Translate

30. јун 2017.

о. Рафаило(Бољевић), Беседа на Видовдан, Манастир Подмаине

Кад је Лазар пош'о на Косово

                                

БИТИ ХРИШЋАНКА

   Схиархимандрит Илија (Ноздрин) о женском служењу
                               

ЈУНАК ЂЕВОЈКА

Наши свеци и наши преци

   Поводом обележавања Видовдана и јубиларних година Великог рата, у крипти храма Светог Саве у Београду отворена је изложба славним прецима у част, као једна од многобројних активности пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог  светског рата“.
   Пројекат представља резултат жеље да се ода почаст појединцу - српском војнику и његовој несебичној жртви за правду, слободу и истину. Изложбу Албум сећања, једну од фаза активности пројекта, чини део прикупљене историографске грађе из периода Првог светског рата коју су потомци послали у част сећања на своје претке, учеснике Великог рата.
   Александар Василић, руководилац пројекта Албум сећања, приликом свог обраћања на отварању изложбе 23. јуна 2017. године рекао је да је ова изложба још једно сведочанство о томе да потомци нису заборавили своје претке и подсетио на гостовања у Паризу, Црној Гори и многим градовима Србије. Он је истакао да је у свим изложбеним просторима забележена огромна посећеност.
  Историчар проф. др Милош Ковић је у својој беседи нагласио: -Да сви треба да се запитамо шта смо учинили да се не забораве ови хероји Великог рата и да ли смо их достојни?.
                       Наши свеци и наши преци
   У пуној крипти Храма Светог Саве приређен је и програм у знак сећања на време и прилике ратних година Великог рата. Изведен је одломак драмског текста „Под маслинама на Крфу“ који је 1926. године написао учитељ и књижевник Сретен Динић, према личним сећањима и запажањима. Одломак је припремио историчар Ђорђе Мамула, а извели су га Стефан Урош Тешић и Андреј Пиповић, глумци са Академије уметности у Београду, уз кларинет Уроша Новаковића. У завршном делу програма наступио је Хор слависта.
   Пројекат „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, покренут је 2014. године у склопу активности Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. и реализује се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Његове Светости Патријарха московског и целе Русије г. Кирила, у сарадњи са Управом за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова. Изложба је за посетиоце отворена до 6. јула сваког дана од 10.30 до 19 часова.

   извор: www.spc.rs

29. јун 2017.

Догодине на Косову

Патријарх Иринеј: "Не продајте дедовину, натопљена је крвљу предака"

Видовдан у манастиру Грачаници и на Газиместану
фото: www.spc.rs

ПОГЛЕД У ВРЕМЕ

„Гле, небо је унутра у теби.“

 С. Јустин Ћелијски

Кад затвориш очи, отвара се време
– Каравани промичу кроз градове
Видим тезге, сувенире, арабеске
Миришу слике на тамјан и воштанице
Безгласно плачу зидови и фреске
Видим Јерусалим, Призрен и Дечане
Храм Господњи и Богородице Љевишке...
Чујем мајке и чујем крике дечје
Уском стазом на путу за Једрене
Победнике, рањенике, побеђене
Млади месец и крст, сабље укрштене
Надежва Петровић, "Косовски божури", 1913.
–  Рану која светли и крв која капље
По пољима равним, међу гробовима
Миомирис шири босиље и смиље
Међу уснулима и пробуђенима
Од Галилеје до Газиместана
Свуд су Поља смрти – Поља дарована
Високо се узнела до Светих Дечана...

Бол полегла у класју и житима –
Дашак ветра лелуја у очима
Душа поје слова љубве тиха
–  Све су наше ране да их Љубав  вида.

Милица Јефтимијевић Михајловић
извор: santamarijadellasalute.blogspot.rs

Беседа Атанасија Јевтића на Газиместану о Видовдану 2017.

Видовдан у манастиру Грачаници и на Газиместану
фото: www.spc.rs

ВИДОВДАН 2017.

   Сви мање-више знамо о чему се ради.
   У име свог народа кнез Лазар је изабрао Царство Божије као царство за које ће се борити.
Српски народ је преко њега и косовских јунака изабрао нешто за шта данашњи свет нема слуха – изабрао је веру а не вечеру.
   Није се српски народ одрекао материјалног, није презрео Божју творевину, али је јасно поставио своје приоритете. Шта је прво и најважније. Из тог избора изашле су све наше велике заједничке вредности. Тај избор нас је учио како да чувамо овоземаљску Србију.
   Косовска битка и предање после ње настало, мит око ње оформљен, обележили су целокупну српску историју.
   Велико предање пресудно је утицало на наше најзначајније одлуке. Увек је захтевало озбиљно тумачење. Некад смо велико наслеђе тумачили исправно, некад смо због лошег тумачења правили грешке, али оно је до данас остало наш идентитетски темељ.
   Кнез Лазар је изабрао Царство Божије, Царство Небеско, али није остао да се моли у цркви него је изашао на бојно поље, и положио свој живот. Није извршио чин самоубилачки по себе и свој народ - нико није могао унапред знати како ће се битка завршити. С вером у васкрсење кренуо је ка крсту и извојевао велику победу духа.
   Та победа је у корену свих наших великих победа али и великих полома од којих нису сви били у служби борбе за Царство Божије.
Фотографија корисника Ненад Илић

28. јун 2017.

ЕСХАТОН - СА КОСОВА / ESCHATON - DAWN FROM KOSOVO

Беседа владике Николаја на Видовдан 1916. године у Лондону

   Господо и пријатељи! Дошао сам из Србије, из европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
   Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
   Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.
   Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
   Где су? Изгинули бранећи Европу.
   Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.

