. Наша је ствар, хришћани, да видимо у њима лик Оног Бога, према коме се данас односимо са страхопоштовањем, и да их тако прихватамо, као што бисмо сада прихватили Христа, ако би се пред нама појавио упропаштен, израњављен, презрен, омрзнут, гоњен...
   Ево какав се јавио пред нама Бог, зато што је усхтео да постане један од нас, како се ниједан човек на земљи не би постидео свог Бога: као да је Бог тако велик, тако далек да Њему нема приступа за нас. Он је постао један од нас у нашем унижењу и у унесрећености нашој; и није се постидео нас, постао је као и сви ми; не само по материјалној, земаљској, физичкој унесрећености, не само спрам душевне остављености љубави људске, него зато што се сродио – кроз своју љубав, кроз своје поимање, кроз своје праштање и милосрђе – сродио се и са онима које су други од себе одбацили, зато што су
ови били грешници. Он није дошао праведницима, Он је дошао да грешнике заволи и потражи. Дошао је ради тога да ниједан човек, који је изгубио за себе самог уважавање, не би могао да помисли да је Бог изгубио уважавање према њему, да Бог више не види у њему неког достојног своје љубави. Христос је постао чевек ради тога да бисмо сви ми, сви без остатка, укључујући оне који су изгубили у себи сваку веру, знали да Бог верује у нас, верује у нас у нашем паду, верује у нас када смо изгубили веру једни у друге и у себе, верује тако да се не
боји да постане један од нас. Бог у нас верује, Бог стоји као чувар нашег људског достојанства, Бог је чувар наше части, и ради тога да бисмо могли у то поверовати, да бисмо то могли видети својим очима, наш Бог постаје унесрећен, беспомоћан човек. Само они који верују у силу и ни у шта друго, само они који верују у своју праведност, неће наћи пут к Њему, док се не покају, док не увиде да су смирење, љубав, жалост, милосрђе – закон живота.
   Али у Христу нам се није јавио само Бог с Његовом љубављу, вером у нас, као бранилац нашег достојанства, као чувар наше правде – Он нам је јавио величину човека. Ако је Бог могао суштински да постане човек – зар ми не схватамо како је велики човек? Да је човек тако велики, да Бог може да постане човек и човек да остане човек? И да тако велика твар, коју је Бог призвао у постојање, може сместити у себе Бога? И да је вештаство, наше тело, наша крв, наше кости, све вештаство наше способно да буде Богоносно, да се сједини с Божанством
и остане човек? И јави нам се у слави узвишености коју ми не видимо, али коју види Бог, раде које је нас створио и све створио?
  Загледајмо се у начин Оваплоћења: Христос нам је јавио смирење и љубав Божију, веру Божију у сву твар, у нас грешнике, пале, и јавио нам је истовремено како можемо бити велики и како је дубока, бездано-дубока твар Господња. Ево, с овом вером можемо живети, можемо постајати људи у свој мери Христовог оваплоћења, и разматрати свет у којем живимо не само као мртав материјал, већ као оно што је позвано да постане, на крају крајева, видљива одежда Божанства, када Бог
постане све у свему. Kаква слава, каква радост и нада! Опевајмо са страхопоштовањем, љубављу и трпљењем
Оваплоћење Христово; оно је за нас живот вечни већ на
земљи и оно је слава свега тварног у вечности на небесима. Амин!

   Превео са руског Горан Дабетић
   извор: Каленић, бр.6, 2019.

Сећање на митрополита Антонија Блума

 
   Без обзира да ли му прилази особа краљевског рода, архијереј у одјејанију, бескућник или чистачица, он се односио исто – гледао је човека у очи и разговарао са човеком. Многи од његове духовне деце који су имали малу децу сведоче да се за важне одлуке владика обраћао деци на истом нивоу као и одраслима.
   Кад је једна од његових духовних чада хтела да да пређе из протестантизма у православље,    сматрала је да је то њена лична одлука. Али владика је рекао да он мора обавезно да се види са њеном децом, којима је тада било 8 и 9 година. Она је довела децу, владика је пола сата или сат разговарао са њима иза затворених врата, потом су отишли, деца су села у ауто, а мама их брзоплето питала: „И, о чему сте разговарали са владиком?“. Они су се погледали и углас одговорили: „Нећемо ти рећи, договорили смо се с њим“.

