Ој Космају, висока планино

Беседи и пева Отац Спиридон, острошки јеромонах

Ој, Космају, висока планино, мила моја дивна постојбино,
Ој, Космају, моје место мило, кажи мени шта је некад било.
Моја жеља онде нек се блажи кад одмора у твом 'ладу тражи,
а душа ми нек налази мира код Тресија, старог манастира.
Богомоље из времена стара, сакривене двери од варвара,
које славе много горских лета, Створитеља природе и света.
И то, браћо, усред гора густих, допрли су азиоти пусти,
турска сила која силом влада, порушише овог светог храма.
Јеванђеље свето запалише, крст са цркве земљи обалише,
исцепаше свете слике бледе, исекоше калуђере седе.

Али веру и јуначко име порушити немадоше чиме,
још ту стоје разбацане стене, по којим се дивља лоза пење.
Бели спомен од мермера бела, кога диже околина цела,
јунацима на овом обранку, и војводи Катић Јанку.
Добар јунак поносита лика, њега воли сва људска прилика,
ал' су Турци за то добро знали, па би Јанка млада погубили.
Ал' је Јанко од њих боље знао, па у ову гору побегао,
ходио је преко хладних стена, и чекао дане васкрсења.
Жалио је славу Србинову што уздиже човек у окову,
игумана, игумана стара, подвижника Високих Дечана.

Покрај њега на камен је сео, па овако беше отпочео:
"Седи оче, дал' ти можеш знати, докле ћемо 'вако робовати?
Дал' ћемо се кад год избавити, славу своју мирно прославити?"
Књигу гледа игумане стари, књигу гледа, у лице се жари,
па у Јанка погледао благо: "Ао, Јанко, чедо моје драго,
гледај сине ову књигу свету, што казује нашу судбу клету,
дан ће стићи, час ће ударити, Срби ће се ропства избавити,
ал' ће опет у ропство паднути,
отац сину неће желет' среће а син оца послушати неће,
правог суда нигде неће бити, крв невина свуда ће се лити"

Јанко ћути, никуд се не креће, само рече: "Ваљда бити неће",
ту допаде Јанков слуга Џека, па он рече да га народ чека,
пред њима је Чарапић и Карађорђе, наоштрили своје бритке џорде,
сви су спремни сложно да ратују, само тебе Јанко очекују.
Јанко скочи, зграби сребрницу и прикачи дугме за сјајницу,
ал' Тресије притисли јунаци и вију се свилени барјаци,
а са зида млади тићи кличу, сада они млада Јанка вичу:
"Баци бригу што ти срце стеже, па хајд' у бој, ти млади витеже",
оде Јанко, оде соко сиви, оде Јанко ал' мало да живи,
али, браћо, данас што је главно, име њему остало је славно.

Оста Космај и старина седа да осталој браћи приповеда,
дивна дела наших соколова, грдне муке наших прадедова.