  извор: www.spc.rs

ВИДОВДАНСКА ГУЖВА

   Крцат је календар на Видовдан, кипи. У календарчићу има места за црним словом убележеног старозаветног пророка Амоса, и црвено уписаног кнеза Лазара и Сабор српских мученика. Иза њих извирују ранохришћански мученик Вит и са њим још неки тешкоизговорљивих имена, српски патријарси из времена Кнеза Лазара Јефрем и Спиридон и још тушта и тма само агиолозима познатих светаца. Прави rush hour црквеног календара. За Србе грдно судилиште.
   Нема гужве у календарима осталих православних на Видовдан. У њима нема ни Лазара ни Свих српских мученика – одраног Теодора Вршачког, на колац набијених Авакума и Пајсија, Мусића и Обилића, и осталих витезова, Светог Саве Спаљених Моштију, стотина хиљада Мученика Јасеновачких, Пребиловачких, Пивских, Сурдуличких, Момишићких, Вукашина, Јакова Новог, Петра Зимоњића, мале Милице, знаних и незнаних жртава геноцида, стратишта и губилишта... Имају сви своје мученике, али немају Видовдан.
   Шта је прва асоцијација, прва лампица која се у глави пали на помен Видовдана? Биће да је Косовска битка. Тражим нешто друго, али тек на трећи јавља се Гаврило Принцип, Први светски рат, опет као освежени симбол Косовског боја. Стална битка на земљи и на небесима. У којој смо ми на страни добра, иако носимо мачеве и крв проливамо. То је крв из које расту божури, крв која доноси плод.
Фотографија корисника Anastasija-Vesna Ilic
   Шта о Видовдану можемо да прочитамо у новинама, сваке године од судбинске осамдесет и девете када је Црква, опет у вези са Видовданом, и Преносом Лазаревих Моштију, постала присутнија у штуром видику пост-комунистичке Србије? Можда је у међувремену било и неке озбиљније приче, али ових дана, у пост-Небеској Србији допуштено нам је само да сазнамо шта се на Видовдан никако не сме, а шта неизоставно мора радити. Те тако данас сазнадох да се на Видовдан девојке умивају видовом травом и да им се указује суђени, и женама се штошта указује, ако ураде то и то, нисам тачно запамтила шта, а и осталима, који нису девојке и жене, указује се будућност, пуна добробити или пак сиротињске свакодневице. Сви углавном на Видовдан нешто виде.
   Има ту и о Световиду, па о Светом Виду, и на крају мало о Лазару. Да су наши словенски преци веровали између осталих и у тог Световида (који је можда био и врховно божанство), а чији се четвороглави кумир (идол, кип) налазио на далеком немачком острву, али и у Херцеговини, и ко зна још где диљем прехришћанске Србије. И да је он био можда и врховно божанство, и бог рата, победе, и плодности земље. И да се на његов дан много прорицало. И да је он видео на све четири стране, и у прошлост и садашњост и у будућност. И да његово име има везе и са светом, и са светлошћу и са видом, и са витезом. Па онда мало натегнута прича о томе како је Свети Вит, мученик и исцелитељ - страдао у време највећег прогонитеља хришћана, цара Диоклецијана - углавном поштован на Западу (његове мошти налазе се у истоименој катедрали у Прагу), код нас познат као Свети Вид. И на крају да су Лазар и Мученици у српски календар уписани тек 1892. године. А да се дотле Видовдан славио – некако...
          Фотографија корисника Anastasija-Vesna Ilic
   Али има у свом том магијско-плашитељском спиновању културе и духа и истине, за оне који умеју да виде. Истина је да је Видовдан у вези са видом. Имамо ми и имена која на то указују –управо Вид, па Видан, Видоје, Вида, Видосава, па чак и тај Вита, Витомир... Истина је да је Свети Вит и сам пострадао управо због вида – оног унутрашњег, због виђења ствари невидљивих и пребивања у стварности у којој ће и видљиво и невидљиво боравити заједно, у светлости, и са Богом, и у којој неће бити зла. И пророк Амос је страдао због тога што је видео да ће Асирци, најсуровије племе старог века, покорити Богом изабрани Израиљ. И Лазар и његови витезови страдали су зато што су видели да ће на плодном Косову ницати само црвени божури, ако се не успротиве надирућој сили источног полумесеца. И ако је не победе. И Јаков Нови Тумански страдао је зато што је видео да комуна неверујућих неће бити дугог века. И Света Мученица Милица видела је у репу томахавка светлост која долази из Будућег века.
А шта ћемо ми, пусти, понижени, фрустрирани, кукавички наследници Светих Српских Мученика видети од Видовдана? Страх због онога што нисмо урадили или мучење због онога што знамо да нам се спрема, а што бисмо да избегнемо? Није само за Мусића и Бранковића речена Клетва Лазарева.

„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!”

   Да ли ћемо у овим речима кнеза Лазара, или народног генија опчињеног косовским предањем – свеједно, данас, на Видовдан, видети заветне речи живог српског предања или архаични десетерац који одјекује негде у прошлости уз иритантни звук још архаичнијег инструмента са струном од коњске длаке? Да ли ћемо у видовдански кркљанац са светима и мученицима, или у сигурну самоћу пустопољоне? Да се ми изјутра ипак умијемо водицом од видове траве, па – шта год да нам се укаже !

   Анастасија Весна Илић

Преподобни Јустин Ћелијски, ВИДОВДАНСКА ЕТИКА

   Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. На данашњи дан пре 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са не-беском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје.

Суза Косова

ПЛАЧИТЕ МАЈКЕ КОСОВСКИХ ЈУНАКА

   Када звери на починак пођу и ветар зазвижди кроз храстове и стара стабла кестена, па самоћа и сенке населе пусте куће ушуњавши се у кревете бивших домаћина, па се ту успавају, тада сазпите мајке прекланих војника и сањајте их у животу са главом на раменима.
   Чим месец проспе бело своје светло из густе шуме и реке кроз које још само понекад лисица протрчи и блесне очима при светлости муња ноћних, а гром удари у близини и пробуди нас, у том тренутку држите чврсто Библију и палите кандила јеер глуво доба долази. Тад наричите мученице остареле без порода давно изгубљеног зарад вишег циља који данашњи људи, у памети ниски, у ћошкове гурају и крију жртве како би избегли нове варнице са још новијим суседима. Наричите из дна своје душе кукавице које јунаке оплакујете сваке вечери док нико не гледа, у тој трошној кући при пламену свеће и погледу свеца. С децом у вечним колевкама, са студени око срца и сеоском црквом порушеном, отетог јој звона и поломљеног крста, плачите вечерас мајке косовских мученика и жртава. Плачите над худом судбином својега порода и живота бодљикавом жицом ужиченог, пушкама чуваног и за нове суседе безвредног. Нека зна свет због чега српске мајке плачу и нека тим истим мајкама исти тај свет објасни због чега им деца пострадаше од оних који ће им сад гробове и мајке, живе мртваце, "чувати".
   реци свете зашто су ти миле реке црвњене од српске крви? Врати уплаканим мајкама њихова чеда у четама страдала и пушкама од рода одвојена од стране оних који сад "чувају" њихове мајке, њихове куће и шуму и окућницу већ одавно радости гладне, а гавранова црних сите и њиховим гласом оцрнеле и увенуле. Објасни онима које су рађале зашто су морале да покопавају оне које су на свет донеле и животом задојиле. Плачите мајке за својом децом, плачите слободно. Нека васиона устукне од ваше жалопојке и јада који је и јад свих нас што се тробојком китимо и Косовом душу рањавамо. нека се распадне универзум од ваших гласова, јер није заслужио ни да постоји овакав.
   Нисте саме, мајке косовске. Сви смо ми вашој деци и вама дужни и целој сте Србији мајке, јер су ваша деца обновила мит косовских јунака. Молиће се за вас они који су преостали и делиће вашу тугу. Плачи Србијо у глуво доба ноћи. Плачи јер је свет дозволио да се од мајке отме и у мржеи убије, Плачи Србијо јер ће сутра опет деца страдати и њихове мајке плакати ако их на старање пошаљемо џелатима њихових претходника.
   Знај свете да ће и теби сутра Косово пред врата доћи и тражити твој удео у страдању. Тражиће ти децу, тражиће ти цркве, тражиће тебе. А кад државе целог света стигне њихово Косово, цела ће се планета у Косово претворити и све ће на њему бити сиво, празно, оголело, растављено, ужасно, попаљено, поклано, покрадено, изломљено, растопљено, унакажено, одбачено, мртво, а онда ће преко свега пасти снег бео од невиности и чистоте који ће опет једног дана бити поверен на чување тропском сунцу уз сунчево обећање да га никада истопити неће.