   ***
   Институт на ком сам радила је део велике болнице у коју су на операцију довели дечака из Русије. Ни дечак ни мама нису говорили енглески па су мене позвали да преводим. Ситуација је била веома лоша и ја сам схватала да је велика вероватноћа да ће дечак или умрети, или проћи кроз тешку операцију и највероватније свакако умрети у мукама. Дечак је по грађи, чак и по имену, веома личио на мог сина. Ја сам пресликавала ту трагедију на своју ситуацију, што је довело до тешке унутрашње кризе. Рекла сам владици да не могу да се причестим, јер не могу да кажем Богу: „Да буде воља Твоја“. Саслушавши ме пажљиво, владика је посаветовао: „Ставите то питање пред Бога, и не одлучујте себе од причешћа“. После тога ми је испричао како је код њега дошла девојка и рекла да су њени родитељи религиозни и да је терају да се причести на Васкрс, али она то не може да учини, јер не верује у Бога. Владика је покушавао да је припреми за причешће, али ни у шта је није убедио. Тад је стао на молитву, трипут је питао и добио одговор да она треба да се причести, поставивши питање свог неверја пред Богом. И причестивши се, девојка је осетила да је добила нешто више од хлеба и вина, и од тада је почело њено обраћење.

   ***
   Све ово су речи (у слободнијем преводу) Јелене Садовњикове, која је као биолог деведесетих отишла у Лондон, прикључивши се једној тамошњој научно-истраживачкој групи. Тамо је сазнала да у центру Лондона има црква у којој стари свештеник држи беседе „на великолепном руском језику 19. века“. Није била верујућа, али јој је недостајало да размени коју реч на руском, па се једног дана упутила у цркву. Дошла је и схватила: ту је оно што је читав живот тражила. Имала је прилику да се сусреће и разговара са митрополитом Антонијем Блумом последњих једанаест година његовог живота.
   4. августа се навршава 16 година од смрти митрополита Антонија. Будући да сам га некад пуно читала и да ми је заиста пуно значио, што сам чини ми се последњих година заборавила, такође и да ми је веома драга св. Марија Магдалина на чији се празник (као и наш прадеда) упокојио, решила сам да поделим ово са вама.

    Мирјана Милетић

Живот.Болест.Смрт

Лекар по образовању, хирург у војној болници у време Другог светског рата, лекар у послератном Паризу, парохијски свештеник, Митрополит Антонију Блум (аутор књиге: Живот.Болест.Смрт) говори о болести и смрти на основу свог богатог животног искуства. Питања о смислу живота и његовом неизбежном крају не могу мимоићи ниједног човека. Бог није створио смрт, говори Свето Писмо. Апостол Павле је с надом ишчекивао смрт, као прелазак у вечни живот. Јесмо ли кадри да и ми с њим изговоримо речи: За мене је живот Христос, а смрт добитак? Ако нисмо, како да изађемо на крај с мучним мислима о тобожњој бесмислености живота на земљи? Митрополит Антоније не нуди јефтину утеху, не позива нас да покорно прихватимо смрт као неминовну датост нашег палог света. Хришћанин је призван да осмисли све што му се у животу дешава у светлости своје вере у Христа, Који је сам прошао кроз смрт и открио човеку пут ка вечном животу који је изгубио. Примери које Митрополит наводи показују да и неверујући човек налази смисао живота у служењу идеји, идеалу и смрт престаје да буде за њега коначно уништење. Напротив, живот на земљи испуњава се интензивном устремљеношћу навише. А они који остају после њега уверавају се њихова неуништива љубав према упокојеном не може бити узалудна.

Преузето из књиге: Живот.Болест.Смрт

Аутор: Митрополит Антоније Блум
Превод са руског: Манастир Жича, број страна: 166, 21цм
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2016.

извор: Издавачка делатност манастира Жича

„НИЈЕ УЧИЛА НИКОГА САМО ЈЕ ЖИВЕЛА”

   Митрополит Антоније Блум о мати Марији Скобцовој

(Ово је интервју са покојним Митрополитом Антонијем у коме се он сећа мати Марије и људи из њеног окружења)

   Нисам познавао мати Марију присно, то јест упознао сам је, виђао сам је, слушао сам је како говори, али нисмо били пријатељи тако да се сећам само кратких епизода.
   Прво чега се сећам, као што је познато, јесте да је била двапут удавана и да је из првог брака имала ћерку Гајану. Гајана је била у Покрету међу старијима, ја сам био међу млађима. Њен отац, Кузмин-Каравајев, је постао Језуита и шалила се говорећи: „Како ми је чудна породица, мој отац је Језуита а мајка православна монахиња.“  Сећам је се као кроз маглу, не могу је баш описати, сећам се силуете како хода, у сваком случају било је то јако давно. То је, дакле, било моје прво сећање на групу тих људи.