   Милан Ружић, Наше су само речи, Службени гласник, Београд, 2016.

27. јун 2017.

ЦРВЕН ЦВЕТЕ

Фотографија корисника Moso Odalovic
фото: Мошо Одаловић

Како је Бог Љубав могао да створи људе за које зна да се неће спасити?

Предлажемо вашој пажњи да погледате прави одговор на једно од честих питања које људи данас често постављају. Међу њима има и људи који се искрено питају, али врло често и људи са „савременим“ погледом на веру и живот по вери, на догмате и испуњавање заповести, који иду у Цркву али се очигледно не осећају много удобно у њој па стално желе да је мењају – у суштини, који постављају питање не са циљем да сазнају одговор, већ да поколебају веру у саговорнику. Погледајте кратак и јасан одговор професора Московске духовне академије, пре свега човеке искрене вере и љубави према Христу и Цркви, о. Вадима Леонова.
                    Како је Бог Љубав могао да створи људе за које зна да се неће спасити? (ВИДЕО)
   извор: www.svedokverni.org

КОСОВО - ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ

   Документарни серијал КОСОВО - ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ направљен је као истраживање значаја и снаге деловања Косовског предања у српском народу кроз историју и данас, уз коришћење архивског материјала, обимне  литературе.Везаност за Косово као свету српску земљу и памћење Косовског предања као најважнијег дела српског националног идентитета убедљиво и топло сведоче насумично изабрани грађани Србије оба пола, разних годишта и занимања, а на широкој публици разумљив и занимљив начин додатно га објашњавају интелектуалци који се баве нацијом и националном културом као што су Милош Ковић, Слободан Антонић, Мило Ломпар, Срђан Шљукић, Никола Пејаковић и други.Наратор: Петар Божовић
   Аутори: Ненад Илић, Владимир Петровић и Милинко Милићевић
Серија има 3 епизоде у трајању од 60 мин.

1. НАЦИЈА И МИТ
2. БИТКА
3. ЖИВО ПРЕДАЊЕ
преузми ОВДЕ

25. јун 2017.

ДВА ГОСПОДАРА

   "Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону" - да само ово чујемо у јеванђељу Треће недеље по Духовима, имали бисмо да размишљамо и после литургије и цео дан и сутрадан, и целе недеље и...
   Мамон који се помиње на овом месту је идол, зли дух, користи се као персонификација похлепе.
   Одвајкада похлепа је била један великих поробљивача људи. Међутим, тек модерна времена прогласила су је најмање штетном од свих страсти и грехова. Постала је пожељни покретач света.
   У најновије време новац је постао уједначитељ свих вредности, средство обесмишљења. Новцем се уједначује постигнуће, таленат, морал. Ефикасност у стицању новца је једино што наше време поштује. Због тога сви страдамо.
               Фотографија корисника Ненад Илић
   Ми у Цркви трудимо се да не заборавимо шта је најважније, да не заборавимо то да се "не може служити два господара", али није нам увек лако да одржимо заповест. Црква у загрљају са светом покушава да га лечи, да га оплемени Царством Небеским и да тако што већем броју људи омогући смисаони живот. Међутим у том загрљају она често побољева од болести света.
Тако и сада.
   И међу нас улази зли дух похлепе и квари наше међусобне односе, умањује нас као личности, поробљава нас. Иако смо упозорени, покушавамо да служимо два господара. А то је немогуће, каже нам Господ препун љубави. Велика је саблазан кад се у Цркву Христову увуче дух похлепе.
   Опседнутост новцем је одраз недовољног поверења у људе и поверења у Бога. Људи који су опседнути новцем и стицањем новца, на илузоран начин покушавају да се изборе са својим страхом од смрти.
   Пратилац похлепе је брига. Брину се и они који имају пуно новца, јер га никад немају довољно и могу да га изгубе, а брину се и они који имају мало, скоро ништа. Страхују од немаштине, страхују како ће издржавати своје породице, како ће се лечити. Већина нас је у тој муци. Заборављамо да и та брига долази из истог извора, од истог зла.
   Даље, у јеванђељу које се чита на овој литургији, добри Господ нам говори највеличанственије речи, утеху и лек, охрабрење. Објашњава нам очински и помаже нам да Му поверујемо:
   "Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одијела? Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати."
   У овим речима је све што нам је потребно за живот. И треба их слушати и читати што чешће. И кад дође најцрња оскудица не смемо да очајавамо. Глупо је да се предамо бригама и да замрачимо свој поглед тако да престанемо да видимо лепоту Божије творевине, лепоту Божију. Да изгубимо наду и поверење у Бога. Не значи да треба да постанемо пасивни. Кад немаштина притисне, треба да ангажујемо све своје снаге да обуздамо њену разорну моћ. Да неуморно тражимо начине како да искористимо дарове које нам је Бог дао. Чак и кад све изгледа безнадежно.
   А наша обавеза, браћо и сестре, је да помогнемо једни другима у тој борби против мамона. Да презремо служење мамону, без обзира да ли се ради о похлепи или о бризи. Колико год то изгледало неправедно да исту борбу морају да воде и они који згрћу вишкове и приклањају се моћима овога света и онији који грцају у немаштини. Неко мора да се одриче, а неко да избегне завист и роптање. И једнима и другима је циљ да сачувају захвалност и љубав коју на нас Бог изобилно излива.
   Морамо непрекидно подсећати једни друге да се не могу служити два господара.
  Само тако ћемо помоћи и себи и поробљеном свету око нас и ући у љубав Оца свог.

   ђакон Ненад Илић

Преподобни Јустин Ћелијски, БЕЗБРОЈ БРИГА БРИНЕ ЧОВЕК У ОВОМЕ СВЕТУ, Беседа у Недељу 3. по Педесетници

   Безброј брига брине човек у овоме свету. Од колевке до гроба брига за бригом, мука за муком, и живот тече. Завршава се на земљи. Шта, крај? Зар је то крај, зар је човек створен само за то да из једне бриге иде у другу, као кроз тунел, и тако непрекидно: тунел до тунела, брига до бриге, мука до муке, гроб до гроба и – смрт! Зар је зато Бог створио човека? Не! Бог је створио човека као најозбиљније биће, као свето биће. И данашње Свето Еванђеље казује нам ту велику тајну, Еванђеље о најглавнијој бризи човековој у овоме свету.
Манастир Ћелије, Преподобни Јустин Ћелијски, 14.6.2017.

Бојана и Никола Пековић, НА ОПЛЕНЦУ

Матија Бећковић
Беседа са концерта Бојане и Николе Пековић "НЕБЕСКО ЈЕ УВЕК И ДОВЕКА" у Сава Центру (Београд). 6.11.2015.
Опленац

Жи­ве­ти крај све­ти­те­ља

ВРЕ­МЕ­ШНИ СТА­НИ­ША БО­ГО­ЈЕ­ВИЋ О СВОМ ДВО­ГО­ДИ­ШЊЕМ ПО­СЛУ­ША­ЊУ КОД ВЛА­ДИ­КЕ НИ­КО­ЛА­ЈА ВЕ­ЛИ­МИ­РО­ВИ­ЋА

Још за жи­во­та на­род га је сма­трао зла­то­у­стим и све­тим, до­че­ки­вао га на ко­ле­ни­ма, кра­је­ви­ма ње­го­ве ман­ти­је бри­сао обра­зе. А он је жи­вео стро­гим ка­лу­ђер­ским жи­во­том, јео оскуд­но и спа­вао ма­ло, бо­го­слу­же­ња ни­ка­да ни­је про­пу­штао. Че­сто но­ћи­вао на пу­то­ва­њи­ма, на ма­ло се­на про­стр­тог по да­ска­ма. Али имао је оби­ље књи­га и зна­ња, на­да­све му­дрост и ду­хов­не очи. Љу­ди су то осе­ћа­ли и ни­су га за­луд по­ре­ди­ли са Све­тим Са­вом

Пи­ше: Ми­шо Ву­јо­вић
Фо­то: Не­бој­ша Пе­тро­вић и ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка
                                                           
   Креп­ко ко­ра­ча де­се­том де­це­ни­јом жи­во­та. Ве­дрим ми­сли­ма укре­пље­ним у јеванђељу раз­би­ја сва­ко­днев­ну та­му са­мо­ће, мо­ли­твом чи­сти дух, фру­лом ср­це, гу­сла­ма про­све­тљу­је ум, док му хар­мо­ни­ка раз­га­љу­је ду­шу у ду­гим зим­ским но­ћи­ма у ко­ји­ма сме­то­ви ве­ја­ви­це жи­во­та на­ба­цу­ју успо­ме­не из де­тињ­ства, ра­та, ми­ра, слу­жбе др­жа­ви и твор­цу. Се­ћа се све­га, жи­во и енер­гич­но све­до­чи о љу­ди­ма и вре­ме­ну, о до­га­ђа­ји­ма ко­ји по­ла­ко не­ста­ју у из­ма­гли­ци ко­лек­тив­ног за­бо­ра­вља­ња.
   У име­ну му је ста­ме­ност, по­сто­ја­ност, ис­трај­ност, у пре­зи­ме­ну бли­скост са бо­гом. А Бо­го­је­ви­ћи су, ка­ко пре­да­ње го­во­ри, а Јо­ван Ер­де­ља­но­вић по­твр­ђу­је, по­том­ци ко­сов­ског ју­на­ка Ива­на Ко­сан­чи­ћа, та­ко да де­да Ста­ни­ша Бо­го­је­вић у се­би но­си и ви­те­шке ге­не слав­ног пре­тка из Ко­сов­ског бо­ја. А и сам је као го­ло­бра­ди мла­дић уче­ство­вао у осло­ба­ђа­њу отаџ­би­не.
До­че­ку­је нас ра­ши­ре­ног ср­ца, као мом­чић по­ска­ку­је од ра­до­сти, са же­љом да нас што пре уго­сти. Да на­здра­ви­мо му­че­ни­цом и сла­вље­ни­цом са ко­јом се ра­ђа и пу­ту­је, пе­ва и ту­гу­је.
Осим ви­тал­но­сти, оштри­не и би­стри­не ума, оно што де­да Ста­ни­шу из­два­ја од ње­го­вих ма­ло­број­них ис­пи­сни­ка је­сте бли­скост и по­знан­ство са јед­ним од нај­ко­ло­сал­ни­јих Ср­ба XX ве­ка, вла­ди­ком Ни­ко­ла­јем Ве­ли­ми­ро­ви­ћем, пе­сни­ком, пи­сцем, фи­ло­со­фом, ду­хов­ни­ком, про­по­вед­ни­ком и про­све­ти­те­љем, по­ли­гло­том, ми­си­о­на­ром, три­бу­ном и све­ти­те­љем. Чи­ка Ста­ни­ша Бо­го­је­вић, као го­ло­бра­ди ис­ку­ше­ник у ма­на­сти­ру Сту­де­ни­ца, Цар­ској Ла­ври Не­ма­њи­ћа, ско­ро две го­ди­не бо­ра­вио је на по­слу­ша­њу код Све­тог Вла­ди­ке Жич­ког, Охрид­ског и Зла­то­у­стог. Де­да Ста­ни­ша на­дах­ну­то ево­ци­ра успо­ме­не, на­гла­ша­ва­ју­ћи да ће „про­ћи ве­ко­ви а та­кав се чо­век не­ће ро­ди­ти у срп­ском на­ро­ду”.
   – Вла­ди­ка Ни­ко­лај је дру­ги све­ти Са­ва или све­ти Јо­ван Зла­то­у­сти. Још за жи­во­та на­род га је сма­трао све­тим. Че­тр­де­се­те го­ди­не је са па­три­јар­хом Га­ври­лом бо­ра­вио у Са­ра­је­ву, ма­са све­та га је окру­жи­ла, јед­ни су му це­ли­ва­ли де­сни­цу, дру­ги кле­ча­ли на ко­ле­ни­ма хва­та­ју­ћи се за ман­ти­ју, бри­шу­ћи њо­ме обра­зе. На­род је био то­ли­ко оп­чи­њен њи­ме да је па­три­јарх био го­то­во за­бо­ра­вљен и у јед­ном тре­нут­ку ма­са га је из­гу­ра­ла окру­жу­ју­ћи са­мо вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја – при­се­ћа се де­да Ста­ни­ша.
                                                    