   Моје друго сећање је везано за мати Марију док још није била монахиња. Било је то у Хостелу Сергијев. Не сећам се откуд ја тамо, но она је управо говорила на неку тему. Али, са каквом ватром и одушевљењем. Ово ме је погодило, јер  сам сматрао да је била превише запаљена.  Био сам тад повученији човек. Остао ми је осећај да је увек говорила из дубоког убеђења. Чуо сам да је у том периоду ишла у челичану у Крезоу  где је радио велики број руских официра и војника. Ушла је тамо, још није била монахиња, и најавила да спрема низ предавања о Достојевском. Узвратили су једногласно повицима: „Не треба нам Достојевски, треба да нам се опегла, да се очисти, да се ушије а ти нам нудиш Достојевског!“  А она је одговорила: „У реду. Ако је то потребно, остављамо по страни Достојевског.“  И неколико дана је чистила, шила, крпила, пеглала, прала. Кад је све завршила – замолили су је да прича о Достојевском. Ово је на мене оставило велики утисак, јер она није рекла: „Нисам дошла овде да пеглам нити да чистим – зар то не можете сами?“  Она се одмах одазвала потребама и на овај начин освојила је срца људи. Ово је друго чега се сећам.
   Треће сећање везано је за њу кад је већ постала монахиња. Била је веома неуобичајена монахиња у свом понашању и опхођењу. Био сам просто запањен кад сам је први видео  у монашкој одећи. Шетао сам булеваром Монпарнас и  угледао – на тротоару испред  кафеа постављен сточић, на њему криглу пива, а иза кригле седи руска монахиња „у пуном орнату“. Погледао сам је и рекао себи да никад нећу прићи тој жени. Био сам млад и постављао сам високе критеријуме.
   Онда сам сазнао и неке друге ствари о њој.  У то време отворила је хостел у улици Лурмел, где су се окупљали изузетни људи. Долазио је и Фјодор Тимофејевич Пјанов.

МФ:  Иља Фондамински?

МА:  Да, отац  Димитриј Клепињин и…

МФ:  Федотов, сигурно.

МА:  Федотов је био ту, и Мочуљски је играо веома важну улогу. Они су окупљали све оне којима је помоћ била потребна. Нису питали да ли је неко крив или није, нити зашто тако живи.
   Мати Марија је пролазила најопаснијим и најсумњивијим улицама Париза, улазила у гостионице где су се други плашили да уђу, распитивала се да ли ту има Руса, извлачила их одатле – пијанице и просјаке, одводила их у улицу Лурмел, прала их, одевала и хранила, и неко време би живели тамо. Али, онда би одлазили, враћали се у претходно стање јер  им сиромаштво и животни услови нису дозвољавали да истрају, јер су све изгубили и овако су имали само кратак предах. Она се онда поново враћала по њих, доводила их, поново их прала, облачила и хранила, и тако су године пролазиле. И Мочуљски је у овоме учествовао, мада он није обављао физичке послове, већ је био задужен за образовање тих људи. Био је такође експерт за Достојевског. Али није их подучавао Достојевском, већ просто руској култури и покушавао да пробуди у њима интересовање за живот, нешто што би их одвукло од пијанства и незапослености.

МФ:  Кад је то било – тридесетих?

МА:  Било је то касних двадесетих, раних тридесетих.

МФ:  Било је то грозно време, чак су и Французи гладовали.

МА:  Да, чак су и Французи гладовали. Али Руси више, јер изнад свега били су странци. Нисмо имали пасоше; 1925.год. изгубили смо руско држављанство а нису нам дали ново, имали смо „Нансенов  пасош“ који нам није давао никаква права већ само грађанску идентификацију. Нити смо се могли селити  нити путовати.

МФ:  Је ли било свештеника у Лурмелу?

МА:  Осим оца Димитрија, који је тамо био стално – радећи нераздвојно са својом женом Тамаром, мислим да је био и отац Кипријан Керн.

МФ:  Вршио је дужност игумана?

МА:  Могуће, не сећам се, нисам сигуран.

МФ:  Био сам у Паризу на једном од састанака, и организатори су ми послали кола на станицу. Једна фина млада жена нас је возила и кроз причу сам сазнао да се ради о ћерки о. Димитрија Клепињина. Била је сигурно врло мала кад је он страдао у Букенвалду.

МА:  Био је то диван човек, једноставан, простодушан, чистог срца, јасне мисли, чистог живота који је желео добре ствари и чинио добра дела.

МФ:  Каква је била репутација мати Марије у Паризу? Како су на њу гледали ондашњи православци?

МА:  С једне стране, веома су је ценили због социјалог рада.

МФ:  Због њених „авантура“.

МА:   Да. С друге стране, била је ексцентрична. И због тога – неки су је одобравали неки не.

МФ:   Може ли се њена „ексцентричност“ оправдати тиме што је припадала интелектуалним круговима? Јер је вукла порекло из нерелигиозне лаичке средине и била веома необична?

МА:   Да, то се види ако, рецимо, читате њену поезију. Пуна је живота али се ту могу наћи врло необични редови, нешто што не очекујете, не зато што вређају ваша лична осећања већ зато што не бисте очекивали да их је писала монахиња. Чудно је – зашто би писала такву поезију?

МФ:   Ако је замислите као наследницу петроградских кругова и уопште целог покрета „Сребрног доба“ онда је можда била на свом месту али у новој одећи?

МА:  Мислим да је свакако била на свом месту али би била необична чак и у Русији. Сећам се  док још није била монахиња и неко ко би стајао ту се успротивио њеном мишљењу – она би га зграбила за рамена и продрмусала пред свима. Нису сви предавачи тако ватрени заступници својих тема.

МФ:  Интересантно је какви необични људи постоје, који су спремни не само за авантуру већ и  на мучеништво упркос свему.

МА:  Разне су гласине о њеној смрти. Добио сам писмо од једне Францускиње, која је била са њом у логору Равензбрик. Сакупио сам сву документацију о мати Марији и предао о. Сергеју  Хакелу. Ова жена је писала како су их Немци постројили  једног дана и прозивали за гасну комору. Међу прозванима нашла се једна млада жена која се отимала и вриштала, и мати Марија, која није била прозвана, иступила је из врсте и рекла: „Немој се отимати, није то ништа страшно. Показаћу ти. Поћи ћу с тобом.“ И мати је, као вишак на листи, пошла у смрт. Сведок ми је ово написала. Чак и сад, сведоци нису сигурни шта се заправо десило. О. Сергеј има другачије сведочанство. Било како било, она се добровољно одрекла свог живота због других. Крила је  Јевреје у Паризу и кад су Немци дошли да је ухапсе нису пронашли њу него њеног сина, Јурија. Ухапсили су њега и оставили поруку да ће га пустити ако се она појави. Она је дошла, али га нису пустили. И он је умро у концентрационом логору.

МФ:  Постоји ли неко признање ње као светитељке у Руској Цркви?

МА:  Биле су неке приче о канонизацији, били су чак и неки чланци у руским новинама о овоме. Нисам још чуо да су је канонизовали, али причало се о томе и мислим да је она ништа мање мученик од оних који су хапшени у Русији због вере или због црквених активности. Она није умрла због вере у смислу да је исповедила своју веру или догме, али је живела по законима вере спремна да себе преда до краја за ближњег, па и по цену свог живота. И док није страдала – замислите само глад и хладноћу у Лурмелу и колика је тамо била гужва. Та је кућа била препуна људи којима је била потребна стална подршка, помоћ, храна, одећа, које је требало прати, тешити, давати им наду да би се пре или касније извукли из оних рупа у којима су живели. Без обзира на све, она је била једна образована и префињена жена, али није обраћала на то пажњу. Оставила је тај начин живота. Наставила је да пише – и прозу и поезију – и то је био само један од начина њеног изражавања. Њена се вера састојала од дела. Никада никога није учила како да живи, само је живела. Мислим да је то отприлике све чега се сећам у вези ње.

   Снимљено 21. септембра, 1999.
   (Мати Марија је канонизована у мају, 2004.год)

   извор: orthodoxkovilje.rs

Митрополит Антоније Блум, БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ПРЕД РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО

   Матеј 26, 1 -25; Јеврејима 11, 9-10, 17-23, 32-40

   Данас смо чули два читања, посланицу и Јеванђеље, која нам представљају два аспекта Израиљеве вере и верности, као и чудесне путеве Божије.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Празник Оци, 31.12.2017.