   ХА­РИ­ЗМА ЈА­ЧА ОД ПРО­ПА­ГАН­ДЕ

   Вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић, и по­ред сна­жне по­сле­рат­не про­па­ган­де усме­ре­не на то да се ње­го­во де­ло мар­ги­на­ли­зу­је, а от­пор оку­па­то­ри­ма, за­тва­ра­ње у ма­на­сти­ру Вој­ло­ви­ца и там­но­ва­ње у Да­ха­уу, под­ве­ду под ко­ла­бо­ра­ци­ју са не­при­ја­те­љем, остао је јед­на од нај­ко­ло­сал­ни­јих лич­но­сти срп­ског на­ро­да у XX ве­ку. И да­нас из­ве­сни остра­шће­ни исто­ри­ча­ри ком­пи­ла­тив­но-ком­би­но­ва­ним тре­ти­ра­њем ис­трг­ну­тих фрагмената из не­ких до­га­ђа­ја, као што је ма­ни­пу­ла­ци­ја са Ор­де­ном Цр­ве­ног кр­ста Не­мач­ке за ху­ман од­нос пре­ма по­ги­ну­лим не­мач­ким вој­ни­ци­ма у Би­то­љу то­ком Пр­вог свет­ског ра­та, не­у­спе­шно по­ку­ша­ва­ју да ову колосалну лич­ност срп­ске исто­ри­је, јед­ног од нај­ве­ћих ми­сли­ла­ца и бе­сед­ни­ка свог вре­ме­на, про­гла­се ан­ти­е­вроп­ским и екс­трем­но кле­ри­кал­ним при­пад­ни­ком СПЦ.
   Ме­ђу­тим, и по­ред ви­ше­де­це­ниј­ске кам­па­ње, ин­ва­зи­је ра­зних кри­во­тво­ре­них до­ку­ме­на­та, ши­ре­ња не­и­сти­на ме­ђу на­ро­дом о вла­ди­ци Ни­ко­ла­ју, он је про­гла­шен све­ти­те­љем, а ње­го­ве мо­шти су, на­кон по­ла ве­ка из­гнан­ства, на­шле сми­рај у род­ном Ле­ли­ћу код Ва­ље­ва, где и да­нас вер­ни­ци у ве­ли­ком бро­ју до­ла­зе да се по­мо­ле и обо­дре над ки­во­том зла­то­у­стог све­ти­те­ља, ро­ђе­ног 1881. го­ди­не у овом се­лу, упо­ко­је­ног у изгнанству у Аме­ри­ци 1965.
   Ка­ко су Ср­би на­род че­сто за­ка­сне­лог ка­ја­ња (бо­ље икад не­го ни­кад, ка­же наш на­род), ов­де се сва­ка­ко тре­ба освр­ну­ти на аутен­тич­на све­до­чан­ства о Вла­ди­ки­ном скром­ном – аскет­ском жи­во­ту и рас­ко­шној уну­тра­шњој струк­ту­ри ње­го­ве лич­но­сти.
   – Мој пр­ви су­срет са вла­ди­ком до­го­дио се 1939. го­ди­не, при­ли­ком ње­го­ве по­се­те ма­на­сти­ру Сту­де­ни­ца где сам ја бо­ра­вио као ис­ку­ше­ник. Учио сам за ка­лу­ђе­ра, ка­ко се то та­да го­во­ри­ло. Игу­ман ме од­ре­дио да пра­тим вла­ди­ку до ис­по­сни­це Све­тог Са­ве, где се у то вре­ме под­ви­за­вао је­дан ста­ри мо­нах по име­ну Те­ок­сист, ко­ји је на ко­ле­ни­ма до­че­као вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја. Вла­ди­ка Ни­ко­лај га је нај­пре при­ди­гао па му се по­кло­нио ре­чи­ма: „Те­ок­си­сте ду­ше чи­сте”. На­кон бо­рав­ка у ис­по­сни­ци вла­ди­ка Ни­ко­лај је од мог игу­ма­на Спи­ри­до­на за­тра­жио да до­ђем у вла­ди­чан­ски двор у Кра­ље­во. Игу­ман је по­ку­шао да ме за­др­жи, с обра­зло­же­њем да сам по­тре­бан ма­на­сти­ру, али вла­ди­ка је био не­у­мо­љив. Тог ле­та уз вла­ди­ку упо­знао сам је­дан пот­пу­но но­ви свет. До­ла­зи­ла је го­спо­да, по­ли­ти­ча­ри, офи­ци­ри..., али и си­ро­ти­ња и про­сја­ци. Вла­ди­ки­на вра­та су увек и за сва­ког би­ла отво­ре­на, сва­ком је по­мо­гао и ми­ло­сти­њом и уте­хом. По­сле Све­тог Ни­ко­ле те 1939. го­ди­не до­био сам по­слу­ша­ње да се вра­тим у Сту­де­ни­цу, по­што пре­ко зи­ме ни­је би­ло мно­го по­сла у ње­го­вом вла­ди­чан­ском дво­ру. На про­ле­ће сле­де­ће го­ди­не по­но­во сам се об­рео у Кра­ље­ву на по­слу­ша­њу код вла­ди­ке, ко­ји ме по­здра­вио сти­хо­ви­ма: „До­бро до­шо брат’ Ста­ни­ша, дал’ на Ушћу па­да ки­ша, дал’ је ки­ша, ил’ су­ша, јел’ ве­се­ла тво­ја ду­ша!?”

   СНА­ГА ДУ­ХОВ­НОГ

   Ми­лан Јо­ва­но­вић Сто­ји­ми­ро­вић у сво­јој књи­зи Пор­тре­ти пре­ма жи­вим мо­де­ли­ма, ве­о­ма илу­стра­тив­но, кроз број­не при­ме­ре, осли­ка­ва лич­ност вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја а по­себ­но је упе­ча­тљив са Ста­ни­сла­вом Ви­на­ве­ром, ко­ји је по­чет­ком три­де­се­тих по­се­тио у Охри­ду вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја у дру­штву јед­ног ве­о­ма углед­ног не­мач­ког ар­хи­тек­те.
   Ви­на­вер и ње­гов гост би­ли су из­не­на­ђе­ни и по­ра­же­ни Ни­ко­ла­је­вим зна­њем не­мач­ког је­зи­ка. Ви­на­вер је, све­до­чи при­сут­ни Сто­ји­ми­ро­вић, раз­го­вор за­по­чео ви­со­ким то­ном, али га је вла­ди­ка два пу­та вра­тио у гра­ни­це ствар­но­сти. Од ве­ли­ке по­ли­ти­ке, пре­ко фи­ло­со­фи­је и књи­жев­но­сти, Ви­на­вер је сти­гао до До­сто­јев­ског. Вла­ди­ка Ни­ко­лај је сво­јом усрд­ном и исцрпном ана­ли­зом До­сто­јев­ског и ње­го­вог де­ла на­про­сто „ли­кви­ди­рао” Ви­на­ве­ра, а за­тим се обратио Нем­цу. Осе­ћа­ло се да са­вр­ше­но по­зна­је не­мач­ку фи­ло­со­фи­ју и кул­тур­ну исто­ри­ју као и са­вре­ме­не кри­зе не­мач­ког Рај­ха и не­мач­ког дру­штва.
   – Уда­љу­ју­ћи се од Бо­га, Нем­ци иду ка јед­ном ве­ли­ком на­ци­о­нал­ном ри­зи­ку – био је уве­рен вла­ди­ка Ни­ко­лај. Не­мац је по­чео да по­ста­вља пи­та­ња, али је ин­те­лек­ту­ал­на над­моћ би­ла на Ни­ко­ла­је­вој стра­ни. Не­мац је по­ста­јао све усрд­ни­ји и све по­кор­ни­ји. Ви­на­вер је ћу­тао као за­ли­вен. Фа­сци­ни­ран сво­јим са­го­вор­ни­ком, Не­мац је овај су­срет и до­жи­вљај ре­зи­ми­рао кон­ста­та­ци­јом да је све што је ви­део и чуо јед­на „бес­при­мер­на не­пре­тен­ци­о­зност”, а то се од­но­си­ло на ку­ћу, на на­ме­штај, на до­ма­ћи­на, ње­го­во оде­ло, др­жа­ње, као и на оне зрач­не ема­на­ци­је, ко­је су ве­ја­ле из ње­га кроз ње­го­ву реч, не­на­ме­тљи­во, али та­ко да су при­а­ња­ле за ср­це.
   У Охри­ду је, ка­ко све­до­чи Сто­ји­ми­ро­вић, жи­вео у дво­спрат­ни­ци ко­ја је има­ла ван­ред­но скро­ман на­ме­штај. У при­зе­мљу се на­ла­зи­ла ста­рин­ска оџа­кли­ја и Ни­ко­ла­јев ка­би­нет. Је­дан угао тог ка­би­не­та био је пун па­ли­ца и чо­бан­ских шта­по­ва, ко­је на­род на ју­гу зо­ве кр­љук. Ни­ко­лај је, понекад, из­ла­зе­ћи на ве­чер­ње или у шет­њу узи­мао по­не­ки од тих про­стих шта­по­ва ко­је су му де­ља­ли и по­кла­ња­ли мо­на­си и се­ља­ци, па је са њим ишао по Охри­ду. На но­га­ма је обич­но имао не­ке вој­нич­ке аме­рич­ке цо­ку­ле и рет­ко ка­да удоб­ни­ју обу­ћу... Ње­го­ва ман­ти­ја би­ла је ву­не­на и про­ста, на гла­ви је имао по­на­ка­ми­лав­ку, чи­ји је вео био из­бле­део од сун­ца...
   Жи­вео је стро­гим ка­лу­ђер­ским жи­во­том, јео је јед­но­лич­но и оскуд­но, ви­ше је био гла­дан не­го сит, спа­вао је у не­у­доб­ној по­сте­љи, по цео дан пи­сао, чи­тао или раз­го­ва­рао, вр­шио сва бо­го­слу­же­ња са­ве­сно, без скра­ћи­ва­ња, оби­ла­зио сво­ју епар­хи­ју ко­ли­ма, на кљу­се­ту или ма­гар­цу, че­сто и пе­шке, но­ћи­вао на пу­то­ва­њи­ма чак на го­лим да­ска­ма, на ко­ји­ма је би­ло про­стр­то не­што се­на, по­кри­вен ће­бе­том ко­је би се на­шло при ру­ци, не па­зе­ћи ни­ка­да на се­бе и на сво­је те­ло.
   – Јед­не лет­ње но­ћи у пор­ту цр­кве Св. Спа­са у Ско­пљу ба­нуо је мо­нах, са пи­та­њем мо­же ли да пре­но­ћи. Ушао је у цр­кву да се по­мо­ли Бо­гу, а ја сам за то вре­ме спре­мио јед­ну са­ла­ту, да га ма чим по­ну­дим јер ни­сам имао ни­шта бо­ље – при­чао је цр­кве­њак чи­ка Ди­ми­три­је. – Пре­за­ло­га­ји­ли смо шта је бог дао и ја сам му усту­пио мо­је соп­че и мо­ју по­сте­љу, али он то ни­ка­ко ни­је хтео да при­хва­ти. Узео је асу­ру и ле­гао ско­ро на сам гроб вла­ди­ке Фир­ми­ли­ја­на, ста­вио под гла­ву је­дан ка­мен, мет­нуо пре­ко ње­га ман­ти­ју, по­крио се сво­јим ка­пу­том и ре­као ми ла­ку ноћ. Ме­ђу­тим, око по­но­ћи, он је устао, од­слу­жио по­лу­ноћ­ни­цу и ју­тре­ње, а у сва­ну­ће ми се за­хва­лио и оти­шао.
   Ка­да су га пи­та­ли ка­ко је из­гле­дао тај ка­лу­ђер, ста­ри цр­кве­њак је ре­као да је црн као Ара­пин, пре­ко до­ње ман­ти­је је имао не­ки ста­ри ка­иш...
   – До­бар не­ки чо­век, сам је ис­тре­сао сво­ју асу­ру по­сле спа­ва­ња и по­мо­гао ми да очи­стим пор­ту. Умио се, оче­шљао, по­но­во ушао у цр­кву, це­ли­вао ико­не и оти­шао.
До­шао је, про­шао и оти­шао као не­ки дух. А чи­ча Ди­ми­три­је, не зна­ју­ћи да је то био вла­ди­ка Ни­ко­лај, по­на­вљао је:
   – Све­ти чо­век!

   У ДУ­БО­КОЈ СМИ­РЕ­НО­СТИ

   Де­да Ста­ни­ша с не­скри­ве­ним емо­ци­ја­ма сли­ко­ви­то ево­ци­ра успо­ме­не на сво­је де­тињ­ство, мла­дост и дру­же­ње с јед­ним од нај­ум­ни­јих Ср­ба. По­не­кад му глас за­дрх­ти, око за­су­зи али ми­сао не пре­у­мљу­је. Го­во­ри теч­но, ја­сно као да ре­ђа сли­ке из ста­рог ал­бу­ма.
   – Се­ћам се пот­пи­си­ва­ња Трој­ног пак­та и ре­ак­ци­је вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја ко­ји се истог тре­на спре­мио и от­пу­то­вао за Бе­о­град. На­кон демонстрација и ру­ше­ња тог срам­ног спо­ра­зу­ма, на­род је кли­цао кра­љу Пе­тру и вла­ди­ки Ни­ко­ла­ју. Би­ли су убе­ђе­ни да је то ње­го­во де­ло. Чак су му из Кра­ље­ва по­сла­ли те­ле­грам на ко­ји је он од­го­во­рио сле­де­ће: „Бо­гу бла­го­да­ран без пе­ча­та сра­ма”! Ше­сто­а­прил­ски на­пад не­мач­ке на Кра­ље­ви­ну Ју­го­сла­ви­ју за­те­као нас је у Кра­ље­ву. Вла­ди­ка је био ми­ран и при­бран. Из­ла­зи­ли смо из дво­ра кре­ћу­ћи се пре­ма цр­кви на ве­чер­њу, док је од­зва­ња­ла је­ка си­ре­на за ва­зду­шни на­пад. Вла­ди­ка је стао на сред ули­це и по­чео да ру­ком из­над се­бе по ва­зду­ху пра­ви крст. У јед­ном тре­нут­ку окре­нуо се пре­ма ме­ни и за­бри­ну­то ме гле­да­ју­ћи упи­тао: „Брате Ста­ни­ша, је ли те страх?” „Ако Вас, пре­о­све­ће­ни, ни­је страх, за­што бих се ја пла­шио!? Че­му ја вре­дим у од­но­су на Вас!?” од­го­во­рио сам као из то­па. По­гле­дао ме је бла­го и упи­тао: „Бра­те Ста­ни­ша, хо­ћеш ли сву­да ићи где ја бу­дем ишао?” „Сву­да, све­ти вла­ди­ко”, од­луч­но сам клим­нуо гла­вом. Ме­ђу­тим, на­кон два да­на по­звао је игу­ма­на Спи­ри­до­на и ре­као му да ме во­ди ку­ћи, пред­о­се­ћа­ју­ћи шта се спре­ма и ка­ква ће да­ље би­ти ње­го­ва суд­би­на – при­се­ћа се на­кон ви­ше од по­ла ве­ка креп­ка ста­ри­на свог пра­вед­ног и стро­гог ду­хов­ни­ка, ко­ме је у ка­сним ве­чер­њи­ма са­ти­ма фру­лом од­ма­рао ми­сли у па­у­за­ма пи­са­ња есе­ја, по­е­зи­је, про­по­ве­ди...
   Де­се­тог ју­ла 1941. го­ди­не, дан пре вла­ди­ки­ног ин­тер­ни­ра­ња у ма­на­сти­ру Љу­бо­сти­ња, де­да Ста­ни­ша се по­след­њи пут срео са њим:
   – Та­да ми је ре­као да ују­тро иде за Љу­бо­сти­њу. Не знам да ли је знао да му је то по­след­њи дан сло­бо­де до кра­ја ра­та, али ми је де­ло­вао сми­ре­но.
   Део успо­ме­на за­у­век је не­стао на зга­ри­шту род­ног до­ма ко­ји су бу­гар­ски оку­па­то­ри за­па­ли­ли то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, али де­да Ста­ни­ша сво­је се­ћа­ње бо­дри и пот­кре­пљу­је гу­сла­ма, фру­лом и хар­мо­ни­ком.
   У свом скром­ном ста­ну на­лик на мо­на­шку ке­ли­ју, окру­жен иконама, ака­ти­сти­ма, мо­ли­тве­ни­ци­ма и дру­гом ду­хов­ном ли­те­ра­ту­ром, де­да Ста­ни­ша је са­брао цео је­дан век успо­ме­на пре­шав­ши ни­ма­ло лак пут од ис­ку­ше­ни­ка у ма­на­сти­ру Сту­де­ни­ца, дру­же­ња и са­рад­ње са све­ти­те­љем, го­ло­бра­дог рат­ни­ка на Срем­ском фрон­ту до узор­ног по­штан­ског чи­нов­ни­ка – управ­ни­ка по­ште где је за­вр­шио свој рад­ни век. Ни да­нас не по­су­ста­је, ре­до­ван је на слу­жба­ма, што по­твр­ђу­је и игу­ман ма­на­сти­ра Сту­де­ни­ца ар­хи­ман­дрит Ти­хон.