"И, ево, и у овој години испред нас је време, још увек нетакнуто, време које се пред нама простире као снежна равница - чиста, неутабана. Можемо ступити на ту равницу и кренути чврстим стопама вере, тј. безграничног, савршеног поверења у Бога, са надом да ништа неће бити по нашем, него по Божијем. И са љубављу, коликом можемо, уђимо у ову годину, и са искреним покајањем. А покајање није само плач над прошлим - то је ужас пред уништавањем које смо чинили у прошлости, и нагло окретање лицем ка Богу да бисмо кренули ка Њему, као што је Петар ходао на таласима док је гледао само у лице Господње, не обраћајући пажњу на узбуркано море. Пођимо са захвалношћу, али научимо се да захваљујемо за све, јер је све од Бога на спасење, све је дар; и светло и тама, и горко и слатко, и туга и радост. И даље ћемо ићи тако да на Земљи наступи Царство Господње, Царство љубави. А прва жртва за изградњу тог Царства мора бити моје самољубље. Дужан сам да положим свој живот на граници тог Царства. У мени мора умрети све оно што је њему противно. И тек тада, кад Царство освоји срце сваког од нас, оно ће почети да сија и око нас. Призив Господњи је непоштедно строг и истовремено дивно светао. Уђимо у Нову годину као деца Божија, да градимо Божији свет, да се прослави Господ и да се у овом хладном, горком, осиротелом свету зацари радост Господња."

Из проповеди митрополита Антонија Блума 31. децембра 1967.

Митрополит Антоније(Блум), ПОСЛУШАЊЕ ЈЕ ОСЛУШКИВАЊЕ

   Послушање које се описује у монашкој пракси се, наравно, изражава поступцима, али циљ послушања јесте да научимо да другог човека ослушкујемо тако да будемо у стању да превазиђемо, прерастемо саме себе и да се присајединимо његовом искуству, да научимо да се одрекнемо себе, како бисмо могли да прихватимо искуство другога и да, посредством тога, научимо да слушамо Бога.
                                           