   ***
   Са то­ва­ри­ма књи­га

Око ње­га је увек би­ло мно­го књи­га и то у при­лич­ном не­ре­ду, оне су би­ле то­ва­ре­не јед­на на дру­гу и ја не знам ка­ко се он сна­ла­зио ме­ђу тим хр­па­ма, за­па­жа Сто­ји­ми­ро­вић. Из Аме­ри­ке, Ен­гле­ске и чи­та­вог све­та сва­ко­днев­но је у Охри­ду при­мао сил­ну по­шту, та­ко да му је по­штар до­но­сио са­мо пи­сма, а по но­ви­не, ча­со­пи­се и књи­ге слао је свог мо­на­ха са ма­га­ре­том или не­ким та­љи­га­ма.

***
   Аскет­ски

Вла­ди­ка је био очи­то здрав, јер са­мо је чо­век че­лич­ног здра­вља мо­гао на тај на­чин да жи­ви, да се из­ла­же то­ли­ким фи­зич­ким и ум­ним на­по­ри­ма са та­ко ве­ли­ким сте­пе­ном уз­др­жа­ва­ња од хра­не. Они ко­ји су жи­ве­ли по­ред ње­га пи­та­ли су се ка­да тај чо­век уоп­ште спа­ва и ка­ко из­др­жа­ва ли­ша­ва­ју­ћи се сна.

   ИЗВОР:www.nacionalnarevija.com

    преузми везу:
   Станиша Богојевић, Студеница, 25.2.2013.

24. јун 2017.

јеромонах Рафаило (Бољевић), "Један од нас"



У четвртак 8. јуна 2017. одржана је 348. трибина - духовни разговори са темом: "Један од нас". 
Трибину је организовала црква св. Трифуна (при топчидерском гробљу у Београду), а предавач је био јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине.

Византијско појање - Достојно јест, глас друго-први, Петар Филантидис

24 /11. јун

Празновање иконе Достојно јест и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо се састоји у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада Достојно јест. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Код нас овако певају", рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Епископ Николај, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, Књига 7, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

30 година свештеномонашке службе митрополита Илариона

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије учествовао у свечаности. Епископ моравички Антоније пренео поздраве и молитвене жеље патријарха Иринеја. 
                           30 година свештеномонашке службе митрополита Илариона

Фрагменти из историје Руске Православне Цркве

   Многонапаћена Епархија далматинска изнашла је снаге да светло дана угледа још један у низу наслова. Овај пут реч је о делу које се бави вишевековном историјом Руске Православне Цркве. Дело је настало од стране грофа Михаила Владимировича Толстоја, једног од свакако еминентних познавалаца ове тематике и у себи садржи заиста прегршт корисних података који могу бити на корист како обичном читаоцу, а исто тако и ученицима или студентима наших образовних установа, поготово када је у питању историја помесних Цркава. Дело на српски језик превео је доктор богословских и магистар историјских наука Слободан Продић, свакако један од посведочених стручњака пре свега када је у питању историографска и литургичка литература.
                                                      
   Искрено се надамо да ће текст ове књиге, али и преко хиљаду коментара написаних од стране преводиоца у којима се, између осталог, читаоци усмеравају на савремену литературу која такође може бити од користи у бољем упознавању са историјом Руске Православне Цркве, бити својеврстан подстицај читаоцима да се упознају како са овим, тако и са другим делима на ову тему, те тако проширити своја знања или их подстаћи да учине још један од корака у том заиста душекорисном процесу.

   извор: www.spc.rs

313. ( 1700 година слободе хришћанства ), 4. епизода, СИНОВИ СВЕТЛОСТИ И СИНОВИ ТАМЕ

23. јун 2017.

Свештеник Георгије Максимов, Тачка пада – Одбрана Цркве од напада савремених расколника

   Предлажемо вашој пажњи одличан рад једног од највећих мисионара Православне Цркве данас – оца Георгија Максимова. Да ли заиста расколници имају основа да се позивају на 15 правило Двократног Сабора, да ли је канонски преступ одређеног клирика довољан да се прекине општење и изађе из Цркве, каква је историја са анатемом екуменизма која је објављена у прошлом веку, какав став у духовном погледу треба да има у свему томе православни хришћанин који искрено жели да остане веран Христовом учењу – све ово су питања на која можете добити одговор у овој књизи која представља транскрипт радио емисија „Апологет“ на радију Радоњеж које држи овај велики мисионар. Књига је мало дужа, захтева труд да се прочита, али надамо се да то неће представљати препреку људима који желе да познају шта је
истинско учење.
                                Тачка пада – Одбрана Цркве од напада савремених расколника – Свештеник Георгије Максимов

ЋИРИЛИЦА

„Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. И да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан“.

                                                                                                                          Матија Бећковић

проф. Бошко Миловановић, ”Плодите се, множите се и напуните земљу”

Матија Бећковић, Наше фреске

   Наше фреске су запуштене и запустиле – као и ми. Наше фреске оскрнављене су и израњављене и премучене – као и ми. Ликови светитеља окрњени, од светачких ореола остали су патрљци и крхотине. Толико је претекло од нас и наше славе. Пола главе, око без зенице, рука без рамена, прсти без руке. Здробљени су и изрешетани – као и ми. Не можемо ни замислити да су били цели. Као да се на њима види шта се дешавало с нама, као да су хтели да нам буду ближи и сличнији, да  поделе нашу судбину.
   И као што нам је дуго било довољно пола главе, а превише и једно око, тако су нам биле довољне и зидине Светосавског храма. Највише су личиле на нас, на нашу памет, цркву и судбину. Биле су нам те зидине плача довољне, ближе и прикладније од довршених храмова.
   Сада из пепела ишчепркавамо и подижемо себе и храм према себи – да нам буде приправан за онај дан кад се сретнемо са собом и Светим Савом.