   Реч љубав је веома сложена и не може се увек дефинисати, као што се не може дефинисати ни послушање. Ми смо склони да послушање дефинишемо као потчињеност и покорност, иако послушање на свим језицима заправо подразумева ослушкивање. Треба ослушкивати, али не у том смислу да чујеш све што ти кажу и да тако поступиш, него да пажљиво ослушкујеш све што представља други човек.
   Послушање које се описује у монашкој пракси се, наравно, изражава поступцима, али циљ послушања јесте да научимо да другог човека ослушкујемо тако да будемо у стању да превазиђемо, прерастемо саме себе и да се присајединимо његовом искуству, да научимо да се одрекнемо себе, како бисмо могли да прихватимо искуство другога и да, посредством тога, научимо да слушамо Бога, Који нам конкретно говори у Јеванђељу, или пак да ослушкујемо Духа Светога, Који говори унутар нас.
   Циљ послушања се управо и састоји у томе да свим бићем научимо да ослушкујемо. Наравно, у разним ситуацијама и околностима то ће се испољити тако што ћемо извршавати оно што нам кажу; међутим, пуко извршавање није довољно јер би требало извршавати уз разумевање са каквог извора потиче то извршење и чему нас оно учи. Мајка нпр. не треба да умишља да је Старица, да је неки духовник у женском обличју, не треба да замишља да је она исповедник јер се, у већини случајева, деца не исповедају код родитеља. Напротив, реците својој деци: “Ми смо сапутници. Ја сам подједнако неискусна, само што сам мало старија од тебе, због чега сам могла да видим, чујем и прочитам ствари које ти, можда, ниси ни видео, ни чуо, ни прочитао, и зато ћу са тобом поделити све што знам”.
   У породици се вера преноси, да се тако изразим, слично неком вирусу или запаљеној ватри. Ако тај пламен уистину постоји у родитељима, дете ће бити свесно његовог постојања. Међутим, ако је за родитеље вера само ствар погледа на свет, онда је то нешто сасвим друго.
   Друго, сви родитељи знају како да поуче малу децу, али при том заборављају каква су питања постављали они сами и какве су одговоре добијали. Често се догађа да родитељи нису ни тражили ни добијали одговоре, и да су се задовољавали тиме што ће, као по инерцији, остати верујући. Сматрам да је, у том периоду, веома важно да родитељи, васпитачи или свештеници не очекују да дете од 14 година може да живи задовољавајући се представама какве је имало кад му је било 6 година, да као 18-годишњак може да замишља Бога онаквим каквим су му Га описивали кад је имао 8 година. Неопходно је да се дете интелектуално и психички развија и да лик Божији и појам о Богу који оно има расту подједнако брзо и у истим размерама као и његово знање о свету који га окружује.
   Треће, детету би требало показати да је за нас, верујуће, сав овај свет око нас створио Бог и да је он пред нама - отворена књига. Уместо да веру, учење Цркве, итд. супротстављамо свету који нас окружује, могли бисмо да покажемо деци да се у томе све шире и дубље разоткрива тајна о Богу. То би могло да одигра значајну улогу.  Мислим да се један део проблема који се јављају пред старијом децом састоји у томе што их, у време док су још мала, нечему уче, да би се, затим, када буду 10 или 15 година старији, изненада испоставило да су код њих присутне и сумње, и питања, и неразумевање. Прерасли су све оно чему су их учили у детињству, а у међувремену их ничему нису научили јер им ни на памет није падало да прате каква се питања (током одрастања) у њима јављају, да обрате пажњу на та питања и да се озбиљно односе према њима.
   Често сусрећемо следећу ситуацију: дете учи у школи, а ми учимо заједно са њим, како бисмо били у стању да му помогнемо. Међутим, када су у питању вера и закон Божији, не поступамо на исти начин. Узми катихизис, узми Нови завет, Стари завет, узми шта хоћеш, и ми сами нешто знамо о томе. Овде, пак, није реч о знању, него о питањима која се код детета јављају, реч је о томе одакле та питања долазе. Нека питања долазе споља: рекао му је друг или је чуо у школи, или је такво време, таква је општа атмосфера, док се друга питања јављају сама од себе: “Како то може да буде? Ја више не могу да верујем у то!” Било би добро да им тада кажемо: “Добро је што више не можеш да верујеш у Бога у Којег си веровао када ти је било 5 година...”
   Када родитељи прихвате да њихова деца верују у неког Бога којега они не разумеју, онда се мало тога похвалног може рећи о таквим родитељима. Напротив, требало би да родитељи који познају своју децу покушају да схвате у каквог Бога њихова деца верују. То је прво што би требало учинити: пре него што дају одговор, требало би да се уистину замисле над питањем.
   Често се догађа да деца, док одрастају, почињу да верују или, боље речено, да своју веру изражавају и описују у категоријама које су нама туђе. Ми, међутим, морамо да их разумемо: уосталом, зато и јесмо одрасли! Боље речено, ми смо будући одрасли, дужни да будемо у стању да разумемо дете, да размислимо о његовом питању, да размислимо о ономе што иза њега стоји. Када нам дете покаже слику и каже: “Ево како ја замишљам Бога”, не би требало да му се успротивимо, говорећи: “О, не, Он није такав”, него би са занимањем требало да приметимо: “Како си до тога дошао?! То је веома занимљиво! Објасни ми!” Ми, међутим, не постављамо питање: “Објасни ми јер ја то не разумем”, него “спремно” приговарамо: “Ја ћу да  ти објасним да ниси у праву!”
   Када, пак, човеку говориш да није у праву, он, наравно, одмах постаје тврдоглав. Ко би још желео да никада не буде у праву - и то само зато што је он мали, а ти велики! Мислим да је један од задатака нашег времена, када се све доводи у питање, да се замислимо, да осетимо, да се загледамо у питања која се јављају свуда око нас и да покушамо да схватимо: одакле она долазе, како је могла да се појави таква неправилност или, пак, насупрот томе, да признамо себи да је дете можда у праву.
   То је могуће само у случају да од најранијег детињства успоставимо дијалог, а не монолог. Уколико дете мора да буде искључиво ухо, а родитељ искључиво глас, ништа нећемо добити. Несрећа је са родитељима у томе што они себе готово увек стављају у следећи положај: “Ја разумем, а ти не разумеш“. А, ако би родитељи говорили (а што је најчешће истина): “Не разумем, објасни ми...”, уистину би се много тога могло објаснити. Наиме, деца су увек спремна да објасне шта мисле, али само уколико не очекују да ће их посадити на једно место и убеђивати како нису у праву. ... Међутим, већина родитеља сматра да дете, уколико не говори њиховим језиком и не износи њихове ставове, говори бесмислице. Ја, разуме се, не тврдим да је дете увек у праву - наравно да није! Говорим о томе да његово питање, његове несавршене представе или начин на који оно види ствари често указују на врата која некуда воде, а не на затворена врата.

   Митрополит Антоније (Блум)
   извор: www.prijateljboziji.com

Митрополит Антоније (Блум), "ЖИВОТ.БОЛЕСТ.СМРТ"

Манастир Жича, Библиотека: Мали мисионар, књига 4, 2016.