   извор: iskra.co
Манастир Жича

22. јун 2017.

СТАРАЦ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ: "НЕ ОДВАЈАЈТЕ СЕ ОД ПАТРИЈАРШИЈСКЕ ЦРКВЕ"

Новопронађено писмо архимандрита Софронија (Сахарова) архимандриту Адријану (Кирсанову), о црквеном јединству.

   Предлаже се читаоцима, писмо старца Софронија (Сахарова) - ученика и сатајника преподобног Силуана Атонског и оснивача Јовано-Претечиног Манастира (Мелдон, округ Ессекс, Енглеска), - са одговорима на питања старца Псковско-Печерске обитељи Адријана (Кирсанова), прозорљивца и молитвеника
   Написано 1991. године, ово писмо звучи веома актуелно и данас: у њему се говори о важности црквеног јединства. То је упозорење старца свима нама - и подсећање на најважније.
                                           
TOLLESHUNT KNIGHTS
by Maldon, ESSEX
CM98EZ

од Архимандрита Софронија
27. април 1991 г.
Христос Васкрсе!
Оче Свети,
Игумане Адријане,
најдаргоценији нам у Христу брате
и саслужитељу Престола
Великог Бога и Спаситеља света.
                                        
   Напокон је до мене дошла Ваша Пасхална честитка (од 25-III). Журим да Вам без одлагања одговорим на 3 (три) Ваша питања.
   1.) Најважнија тачка: Каквом црквеном покрету треба следовати? Умољавам Вашу Светињу да послуша мој глас, грешнога човека: Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Држите се чак до "исповедништва", да не кажем "мучеништва (тј. чак до смрти). Спасење је само у Њој. Сви други покрети, ма како благочестиви они били по њиховим спољашњим пројавама, - замка су вражија. Кроз њих ће доћи само раскол, ненавист, општа погибао.
   Пишем Вам још и са великом свесношћу моје одговорности пред Богом - и Црквом, искупљеном драгоценом Крвљу оваплоћеног Сина Божијег.
   Ма какви били неизбежни недостатци - Она, и само Она, наћи ће Свој верни пут. Тако је у своје време говорио Јован Златоусти; тако је говорио преподобни Серафим Саровски; тако мисле сви подвижници свих родова, који се истински боје да погреше.
   Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Спасење је само у Њој. Сви други покрети - клопка су демонска.
   2) Молити се за демонопоседнуте* - значи "крв проливати".
   Могуће је да Ви сада, после толико много страдања, већ немате сила. Зато, уколико је то могуће, отказујте се од тог подвига. Верујем, да Вас Господ неће напустити.
   3) Пут у Јерусалим (опростите: ја сам већ више него 1/2, већ 3/4 слеп). Чини ми се, да уколико са Вама пођу људи, способни да Вам помажу у сваком тренутку, онда преузмите тај ризик. Знам да је сада у Израелу веома тешка атмосфера. Но, б.м. Руска мисија за Вас све може обезбедити.
   * * *
   Сам ја, болујем од злоћудног тумора. Просто не знам, када ћу умрети. Сила је у мени сасвим мало. Дани и ноћи пролазе у борбама са боловима. Ја скоро све време проводим у постељи или у удобној фотељи. Давно не служим Литургију. Не владам мојим ногама. Не ходам сам. Не могу се окретати око Престола и томе слично, природно мом узрасту (ја сам се родио 1896 г.).
Мени је све постало напорно. Веома ми помаже јеромонах Серафим. Он је Француз, но потпуно влада руским језиком. Он ће ускоро, ако Бог да, поћи за Русију и б.м. посетити Вашу обитељ. О мени ће бринути јерођакон Николај, којег Ви знате. Њега је мени послао Господ, за дане последње старости. Он је унук мог вољеног брата Николаја. Он Вам се са љубављу клања до земље.
   Опростите за овако лоше написано писмо. Но, умољавам Вас - ни за шта се не одвајајте од Патријаршијске Цркве. И другу Вашу духовну децу задржавајте само у њој (тј. Патријаршији).

   Предани вам с љубављу Христовом
  Архимандрит Софроније (Сахаров)
  Са руског игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић)

    * Старац Адријан се дуго година бавио мољењем и исцељивањем демонопоседнутих.

   извор: www.pravoslavie.ru
   21.6.2017.

ЛЕТОПИСИ ИЗ ВАВИЛОНИЈЕ И ПЕРСИЈЕ НА БРОДУ ДОБРЕ НАМЕРЕ

Приче и бајке саставни су део сваког детињства. Посебну димензију имају приче за лаку ноћ које су често део вечерњег ритуала које деца и родитељи воле и памте целога живота. Зато је Брод Добре намере покренуо таласе о причама за децу. Приче су  један од најједноставнијих начина да учимо дете о правим вредностима и врлинама.

“Учи дете путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари” (Приче Соломонове 22:6).
   Иако Библија није књига о васпитавању деце, она је ризница мудрих савета везаних за развијање пожељних особина код деце (и одраслих) који нам могу помоћи да дамо свој максимум у једној од најважнијих улога коју имамо – улози родитеља.
   Пре неколико година, један тата је пожелео да свом сину пред спавање исприча неке нове „приче из главе“ а за њих је инспирацију пронашао баш У Библији. У питању је теолог Јован Благојевић који је те приче за лаку ноћ преточио у  књигу за децу (и одрасле) "Летописи из Вавилоније и Персије“. Књига је заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. Дворске приче) и Књизи о Јестири.

"Летописи из Вавилоније и Персије",Прва књига у издању Библијског културног центра

   “Мама причај ми причу пре спавања“ – чуло се у соби мог сина пре 3-4 године. Знам, она је уморна, уморан сам и ја али... Чини ми се да сам макар у овом тренутку одморнији.
  „Ја ћу“ – рекао сам на опште изненађење.
   Тако је почело, и ево наставља се до данас, наравно овог пута у облику књиге која ће, надам се, наћи пут до 1500 читалаца.

21. јун 2017.

Прича о свештенику и пилоту

Када ми је свештеник Драган Гороњић, парох цркве Свете Тројице у граду Јангстауну (Охајо) и архијерејски заменик кливлендски крајем месеца маја саопштио да треба да пратим епископа Иринеја источноамеричког у Гринзборо  (Северна Каролина), вест сам једним потезом забележио у свој календар, очекивајући да је у питању путовање као и свако друго које сам имао до тада.
                                                     

Eвагрије Понтијски и православна аскетска традиција отаца из Газе

Представљање књиге др Александра Стојановића

Свети владика Николај Велимировић: "Господе помилуј..."