    Предговор руском издању

   Митрополит Антоније родио се 1914. године. Рано детињство провео је у Персији, где му је отац био руски конзул. После револуције породица је неколико година лутала по Европи, да би се најзад, 1923. године, настанила у Паризу. Будући митрополит је ту завршио средњу школу, а потом и два факултета - медицину и биологију. Године 1939, пре него што је кренуо на фронт као хирург француске војске, тајно је примио монашке завете, да би 1943. године био пострижен у малу схиму под именом Антоније. У годинама немачке окупације радио је као лекар у антифашистичком покрету отпора. После рата наставио је да се бави лекарским позивом до 1948. године, када је рукоположен за свештеника и упућен у Велику Британију на пастирско служење. Године 1957. постављен је за епископа, а 1966, за митрополита и патријаршијског егзарха Западне Европе. Те дужности ослобођен је, на сопствени захтев, 1974. године и од тада се сасвим посветио пастирском руковођењу целе, у међувремену увећане, пастве своје епархије и свих који су му се обраћали за савет и помоћ.

    За време служења владике Антонија у Великој Британији, парохија која је обухватала малу групу емиграната из Русије, претворила се у мултинационалну епархију, канонски организовану, са својим уставом и многобројним делатностима. Митрополит Антоније је веома познат не само у Великој Британији, већ и у целом свету као пастир и проповедник; редовно су га позивали да наступа пред најразличитијом публиком ( укључујући и радио и телевизију ) проповедајући еванђеља, православног благовешћа о живом, духовном искуству Цркве.
   У Русији је реч Владике одјекивала деценијама захваљујући верском радио-програму руског сервиса Би-Би-Си-ја- Његови доласци у Русију били су знаменити догађаји; магнетофонски записи и илегални зборници његових проповеди ( и разговора које је водио по приватним становима у уском кругу блиских људи), попут кругова по води, ширили су се далеко преко граница Москве. Његова проповед, у првом реду - проповед јеванђелске љубави и слободе, имала је огроман значај у совјетско време. Митрополит Антоније поседовао је духовно искуство, које не само што је носио у себи, већ је умео и да пренесе онима који га окружују, а потом и дубоко личносни ( премда не затворени у оквире личне побожности) однос с Богом, Љубављу оваплоћени, сусрет с Њим лице у лице човека, који је, при свој немерљивости замаха, слободан учесник тог сусрета. И, мада митрополит често наглашава да није теолог, да не поседује систематско, школско богословско образовање, његова проповед подсећа нас на светоотачку изреку да је богослов онај ко се често моли и онај који зна Бога Самог...

   Митрополит Антоније се упокојио у Лондону 4. августа 2003. године.
   Особеност митрополитовог стваралаштва је у томе што ништа није записивао: његова реч рађала се као усмено обраћање слушаоцу - не безличном аудиторијуму, већ сваком човеку жедном живе речи о Живом Богу. Зато је све што је објављено штампано на основу магнетофонских записа и чува звук живе речи.
                                                                       *
   Лекар по образовању, хирург у војној болници у време Другог светског рата, лекар у послератном Паризу, парохијски свештеник, митрополит Антоније говори о болести и смрти на основу свог богатог животног искуства. Питања о смислу живота и његовом неизбежном крају не могу мимоићи ниједног човека. Бог није створио смрт, говори Свето писмо. Апостол Павле с надом је ишчекивао смрт, као прелазак у вечни живот. Јесмо ли кадри и ми да с њим изговоримо речи: "За мене је живот Христос, а смрт добитак"?. Ако нисмо, како да изађемо на крај са мучним мислима о тобожњој бесмислености живота на земљи? Митрополит не нуди јефтину утеху, не позива нас да покорно прихватимо смрт као неминовну датост нашег палог света. Хришћанин је призван да осмисли све што му се у животу дешава у светлости своје вере у Христа, Који је сам прошао кроз смрт и открио човеку пут ка вечном животу који је изгубио. Примери које митрополит наводи показују да и неверујући човек налази смисао живота у служењу идеји, идеалу и смрт престаје да буде за њега коначно уништење. Напротив, живот на земљи испуњава се интензивном устремљеношћу навише. А они који остају после њега уверавају се да њихова неуништива љубав према упокојеном не може бити узалудна.

Митрополит Антоније(Блум), Беседа у недељу пред Рођење Христово

   Матеј 26, 1 -25; Јеврејима 11, 9-10, 17-23, 32-40

   Данас смо чули два читања, Посланицу и Јеванђеље, која нам представљају два аспекта Израиљеве вере и верности, као и чудесне путеве Божије.
   У Посланици се сусрећемо са великим јунацима вере, људима и женама који су веровали у речи Божије, веровали у Њега у тој мери да дају свој живот и смрт зарад обећања које је некада дато њиховим прецима а остало неиспуњено неколико хиљада година. Ова верност потомака Аврамових, онога коме је Бог је дао Своје обећање, нешто је на чему се морамо учити. Преко три хиљаде година читав народ је живео са потпуном верношћу, за које је свака особа била способна, јер је реч Божија истина. Без обзира колико дуго морамо чекати њено остварење, она остаје истина, и путеви Божији и даље превазилазе наше путеве, Његове мисли превазилазе наше мисли и остају недокучиве али увек истините.
   Као одговор на Божију верност, цео народ се показао способним да остане веран обећању које се није испуњавало до дана када је Сâм Господ дошао и постао човек, све до дана када је Син Маријин заиста постао Емануил, „Бог са нама“, Онај кога је човечанство очекивало кроз историју.

   А затим имамо овај почетак Јеванђеља по Св. Матеју. Понекад га слушамо с нестрпљењем: шта значе сва та имена? Чак ни научници који проучавају Стари Завет не могу увек да знају ко је свака од тих особа. Због чега се наводи овакав дуг низ имена? Зар нас није дирнула чињеница да је Господ Исус Христос, Син Божији који постаје човек, имао дуги људски родослов? Да је имао људско наслеђе? Да је из века у век још једна особина постала нит уткана у историју људске породице, чија је круна оваплоћени Син Божији? Када читамо та имена, од којих су нам нека позната, изненађује нас то што су ово имена светитеља, духовних великана. Али, колико има и имена грешника: Рава блудница, Рута која није била Израиљка, и неколико других, Вирсавеја која је била жена Уријина и коју је Давид одвео силом. У овом родослову, светост и људска слабост и грех међусобно се преплићу на начин који треба да приметимо. Како је Син Божји могао преузети на Себе људску природу која је проткана са толико много руку, чистих и скверних? Руку, душа, тела, умова, срца. Сви који су ту поменути – слаби и толико различити од духовних јунака описаних у Посланици – такође су део овог народа који је волео обећање и живео у очекивању обећања, свако према својој снази или својој слабости.
   А једна од дивних ствари о Богу је да се у Старом Завету назива „огњем који спаљује“, али тај огањ који спаљује није разоран огањ, то је огањ који је у стању да у себе узме и све преобрази у огањ чист, неупрљан, незагадив. Огањ се може ложити сандаловином или отпацима; чим се материјал баци у овај огањ, овај га узима и преображава. И то је наша нада, и то је наше чудо, да можемо прићи Богу као Тамара, као Рава, као Рута, као Вирсавеја, као Давид, као Соломон, као Манасија, јер се сви ови људи памте по њиховим слабостима, али и
по њиховом покајању и верности, због чињенице да су веровали да Бог неће прекршити своје обећање и да се стога може живети зарад обећања, чекајући да се оно испуни за њиховог жи-
вота или можда у будућим покољењима. И једног дана се испунило. Бог је дошао и Он је Емануил, Бог је међу нама. Бог је дошао, и Његово име, Његово људско име је Исус, што значи „Бог спасава“. Обећање је испуњено. Али, зар се не бисмо за тренутак требали сетити оних хиљада година када су људи живели од наде, и никада нису видели испуњење тог обећања – тако верно, тако одлучно: били су спремни да умру ако је потребно, али да не издају своју веру, своју увереност да је Бог истина.
   Живимо у свету када је обећање испуњено, испуњено у Христу. Дошао нам је вечни живот као семе које нас носи. А шта је са нама, са нашом вером у друга обећања, и нашом верношћу у Бога живога, који их је дао? Зар се не можемо угледати на најслабије у Старом Завету, и по-
кушати да узрастемо у меру највећих? Они су живели у ишчекивању, а ми живимо у извесности онога што се већ десило. Очекујемо испуњење, славни долазак Господњи, победу Божију која је наш вечни живот и наше спасење. Какво одушевљење и надахнуће! Каква храброст и нада! Колико треба да се радујемо у свом животу; ми смо народ Божији, али народ Бога који је већ међу нама – Он је један од нас, ако смо ми једни од Његових. Какво чудо!         Каква радост! Какво надахнуће! Амин.

   јануара 1984.

 изворник: http://masarchive.org  
 Превод: Милена Тејлор

 СВЕТИГОРА, бр. 252, Божић, 2016.
 www.mitropolija.com